Хришћански поглед на свет - Моралне дилеме у светлу православља

[Дејан]

Одломци из књиге "Хришћанска етика"

Минхен 1953

Принципијелну основу хришћанске етике и социологије сачињава хришћански поглед на свет. Његов метафизички мотив је вера у надприрод-ног и надчовечанског Бога, а такођер и Богочовека. Његов је етички мотив -љубав према Богу и ближњима. Он се историjски разликује од незнабожачког и старозаветног, а принципијелно од незнабожачког и антихришћанског погледа на свет.

Метафизичку основу незнабоштва сачињавало је oбожење, било одељених појава и сила природе, било природе као целине, божанске матере која показује људима како треба живети. Саобразно са тим етичку основу многобоштва садржи призив ка животу сагласном природи.

Њене су се заповести схватале дуго као оправдање силе која се не уставља ни пред насиљем. Тако је на пример, Хомер прослављао беспоштедну распру Одисејеву са просцима Пенелопе, као акт високе моралности. У Платоновом идеализму није било ни трунке хуманости. За њега је изгледало потпуно нормално "остављати слабу децу у такво место, као да тобож за њих не би било хране". Једино су стоици облагородили незнабожачку етику.

Метафичичку oснову старозаветног погледа на свет чини вера у натприродног и надчовечанског Бога, а његову етичку основу - вера у заповести тим Богом прописане. У почетку је тај поглед на свет био проникнут националном искључивошћу. Но доцније су, особито код неких пророка, и метафизика и етика добиле универзални карактер. Бог националности постаје Бог правде. Ето зашто Нови Завет проглашава не нарушавање, него испуњење древног закона, при чему испуњење уједно означава и допуњење. Оно се шири у три правца - у висину, ширину и дубину. За први однос значајне су речи Христове: “Ви сте од нижих, Ја сам од виших; ви сте од овога света, а Ја нисам од овога света”. У другом односу проповеда се љубав, не само према ближњим него чак и према непријатељу. Напослетку, у трећем односу, место спољашњег испуњавања формалних захтева, Хришћанство апелује на срце човека. Према томе, као синтеза целокупног хришћанског погледа на свет, показује се формула: “Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља”. А то значи да је свет, и то општи и вечни могућан само у слављењу Бога на висини, када људи уздигну срца горе, и имају добру вољу место зависти и равнодушја. Хришћански поглед на свет признаје речи Христове: "Без мене не можете чинити ништа, за непогрешиво практично руководство целокупног живота људи, како личног тако и општег. Тиме се хришћански поглед на свет одликује од ахришћанског и антихришћанског. Ахришћански се оснива на гледишту да се све може учинити без Христа. Он није непријатељски Хришћанству, али је према њему дубоко равнодушан. Он га трпи само као празноверје. Сагласно са овим, пруски краљ Фридрих II је брзоплето изјавио да се у његовом царству “може свак опасати по своме фазону”. Антихришћанско становиште засновано је на убеђењу да се не само све може учинити без Христа, него и против њега.Оно тежи ка “дехришћанизирању” целокупног нашег живота. По њему су све религије зло које треба искоренити. Следујући Марксу ово су становиште усвојили бољшевици.

ХРИШЋАНСКА МЕТАФИЗИКА

За објашњење смисла бића могуће су две метафизике или онтологије: незнабожачка и хришћанска.0сновна тенденција незнабожачке метафизике је - еманентни монизам. То значи да она тражи смисао света не излазећи из његових граница, и тежи да приведе једноме узроку сву разноврсност бића. Почетак је положио Талес, за кога је тај узрочник вода. Врховни појам овакве метафизике је супстанција. Она схвата све предмете и све људе за своје акциденције. Једни метафизичари сматрају да је та супстанција материја, по другима она је дух. Спиноза је све сводио на природу. Хегел је учио о светском разуму. Шопенхауер о светској вољи. Такав разум, таква воља, изједначују се са светом. И без њих ништа није постало, што је постало. Чињеницу да се у Русији нису појавили крупни метафизички системи не треба објашњавати сиромаштвом руске филозофске мисли, него тиме што је њој потпуно чудно растварање божанства у природи или, уопште, у иманентном бићу. Основна тенденција хришћанске метафизике је - трансцендентни монотеизам. Да би појмила смисао света, она иде за границе његове, и налази упориште у надсветском божанству. За њу је Бог најреалније биће, Ens realissimum. И сва даља онтологија и феноменологија, свеукупно биће и постојање добија свој смисао и значење искључиво са те више тачке гледишта. По традицији, која почиње Беконом, оваква се метафизика састоји из учења о Богу, природи и човеку.

БОГ

У незнабожачком сазнању Божанство се или изједначавало са одељеним силама и природним појавама, или се сливало са природом. У колико су се претставе о боговима, како је приметио Ксенофан, заснивале на образу и подобију човечијем, у толико су богови поседовали сва људска својства, не искључујући недостатке, како духовне:

као на пример љубомору, завист, тако и телесне (хроми Хефест). Међутим за хришћанско сазнање Бог је виши од природе и од човека. "Тражите више", предлагао је незнабошцима Августин. Како хришћанско сазнање налази Бога ? Трима путевима: мистичким, богословским и филозофским.

Мистички се пут састоји у томе да човек осећа живог Бога свим својим срцем, и више од тога, прима Га целим својим бићем. И његово је стремљење толико јако да га ништа не може поколебати. То је таква вера коју никакви изрази разума не могу да подрију (credo quia absurdum) и којој су савршено непотребни ма какви докази. Она не само да осмишљава живот човека, него га и загрева: "Благо ономе ко верује, њему је топлије у свету". Њу угрожава опасност прекомерне сасређености на лична, субјективна преживљавања. Она често прелази у екстазу, егзалтацију, која се сасвим измиче контроли разума и парализује вољу. И ето зашто се је хришћанска мистика показала, не само као веома узвишена и дубока појава, него и као сектантски пиетизам и безмерна емоционалност.

Богословски се пут састоји у признању у, Светом писму записаног Слова Божијег за основни извор Богопознања. На тај начин, "Познавши Бога, и још познати бивши од Бога". Богословска мисао не открива Бога, него Бог сам себе њој открива. Он јој није задан него дан. Она прима Откровење и подвргава га тумачењу и систематизацији помоћу свих средстава датих јој од људског разума на расположење. Идеал је богословља - закључни систем вероучења и моралног учења, основаног на откривеној Речи Божјој. Но као и други идеали, ни он се потпуно не остварује. И то спасава богословску науку од статичког застоја, даје јој динамику. То не значи да се Бог временом мења. Он јеизнад времена. Код пророка Исаије Он каже: "Ја сам исти", "Пре мене није било Бога и неће Га бити после Мене". На исти је начин писао апостол Павле о Христу: "Он је и јуче, и данас увек исти".То значи, да се апсолутно, потпуно адекватно, исцрпно познавање "сакривеног Бога" под условима нашег земаљског живота, никад потпуно не постиже. Тим је оправдана молитва: "Ти си Бог неизречен, недознан, невидљив и непостижан". Тим је објашњена и изјава Бл. Августина, да се Бог боље познаје незнањем (seitur medius nesciendo), а такође и крајности, т.зв. апофатичког богословља, т.ј. одричућег богословља, које тврди, да помоћу речи Божје ми знамо само толико шта није Бог, али ништа о томе шта је Он. Но данашње основно богословље не иде тако далеко, јер би се тада морало одрећи откровење. Но уколико богословље више стреми ка савршеном познању Бога, утолико у њему има покрета и разномислиja како је апостол Павле признао чак за пожељно.

За разлику од богословског познања које иде од Бога ка човеку, филозофско познање иде од човека ка Богу. Пут филозофије је тражење Бога. Овде се Бог не открива човеку, него напротив човек открива Бога. Истина постоји мишљење да се филозофу недостоји прибегавати Богу, non est philosophi recurrere ad Deum.

Тако кад је Лаплас изложио Наполеону своју теорију о постанку света из маглене масе материје, овај га је васпитан у појмовима деизма, упитао: "А где је ту Бог", нашта му је астроном одговорио, да он нема потребе за том хипотезом. Филозофи материјалистичког правца иду још и даље дозвољавајући себи исмевање Бога: Хекел Га је назвао ... сличном кичмењаку. Но истину је говорио Никола Кузански (XV в.) назвавши сву нашу ученост без религиозног завршетка, не више него учено незнање (docta ignorantia). Истину је говорио и Бекон, који је уверавао да само мали гутљаји из пехара знања удаљавају од религије, док други, дубљи безусловно доводе к њој. Наука се занима фактима, филозофија покушава да их објасни. Раније или касније она признаје сва своја објашњења за релативна и стога недовољна. Стога њој не остаје друго него, или признати своју немоћ, (такав је Спенсеров агностицизам) или "постулирати" т.ј. узети Бога као једино и коначно објашњење. У таквом је смислу, на пример, Лајбниц закључио, на основу закона довољног узрока основе, да је Бог последња и крајња довољна основа свега постојећег: Il n’y a qu’ un Dieu,et Il suffit. У својој оди "Бог", Державин кличе: "Ти јеси! Природа те јавља". Деисти нису могли да обиђу Бога као Творца, теисти као Сведржитеља. Филозофија XVII и XVIII века изобилује мишљењима "о разумности Хришћанства", његовим "демонстрирајућим" догматима који сачињавају оно што се назива "природним богословљем". Етика постулира Бога још чешће него филозофија. Увенчавајући свој "категорички императив" постулатом бића Божјег, Кант је у суштини преводио на језик филозофије најкатегоричније новозаветно тврђење о познању Бога кроз чињење добра: "И који држи заповести Његове у Њему стоји, и Он у њему. И по томе познајемо да стоји у нама". То је тврђење веома карактеристично за хришћански поглед на свет. С друге стране изјављује се одрешитије него у књизи Исхода: "Не може човек видети лице моје и остати жив", и да не само "који зло чини не видје Бога", него и сваки други "који год грјеши, не видје Га нити Га позна", "који нема љубави не позна Бога", "који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога", него "Бога нико није видео никад", и Њега "нико од људи није видео нити Га може видети". Но са друге стране блаженима су признати "чисти срцем" јер ће Бога видети". И за светост је речено "да без ње нико неће видети Господа".

Хришћанско познавање Бога олакшано је тиме, што такође "знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум да познамо Бога истинитога". Уколико ми више примамо Његову благовест,утолико нас то више приближује Богу, тако да сазнајемо да смо Његова деца, која су "од Бога рођена", "одозго". И стога ми можемо са смелошћу да Га призивамо: "Оче наш". Нама је дат образ Бога, а "кад се покаже, бићемо као и он, јер ћемо га видети као што јест".

ПРИРОДА

За хришћански поглед на свет природа није Божанство, а ни аутономни аутомат, негр Божија творевина. Човек је за њу везан својим телом и његовим процесима, уколико су ови независни од воље. Ето зашто речи "природа" готово и нема у Новом Завету. Она се помиње као руководство и то готово једним незнатним поводом; "апостол незнабожаца" пише својим грчким кореспондентима доскорашњим поклоницима природе у Коринту:

"Не учи ли вас сама природа, да је мужу срамота ако гаји дугачку косу; а жени је слава ако гаји дугачку косу? Јер јој је коса дана мјесто покривала". Он помиње и незнабошце који "по природи делају законско". Уопште се руководство природе сматра нормалним за "неразумне животиње" ... "вођене природом" а не за нормалне људе. За апостoла Павла "Јудеји по природи" нису Јудеји по принципу, него Јудеји по физичком рођењу. "По природи ми смо сви живели као деца гнева". То је уосталом све што се у Новом Завету о природи говори. У њему се не среће комбинација речи "закон природе", сем ако се не узме у обзир, уосталом узгредно помињање апостола Павла, да он "види други закон у удовима својим, који се бори против закона ума његовог". Но тај закон не одређује функцију тела, јер је позив тела да прославља Бога и да буде "орган Христов" предодређен "за жртву живу, свету, благоугодну Богу".

Суштина хришћанског погледа на природу може да се сведе на две идеје, теориску и практичну. Теориска је идеја релативност природе, практична је –њено одређење.

Постоје два схватања свега на свету. По једноме је у свету све неизмењиво. Једно те исто небо, једна те иста земља. Једне и исте појаве. Ничег новог под месецом и над њим. Много промена, но никаквих суштинских измена:aliter sedeadem. Нема никакве еволуције јер је свет стабилизован. Тако је схватио Аристотел. Такав је био поглед на свет формулисан у XVII веку: свет је механизам у коме се, као и на сату, понављају једни те исти покрети. У XVII веку Монтескије је објашњавао да је: "свака различитост — једнообразност, свака измена - постојанство". По другом схватању, напротив, нема ничег неизмењивог на свету. Данас није слично ни са јуче ни са сутра. Све се рађа и умире. И на таj се начин живот стално обнавља. Мења се и неорганска природа: камење, метал, чак и сунце и звезде, јер су и они некад и на неки начин постали и не окрећу се само и стоје, него некуд теже, а у њиховој унутрашњости стално се дешавају ове или оне измене. Место стабилизације - свуда мобилизација. Почетак оваквог схватања положио је још Хераклит. Но њега нису схватили. И зато су га назвали "мрачним". Лајбниц је био његов подражатељ. Он је тврдио да је "садашње оптерећено прошлим и обремењено будућим". Но та је страна његове филозофије остала дуго времена несхваћена. И динамички је поглед на свет завладао тек у XIX веку. Само је тада историја, која се по Аристотелу не може рачунати за науку, добила такво значење, да се цело столеће почело називати saeculum historicum. Шлегел је објавио, да свет није систем него историја. Из пространства напуњеног предметима, васељена се као преобратила у време, у коме се врше процеси. Глаголи стешњују именице, коњугација - деклинацију. Све у свету еволуира, устави се, али никад коначно не стаје. Де Фриз је открио "мутације", а Бергсон "стваралачку еволуцију".

И гле, ни Нови Завет не прима статички, стабилизациони поглед на природу. Она није ни апсолутна.ни савршена: "Сва твар уздише и тужи с нама до сад". Поредак у природи је пролазан, привремен, "јер ће небо и земља проћи". Уместо незнабожачког символа: светила, која су у свом устројству неизмењива и која понављају једне те исте покрете, ничуће зрно је символ Новог Завета. Такође и проблем вечног живота Хришћанство не решава у смислу незнабожачке и статичке формуле бесмртности, т. ј. очувања свега оног што је човек био за живота, него у смислу динамичне форме васкрсења, као "другог живота вечног почетка".Само је у Старом Завету "Бог починуо од свих дела својих,кoja је творио и саздао".У Новом Завету "Он је Отац који дела", "дела и досада";и какоје рекао Онај који седи на престолу: "Ево све ново творим". У свему се овоме показује динамички поглед на свет. Но у старо време и дуго по том, овакво се поимање показивало превременијим него у епоси Лајбница. И оно није ни разрађивано специјално, јер су космолошки проблеми мање занимали прве хришћане, него царство које није од овога света, и што је једино на потребу. Једино је апостол Петар узгредно приметио да су "небо и земља састављениод воде";сасвим као код Талеса. А Лактанције је рачунао у безумнике оне који су се интересовали астрономијом, и чудио се, какво се блаженство може да постигне истраживањем извора Нила. Може се рећи да је Бл. Августин скоро први дао признање историји као процесу у који је укључено све стварање света. Средњевековни су се филозофи интересовали проблемима космолошким. Тада је филозофија сматрана слушкињом теологије. Но место да служавка добија наредбе од господарице, господарица је примила њен поглед на природу. Тај је поглед био храњен Аристотеловим учењем са његовим статичким духом, и скупа са хелиоцентризмом и дугим низом заблуда у односу на појаве у природи. Све је то без сваке потребе усвојила "учећа црква", која је сама учила од незнабошца Аристотела и осветлила његове идеје потврдним ауторитетом "анђелског доктора" Томе Аквинског. И то је опет без сваке потребе довело западну цркву у ситуацију да се противи идејама Кеплера, Галилеја, Њутона, који су се у суштини одлично слагали са духом хришћанског погледа на свет. У причи Љескова "Кадетски манастир" замишљени свештеник обраћа пажњу деце на Христом дани образац смирења: Он се није појавио са силом и славом на некој значајнијој планети него што је наша скромна земља, небеско тело; и није се јавио у некој великој престоници, у високим дворовима, него у провинциској Палестини, и више од тога, у презреном Назарету; па чак не ни у кући, него у пећини; и био је положен у јасле. Судбина Хришћанства ниуколико не зависи од тога какав положај међу планетама заузима земља. Оно препушта научницима да "постигну, шта је ширина и дужина и дубина и висина". Њега не занима толико астрономско, колико метафизичко и мистичко небо. Ни истраживање еволуције органске и неорганске природе ниуколико не противуречи његовом погледу на релативност и изменљивост свега у свету. До противуречја долази се једино тада, када неки научници, излазећи из граница факата допуњују границе свога знања таквим недоказаним тврдњама, које специјално теже да одрекну биће Божије и унизе достојанство човека, проглашујући га потомком мајмуна, или каквог било непостојећег "примата". Против овакве тенденције устају неретко и сами еволуционисти. Тако је, на пример, познати историчар мрава Васман казао, да он потпуно прима дарвинизам и уопште еволуционо објашњење постанка света, али само у границама, где се то потврђује фактима. Тамо где њих нема долази до празнине. Знање не може да је попуни. И тада је дозвољена вера. Могуће је, каже Васман, сагласити се са теоријом Канта и Лапласа о постанку света из магловите масе материје. Али она не објашњава како је постала та маса. Даље, еволуционисти не могу да објасне, како су се из неорганске материје појавили организми ма и у виду најједноставније ћелице. На крају, они не могу да објасне како се појавио човек. У свима тим случајевима Васман је признао једино могућим објашњењем - стварањем од Бога.

[Sophrosyne]

Evharistijski etos i moralna dekadencija savremenog sveta

Etos hrišćana i naše vreme

Oliver Subotić

Hrišćanin 21. veka u odnosu ka Bogu sve više postaje neka vrsta poreskog obveznika, koji bi da prilozima, odlaskom u crkvu na crveno slovo i pričešćem par puta godišnje, otplati nekakav duhovni dug i bude miran u običnom životu, van crkvene porte. Tipična duhovna shizofrenija... Ni traga od etosa blagodarnosti koji je prožimao svaku poru i svaki tren života prvih hrišćana...

Žive u Otadžbinama svojim, ali kao prolaznici. Kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina im je otadžbina, i svaka otadžbina tuđina... Poslanica Diognetu, gl. V,5

Pored učenja, čijom su širinom i dubinom prvi hrišćani prosto plenili i osvajali bića prisutnih slušalaca, postojalo je još nešto što ih je odvajalo i činilo specifičnim u odnosu na ovaj svet i isti taj svet privodilo Hristu. To je bio sam način ponašanja i delanja u društvu, odnosno hrišćanski odnos prema svetu i čoveku. U poslanici Diognetu, ranohrišćanskom dokumentu, najbolje vidimo po čemu su oni bili toliko različiti od ostalih građana Rimskog carstva. U društvenim odnosima su bili lojalni pripadnici državnog poretka, u svemu spoljašnjem isti kao ostali. Davali su caru carevo i vršili uobičajene službe i poslove, ali su, sa druge strane, uvek za svoju pravu otadžbinu smatrali nebeski Jerusalim i svojim načinom života prevazilazili postojeće zakonske okvire. U međuličnim odnosima nadilazili su sve do tada poznate primere, što se posebno odslikavalo u odnosu prema neprijateljima i goniteljima. Svojim vrlinama su pokazivali svoje učenje, boraveći u telu, ali ne bivajući po željama tela, raspinjući svaku primisao hedonističke logike, kojom je tada već moralno posrnulo Rimsko carstvo živelo. Sve to bismo jednom rečju mogli da nazovemo hrišćanskim etosom, odnosno praktičnim načinom postojanja hrišćanina u skladu sa verom koju ispoveda.

Treba reći da je i pre pojave Hrišćanstva bilo filosofskih škola koje su propovedale krajnje uzdržanje, askezu, vrline (stoici, recimo), pa su neki kritičari ranija filosofska učenja dovodili u vezu sa hrišćanskim, pogotovo u kontekstu platonističkog uzvođenja ka duhovnom liku. Međutim, iako su neke sličnosti postojale, isto tako su postojale i radikalne razlike koje su se očitavale pre svega u onome što niko nema, a za hrišćane je projava Crkve i potvrda sopstvenog identiteta: Evharistija. Čitajući evharistijske molitve, svaki objektivan istraživač će doći do zaključka da etos slavoslovlja i blagodarnosti za sve, i to apsolutno sve, nigde ne dolazi do izražaja kao u Hrišćanstvu. Ima, doduše, dosta toga nasleđenog iz judejskog molitvoslovlja (tačnije od molitava Pashalne večere) i to je činjenica, ali hrišćanske evharistijske molitve su do te mere hristološki i eshatološki usmerene, a dogmatski povezane, da predstavljaju zaista nešto suštinski drugačije. Didahi, recimo, jedan od najstarijih ranohrišćanskih spisa, u svom delu koji se odnosi na Evharistiju upravo svedoči o tome. U svakoj rečenici prosijava etos blagodarnosti prema Bogu, odnosno božanskoj ikonomiji kroz Hrista Gospoda, svedočeći o stanju duha tadašnjih hrišćana i životu koji je bio potpuno saobražen tekstu molitava. Svedočanstva o tome nalazimo i u drevnim martiriologijima (a danas u Žitijima Svetih), u kojima su podrobno opisani korifeji hrišćanskog etosa.

Nekadašnjim neznabošcima prosto nije moglo da bude jasno kako to da hrišćani blagodare Bogu čak i u trenucima progona i mučenja. Posebno su ih slamale molitve mučenih hrišćana za svoje mučitelje. Paradoksalno, krv hrišćanskih mučenika postajala je seme za nove hrišćane (Tertulijan). Upravo zahvaljujući tom hrišćanskom etosu, koji je kao strela probijao srca prisutnih, Hrišćanstvo je postalo ono što jeste - vera koja je preobrazila tadašnji svet.

Istorijska iskušenja

Nažalost, dalji tok istorije (Konstantinovo priznavanje, a potom i Teodosijevo oglašavanje Hrišćanstva državnom religijom) umnogome je učinio da ovaj etos oslabi kod većine hrišćana. U vreme kada već postaje očigledno da većina hrišćana ne živi etosom novog života, veliko svetilo Crkve i nenadmašni propovednik do dana današnjeg, sveti Jovan Zlatousti, u besedama o veri posebno naglašava da prava vera zahvaljuje Bogu svagda za sve, i to ne rečima i jezikom, već postupcima, delima, mislima i srcem. Već među njegovim savremenicima (kraj 4. veka) primećujemo postepenu dekadenciju etosa koji više nije ispitivan ognjem i mačem i koji se sve više uljuljkivao u nominalnu veroispovest. Veliki broj onih koji nisu želeli kompromis sa svetom, uzima na sebe monaški podvig, želeći da produži i produbi prvobitni život u Hristu. Vek za vekom, u okvirima moćne Vizantije, hrišćani polako gube osećaj stranstvovanja u okviru sopstvene otadžbine, tako da polako izostaje eshatološka žeđ za nebeskim Jerusalimom. Svest o prizvanju čoveka iz nebića (ex nihilo) u biće od strane Boga, a pre svega svest o eshatološkom danu Gospodnjem, biva u svesti većine hrišćana zatamnjena i potisnuta. U predvečerje potpunog kraha država hrišćanskog istoka čitamo da se neki monasi žale kako muslimani doslednije drže post od hrišćana. Sve je nagoveštavalo krizu hrišćanskog etosa i istorijska tragedija bila je neminovna...

Pod osmanlijskim jarmom dolazi do razdvajanja žita od kukolja, vere od nevere, ali ponekad i do čudnog poistovećivanja vere i nacije. U takvim istorijskim okolnostima mnogobrojni Hristovi svedoci svojim mučeništvom pokazuju snagu i veličinu hrišćanskog etosa, koji među svojima nije mogao tako da zablista kao među inovernim osvajačima. Dovoljno je da se setimo đakona Avakuma koji, noseći kolac na koji će biti nabijen, pevaše prolazeći beogradskim ulicama, iako ga je majka sa bolom preklinjala da se formalno odrekne Hrista i spase svoj mladi život. Ono što nije moglo doći do izražaja u svakodnevnom životu Vizantijske imperije, došlo je u trenutku kada je hrišćanski istok bačen na kolena. Nadahnuti etosom svojih mučenika, najvernijih svedoka Hristovih, istočni hrišćani dočekaše slobodu u praskozorje 20. veka. Nova nada za obnovom autentičnog hrišćanskog etosa bila je na pomolu...

Šta se za sve to vreme dešavalo na Zapadu? Nedugo posle raskola potresaju ga ratovi papa i svetovnih vladara, a par vekova kasnije i verski ratovi među samim hrišćanima, razdeljenim u desetine frakcija porođenih protestantskim buntom. To su bile neposredne posledice dogmatskih zabluda zapadnjaka koje su došle do krajnjeg izražaja u istorijskoj stvarnosti. Rimokatolici pokušavaju reformu (u glavi i udovima, kako se tada govorilo) ali bez uspeha, upravo zbog nedostatka autentičnog evharistijskog etosa - dekretima se problemi samo produbljuju.

Kao kruna svega, i na istoku, a pogotovo na zapadu, dolazi pojave sekularizma, koji formalizam među modernim hrišćanima razvija do neslućenih granica. Hrišćanin 21. veka u odnosu ka Bogu sve više postaje neka vrsta poreskog obveznika, koji bi da prilozima, odlaskom u crkvu na crveno slovo i pričešćem par puta godišnje, otplati nekakav duhovni dug i bude miran u običnom životu, van crkvene porte. Tipična duhovna shizofrenija... Ni traga od etosa blagodarnosti koji je prožimao svaku poru i svaki tren života prvih hrišćana...  

Povratak izvornom etosu

Vreme u kome živimo spolja je u mnogo čemu nalik na prvobitni vremenski okvir u kome je hrišćanski etos zablistao punim sjajem, no, budimo iskreni, mi nimalo ne ličimo na hrišćane tih vremena. Svet je danas umoran od laži, a pre svega uplašen od smrti. Moralna dekadencija na svakom koraku, vlast jedne svetske supersile, globalizacioni tokovi i široki tehnološki putevi. Društvena realnost baš kao u vreme Rimske carevine, s tom razlikom što, pored neznabožnih naroda, postoji veliki deo hrišćanskog sveta koji živi potpuno sekularizovanim vidom Hrišćanstva. U takvim okolnostima se mnogo govori o potrebi moderne misije, upotrebi modernih tehnoloških sredstava za taj cilj i slično. Ali pre nego li krenemo da menjamo svet oko sebe, treba da postavimo logično pitanje: da li smo preizmenili sebe u skladu sa jevanđeoskim etosom? Postavimo sami sebi pitanje  kakav je naš odnos sa Bogom, poreski ili sinovski? Odgovor će u najvećem broju slučajeva biti poražavajući. A da ne govorimo o etosu blagodarnosti, koji jedino formalno držimo čitajući molitvenik kada dođe vreme za kućnu molitvu.

Sa druge strane, ima i hrišćana koji bi nekako da žive životom nove, bogočovečanske realnosti, ali da preskoče krsnu, podvižničku dimenziju vaskrsnog etosa, zaboravljajući pri tom kakav život Hristos od svojih sledbenika traži. Da li je zbog toga naš savremenik, poznati ruski iguman Nikon Vorobjov, svojevremeno pisao da hrišćani našeg pokolenja neće imati krsnog podviga, te da će se spasavati trpljenjem nevolja koje će ih stizati po milosrđu Božjem? Sve je to spoljni znak krize sopstevenog liturgijkog etosa, jer smo prvenstveno zaboravili da istinski, pre svega životom (a potom i rečju) blagodarimo za ono najvrednije ili, bolje reći, izvan svake vrednosti - za Telo i Krv Gospodnju, sveto Pričešće. To je zaista najveći dar koji imamo, najprisnija zajednica sa Bogom. Ako u tom smeru ne budemo uspeli da usmerimo svoju svest i oliturgišemo sebe, svaki misionarski poduhvat unapred je osuđen na neuspeh. Sve je uzalud (čak i štetno) ako spoljašnju misiju ne prati i unutrašnja, misija duha i svedočanstva sopstvenim etosom. Setimo se Gandijeve poruke, koji je otvoreno napomenuo da bi Indija odavno bila Hristova da nije hrišćana! Budimo sigurni da će ove reči biti jedne od onih koje će gromoglasno odjekivati na Strašnom sudu, kada budu došli mnogi od istoka i zapada (vidi Mt.2,1).

Istiniti etos nije moguće povratiti spoljašnjim dekretima, odlukama ili tehnološkim sredstvima, već preobražajem svesti koji treba da ide uporedo sa obnovom  liturgijske prakse. Ovo ne treba shvatiti u smislu pijetizma i bilo kakvog individualizma (što bi se desilo ako bi se zanemarila dimenzija liturgijske zajednice kao takve), ali se isto tako treba čuvati i moralnog indiferentizma, koji sebe često želi da opravda na razne načine. Naprosto, treba prodisati zdravim liturgijskim plućima i neprestano uzimati vazduha za liturgijski život u punom smislu (dakle, i van crkvene porte), svedočeći  život u Hristu među običnim ljudima. Jedno uz drugo, obnova konkretnog liturgijskog doživljaja i eshatološke svesti, a uz nju praktičnog života samih hrišćana, jedini je put. A svet još uvek čeka. Čeka na nosioce autentičnog hrišćanskog etosa blagodarnosti, na svedoke Hristove među nama!

[Срђан Ранђеловић]

 

Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре педесет година, данашњи живот постао наказан. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Живот постаје непрестано трагање за забавом, која је толико празна и неозбиљна. Посетилац из деветнаестог века, видевши наше омиљене телевизијске програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, и готово сваки вид наше популарне културе, помислио би да је набасао на земљу имбецила који су изгубили сваки додир са стварношћу.

Јеромонах Серафим Роуз, 1982.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_4914.html

[Gerhard]

Наш живот је препун моралних дилема. Оне су у суштини сукоб вриједности, различитих моралних норми.

 

Да ли слагати да би се спасио живот ближњег свог?

Да ли убити да би се спријечило силовање?

Да ли украсти лијек да би се помогло свом болесном дјетету?

Да ли отети новац од богатих да би се дало сиромашнима?

 

Којих принципа се држати? Макијавелистичког да "циљ оправдава средство", деонтолошког који акцентује универзалне моралне вриједности, без обзира на добре или лоше посљедице тих поступака, тражења "златне средине", ситуационог ("од случаја до случаја") или неког десетог?

 

Какав је православни поглед на ово, односно како православље рјешава ове дилеме?

[Gerhard]

Ђе су силни филоСофи и теолози?

[Дејан]

mislim da ne bi krao od bogatih da bi davao siromašnima,ali sve predhodno mi je ok

[Gerhard]

Postoji li zvaničan stav Crkve u vezi ovakvih pitanja?

[Дејан]

Bila je tema ,to jest jedan tekst koji je napisao mitropolit Jovan Zizjulas o tome da li je u nekim situacijama u redu ubiti čoveka.

[Gerhard]

Pa je li u redu?

[Дејан]

kao i u ratu,takva je situacija

[Gerhard]

Znači, ipak situaciona etika? Da li je onda u redu u nekim situacijama počiniti neki drugi grijeh? Varanje, sIlovanje, laganje, odricanje od vjere?

[Gerhard]

Da, ali ovdje imamo problem. Kakvu dobrobit činimo onome što smo ga ubili da bismo spriječili da počini zločin?

[Gerhard]

A kako izmjeriti zločine? Čijeg ćemo se mjerila držati? Tvog, mog, Markovog, Mustafinog?

[Gerhard]

Ali Božje zapovijesti su često u koliziji kada ih želimo primijeniti u praksi. Dao sam gore primjere.

 

Čak i ljubav, odnosno ljubavi znaju da budu u koliziji. Npr. ljubav prema ženi i ljubav prema djetetu u njenoj utrobi kada je u pitanju trudnoća koja ugrožava život majke.

[Gerhard]

Da,jesu. Dao sam primjere,a ima ih mnogo.

Nisam ni rekao da je zakon apsolutan.

Kako izabrati između dvije ljubavi?

Čitajući Sveto Pismo rekao bih da su ljudi zli po prirodi, stoga, Ruso,oprosti, ali "malkice" si promašio.