Културолошки неспоразуми

[Баба]

Хтео бих овде мало да диванимо о тим културолошким неспоразумима данас и кроз историју.

Оним трагичним и оним смешним. Занимљивим. Појава ова дакле јесте сусрет две различите културе.

Пример који је свима познат је породица Настић у Америке којој су одузета деца због слова закона који у суштини није лош закон али у случају Настића је изазвао трагедију.

 

Ево за почетак један пример:

 

Плуралистичка друштва заправо су
мултикултурна и нису могла постојати прије него су се појавиле прве
политички централизиране државе пред 5 000 година. Појавом државе,
постало је могуће политички ујединити двије или више дотад независних
друштвених заједница од којих је свака имала властиту културу. Настао је
социјални ентитет с вишим уређењем које надилази теоријску претпоставку
једна култура – једно друштво. Данас у свијету уобичајена плуралистичка
друштва обиљежава особити проблем: групе унутар њих, због
високог ступња културне различитости, дјелују у основи по различитим
правилима, што ствара тешкоће јер друштвени живот захтијева предвидљиво
понашање. У мултикултурном друштву члановима било које подгрупе
може бити тешко схватити различите стандарде према којима дјелују они
други. У најблажем случају, тако настају великим неспоразуми, као што
показује сљедећи догађај објављен у часопису Wall Street Journal

(13.

свибња, 1983.):
Salt Lake City – Полиција је то назвала међукултурним неспоразумом.
Када се појавио човјек да на оглас купи шетландског понија, власник
је питао што намјерава учинити са животињом.
“За синовљев рођендан”, одговорио је купац и продаја је била
закључена.
Купац је потом тољагом усмртио понија, убацио у камионет и отишао.
Ужаснути је продавач позвао полицију, која је ушла у траг купцу. У
његовој кући затекли су рођенданско славље. Пони се, припремљен,
пекао према њихову обичају.
“Ми коње не јашемо, ми их једемо”, објаснио је купац, недавни
усељеник из Тонге.
 

[Баба]

У свакој култури постоје особе које су због
својег посебног понашања прозване “ексцен-
тричнима”, “лудима” или “чуднима”. На такве особе
већина припадника њихове друштвене заједнице гледа
с неодобравањем, а ако њихово понашање оде у
претераност, пре или касније бивају искључене из
групних активности. Искључивање служи како би се
понашање означено као девијантно задржало изван
групе. Но, оно што се сматра девијантним у једном
друштву не мора бити такво у другом.

Пример, у
многим заједницама америчких Индијанаца поједин-
цима је допуштено да преузму улогу која се иначе
приписује особама супротног спола. Тако се мушкарац
може одевати као жена и бавити активностима које се
конвенционално сматрају женскима; обрнуто, жене
могу стећи популарност у активностима уобичајенима
у мушку домену. Уствари, могуће је разликовати
четири културно различита полна идентитета: мушкарце,
феминизиране мушкарце, жене и маскулинизиране жене.
Маскулинизиране жене и феминизирани мушкарци не само
да су прихваћени него су и високо цењени

 

[Grizzly Adams]

Причали ми како је један наш човек овде купио свињче, па испред куће - по нашем народном обичају - притис`о коленом и кренуо да ради... А знате већ како свињче скичи... Комшије се избезумили, позакључавали врата и позвали полицију, скоро варнредно стање...

[Ignjatije]

Комшије се избезумили, позакључавали врата и позвали полицију, скоро варнредно стање...

 

 

 

А у ком месту је то било ?

[Баба]

Чуо сам ову причу од човека који вели да је актер приче неки његов рођак. Наиме његов рођо ошо код сестре у Италију пре неких 8-9 година а сестра му се удала за неког талијанца нако имућнијег.  И кад је стиго код швестер седе он у кауч сестра отишла само да спреми кафу кад иза кауча нако полако измигољи кућни љубимац игуана, а земо први пут видо толког гуштера па довати столицу и утепа га на лицу места. Кад је сестра дошла с кафом угледа призор мртва игуана пружекнула се колико је дугачка, локва крви на патосу и њен брат у фајт пози, врисне а брат скочи па је загрли у фазону не бој се хебо сам му кевицу.

 

Сад нисам сигуран колико је истинита прича, но лик се куне да је тако било.

[Баба]

Убедљиво најјаднији неспоразум десио се између "каубоја" и индијанаца.

 

Индијанци или северно домородачко становништво Америке када су дошли Европљани тамо било је на нивоу палеолита. Нису познавали ни пољопривреду, били су на нивоу скупљачких номадских племена. Без сталне територије, без познавања обраде земљишта. Значи нису имали њиве, ни усеве. Јужноамерички индијанци већ јесу имали и њиве и усеве и градове али ови са севера су били за читаву лествицу на нижем друштвеном уређењу.

 

Први "рат" сукоб између Индијанаца и "каубоја" се отприлике дешавао овако:

 

Неколико стотина индијанаца опколило "каубоје" те прве досељенике из Европе и уз вриску и дерњаву какву индијанци испуштају у филмовима испале пар стрела према опкољеним дођошима. Сад било је ту по историјским извештајима и повређених оно типа сломили му мали прст на нози или погодили га у стражњицу. Затим крену индијанци у јуриш а белци ожежи пушкама.

И сад оно што је био културолошки шок за обе стране индијанац дотрчава до белца баца га на леђа и онда скаче и ликује, белац лежи на леђима и гледа индијанца није му ништа јасно ал довати се револвера и тап убије индијанца. Други индијанац вија неког белца и кад га је достигао само му приђе и такне га ко оно код нас деца кад се играју шуге и индијанац као и онај први опет почне да ликује а белац као и онај први пиштољ и тап убије индијанца.

Наиме индијанци северни индијанска племена на том нивоу практично палеолитском уопште нису познавали начин ратовања које подразумева убиства људи попут европског белог човека . Код њих победник био онај који те баци на леђа или који те јури па те дотакне- само што не каже "шуга!" .

И сад имаш с једне стране ту "децу" и с друге стране професионалну војску из европе.

Кад су белци провалили да нема фрке јер индијанци не убијају таманили су их као муве + протестантска религија им је то благосиљала јер по њој индијанци су били нешто као демонизовани људи а демонизовани људи и вјештице се слободно могу утепати.

 

Тако је било првих 100 година сусрета белаца и индијанаца, тек после су индијанци почели да се "озбиљније" боре.

Они нису имали ни коње нити неко оружје, коњи стижу са белцима.

После су белци користили индијанце једне против других или у међусобном белачком разрачунавању. Рецимо французи су покренули чувено скидање скалпова, наиме французи су плаћали индијанцима за сваки скинут скалп било одраслог човека или детета, тако су индијанци у неким енглеским колонијама учинили масакре, али то је већ било давно после првог сусрета ове две културе европске и индијанске.

 

Оно што гледамо у филмовима о индијанцима то је из каснијих периода, па чак ни у тим периодима није било тако "равноправне" борбе како је приказана у филмовима, наравно то је холивуд.

 

 

Читао сам код неких наших Срба Личана који су баш међу тим првим исељеницима из Европе отишли у Америке.Прича лик личанин како је посадио огромну плантажу јабука и сваки дан и сваку ноћ спуштају се индијанци и једу му јабуке.Он их је теро пуцао на њих, ал џаба они сваки дан долазе. После долази каубојска војска и у року од три дана етнички почисти све индијанце.

Личанин прича како их је војска спасила од злих и неразумних лопова индијанаца.

 

Шта се ту заправо збило за индијанце који су били на нивоу пећинског човека који не зна за обрађивање земље, градове уређено друштво итд земља и све што је на земљи је Божије ( Манитуа). Бог је то дао свима људима и како сад неки личанин може да огради парче Божије земље и да је узме за себе и да само он једе те јабуке које Маниту даје да расту и залива их кишом?

 

Индијанцима то није било јасно, приватна својина , бизнис трговина и све остало.

И ту је та трагедија културолошке разлике и неспоразума.

За белце индијанци су ленчуге и нерадници и лопови, а за индијанце белци су безбожници и покварени себичњаци.

 

Ово како резонују индијанци потписао би се сваки светогорски калуђер, једино би напоменуо да није добро ни праведно користити се о туђи труд јербо ето ипак је тај личанин обрађивао ту земљу и те воћке. Калуђер би индијанцима да је имао прилику ( а није) могао то објаснити примером који је њима познат. А то је лов. Рецимо индијанац кад иде у лов и кад улови зверку онда је она његова ловина и дели је са својом породицом, тако исто и личанин лови јабуке јер их је претходно он посадио.

Сад да ли би индијанци то разумели или не би друга је прича.

 

Најбоље илиструје овај њихов однос према земљи и природи ово чувено писмо индијанског поглавице :

Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Френклину Пирсу

Порука коју ћете прочитати настала је 1854 године када је амерички председник Франклин Пирс понудио индијанским племенима на истоку Америке, племенима поред мора, да им се откупи земља на којој су живели. Већи део индијанске земље је већ био узурпиран од стране белих досељеника, и овог пута уместо силе, амерички председник је за неких 2.000.000 акри (око 8,100 км2) земље понудио 150.000 долара. На преговорима је био и племенски поглавица индијанског племена Suquamish-a , по имену Seattle (Сијетл по нашем изговору).Поглавица Сијетл је тада током преговора, на свом матерњем језику одговорио:

“…Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа….
Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици.

Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи.

То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што смо дивљи – једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много… Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца, освежен подневном кишом или боровином. Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем друкчији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона, кога ми убијамо да бисмо преживели.

Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа? Видећемо… Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

[Баба]

Их ко ће ово све читати 

[Deki992]

Шта се ту заправо збило за

индијанце који су били на нивоу

пећинског човека који не зна за

обрађивање земље, градове

уређено друштво итд земља и све

што је на земљи је Божије

( Манитуа). Бог је то дао свима

људима и како сад неки личанин

може да огради парче Божије

земље и да је узме за себе и да

само он једе те јабуке које Маниту

даје да расту и залива их кишом?

Najvise me je ganuo ovaj deo,skoro sam zaplakao.

Pismo se ne racuna,njega sam ranije citao.

[Grizzly Adams]

 

 

А у ком месту је то било ?

 

У неком предграђу Чикага, нисам сигуран тачно. Само сам чуо причу...

[-Владимир-]

Ма нису ни ти Индијанци били баш наивни . Клали су се они међусобно стотинама година пре него су дошли белци . Не би се ни Европљани добро провели да нису имали пушке.

[Juan Valdez]

Не знам да ли то беше културолошки неспоразум, недостатак мозга или нешто треће. Углавном, стајасмо једна Американка (Мишел), један Корејанац (До Јонг Ким) и ја испред учионице и чекасмо испит. А у Америци се испити оцењују тако што онај ко уради најбоље добија највишу оцену, а остали се равњају према њему. Све док су сви просечни, добро је. Али чим се појави неки геније, остали оберу бостан. И док тако чекасмо, угледах на крају ходника како се помаљају две главе. Препознадох брата Руса Андреја и Кинеза Ћу Ен-а (или како се већ изговара). "Shit!", помислих. ”Ови знају и оно што још није откривено.” Хтедох да се нашалим и окренух се Киму: ”Брадер, 'ајде да смакнемо ову двојицу да не бисмо сви попадали. Ти до'вати Кинеза, а ја ћу Руса.” У том тренутку се Мишелино лице нагло скамени и пребледе. ”Али, али... ићи ћеш у затвор ако то урадиш!”, преплашено изусти. Добро ме није пријавила homeland security-ју...

[Grizzly Adams]

Да, да, они се са неким стварима не шале никако...

 

Одем својевремено у једну фирму на састанак, а морао сам да одложим једном јер сам био нешто прехлађен, па ме секретарица на вратима пита нешто у стилу "ћао, како си? да ли се осећаш боље?" Реко, ја као да се нашалим, "ма добро сам, нећу да умрем данас". Она се скаменила, пребледела, поче жена да муца... Ваљда укапирала да сам болестан на смрт и да "нећу данас", али "за неко време" - оно у фазону кад ти доктори дају неки рок. Једва сам је повратио у живот. Не могу да јој објасним да сам се шалио...

[Juan Valdez]

Да, да, они се са неким стварима не шале никако...

 

Одем својевремено у једну фирму на састанак, а морао сам да одложим једном јер сам био нешто прехлађен, па ме секретарица на вратима пита нешто у стилу "ћао, како си? да ли се осећаш боље?" Реко, ја као да се нашалим, "ма добро сам, нећу да умрем данас". Она се скаменила, пребледела, поче жена да муца... Ваљда укапирала да сам болестан на смрт и да "нећу данас", али "за неко време" - оно у фазону кад ти доктори дају неки рок. Једва сам је повратио у живот. Не могу да јој објасним да сам се шалио...

 

Па кад им нису пустали енглеске серије.

 

P. S.

 

Ово твоје звучи као увод у сцену из порно филма C категорије.  greengrin

[Баба]

Ма нису ни ти Индијанци били баш наивни . Клали су се они међусобно стотинама година пре него су дошли белци . Не би се ни Европљани добро провели да нису имали пушке.

 

 

Направио сам разлику између јужних и северних индијанаца. Ово што сам писао је на основу историјских извештаја.

 

Северни су заиста били на нивоу палеолита. Јужни су имали цивилизације, градове, монархију, друштвено уређење, класе, приватно власништво, пољопривреду. Ови са севера нису имали појма о свему томе.

Европљани су третирали и једне и друге исто, као дивљаке или пагане демонизоване или чак као оне који нису људи.

 

Но то је само један историјски сусрет.

А било их је много у историји.

[Баба]

 Ево један пример из непосредног окружења.

 

Барем нама који смо у Србији.

Наиме један мој пријатељ из Војводине који овде важи за флегму, оно опуштеног човека 100% који се не узрујава скоро ни због чега, бива позван на свадбу у Р.Српску ( за оне који не знају то се још увек налази у Босни) у Бања Луку.

 

Отишао он са женом и сад венчање у општини треба да буде у 14 часова а у Цркви у 15 . Ујутро дошли у Бања Луку, дочекали их тамошњи Србљи најсрдачније, весеље је већ у току. Време полако пролази и дошло негде пол два, сватови излазе полако из дворишта, људи седају у кола припремају се да крену у општину . Кад отац младожење сетио се да немају штап за барјак. Ништа он скида сако качи га на неку грану под дрветом и пење се на дрво, сече једну грану подугачку, затим силази облачи сако и онда узима секиру те теше грану 14 сати овај још теше грану. Жена од овог мог другара из Војводине говори му да је 14 сати а овај само слеже раменима, шта да ради, у гостима су, није њихова свадба. 14.15 барјак је спреман седају у кола долазе у општину али тад примете нема кума.

Зову они кума на телефон, кум у некој кафани пијан ко летва. Каже ево само да окрене још једну туру , није сваки дан свадба и није он сваки дан кум па одма долази у општину. У општини матичар излази и сад овај мој другар из Воше конта критиковаће их што касне јер већ је прошло 14.30 , кад сватови прилазе матичару објашњавају за кума, он каже није проблем већ је преко реда венчо једне па ће и друге а они нек иду у кафану преко пута док кум не дође. Сад већ и овај мој другар што је у Војводини флегма почиње да се пита да ли је уопште требао долазити из Новог Сада до Бања Луке пошто очигледно од венчања неће бити ништа, а његова жена оно једе нокте од нервозе.

Ништа одлазе у кафану преко пута, тамо праве дернек што би рекли босанци, кафана их прихвата као рођене, одма стиже клопа пиће све и свима супер. Ово двоје Војвођана "флегма" и његова жена већ од нервозе нису могли ни да седну ни да једу ни да пију, почињу да цупкају и да се распитују кад ће кум доћи.

15.30 кум се појављује на вратима кафане, пијан једва стоји, одма поручује туру пића за целу кафану. И мој другар чувена војвођанска "флегма" прилази младожењи и куму и пита: " Па добро људи оћел тог венчања уопште бити?"

А кум нако испод ока трештен на то у полусмешку само каже : " Ха! Војвођани!" .

Наравно било је венчања одмах потом су отишли у општину а затим и у цркву, сад ни мени није баш најјасније да ли би венчања уопште било да Војводина није интервенисала...но у сваком случају то је овде код нас у Војводини незамислив сценарио за свадбу, иако је исти народ у питању, али културне разлике постоје. Ми смо за Србе из Р.Српске "Швабе"...и да, нико други се није узрујавао тако да ми френд "флегма" прича осећао се као странац јер сви гледају у њих двоје у фазону "ђе гори"...