Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика

[otac Ivan]

Da, to je otac Dragi. Sta reci, a da bude mudro? Svaka mu je ka` u Njegosa!

[свештеник Александар]

Ретко добар човек и свештеник,познајем га неколико година.Имамо заједничке пријатеље те сам слушао о њему дивне речи.Да га Бог и даље држи ради сведочења.

[Ненад Р.]

Свака му је реч царска . Исус каже да за здраве не треба лекар , већ треба за болесне и сваком човеку треба дати шансу да се покаје и да на крају заслужи царство небеско.

[JESSY]

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

На шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

 

 

О НАШОЈ САВЕСТИ ПРЕД КРСТОМ
Крст Христов је онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави.

 

Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековог бића: зашто добро увек изазива не само противљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање, пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи, сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни.
Али, авај, негде у дубини наше савести, ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди.
Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, испред гомиле руље опрао руке, показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.
Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно “не” неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да елиминишемо неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта, уосталом, о томе има да се прича?”

[JESSY]

Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, тј. исти они људи који су, само шест дана пре тога, одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни га, распни га!” ... Тако је свако од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који “никаквог зла није учинио”.
Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром, у чијем се руху зло непрестано појављује у овоме свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи.

 

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом Христовим долази наш крст, мој крст, о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за Мном... нека узме крст свој” (Мк.9,34). То значи да, пред истим оним избором, пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и свакога дана свога живота. Споља гледано, то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То, пре свега, значи: непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу и конц-логоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и данас “Пилата” који перу руке, колико је само и данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину, и колико и данас има људи који послушно и ропски урличу или, у најбољем случају, ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

 

О. АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

 

http://www.prijateljboziji.com/_zasto-je-uvek-dobro-razapeto-u-ovom-svetu/16996

[JESSY]

да освежимо ову лепу тему....

[JESSY]

КАКО СЕ ЈЕВАНЂЕЛСКО ДОБРО РАЗЛИКУЈЕ ОД ЉУДСКОГ ДОБРА?

 

Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.

Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову...

Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном,

помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гаеве.

И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна...

Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу.

И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ.

Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег , да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа.

У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско.

Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе.

Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36).

"Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35).

У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљеког или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/BolestiDuseAbasidze/BolestiDuseAbasidze08.htm

[JESSY]

Треба да нам је јасно: критериј за задобијање Царства небеског је и наш однос према људима. (Мт. 26, 31-46) Када не чинимо најмањима међу нама, ни Богу не чинимо. Ако љубави немамо, онда смо звоно које јечи и кимбал који звечи; (1. Кор. 13, 1) и ништа смо, и узалуд нам је да имамо вјеру да и горе премјештамо ако љубави немамо. (1. Кор. 13, 2)

 

Када се ове, и друге, Соломонове мисли прочитају, учини се човјеку да их је одувијек знао и да их је, колико јуче, претресао са неким својим комшијом или пријатељем. „Гдје је много добра, вели Соломон, много је и оних који га једу, па каква је корист од тога господару? Осим што гледа својим очима. Сладак је сан ономе који ради; јео мало или много; а ситост богатоме не да спавати. Има љуто зло које видјех под сунцем: богатство које се чува на зло је ономе чије је. Јер тако богатство пропадне злом незгодом, те сину којега је родио не остане ништа у руке. Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази као што је дошао, и ништа не узима од труда својега да понесе у руци својој. И то је љуто зло што одлази како је дошло; и каква му је корист што се трудио у вјетар, и свега вијека својега јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио? Ето видјех да је добро и лијепо човјеку да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се трудио под небом за живота својега, који му Бог да, јер му је то дио, и да се весели с труда својега, то је дар Божији.“ (Проп. 5, 10-19)

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=2549

[Ненад Р.]

По некада наше веома мало за друге значи више . Ако неком уступимо место седења из разлога што је болестан, изнемогао , стар , то је за нас крајња ситница , а човеку који је болестан и који не може да стоји више није ситница јер ће му тај наш гест олакшати стање .