О прасетини и српским универзитетима

[ego]

О прасетини и српским универзитетима

 

Процес производње „сумњивих доктора” узео је толико маха да га је немогуће зауставити

 

 

У животу сам највише прасетине појео у децембру 1980. године, као млад асистент. Јело се по факултетима, на прославама поводом одбрањених докторских дисертација. Често је било и живе музике. Владала је једна свадбарска атмосфера. Током седамдесетих година у Србији је преовладао став да наставници универзитета морају да буду доктори наука. Овакав став проистекао је из наивне идеје да ће у Србији на тај начин да се оствари право прожимање науке и високошколске наставе. Пластичне кесе на дрвећу, загађене реке, корупција на сваком кораку, или дивљања фудбалских навијача морају увек да нас опомињу да је ствари у Србији више него тешко уредити законом и прописима. У почетку бојажљиво, а доцније, све храбрије почеле су да се бране докторске дисертације. Било је на неким факултетима и случајева да ментор докторира код свог бившег кандидата. Зашто спомињем децембар 1980. године? Нови закон је ступао на снагу у јануару 1981. Сви они на које се тај закон односио су своје научне идеје и достигнућа успешно одбранили неколико дана пре његовог ступања на снагу.Тако је почела ера доктора у Србији. Била је то прва важна победа дела универзитетског кадра над једним опасним прописом. Идеја да црвениш пола сата, а да те после читавог живота зову „докторе” има, значи, своје утемељење у раним осамдесетим годинама прошлог века. Мора се ипак истаћи да је Србија и тада имала, као што има и сада велики број честитих универзитетских професора, компатибилних са светом и способних да публикују резултате својих истраживања у престижним светским научним часописима.

Захтев да наставници универзитета буду доктори наука је и даље на снази. Пропис је током три деценије довео до појаве доктороманије у Србији. Процес производње „сумњивих доктора” узео је толико маха да га је немогуће зауставити, сем радикалним мерама, о којима ћемо нешто касније.

Нови замах „докторској Србији” дали су приватни универзитети оснивани у време деведесетих година прошлог века.

Власник једног од приватних универзитета је био ,,ментор” за израду „докторских дисертација” више од шездесет пута у својој каријери. Велики приватни универзитет је тра-ла-ла наставним програмима, омогућио студентима који су били изузетно лоши ђаци у средњој школи да, без посебних проблема, дођу до факултетске дипломе. Овај универзитет је маркетингом, добрим естрадним и политичким везама успео да буде значајан фактор српског друштва и фабрика нових српских ,,доктора“. Нови доктори наука са приватних универзитета су бивши и садашњи политичари, банкари, директори и високо позиционирани службеници у министарствима.

У 21. век смо ступили са идејом да постанемо део европског високошколског образовног и научног простора. Основали смо Комисију за акредитацију високошколских установа Србије и Национални савет за високо образовање. Био сам четири године, прво члан, а доцније и заменик председника Комисије за акредитацију. Био сам у периоду од 2006 до 2009. и проректор за науку Универзитета у Београду.

Комисија за акредитацију је иницирала прописе који захтевају да резултати докторске дисертације, пре одбране, буду публиковани у неком од релевантних светских научних часописа. Пораз који смо доживели у покушајима да упристојимо универзитетску сцену Србије био је много жешћи него пораз у осамдесетим годинама. Српски аутори су масовно почели да објављују по сваку цену и то претежно у такозваним предаторским часописима. Примери оваквих часописа су African Journal of Business Management, и Technics, Technologies, Education Management, Scientific Essays and Research, Metalurgia International.

Афрички часопис African Journal of Business Management био је изузетно популаран код српских аутора, с обзиром на то да је овај континент, као што је познато, светски лидер у менаџменту. Рецептура за прављење новог доктора наука по новим прописима изгледа отприлике овако. Узети неталентованог младог човека који има стални радни однос на факултету и коме је потребан докторат због напредовања. Рећи младом неталентованом човеку да напише. Нешто. Потписати се на крају на писани материјал заједно с младим неталентованим човеком. Послати часопису African Journal of Business Management. Уплатити захтевану суму новца. Добити потврду од часописа да је то што је написано прихваћено за штампу. Махати потврдом и причати како је ваше научно достигнуће прихваћено за штампу у међународном научном часопису. Бранити докторску дисертацију. После успешно одбрањене дисертације љубити се са присутном фамилијом и у факултетском клубу или најближој кафани јести прасетину. Слушати по могућству турбо фолк. Уживати у победи.

 

Дописни члан САНУ, члан Европске академије наука и уметности, професор Универзитета у Београду,Professor Emeritus, Virginia Tech, U.S.A.

 

Душан Теодоровић

[ego]

Систем зрео за ресетовање

 

Посебан изум српских факултета представљају такозване уже научне области. Оне се праве на следећи начин. Сваку област науке исецкати ножем за сецкање црног лука у невероватно велики број подобласти

 

Поставило се суштинско питање зашто би тамо неко из далеке Африке давао Србима потврде да су научници и још добро зарађивао при томе. Појавио се босански часопис Technics, Technologies, Education Management из области сваштарства. Уредник Џафер Кудумовић и извршни уредник Лана Кудумовић из Сарајева (улица Хамдије Крешевљаковића 7А) од пре неколико година издају потврде српским „научницима” да су научници. Није важно чиме се „научник бави”. То могу да буду телекомуникације, менаџмент, безбедност саобраћаја, равноправност жена или јавно здравље. Плати се Кудумовићима и рад је објављен у „међународном научном часопису”. Српски претенденти на докторске титуле постају доктори, професори скупљају поене да постану ментори и победа је много слађа него она из осамдесетих година прошлог века. Сад смо и доктори и публикујемо у међународним научним часописима. У осамдесетим смо били само доктори.

Шта је са младим талентованим људима и њиховим менторима? Велики број талентованих и даље напушта земљу са врло јасном идејом да универзитетску каријеру покушају да направе на светским универзитетима. Они талентовани који остану у Србији најпоштеније покушавају да се баве науком.

Посебан изум српских факултета представљају такозване уже научне области. Оне се праве на следећи начин. Сваку област науке исецкати ножем за сецкање црног лука у невероватно велики број подобласти, пожељно измишљених. Ово измишљених значи да нигде у свету на било ком пристојном универзитету не постоји таква научна област, а такође значи да је назив области логички непреводив на светске језике. Даља рецептура каже да се одређени број научника самопрогласи за „експерте” из дотичне уже научне области. При било каквом покушају слободне људске мисли да отплови лево или десно настаје неописива „експертска” дрека и оптуживање за улажење у измишљену научну област. На овај начин се бране заузете бусије, власт, привилегије и финансирање програма који не постоје нигде у свету.

Часописи као у African Journal of Business Management или Technics, Technologies, Education Management успевају да се годину или две задрже на листи релевантних научних часописа, остваре високи профит и потом због објављивања великог броја неквалитетних радова, недопустиво лошег језичког квалитета и посебно због лажног цитирања и лажног подизања импакт фактора обично буду избачени са Journal Citation Reports (JCR) листе.

Светска је пракса да се сваки покушај публиковања у часописима овог типа најоштрије санкционише, са последицама које подразумевају неизбор у звање и престанак академске каријере. Оваква пракса је заснована на премисама озбиљног научног рада и академског и људског поштења. Најновија пракса у Србији је да су нови ментори докторских дисертација на неким државним и приватним факултетима они млади неталентовани људи којима су научне резултате објавили Кудумовићи и њима слични.

Такође се на појединим српским факултетима све више установљава пракса публиковања радова са већим бројем аутора, од којих су поједини дописани на радове. Тако, на пример, колеге потпуно различитих струка објављују заједно радове у часописима који нису матични ни за једну од струка аутора (на пример, тренутни хит је часопис Metalurgia International, румунски часопис из области металуршког инжењерства). Оваква појава је условљена искључивом жељом аутора да се скупи минимално потребан број радова, који ће у бирократској процедури омогућити избор у звање по сваку цену.

Посебан специјалитет српских универзитета представља такозвана нострификација диплома стечених на иностраним универзитетима. Морам појам нострификације прво да појасним грађанству, неупућеном у универзитетска питања. Нострификација представља једну ужасну стаљинистичку процедуру којој је подвргнут сваки несрећник који је завршио студије, магистратуру или докторат у иностранству, па решио да се врати у Србију. Тада ступају на сцену „експерти” из „ужих научних области” и захтевају од подносиоца молбе – несрећника да полаже допунске испите, да се закуне и докаже ДНК анализом да је то што је он учио по белом свету еквивалентно српским научним достигнућима. Био сам сведок мрцварења кандидаткиње која се усудила да поднесе на нострификацију диплому са Стенфорда (Stanford University).

Мика Петровић Алас и Милутин Миланковић, доктори наука из Париза и Беча нису пролазили нострификације и због свог знања, исказаног талента и публикација у научним часописима где је Бог наредио да се публикује били су позвани да преузму универзитетске катедре. Ових година Тајван, Јужна Кореја, Индија и Турска школују своје Миланковиће и Петровиће на најбољим светским универзитетима и нуде им универзитетске позиције по повратку у домовину. Наши Миланковићи и Петровићи и кад би хтели да се врате не би могли од Кудумовића, ужих научних области, нострификација, „експерата”, прасетине и турбо фолка. Будуће владе и будући министри од просвете, науке и искрцавања на Марс имају можда шансу да пониште сва универзитетска звања у Србији, ресетују систем и некако, уз помоћ врхунских светских научника, успоставе српске универзитете сличне онима из времена кад су на њима били професори Миланковић и Петровић.

 

Дописни члан САНУ, члан Европске академије наука и уметности, професор Универзитета у Београду,Professor Emeritus, Virginia Tech, САД

 

Душан Теодоровић

[zuti car]

Sta ti je gastarbajterski kompleks , nije vazno sta je sve uspeo napolju ako mu u rodnom selu ne priznaju uspeh. I lupa bre , kakav je obrazovni sistem Tajvana i sta se i kako se ovde radi znam malo bolje od njega jer sam deo tog sistema . Kako je S.A.D . rekla mi je prijateljica koja je inace prosvetni radnik i pobegla je odatle ovde . I ne znam gde to u svetu nema doktorata i diplomiranja preko veze za lovu i sl.

[ego]

[Млађони]

Kad sam video ovo "prasetina"  probudi mi se apetit, al kad sam doso do kraja i vid'o ovo "sprski univerziteti" odjednom mi se ugasi aptetit...

[DYNABLASTER]

Ja kad sam vido "SANU" prestao sam da citam, a prvo sto sam uradio je da sam skrolovo na dno posta.

[Juan Valdez]

Sta ti je gastarbajterski kompleks , nije vazno sta je sve uspeo napolju ako mu u rodnom selu ne priznaju uspeh. I lupa bre , kakav je obrazovni sistem Tajvana i sta se i kako se ovde radi znam malo bolje od njega jer sam deo tog sistema . Kako je S.A.D . rekla mi je prijateljica koja je inace prosvetni radnik i pobegla je odatle ovde . I ne znam gde to u svetu nema doktorata i diplomiranja preko veze za lovu i sl.

 

Е, али не прича он баш о образовању генерално, него о високом образовању са посебним освртом на науку. Тако на пример САД има основно и средње образовање у стању распада, док су им факултети ван икакве разумне сумње најбољи на свету. А самог текста што се тиче, има ту доста истине (независно од ауторових мотива да га напише), али да не детаљишем.