Светитељи и светитељство

[Trifke]

Pa bio je ozenjeni svestenik. Inace ih nnema toliko koliko monaha to je cinjenica.

 

Evo ti jos mirjana svetitelja. Presveta Bogorodica, pa njeni roditelji Joakim i Ana , pa Ana prorocica koja je docekala hrista na rukama, pa Sv Josif muz Bogorodicin, pa Sv Jovan Krstitelj, pa svi proroci starog zaveta pa Avram, Isak , Jakov, pa Noje , Pa Enoh, Melhisedek, prorok Ilija, pa roditelji Sv Jovana Zaharija i Jelisaveta. Pa sveta Olimpijada, ucenica Sv Jovana Zlatoustoga. i ytd.

[Ленка*]

Исправите наслов. Није SVETITLJI него SVETITELJI

[НиколајСвесрпски]

Мог прадеде брат након вађења његових остатака из земље после 50-ак година нашли су нетрулежну руку која се чува у храму  поред којег је био сахрањен. Рука је сада у дрвеном застакљеном моштанику и назначено је да су то Св.мошти,а био је мирјанин.

[Иван Ивковић]

 

„Зар Господ никада неће послати истинског мисионара у Јапан? Не може бити – доћи ће, појавиће се на крају, сада он расте негде и зри. Стрпљиво ћемо чекати.

Које су особине истинског мисионара? Пре свега смирење.

Доћи ће, смирен, неприметан, ћутљив. „Шта и како се овде ради? Научите ме молим вас“. За годину, па и две, савладаће језик, освојиће симпатије свих хришћана, ући ће у сва дела Мисије, све ће знати изнутра и споља; при свему томе у њему се ни трен неће приметити жеља и тежња да се покаже, да га други примете. Он ће, напротив, увек да се склања, снебива. „Ето, ја само учим овде.“; међутим, сила из њега ће говорити сама за себе и будити поверење и симпатије према себи. Мало-помало, он ће рећи: „Дозволите ми да руководим нечим“ (нпр. издавањем часописа, предавањем неког предмета, неким проповедничким делом).

Одговориће му: „Молим вас, будите љубазни“.

Оно чега се прихватио иде много боље него раније; сви то виде и цене, можда се код некога појављује и завист и покреће се недобронамерност, змија супротстављања и непријатељства се рађа, али околности говоре саме за себе – њих не можеш ни променити, ни уклонити (као што сада нпр. не могу уништити чињеницу да је о.Павле заиста изузетан свештеник и проповедник, а како би многи хтели то да униште!); мисионар ћути – никада себи ништа не приписује, простодушно не примећује ако постоји недобронамерност, а дела се отварају све више и више. Коме? Па њему – он је рад да делује; и помало се дела стичу у његове руке, док су друге руке раде да испусте све, тамкод њих је само језик јак да брбља.

И гле, сам мисионар по скромности не примећујући то, постаје центар око кога се све врти, сила истиче из њега, покреће све и даје живот и брзину свему.

Много бисмо могли да маштамо. Па где је он? Да ли ће доћи? А ти, зашто ти сам ниси такав??

23 јануар (4 фебруар) 1882. Субота

 

http://www.svedokverni.org/koje-su-osobine-istinskog-misionara-sveti-nikolaj-kasatkin-apostol-japana/

[Иван Ивковић]

http://www.spc.rs/sr/izlozhba_povodom_sto_godina_od_smrti_svetog_nikole_japanskog_u_ruskoj_narodnoj_biblioteci

 

Првог  августа 1836. године, у селу Берјожу, у Смоленској губернији, рођен је један од највећих благовесника у историји Православне Цркве, човек који је у току свог живота у Јапану иза себе оставио преко две стотине цркава, више од 35.000 православних хришћана, превод готово читавог Светог Писма, скоро свих литургијских списа и многих богословских дела; установио је неколико школа, богословију, библиотеку и бројне друге установе, од којих многе и данас делују.

 

Рано детињство Ивана Димитријевича Касаткина протекло је у великом страдању и сиромаштву његове шесточлане породице. Његова мајка и брат су се веома рано упокојили, те је њега и преосталу децу отхранио отац, сеоски ђакон. Он се посебно трудио да у Ивану као најстаријем сину пробуди љубав према Богу и врлинском животу. Иако веома немирно дете, сви Иванови несташлуци су престајали у време одласка на богослужења. Појао је и молио се са таквом преданошћу, да је било очигледно да ће изучавати богословске науке. Тако је 1853. године уписао богословију.
Смоленска богословија је била удаљена око двеста четрдесет километрара од Ивановог дома. Из тога разлога је Иван, будући прилично сиромашан, био приморан да на почетку и крају сваког семестра пешачи до куће и назад. Међутим, никада се није жалио због тога, већ је само марљиво учио. Након матуре 1857. године, добио је стипендију за петроградску духовну академију. Ту је наставио своје школовање, показујући посебно интересовање за изучавање патрологије и страних језика. По завршетку Академије, Ивану су понудили да остане у овој установи и запосли се као професор. Међутим, једног дана се на огласној табли појавио позив студентима, који су заинтересовани за службовање при конзулату у Јапану. Јапан је после вековне потпуне изолованости, поново отварао врата страним трговцима и дипломатама. Тако и Руси отворише свој конзулат у Хакодатеу, пристаништу у северном Јапану. Иван се истог тренутка заинтересовао за овај посао, јер је још као дете од оца, који се трудио да му пружи основно знање из световних предмета, слушао приче о тој далекој земљи. Тако се Иван нашао међу петорицом пријављених кандидата. Међутим, сазнавши да се за намештење захтева безбрачан свештеник, остала четири студента су повукла своје пријаве. Иван никада није размишљао о монашком животу, али га је Јапан толико привлачио, да се сада уопште више није колебао. Ректор Академије, Епископ Нектарије се најпре противио Ивановом одласку у Јапан, сматрајући да би човек са таквим академским способностима на служби у конзулату само протраћио свој таленат. Иван се сложио са тим да би такво задужење било само губљење времена, али је и даље намеравао да у Јапану прошири Благу Вест. Епископ Нектарије је ипак након дугог размишљања на крају дао свој благослов, али други чланови Светог Синода су оклевали да пошаљу тако младог и неискусног човека. Тек након одобрења Митрополита Исидора, Ивановог духовника, и они су дали свој пристанак. Двадесет другог јуна 1860. године Иван Касаткин је положио своје монашке завете и на монашењу добио име Николај. Истог дана је рукоположен у чин ђакона, а двадесет деветог јуна у чин свештеника. Сада је био спреман за пут у Јапан... >>>

 

Житије (pdf)

 

Служба светом Николају, просветитељу Јапана (pdf)

 

извор: http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/maj_10/52.html

[LISA]

Kakv covek!   :bendoff:

[LISA]

Bas je lep ovaj post! Mogli bi da nas obradujete jos nekim zitijem svetitelja novijeg doba. Pravi odmor za dusu...

[Иван Ивковић]

@@LISA, погледај по форуму, вероватно има понешто да се нађе. Ја се баш не сећам да сам наишао на издвојену тему о новим светитељима који се нпр. не помињу у Минејима. Ако не нађеш предлажем да покренеш тему. У међувремену погледај ово, мени се много свидело: https://www.pouke.org/forum/topic/32940-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%83-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B8/.

[YparhiLogos]

Mene nesto vrlo zanima danas, upao sam u neko raspolozenje i zbunjenost jer sam citao  tekst kako Bog ne cuje bas sve molitve nego samo one iskrene, iz dubine duse.Ne znam za vas ali ne molim se uvek isto tj nisam uvek u istom raspolozenju.Nekad sam duboko smiren a nekad skoro nikako.

Mene zanima da li su nam izmedju ostalog i zbog toga poslati svetitelji da oni umesto nas iznesu Bogu nase molitve?

Da li svetitelji uvek cuju nase molitve ili i one nekad mogu da ne dodju do njih?

Na primer o ovome uopste nisam mislio nikad niti se premisljao i verovatno je glupo medjutim procitao sam i verovatno upao u neku duhovnu klopku.

Molim se Svetoj Kseniji i Svetom Nektariju i uvek osecam neki narocit mir i radost.

[YparhiLogos]

...онда није ни неопходно да знаш да те Бог чује...

 

 

Da, slazem se.

Da li neko moze da mi odgovori na gore postavljeno pitanje?

[Дијана.]

Da li neko moze da mi odgovori

 

Pa mogu pokusati: mozda si citao neku literaturu o molitvi, gdje se pricalo o gubljenju paznje, lutanju misli, ili o tome da mehanicka molitva nema toliku tezinu pred Bogom - moguce da potice iz neke monaske literature gdje se radi o tome da oni ponavljaju zaista ogroman broj puta neke molitve (pretpostavljam) pa zato dolazi do opadanja paznje a svakako ima i duhovnog ometanja. To sto pitas se valjda odnosi na rijec Gospodnju: ne ponavljajte mnogo rijeci kao mnogobosci... nego u duhu i istini... ako ima ta sabranost, i najvaznije, to osjecanje, onda nije bitan broj rijeci i sama forma molitve.. S druge strane, ja sam negdje vidjela (a to se odnosi na Isusovu molitvu, koja se naravno ponavlja prilican broj puta), da se ne treba osvrtati na ta ometanja vec istrajavati u govorenju pa makar misli i lutale (u smislu da nep.narocito ta molitva ne godi pa ometa raznim mislima). Cini mi se da kod IvanaPT na temi Lepo pisanije ima dosta o molitvi upravo.. Mi ne mozemo da obavljamo molitvu savrseno ali mislim da se svaki trud racuna... a najvecu snagu mozda imaju iskreni vapaji iz srca u posebnim prilikama.. Neki od optinskih staraca u nekim pismima kaze da se 'vama mirjanima i svaka misao o Bogu prima kao molitva', tj. zbog naseg dosta dinamicnijeg nacina zivota od monaskog gdje mi nemamo toliko vremena i prostora za molitvu, da se od nas manje trazi.. Zato ne opterecuj se toliko...Za svetitelje, cuju te, van svake sumnje, a to i znas po plodu molitve (miru i radosti)

[w.a.mozart]

Ajmo sad... svakako je Gospod divan u svetima svojim ali u čemu je svrha kanonizacije i kulta svetitelja? Da li su čuda merilo? Zašto narod voli čuda? Da li je narod merilo i ko je jahao popa?

 

Na ova i još mnoga pitanja odgovoriće vam škvadra sa ŽRU-a, ne menjajte kanal

[Melhisedek88]

Cuda su potrebna da bi se odrzala vera.Svako vreme ima svoje svetitelje ,kao i male antihriste.Ti svetitelji imaju ulogu da budo "so zemlji i svetlost svetu"

Od sustinske vaznosti je imati svetitelje i cuda,jer je to prava uteha posrnulim i slabim dusama kojih ima na hiljade.

Gospod ipak kaze da rod zli i preljubotvorni trazi znake(cuda),a kaze to jer i pored svih cuda nisu hteli da poveruju.Sumnjali su u rec Boziju.Zato ih Bog naziva preljubocincima,jer verovase lazi.

Da vera nebi pala na puka slova,Bog je osavio svetitelje da svedoce da je Njegova Rec istinita.

[w.a.mozart]

Христос је чинио чуда да народ поверује ко је и шта је Он, па и поред тога нису поверовали многи.

 

често су чуда била и плод вере појединаца (Хананејка)  а понекад и на славу Бога (васкрсење Лазара, слепац)

[w.a.mozart]

Имамо светитеље у календару за које 99% Хришћана ни не зна ко су и шта су. Која је њихова улога?

 

Поводом овога топло препоручујем клипове сестре Васе