Pozitivni primeri globalizacije

[Млађони]

[sqny]

Par interesantnih podataka o stepenu globalizacije. Izvinjavam se na spam-u

[ego]

[Aquilius Cratus]

 

Odlican video!!!

 

E da se ratosiljamo kolektivizma i nepotizma u vlasti ovakvih firmi bi u Srbiji bilo na desetine ako ne i vise.

[Aquilius Cratus]

Taman da se lepo vidi da ne vazi vise ona da je za dobro poslovanje potrebna cvrsta ruka

 

http://www.youtube.com/watch?v=QmjukJvjOkM

 

 

 

[drvce]

Taman da se lepo vidi da ne vazi vise ona da je za dobro poslovanje potrebna cvrsta ruka

[RYLAH]

 

Свима по једну васпитну за пример што кваре омладину! Ово је радни простор за пример:

 

[drvce]

Свима по једну васпитну за пример што кваре омладину! Ово је радни простор за пример:

 

Ovoliko slobode u frizurama je dosta smela i sasvim pogresna odluka rukovodeceg organa.

[ego]

[ego]

Moderna tehnologija nudi religioznim Jevrejima zaposlenje

 

U proteklih nekoliko godinam Haredi Jevreji su počeli da se pridružuju izraelskoj radnoj snazi našavši uhlebljenje u haj-tek (visoko modernoj) industriji.

 

U elegantnom ambijentu tipično rezervisanom za kasno večernje koncerte okupljena je buduća izraelska generacija haj-tek preduzimača. Mada je njihova profesija savremena, njihov izgled i način života je veoma različit i oni sede odvojeno, muškarci na levoj strani, žene na desnoj.

To je nešto novo za Izrael, haj-tek konferencija organizovana specijalno za haredime, odnosno ultra konzervativne Jevreje.

Oni su društvena grupa koja je dugo vremena stigmatizovana zbog ne služenja vojnog roka i zbog podizanja brojne porodice finansirane socijalnom pomoći društva. Oni su pod neprestanim rastućim pritiskom da izađu iz svog zatvorenog sveta u kome samo proučavaju svete spise i da nađu posao.

Poslednjih godina oni su počeli da se pridružuju svetu zaposlenih i neki su neočekivano pronašli posao u rastućoj haj-tek industriji.

Ta promena je bila oličena u nedavnom okupljanju muškaraca sa bradom u crnim odelima i žena u dugim haljinama pokrivene kose, koji su došli u jednu od vodećih jerusalimskih firmi.

Yitzik Crombie koji je bio inicijator haredi haj-tek foruma, kaže da oko 10 000 njih je zaposleno u haj-tek industriji, od čega 75 procenata žena.

Mada im možda nedostaje znanja iz matematike i nauke, njihovo predano i metodično proučavanje starih religioznih tekstova, čini da je to upotrebljivo za kompjutersko programiranje.

„Neko ko je završio ješivu i proučavao Talmud i Gemaru, ima mozak kao stvoren za moderne tehnologije, rekao je Crombie, 30-godišnji haredi direktor prodaje koji nudi mobilne biznis rešenja za prodaju. „Sa malo vere, možemo da napravimo pravi proboj i postanemo lideri u toj oblasti.“

Mnogi rabini strahuju da bi  uključivanje u svakodnevni život društva, izložilo haredime (na hebrejskom  Oni koji strahuju od Boga) sekularizmu i preseklo molitvu i proučavanje koje je izdvajalo jevrejski narod tokom vekova.

Ali nezaposlenost i siromaštvo su vrlo prisutni u toj grupi koja čini oko 8 procenata osmomilionske populacije Izraela, a porodice sa 8 do 10 dece  su uobičajena pojava.Više od četvrtine svih novoupisanih u školu su haredimi koji uče u nezavisnom sistemu školovanja koje je uglavnom fokusirano na proučavanje religije, dok su matematika, prirodne nauke i engleski vrlo malo zastupljeni.

Stručnjake je dugo vremena zabrinjavalo da bi taj trend na duge staze mogao da ugrozi izraelsku ekonomsku budućnost. Prema podacima izraelske cetralne banke i statističkog zavoda, stvari počinju da se menjaju.

U 2011. na primer, 54,4 procenata haredi žena i 45 procenata muškaraca ima posao – to je povećanje od 48 procenata, i 33 procenta u poređenju od pre 9 godina. Broj, koji je još uvek daleko od nacionalnog proseka koji iznosi 80 procenata, pokazuje da ta zajednica nije tako homogena skupina kako je vide spolja. Promena je zapažena njihovim učešćem u izraelskom ekonomskom zamajcu, u haj-tek sektoru u kome dominiraju sekularni.

 

„REVOLUCIJA“

 

U Jerusalimskom  centru za istraživanje i razvoj poluprovodnika Imtel više od 100 od 700 zaposlenih su haredim, koji rade na proizvodnji čipova i obezbeđenju kvaliteta.

„Javno mnjenje u Izraelu ima jos da radi na prihvatanju ogromnih  promena koje se odvijaju u haredi zajednici“ rekao je  gradonačelnik Jerusalima Nik Barkat i sam nekadašnji direktor u haj-tek industriji.

Uvodeći haredi zajenicu i njihove navike u svet zaposlenih bi moglo da smiri jednu od najvećih društvenih podela u Izraelu, koja je nepresušni izvor političkih  neslaganja, naročito sa približavanjem opštih izbora u utorak.

Tako da zapošljavanje haredima je  mudro i takođe predstavlja dobar poslovni potez, rekao je Erel Margalit, osnivač firme Jerusalim Venture Partners koji je domaćin konferencije i parlamentarni kandidat.

„Izrael može da se takmiči sa Indijom u domenu razvoja softvera. Ono što se sada šalje tamo, može biti poslato ovde“ rekao je on. „Mi nudimo radnu povezanost sa haredi zajednicom“.

Ipak, izazova još ima. Haj-tek firme moraju da obezbede odvojena radna mesta za muškarce i za žene, jelovnih u kantini mora da strogo poštuje košer pravila, mora biti omogućeno vreme za molitvu i ženama fleksibilno radno vreme kako bi mogle da se posvete i svojim mnogočlanim  porodicama.

Nili Davidovitch, majka petoro dece, na čelu je firme Daat Solutions, koja se bavi internet razvoju i obezbeđenju kvaliteta. Zapošljava 40 haredi žena poput nje same i cilj joj je da im onogući karijeru u najmodernijim tehnologijama bez narušavanja njihovog stila života.

„Ako im pružite odgovarajuće radne uslove, one će doći“ izjavila je. „Ima dosta nijansi u zajednici haredi. Društvo danas nije  isto kao ono u prošlosti.“

Shlomo Peeri, potpredsednik ljudskih resursa u izraelskoj filijali NDS-a, deo Cisco, kaže da u kompaniji nikada nije bilo religijskih trvenja. Oko 100 od 1200 zaposlenih su haredi kao sistem i razvojni inženjeri.

„Napravili smo radnu sredinu zasnovanu na uzajamnom poštovanju i slaganju“ rekao je on. “Mi smo izraelsko društvo u malom koje dokazuje da je zajednički život moguć.“

Iako kao glavna prepreka ostaje manjak obrazovanja haredi zajednice, ovo što je dosad  urađeno predstavlja revoluciju“ kaže Stuart Herskowitch, viši zvaničnik na Jerusalimskom  tehnološkom koledžu.

„Postaje  sasvim uobičajeno u haredi zajednici da se pronađe normalan način da se čovek izdržava“ rekao je on. Život u siromaštvu nije više prihvatljiv ni za same haredime“.

[ego]

[Aquilius Cratus]

Ja sam olovka. Obična gra­fitna olovka. Znaju me svi što pišu. Dečaci, devoj­čice i odrasli.

Pisa­nje je za mene isto­vre­meno zani­ma­nje i razo­noda. Samo se time bavim.

Pita­ćeš se, možda, što uop­šte pišem o sebi. E pa, prvo, moja priča je zani­mljiva. Drugo, i sama sam jedno čudo, i to čudo veće od nekog drveta, zala­ska Sunca ili čak ble­ska munje. Ipak, kada pišu, ljudi me ne pri­me­ćuju. Za njih sam, naža­lost, nebitna stvar, niko i ništa. Taj nad­meni stav sro­zava me na nešto uobi­ča­jeno. U pita­nju je opa­sna zabluda zbog koje čove­čan­stvo može vrlo brzo zapa­sti u veliku nevo­lju. Jer, kako je to mudri G. K. Čester­ton pri­me­tio, ne nesta­jemo zato što čuda nema, već zato što čuda ne želimo.

Ja, nai­zgled samo obična olovka, zaslu­žu­jem tvoje pošto­va­nje i divlje­nje. Ovu tvrd­nju poku­šaću da doka­žem. U stvari, ako me razu­meš – ne, pre­više je tra­žiti to od bilo koga – ako budeš shva­tio kakvu čude­snost oli­ča­vam, moći ćeš da pomog­neš da se sačuva slo­boda koju čove­čan­stvo tako žalo­sno gubi. Zato ću ispri­čati jednu vrlo poučnu priču. Ispri­čaću je bolje od nekog auto­mo­bila, avi­ona ili mašine za pra­nje sudova jer sam ja – pa, jer sam ja jedna nai­zled samo obična stvar.

Obična? A ipak nema osobe na zemalj­skoj kugli koja zna da me napravi. Ovo neve­ro­vatno zvuči. Zar ne? Naro­čito kad se zna da se svake godine u Ame­rici napravi mili­jardu i po ova­kvih poput mene.

Uzmi me i pogle­daj me. Šta vidiš? Ništa posebno na meni ne pri­vlači tvoju pažnju – nešto drveta i laka, štam­pana oznaka, gra­fitna mina, malo metala. I gumica.

Moja nepre­gledna prethodnica

Kao što ni sam ne možeš da uđeš u trag svim svo­jim dale­kim pre­cima, tako ni ja ne mogu da ime­nu­jem i pobro­jim sve moje pret­hod­nike. Poku­šaću, ipak, da ti ih pred­sta­vim u dovolj­noj meri, jer želim da ti pre­do­čim svo bogat­stvo i raz­gra­na­tost moje loze.

U korenu mog poro­dič­nog sta­bla čuči jedno drvo, kedro­vina pra­vil­nih šara što raste u sever­noj Kali­for­niji i Ore­gonu. Zami­sli sada bez­broj testera, kami­ona, užadi i mno­štva druge opreme kojom se seku i na šin­ska kola slažu kedrovi trupci. Raz­mi­sli koliko je ljudi i bez­broj­nih zanata bilo potrebno za izradu ove opreme: vađe­nje rude, pre­rada gvo­žđa i nje­govo obli­ko­va­nje u testere, sekire i motore; uzgoj kono­plje i sve faze njene pre­rade do momenta kada postaje čvr­sto i izdr­žljivo uže; kam­povi za drvo­seče sa spa­va­o­ni­cama, men­zom, kuhi­njom i pro­i­zvod­njom hrane. Svaka šoljica kafe koju ispija neki drvo­seča delo je bez­broj nezna­nih ljudi!

Trupci se ispo­ru­čuju u jednu stru­garu u San Lean­dru u Kali­for­niji. Možeš li da zami­sliš poje­dince koji prave vagone, pruge i loko­mo­tive, i koji izra­đuju i posta­vljaju pra­teće komu­ni­ka­ci­one sisteme? Te su legije moje prethodnice.

Pogle­daj stru­garu u San Lean­dru. Tamo se kedrovi trupci režu na daščice dužine olovke i debljine nešto manje od san­ti­me­tra. Daščice se potom suše a onda far­baju iz istog onog razloga zbog koga žene sta­vljaju ruž na usne. Jed­no­stavno, ljudi vole da sam lepa, a ne bleda u licu! Potom se daščice voski­raju i ponovo suše. Koliko li je zna­nja i razli­či­tih zanata bilo potrebno da bi se dobila boja, izgra­dila suši­o­nica, obez­be­dili struja i gre­ja­nje, napra­vili kai­ševi, motori, i sve ostalo što je neop­hodno za funk­ci­o­ni­sa­nje jedne stru­gare? A ven­ti­la­cija u stru­ga­rama? Je l' i nju ubra­jam u svoje pretke? I nju, kao i sve one rad­nike koji su radili na izli­va­nju betona za branu hidro­e­lek­trane „Paci­fic Gas & Elec­tric“ koja sada stru­jom napaja našu strugaru!

Nemoj da zabo­ra­viš i one moje pretke, pro­šle i sada­šnje, koji su uče­stvo­vali u trans­portu šezde­set vagona daščica duž cele zemlje.

Kada naj­zad dospe u fabriku olo­vaka – 4.000.000 dolara u maši­nama i zgradi, pro­i­zvod aku­mu­li­ra­nog kapi­tala mojih šte­dlji­vih i vred­nih rodi­te­lja – svaka daščica dobija po osam žlje­bova koje joj uti­skuje slo­žena mašina. Nakon toga druga mašina u svaki taj žljeb posta­vlja po jednu gra­fitnu minu, nanosi lepak i sta­vlja drugu daščicu preko nje – sen­dvič sa olo­vom, takreći. Kada mašina izdeli taj drveni sen­dvič, nasta­jemo moje sestre i ja.

Moja „olovna“ mina (koja, zapravo, nema olova u sebi) priča je za sebe. Gra­fitna ruda se vadi na Cej­lonu, na Šri Lanci. Pomi­sli na rudare, nji­hov alat i pro­i­zvo­đače tog alata. Pomi­sli na kar­ton potre­ban za pako­va­nje, nje­govu pro­i­zvod­nju, kao i na one što pro­i­zvode konopce kojima se učvr­šćuju ti paketi. Pomi­sli na ljude koji uto­va­ruju taj teret na boro­dove, kao i na one koji te bro­dove prave. Čak i usputni sve­ti­o­nici kumuju mom rođe­nju. Lučki kape­tani takođe.

Gra­fit se meša sa gli­nom iz Misi­si­pija pri čemu se amo­ni­jum hidrok­sid kori­sti u pro­cesu pre­rade. Onda se dodaju sur­fak­tanti, kao što je sul­fo­nat­ski loj – živo­tinj­ske masti u hemij­skoj reak­ciji sa sum­por­nom kise­li­nom. A nakon što je mašine pre­rade, ova meša­vina naj­zad poprima formu bez­broj­nih odli­vaka – koji poput koba­sica ispa­daju iz creva – pre­ci­znih dimen­zija, osu­še­nih, i neko­liko sati peče­nih na tem­pe­ra­turi od 1000 ste­peni Cel­zi­jusa. Gra­fitne mine se potom tre­ti­raju u vre­loj smesi koja se sastoji od kan­de­lil­skog voska iz Mek­sika, para­fin­skog voska i hidro­ge­ni­zo­va­nih pri­rod­nih masnoća. Cilj je da se dobije na čvr­stoći i glatkoći.

Moja kedro­vina prima šest slo­jeva laka. Znaš li sve nje­gove sastojke? Ko bi pomi­slio da uzga­ji­vači i pre­ra­ra­đi­vači rici­nusa imaju bilo kakve veze s tim? A imaju. Čak je i pro­ces koji laku daje onu pre­divnu žutu boju delo nebro­je­nih ljudi i nji­ho­vih veština!

Sada obrati pažnju na oznake. To je tekst koji nastaje kada se zajedno tope čađ i smola. Kako nastaje smola i šta je pobogu sad pa čađ!?

Ono malo metala što je na meni – onaj metalni obruč – to je od mesinga. Pomi­sli na sve rudare koji vade bakar i cink. Pomi­sli i na one što od ovih pri­rod­nih siro­vina prave sve­tlu­cave mesin­gane ploče. Tamni prste­novi na mom obruču od crnog su nikla. Šta je to crni nikl i čemu on služi? Pot­puno obja­šnje­nje zašto cen­tralni deo obruča ne sadrži crni nikl zahte­valo bi stra­nice teksta.

A tu je i naj­lepši deo mene, nespretno od trgo­vaca nazvan „čep“, sred­stvo koje ljudi kori­ste kada greše u pisa­nju. Gre­ške briše sasto­jak pod nazi­vom „fak­tis“. Ovaj sasto­jak nalik gumi nastaje usled reak­cije sum­por hlo­rida i uljane repice koja se uzgaja u holand­skoj istoč­noj Indiji (Indo­ne­zija). Nasu­prot uvre­že­nom mišlje­nju, guma ovde služi samo da poveže stvari. Tu su, naj­zad, i mnogi vul­ka­ni­zi­ra­jući i pospe­šu­jući agensi. Plavi kamen pore­klom je iz Ita­lije; a pig­ment odgo­vo­ran za boju „čepa“ je kad­mi­jum sulfid.

Niko ne zna

Želi li neko da pre­i­spita moju raniju tvrd­nju da nema osobe na zemalj­skoj kugli koja zna da me napravi?

U stvari, mili­oni ljudi koji se među­sobno čak i ne poznaju, osim u zane­mar­lji­vom broju, uče­stvuju u mom nastanku. Možda ćeš reći da pre­te­ru­jem kada svoj nasta­nak vezu­jem sa nekog berača kafe iz dale­kog Bra­zila ili nekog poljo­pri­vred­nika ko zna oda­kle. Pomi­sli­ćeš da je moja pozi­cija ekstremna. Ja, ipak, osta­jem pri svo­joj tvrd­nji. Dopri­nos sva­koga od više mili­ona ljudi mome nastanku, uklju­ču­jući tu i pred­sed­nika kom­pa­nije olo­vaka, nije veći od jed­nog siću­šnog, bes­krajno malog dela. Rudar iz Cej­lona koji vadi gra­fit i drvo­seča iz Ore­gona razli­kuju se samo po vrsti upo­tre­blje­nog zna­nja. Ne možemo odba­citi ni jed­nog ni dru­gog, kao što ne možemo odba­citi ni hemi­čara u labo­ra­to­riji ili rad­nika na naft­nom polju – para­fin je, inače, nus­pro­i­zvod nafte.

Evo jedne zapre­pa­šću­juće činje­nice. Niko, ali niko, ni rad­nik na naft­nom polju ni hemi­čar, ni onaj što kopa glinu i vadi gra­fit, ili onaj što upra­vlja bro­do­vima, vozo­vima i kami­o­nima – ili koji sve to pravi, niti onaj što radi za maši­nama koje kuc­kaju tač­kice po mom metal­nom obruču, pa ni sâm pred­sed­nik kom­pa­nije, niko, ali niko od njih ne oba­vlja svoj poje­di­načni posao zbog mene. Vero­vatno je nekom đaku prvaku više stalo do mene nego svim tim lju­dima. I zai­sta, u tom mno­štvu ima čak i onih koji nikada nisu videli olovku niti znaju kako se ona kori­sti. Niko tu ništa ne radi zbog mene. U pita­nju je radije nešto drugo: svako od tih bez­broj­nih ljudi sma­tra da može da raz­meni maleni deo zna­nja koje ima za dobra i usluge koje nema a koje su mu potrebne. Ja mogu, ali i ne moram biti među tim stvarima.

Ne postoji vrhovna pamet

Još više zapre­pa­šćuje sle­deća činje­nica. Odsu­stvo neka­kvog supe­ri­or­nog uma koji bi, oli­čen u nekoj osobi, dik­ti­rao ili silom usme­ra­vao sve te bez­brojne akcije koje vode mom nastanku. Ni traga ni glasa od takvog uma. Ume­sto njega na delu imamo rad Nevi­dljive ruke. To je ta čude­snost o kojoj sam na početku govorila.

Kaže se „samo Bog može da stvori drvo“. Zašto u ovo veru­jemo? Da li zato što sami to ne možemo? Stvarno, možemo li barem opi­sati drvo? Ne možemo ni to, osim na veštački način. Možemo reći, na pri­mer, da se izve­sna mole­ku­larna struk­tura mani­fe­stuje kao drvo. Može li nečiji um samo da detek­tuje, kada već ne može da usme­rava, stalne mole­ku­larne pro­mene koje se odi­gra­vaju u život­nom ciklusu jed­nog sta­bla? Tako nešto je nezamislivo!

Ja – olovka, pro­i­zvod sam slo­žene kom­bi­na­cije mno­gih čuda: drveta, cinka, bakra, gra­fita, itd. Ali tim čudima pri­rode pri­do­daje se još jedno, naj­ne­ve­ro­vat­nije od svih. Naime, čudo nastanka poseb­nog spleta stva­ra­lač­kih ljud­skih ener­gija – mili­ona siću­šnih zna­nja koja se pri­rodno i spon­tano uskla­đuju sa ljud­skim potre­bama i željama i to bez pomoći neka­kvog ljud­skog super-uma! Budući da jedino Bog zna kako se pravi drvo, tvr­dim da samo Bog može da napravi mene. Čovek ne može da usme­rava sva ova bez­brojna zna­nja više nego što može da stvori drvo spa­ja­jući mole­kule. Zato ne može ni mene da napravi.

Na to sam mislila kada sam kazala: „Ako budeš shva­tio kakvu čude­snost oli­ča­vam, moći ćeš da pomog­neš da se sačuva slo­boda koju čove­čan­stvo tako žalo­sno gubi“. Jer, ako znamo da će pri­rodno i po auto­ma­ti­zmu, doći do kre­a­tiv­nog i pro­duk­tiv­nog pove­zi­va­nja ovih zna­nja radi zado­vo­lje­nja ljud­skih potreba i želja – to jest, u odsu­stvu državne pri­nude ili pri­nude nekog super-uma – onda imamo jedan apso­lutno neop­ho­dan sasto­jak slo­bode: veru u slo­bodne ljude. Bez ove vere nema slobode.

Jed­nom kada država uspo­stavi mono­pol na neku stva­ra­lačku aktiv­nost poput, na pri­mer, poštan­ske, ljudi će u naj­ve­ćem broju sma­trati da se ona ne može efi­ka­sno oba­vljati na bazi samo­stal­nog ljud­skog delo­va­nja. Razlog leži u sle­de­ćem: svako zna da sam ne zna kako da obavi sve rad­nje svoj­stvene poštan­skoj delat­no­sti. Svako takođe zna da i drugi to ne znaju. To su tačne pret­po­stavke. Kao što niko ne zna kako se prave olovke tako niko poje­di­načno ne zna kako se vrši ispo­ruka pošte na naci­o­nal­nom nivou, jer niko poje­di­načno nema dovoljno zna­nja o tome. I tako u situ­a­ciji odsu­stva vere u slo­bodne ljude – i bez sve­sti o tome da bi radi zado­vo­lje­nja ove potrebe pri­rodno došlo do stva­ra­nja i čude­snog udru­ži­va­nja bez­broj siću­šnih zna­nja – poje­dincu ne ostaje ništa drugo do da usvoji pogre­šan zaklju­čak da je jedino neka­kav državni „super ser­vis“ kadar da oba­vlja ispo­ruku pošte.

Obi­lje svedočanstava

Možda bi oni čija vera u slo­bodne ljude nije jaka bili u pravu kada bi jedino moj pri­mer, pri­mer jedne olovke, potvr­đi­vao šta sve mogu postići ljudi neo­me­tani ni od koga. Ipak, postoji obi­lje sve­do­čan­stava oko nas koje potvr­đuje baš to. Na pri­mer, ispo­ruka pošte je neve­ro­vatno jed­no­stavna stvar, naro­čito kada se, recimo, upo­redi sa pro­i­zvod­njom auto­mo­bila, kom­pju­tera, kom­bajna, struga ili pak dese­tine hiljada dru­gih stvari. Ispo­ruka pošte? Kada su ljudi slo­bodni, ljud­ski glas se za tili čas nađe na dru­goj strani sveta; doga­đaji u vidu pokret­nih slika stižu u svaki dom u istom momentu kada se i dese; 150 put­nika od Sije­tla za Bal­ti­mor na svom je odre­di­štu za manje od četiri sata; tek­sa­ški gas stigne do ognji­šta sva­kog Nju­jor­ča­nina po neve­ro­vatno niskoj ceni a da nije sub­ven­ci­o­ni­san; ispo­ruka neko­liko litara nafte iz Per­sij­skog zaliva do naše Istočne obale – put od pola sveta – košta manje nego što vam država naplati za sla­nje pisma do kom­šije u sused­noj ulici!

Poruka moje priče je sle­deća: Kre­a­tivnu ener­giju ne smemo spu­ta­vati. Potrebno je samo ure­diti dru­štvo u skladu s njom. Potrebno je pomoću legal­nih dru­štve­nih meha­ni­zama uklo­niti pre­preke naj­bo­lje što se može. Dopu­stiti da naša siću­šna zna­nja slo­bodno teku. Vero­vati u moć slo­bod­nih ljudi da deluju u skladu sa Nevi­dlji­vom rukom. I vera će biti oprav­dana. Zato ja, jedna samo nai­zgled obična olovka, pri­no­sim ovo čudo svog rođe­nja kao potvrdu da je ova vera stvarna, stvarna poput Sunca, kiše, kedro­vog sta­bla ili dobre zemlje.

[RYLAH]

То било некад, сад сви имамо хемијске из Кине. Из чега следи да не смемо да спутавамо кинеску креативну енергију

[Aquilius Cratus]

A mozda u hemijskim olovkama ima malih Kineza koji pokrecu celu stvar?! :D