Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

[Александар Милојков]

То се све назива "морским плодовима", па се третира малене као поврће, плодови. Риба, наравно, не спада у ту категорију.

[Анастасија]

     

             

За многе, а можда и за већину православних хришћана, Пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста

уводе у литургички живот.

Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.

Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи.

Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.

Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"

„Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

*У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).

Преузето из књиге Велики Пост, протојереј Александар Шмеман

  http://www.spc.rs/sr/radosna_tuga

[Zawisza]

Sećam se jedne godine u postu, odem ja u Prjepolje kod nekog Ninčića. Odvede on mene na ručak u kafanu i sad ja naručim umesto recimo 10 ćevapa , 5 komada jer je post. A on me gleda i kaže pa vi katolici ne postite ?

-Postim samo tako što jedem jednom dnevno i ne pijem alkohol a taj obrok uzimam ispod sitosti.

-Eeee kakav vam je to post?

I čovek sruči u tanjir, bukvalno pet konzervi sardine i pola kila luka, buteljku vina i ceo vruć lebac. 0203_cool

Sad sam rešio da ove godine postim al kao pravoslavci. Nama sutra počinje na čistu sredu strogi post. Bitno mi samo da ukapiram kad jedete ribu i kad je na ulju. Znači za Cveti i za Blagovesti , smuđ, prve dane na vodi, gršak, buranija, mešano povrće kao ruska salata al bez majoneza, pa pečurkice sa lukom i prezlama.

Da pitanje, na primer kad izdinstam  pečurkice i  luk pa dodam barenog krompira i mrvica, to ne smeta da se zapeče u rerni bez ulja?

[Александар Милојков]

Da pitanje, na primer kad izdinstam  pečurkice i  luk pa dodam barenog krompira i mrvica, to ne smeta da se zapeče u rerni bez ulja?

Не смета и нек ти је пријатно.  0203_cool

[suza]

sutra poste i katolici    mnogi jedu sam ribu ,pa i ti koji  i neidu u crkvu,ovdje bar gdjesam

[Јаков.]

Ево рецепта, Владане  :smiley:

Beskvasni ječmeni hleb

Pečenje beskvasnog hleba izgleda kao komlikacija, ali je zapravo veoma lako, kada uvežbate postupak. Dobra je stvar što čak i u slučaju da hleb ne naraste, one je ukusan, za razliku od neuspelog hleba od belog brašna. Ako nemate ječmeno brašno zamenite ga pšeničnim, kukuruznim, heljdinim, raženim…

Priprema

Razmitite 1 šolju brašna sa 1 šoljom mlake vode. Ostavite u keramičkoj posudi, poklopljeno tako da ima 2-3 mm prostora lufta, da bi ovo početno testo (starter) moglo da “diše”. Ako je toplo kao što je sad samo tako ostavite testo u nekom ormanu bez promaje, da stoji puna 24 časa, da dobro uskisne. Kada je malo hladnije, umotati testo u čaršav ili tanko ćebence. Za ovo vreme prirodne gljivice iz vazduha “prave gozbu” i hrane se ugljenim hidratima iz brašna, odnosno proizvode ugljendioksid od kojeg testo narasta. Posle 24 časa, gljivice će pojesti svu “hranu” i biće gladne. To je pravo vreme da umešate još brašna, pa će testo zbog gladnih gljivica lepo narasti.

Dakle, u uskisli starter umešajte sada 1 šolju pšeničnog brašna i 1 šolju ječmenog brašna, kao i so. Umesite testo, snažno gnječeći oko 10 minuta.

Ostavite testo poklopljeno i smešteno na isti način kao i starter, opet 24 časa. Nakon ovog vremena, testo će lepo narasti, rascvetati se…

Sastojci za 4 osobe

2 šolje integralnog pšeničnog brašna

1 šolja integralnog ječmenog krupno mlevenog brašna

1 šolja izvorske vode ili flaširane vode

pola kašičice usitnjene nerafinisane morske soli

puno strpljenja, vežbe i upornosti:)

Za pečenje je važno da imate tešku metalnu ili keramičku posudu sa dobrim poklopcem. Zagrejte tu posudu i poklopac u rerni na 220 stepeni, pa preručite testo, poklopite i pecite 45 minuta na 220 stepeni, bez otklapanja. Otklopite posudu i pecite otklopljeno još oko 10 minuta.

Зашто се посебно истиче да вода буде изворска или флаширана...

Не само за овај рецепат...имам и неку глину, и тамо се тражи да вода буде флаширана ... да ли то назначавају јер је вода из водовода (чесмовача) нешто неисправна и лоша за припрему неке хране?!!!

[Zawisza]

sutra poste i katolici    mnogi jedu sam ribu ,pa i ti koji  i neidu u crkvu,ovdje bar gdjesam

I ljudožderi, sutra jedu samo ronioce.

Ovaj je na meniju:

http://www.tportal.hr/ResourceManager/GetImage.aspx?width=795&height=500&imgId=98201

[suza]

ma ko kaze da grijeh , ponekada ne na usta sam  izlazi vec obrnuto  greengrin 0110_hahaha 0110_hahaha

[suza]

lijepo izgleda 

[draganzzz]

Da li je bilo price na ovom forumu o seksulnim odnosima u toku posta?

Pre svega mislim na osobe koje su u braku;

molim samo ozbiljne odgovore.Hvala.

[Александар Милојков]

Da li je bilo price na ovom forumu o seksulnim odnosima u toku posta?

Pre svega mislim na osobe koje su u braku;

molim samo ozbiljne odgovore.Hvala.

Треба се уздржавати. Наравно, поштујући и вољу другог супружника. Дакле, уз договор и уз савет духовника. Генерално - да, треба се уздржавати.

[draganzzz]

Znaci to je to,

sastati se tek posle Vaskrsa?

[Oglo]

Наравно, поштујући и вољу другог супружника.

Znaci to je to,

sastati se tek posle Vaskrsa?

Jesi li ti siguran,ili navijaš 

[draganzzz]

Наравно, поштујући и вољу другог супружника.

Znaci to je to,

sastati se tek posle Vaskrsa?

Jesi li ti siguran,ili navijaš 

Ne razumem,

ja sam pitao covek mi dao misljenje,

i ja sam izneo konstataciju?

[Дејан]

Znaci to je to,

sastati se tek posle Vaskrsa?

Ако се ви и супруга тако договорите онда да а ако се договорите другачије онда не  

ево шта каже старац Порфирије Кавсокаливит

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост.