Јован Цвијић, Психичке особине јужних Словена

[JESSY]

                      

 

Географска средина утиче не само на општи ток историје, на распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већ исто тако непосредно или посредно она утиче и на психичке особине становништва. Ми сматрамо као знатан задатак антропогеографије утврђивање психичких особина становништва у разним природним областима и истицање учешћа које су имали географски узроци у формирању ових психичких особина. Али антропогеографија не треба да занемари и друге узроке: историјске, етничке и социјалне, који доприносе да се формира народни менталитет и који се преплећу са географским утицајима.

За истраживање ове врсте потребно је дубоко познавање народа и његових етничких група. Због тога ћу дати само класификацију Јужних Словена. Од свих етничких група на Балканском полуострву којима смо се досада бавили, Јужне Словене најбоље познајем. Од 1887. до 1915. год. свакога лета сам обилазио њихове земље; проучавао сам их; упознао сам сељаке и интелигенцију; живео сам међу њима; пратио њихов друштвени живот.

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки би рекли несавладив. Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети? Идеје и побуде људских група често се отимају прецизној студији и проучавању. Оне су као течност која излази између наших прстију и не да се ухватити. Осим тога, у овој области више но у ма којој другој, многи су проматрачи изложени томе да преиначавају факта, да би из њих извукли неке закључке; они често минуциозна и прецизна проматрања замењују размишљањем и спекулацијама. Човек уопште тежи томе да прецени своје суграђане, нарочито оне из свог родног краја. Има врло вештих проматрача који опазе само неке психичке особине, док неке друге не виде. Други врло тачно запажају, готово као фотографска плоча, психологију народне масе, али не процене њихову компаративну или релативну вредност. Овде све зависи од проматрачевих особина, нарочито од

солидности његова духа. Судови које су дали људи разних генерација о некој народној групи могу да буду врло разнолики, јер су у појединим временима једне или друге особине дошле до интензивног изражаја. Код сваког превлађује више или мање дух, страсти и предрасуде њихова доба, тако даје готово немогућно бити потпуно непристрасан.

 

 

 

[JESSY]

Доста датих судова о интелектуалним и моралним особинама разних народа махом су били лажни. Због тога научни духови показују на овом послу скептицизам који је уопште оправдан. Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако јасно да осветле нарави и понашање народа и њихових разних етничких група. Могу се, уосталом, умањити погрешке и може се приближити истини, може се можда доћи до ње ограничавајући се у испитивањима на најпознатију етничку целину и примењујући у испитивању утврђене методе.

Проматрањем и искуством дошао сам до највећег броја резултата изложених у овом делу. Директно проматрање, проматрање на лицу места, даје више тачнијих резултата у балканским земљама него у западној Европи, јер јужнословенско становништво није обрађено, модификовано и постало готово једнолико под утицајем цивилизације. Његове су психичке особине простије и јасније. Оне се могу поузданије ухватити, а нарочито врло експресивне психичке особине етничких група патријархалног режима. Има проматрача који су несумњиво запазили неке од карактеристика овог становништва. Задатак, дакле, олакшава мање сложена природа предмета.

Врло је пространа област коју насељавају Јужни Словени. Она се простире од Целовца и Љубљане до Солуна и од Јадранског мора до Црног. Има шеснаест милиона становника и подељена је на више држава и покрајина. У њој се наилази на разнолике етничке и психичке групе које изазивају радозналост испитивачеву. Лакше је тачно одредити психичке особине једне етничке групе кад се познају све групе, него ли кад се ограничимо на студије само једне, сасвим мале групе. Штавише, боље се запази цео значај једног проматрања о психичким особинама неког народа ако се посматра географски распоред ових особина у целој области тога народа. Кад се познаје целина једнога народа, јасније се запази веза између особина разних група које чине тај народ и успе се проценити релативна вредност његових психичких особина и одредити узроци који су их изазвали.

Поред ових општих метода посматрања, често сам примењивао у проучавању психичких особина две специјалне методе. Прва је метода психичких или етнопсихичкихких профила који су унеколико слични геолошким и геоморфолошким профилима.

У свакој области има један одређен правац, дуж кога се најјасније виде промене психичких особина разних етничких група. У пиндско-динарској и у моравско-вардарској области су најбољи они „психички профили“ који се повуку са запада на исток, од Јадранског мора према моравско-вардарској долини и даље; на доњодунавској плочи и у сливу Марице су најбољи они психички профили који се повуку у правцу север—југ.

[JESSY]

Идући једним од ових праваца испитивач ће утолико боље запазити разлике између становништва, уколико се буде више удаљавао од полазне тачке. Када дође до крајње тачке профила, успеће много боље да схвати и класификује психичке особине становништва дуж целог пређеног простора, него кад би се ограничио на једну или две области. Углавном: уколико су две етничке групе које су на истом профилу више удаљене једна од друге, утолико су јасније разлике њихових психичких особина. На „психичком профилу“ од Јадранског мора до Балкана јасно се запажају разлике између становника Боке Которске и Шопова у околини Пирота и Софије. Али између ових крајњих тачака постоји низ мање осетних разлика, нпр. између становника Боке Которске и црногорских племена, између ових и становника Брда, Рашке, Шумадије, све до Шопова на истоку. За избор једног психичког профила потребна су претходна знања о становништву разних области. Ако се пређу пиндско-динарске и моравско-вардарске области у уздужном правцу, тј. од севера на југ, и балканска или бугарска област у правцу запад—исток, неће довољно пасти у очи разлика међу етничким групама и њиховим психичким особинама. Ни сами попречни профили нису сви подједнако инструктивни.

Друга је метода у томе да се забележе разлике између становништва земље матице и становништва земље колонизовања која је истога порекла. Ово се нарочито може посматрати код динарског становништва, које је са површи од 1000 или 1500 м висине сишло и населило се по равницама и језерским површима Шумадије са висином од 100 до 500 метара.

Упоређујући психичке типове и друштвено уређење становника у земљи матици и оних који су се иселили запажамо утицај географске и социјалне средине на еволуцију психичких особина. Ова пресељавања и премештања су као нека врста антропогеографских експеримената, који нас тачно могу обавестити о преиначавању психичких особина.

[JESSY]

Метода индиректног проматрања није потпуно одвојена од методе директног проматрања. Оне се махом не могу једна од друге одвојити. Психичке особине, запажене директним проматрањем, често су на тај начин само делимично утврђене; у ствари су изведене из других знакова, запажених у додиру са појединцима и са етничким групама. Осим тога се методом индиректног проматрања могу извести психичке особине чак и без додира са народним масама, помоћу етнолошких и антропогеографских података с једне и историјских података с друге стране.

Да бих утврдио психичке особине Јужних Словена често сам се користио многим етнолошким подацима, нарочито онима који се могу извести из ношње и дијалеката, па и из народних схватања о смислу и о вредности људског живота. Нарочито су промена дијалекта и ношње први спољашњи знак који показује промену у психичким особинама становништва. Други су спољашњи знаци ове промене: различни облици кућа и зграда, разлике у свакидашњем начину живота итд. Иако су често последица спољашњих узрока, нарочито географске средине, све су то особине више или мање у вези са психичким особинама становништва. Али, од свих етнолошких чињеница највише психичкога открива фолклор.

Осим директним проматрањем најпре се, дакле, проучавањем фолклора може осетити карактер, начин мишљења и свест јужнословенских етничких група. Српске народне песме и приповетке скупио је у почетку XIX века Вук Караџић. То су најбоље и најпотпуније збирке фолклора од свих јужнословенских. Забележене пре него што су нове културне струје могле продрети у народну масу и непромењене модерним утицајима, оне дају драгоцене податке о основним особинама српскога народа. Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и промене, на њима извршене. Неке јужнословенске групе имају много мање песама него друге, а и међу овим групама има таквих које имају бољих песама. Осим тога су у разним временима исте етничке групе певале више или мање. Постоје разлике у мелодијама које одају нарочиту осећајност једног становништва. Напослетку, већина јужнословенских приповедача је такорећи фотографисала народни живот. Најдаровитији међу њима су одлично запазили особине неких етничких група.

[JESSY]

И помоћу историје се могу утврдити карактери и интелектуалне особине једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и политичких установа. Али, Јужни Словени нису прошли кроз онакав историјски развитак и нису културно онако израђен народ као нпр. Французи, Енглези и Италијани. Историјска метода не може код њих да дâ тако сигурне резултате. Унеколико се изузима српска историја, јер је често била везана за велике идеје и за велике историјске догађаје, који су покретали човечанство. Осим тога су Срби имали, под династијом Немањића, једну периоду јаке државне организације и периоду културног, нарочито уметничког, стварања. Они су подигли цркве и манастире који спадају међу најлепше представнике средњовековне словенске архитектуре. Из тога је доба значајни Душанов законик. Успели су да великим напорима крајем XII века оснују своју независну цркву. У новије су време створили две независне државе. У средњем веку су имали знатну књижевност. Још је знатнија дубровачка књижевност од XVI до XVII века. Најзад је врло поучна нова историја свих Јужних Словена у XIX веку, у доба њихова препорођаја и делања. У овом смислу не треба, дакле, пренебрегавати јужнословенску историју, само што она не пружа довољно средстава за одређивање и процењивање колективних особина, а још мање за одређивање особина јужнословенских етничких група. Има географских положаја и међународних прилика које могу спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава. Такав је случај био са Јужним Словенима који су на географском положају, најопаснијем што може бити где су имали да се одупиру турском надирању с једне и немачком и маџарском с друге стране. Највећи је број Јужних Словена био вековима под турским јармом; Хрвати и Словенци су још дуже били под владом и утицајем Немачке и Маџарске; Врло дуго и панонски Срби. Под туђом се управом не може успешно учествовати у културном стварању. Ма како да су значајни њихов отпор овој владавини и дела која су могли створити, у њима се не изражава цео њихов геније

[JESSY]

Уколико нам резултати лингвистичких и антрополошких студија могу помоћи да боље схватимо разлике између појединих јужнословенских група? Лингвистичке особине су неоспорно врло поучне, нарочито дијалекти. Ми ћемо их често употребљавати да боље истакнемо разлике између појединих етничких група. Али су

оне само један међу толиким другим врло многобројним знацима, који су карактеристика психичког типа неког становништва. Класификација Јужних Словена, коју покушавамо дати, није лингвистичка класификација. Она треба да се оснива на свима психичким особинама. У више случајева етничке групе са разним дијалектима чине целину у психичком погледу. Такав је случај са становништвом Шумадије, узете у њеном најширем обиму. Тако и обрнуто: становништво истог дијалекта показује каткад велике психичке разлике, помоћу којих се у њему издвајају јасно изражене психичке групе.

Антрополошка испитивања у ствари немају никакве везе са студијама којима је циљ да се утврде психичке особине, изузевши што нека факта, која нарочито падају у очи, могу да побуде пажњу испитивачеву. Ова се испитивања могу употребити само утолико уколико се односе на узроке психичких особина. Чак и тако ограничене податке ова испитивања треба употребљавати с највећом пажњом.

Добро је познат факат да се расе, узете у антрополошком смислу, не подударају са етничким групама. У свакој етничкој групи има индивидуа различитих антрополошких особина (долихоцефалан или брахицефалан облик лубање, индекс главе, раст, комплексија итд.)* Са разлогом су одбачене теорије према којима би један цео народ припадао једној антрополошкој раси и по којима би психичке особине потицале из антрополошких, тако да би чак било виших (долихоцефалних) и нижих (брахицефалних) народа (теорије Гобиноа, Вашеа де Лапужа и Чемберлена).

[JESSY]

Али не примајући ове закључке, a priori и сувише шематизоване, ипак не можемо усвојити, да су антрополошке особине без икаквих утицаја на психичке. Несумњиво је да су народи Европе мешовитог порекла у етничком и антрополошком погледу. Овај мешовити састав неоспорно је утицао, често знатно, на њихове психичке особине. И кад се одбију утицаји географске средине, историјског развитка и утицаји цивилизација, остају ипак међу народима неке психичке разлике за које морамо претпоставити да зависе од њихова етничког састава. Уколико је неки етнички амалгам млађи, уколико је мање обрађиван цивилизацијама, утолико се боље могу разликовати психичке црте његових етничких саставница. Разлика етничког састава већ знатно утиче на психичке особине Француза, Енглеза, Талијана и Немаца, који су вековима обрађивани цивилизацијом. Утолико се пре могу осетити утицаји етничког састава код Јужних Словена, који су цивилизацијом мање преиначени и још и данас изложени разним етничким стапањима. Историја нам може само донекле дати обавештења о разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а преисторијске се промене могу констатовати само антрополошким испитивањима. Али ако се хоће да послуже овим студијама, антрополошка мерења треба да су извршена рационално и у довољном броју. Велики број антрополошких мерења која су извршена код Јужних Словена не обзиру се на многобројне миграције које су се десиле у последњим вековима. Кад се изврше антрополошка мерења на неком броју људи у ком било крају без обзира на њихово порекло (тј. одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике које могу бити само погрешне. Осим тога, и кад би била рационално изведена, досада сакупљена антрополошка факта су недовољна за праву антрополошку карактеристику јужнословенских група; вреде само неки општи резултати, који се виде и голим проматрањем.

Напослетку, народи и етничке групе разликују се готово неприметним нијансама у функционисању физиолошког живота. Изгледа да ове нијансе одређују неки број унутрашњих промена, које чине основу разним осећањима и разним психичким тежњама. Ова осећања, готово несвесна, често су узрок разноликог начина мишљења и делања. Досад се није успело да се ове нијансе похватају са довољно тачности. Можда ће се у томе успети развијајући физиолошке и хемијске методе у испитивању људског организма. Изгледа ипак да би резултати ових испитивања били у стању дати обавештења о неким дубљим разликама између народа; бар би могли бити од исте толике вредности од колике су и подаци антрополошких мерења.

Пре него што пређемо на психичку класификацију Јужних Словена, треба да укажемо на њихово етничко јединство и на њихове заједничке психичке особине.

[JESSY]

ЕТНИЧКО ЈЕДИНСТВО И  ПСИХИЧКИ ТИПОВИ

Етничко јединство. — Манифестовање националног јединства. — Разлике између Јужних Словена на западу и Бугара. — Типови, варијетети и психичке групе.

 

Одавно су испитивачи опазили заједничке основне етничке црте Србо-Хрвата, Словенаца и Бугара. Констатовали су да се неосетно разликују језици којима се говори од Љубљане до Солуна и од Изонца до Црног мора. Словенски лингвисти су први груписали ове народе под именом Јужних Словена насупрот другим словенским народима, Источним и Западним Словенима. Као што су језици истоветни или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа Јужних Словена, иако ови народи, на Полуострву и ван њега, станују у областима врло разноврсних географских прилика.

Ове сличности падају утолико више у очи, уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно независан: Бугари, на крајњем истоку, нису имали скоро никакве везе са Хрватима и Словенцима на западу. Сем тога друштвене прилике и начини етничких асимилација, којима се један народ преображава, били су различни на истоку и на западу. Врло је вероватно, да се заједничке особине свих ових народа нису развиле после њихова настањивања на Полуострву. Оне су морале бити донете из пређашње закарпатске домовине, где су Јужни Словени вероватно чинили једну етничку заједницу још тешњу него што је данашња.

[JESSY]

Ипак има језичких и етничких разлика између разних јужнословенских група. Најпознатија је разлика између западних и источних Јужних Словена, између Србо-Хрвата са Словенцима на једној и Бугара на другој страни.

Србо-Хрвати говоре језиком који је толико једнолик, да једнога Србина из Србије може без икакве тешкоће разумети Хрват са Истре. Према облику заменице што овај је језик подељен на штокавски и чакавски дијалекат и сматрало се да штокавски дијалекат карактерише Србе, а да је чакавски својствен Хрватима; данас се

зна да се Срби не могу оделити од Хрвата на тај начин. Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима. Чакавски дијалекат, кога уосталом брзо нестаје, ограничен је на неколика мала језична острвца у северној далмацији и у јужној Хрватској, на јадранска острва и на средњу и западну Истру. Изван ових крајева, у којима се чакавски дијалекат одржао услед географске усамљености, сви Србо-Хрвати говоре штокавски. Место штокавским и чакавским Словенци говоре кајкавским дијалектом. Али овај дијалекат није својствен само Словенцима. Хрвати из три гранична округа, из загребачког, вараждинског и крижевачког, говоре такође кајкавским дијалектом, кога уосталом нестаје пред штокавским, који се шири као књижевни српско-хрватски језик. Кајкавски се дијалекат још добро одржао у Крањској, у околини Трста, у Штајерској и у Корушкој. А чакавски је дијалекат спао на ред локалних говора.

Тако су, дакле, ове дијалекатске разлике безначајне. Осим тога оне не одговарају тачно подели на Словенце, Хрвате и Србе.

[JESSY]

Осим језика основне су психичке црте исте код СрбоХрвата и Словенаца. Они се одликују интелектуалном и моралном осетљивошћу, којом разликују нијансе често најфиније; великом осећајношћу и јако развијеним осећањем симпатије која је у основи народне душе код свих Јужних Словена. Ова су осећања живља него код Руса, нарочито великоруса. Она често прелазе у страсти и могу се у унутрашњим борбама изродити у нетрпељивост. СрбоХрвати се још одликују и богатом маштом, заносом и одушевљењем, укратко: јако израженим идеализмом.

Ове језичне и психичке сродности и многе друге које су запретане тињале у јужнословенским племенима једног су дана откривене. Ова су се племена узајамно познавала и почела су осећати да чине једну националну целину, нарочито почевши од турске најезде у XV веку и после великих миграција. Тада се родила свест о националном јединству.

Срби, који чине готово две трећине јужнословенског становништва, продрли су миграцијама у Хрватску и Славонију, у Далмацију и у јужну Крањску. Јако су се измешали са Хрватима, а чак донекле и са Словенцима. Прешавши делимице у католичанство и у унијатску вероисповест, Срби су допринели да се избришу раније разлике и да српско-хрватско становништво постане још већма једнолико. Културне разлике између ове две групе знатно су се ублажиле.

Оно што је допринело да их још више уједини и почне стапати, биле су заједничке борбе против Турака и заједничке патње. Услед миграција Срби и Хрвати су се тако измешали и једни у друге тако уплели да је данас немогућно оделити их, чак и са географског гледишта. Миграције и њихове последице биле су главни повод заједничких књижевних, националних и политичких манифестација које су се доцније јављале

[JESSY]

Књижевни језик и књижевност постали су заједнички Србо-Хрватима нарочито од почетка XIX века. Међутим су Словенци и Хрвати имали већ у ХVІ веку заједничку књижевност верског карактера, услед протестантског покрета. Она је била делимице писана ћирилицом, вероватно да би протестантству привукла досељене Србе. Сем тога

су и многи католички писци из Славоније и Босне писали ћирилицом. Велика књижевна епоха била је она у Дубровнику XVI и XVII века. То је била заједничка српско-хрватска књижевност, писана штокавским, херцеговачким дијалектом, пошто је дубровачко становништво било непрекидно увећавано досељеницима из Херцеговине и Рашке. Кад се изузму неки архаични облици, језик дубровачке књижевности је исти онај који је у XIX веку усвојен као књижевни српско-хрватски језик. Ова је акција почела већ крајем XVIII века. Велики српски писац, пореклом из Баната, Доситеј Обрадовић, чија је породица произишла из српских досељеника са Балкана, студијама и путовањима по Европи био се сродио са западњачким идејама. Путујући по јужнословенским земљама, он је опазио стапање и изједначавање које се било извршило у становништву и прокламовао је народно јединство Србо-Хрвата и Словенаца. Он се трудио да уведе народни језик као књижевни наместо обласних дијалеката и наместо језика тадашње српске књижевности, у коме су превлађивали руски елементи. Али је ову реформу остварио тек Вук Караџић, пореклом из Србије, у коју су се његови преци доселили из Херцеговине, где су припадали племену Дробњацима. Он је употребио за српски књижевни језик говор западне Србије, језик Јадра. То је штокавски дијалекат скоро исти са херцеговачким.

[JESSY]

Следећа таблица укратко излаже психичку класификацију, коју ми предлажемо за Јужне Словене:

Динарски тип

Шумадијски варијетет

Ерски варијетет

Босански варијетет

Мухамедански варијетет

Јадрански варијетет

 

Централни тип

Косовскометохијски варијетет

Западномакедонски варијетет

Моравско-вардарски варијетет

Шопски варијетет

Јужномакедонски варијетет

 

Источнобалкански тип

Варијетет доњодунавске плоче

Варијетет Средње горе

Румелијско-трачки варијетет

Помачки варијетет

 

Панонски тип

Славонски варијетет

Сремско-банатски варијетет

Словеначки или алпијски варијетет.

[JESSY]

ДИНАРСКИ ТИП

 

ОПШТЕ ОСОБИНЕ

Географски распоред. — Главне психичке црте. — Утицај земљишта и природе. — Друштвена и економска организација. — Узајамна наклоност и међусобно економско помагање. — Осећајност и симпатије. — Особито поштовање предака и обичај слава. — Национална свест и национална задаћа. — Војничке врлине. — Енергични и импулсивни. — Динарска туга, историјска туга. — Мистична логика. — Интелектуалне способности. — Варијетети динарског типа.

Главне психичке црте. — Целокупно динарско становништво, православно, католичко или муслиманско, живи или је доскора живело патријархалним животом, који је у знатној мери утицао на његову карактеристичну физиономију. Они који су доста путовали по Балканском полуострву одмах осете и распознају у некој народној маси динарске људе од других група. На њима су најбоље изражене све особине западних Јужних Словена. Оне су код њих дубљега смисла и националније. Ове особине нису начете страним утицајима и новим културама, као што је то мање-више случај у другим областима, изузевши неколико изолованих оаза, нарочито у источном делу Полуострва. Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине.

Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично

инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично.

Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.), на коме је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао. Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама). У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.

Због тога су готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа. Народне масе су се мириле с тим да подносе неисказане тешкоће и патње ради друштвеног и националног идеала.

Покушајмо да са више детаља изнесемо њихове главне психичке особине.

[JESSY]

ШУМАДИЈСКИ ВАРИЈЕТЕТ

Етнички састав. — Промена географске средине. — Изједначавање становништва и преображај друштвене средине. — Дружевност, озбиљност, веселост и песма. — Главне психичке особине — Демократска осећања. — Карактеристика државе и понашање за време криза. — Интелектуалне способности.

 

Шумадијски варијетет заузима скоро целу моравску Србију и обухвата више становништва него и један други динарски варијетет. Шумадијски варијетет чине старе етничке групе, старије од великих миграција, и различне досељене етничке групе: динарско становништво које је сишло са планинских крајева на југу, косовско и вардарско становништво и разно друго. Ово је становништво било заједнички и снажно прегло да се ослободи Турске и да створи независну државу. Досељеници су имали да се прилагоде новој географској и друштвеној средини. Сви су се међусобно прожели и изједначили. Општи начин мишљења и рада, национални и друштвени идеал постали су им заједнички. Иако динарско становништво чини већину у Шумадији, образовала се услед мешања досељеника и старог становништва нова етничка група која нема чисте динарске особине. Она представља снажну етничку комбинацију у којој су на динарске психичке особине јако утицале особине других група и често их знатно измениле. С друге стране, у Шумадији се констатују, нарочито у току последња два века, највеће промене у географској и друштвеној средини и у занимању, промене које су са своје стране утицале на менталитет становништва. Пре него што опишемо психичке особине овог варијетета укажимо на неке од ових промена.

[JESSY]

ЕРСКИ ВАРИЈЕТЕТ

Распрострањење и опште особине Ера. — Старовласи. — Изглед земљишта, особине и порекло становништва. — Нарочите психичке особине. — Два физичка и психичка типа код Херцеговаца.

Супротно другом динарском становништву, ово брђанско становништво није било прожето другим миграционим струјама. Код њега се констатују једино премештања из једног планинског предела у други, али је то било међу људима истог психичког варијетета. Штавише, Ере су се исељавале у свима правцима: у Шумадију, у јадранску област, у крајеве панонског типа и чак у пределе централнога типа. У овим земљама у које су се досељавали, Ере су често примиле особине, обичаје и навике становништва међу које су се доселиле.

Све Ере говоре јекавским или ијекавским дијалектом српско-хрватског језика (млијеко и вјера наместо млеко, вера и млико, вира осталих српско-хрватских дијалеката: екавског и икавског). То је дијалекат већине народних песама и српског фолклора уопште. Изгледа да се он слаже са једном од ерских психичких црта. Многе речи постају дуге, премда и звучније; акцентуација је продужена и спора. Говор добија тако спорост, која не одговара активној и радној средини.

До последњих година Ере су се занимале сточарством и кириџијањем, преносећи на коњским караванима земаљске производе и робу. Земљорадњом се готово нису бавили. Природа земљишта их је упутила на сточарство. Географски положај између Јадранског мора и моравсковардарске удолине, на попречним путевима, учинио је од њих кириџије или поноснике. Прва је реч турско-источњачког порекла и она се једино данас употребљава. Реч поносници је имала исти смисао у неким српским средњовековним споменицима. Изгледа, да су Ере наследиле ова два начина живота од старог поромањеног становништва, које се после словенске најезде повукло у динарске планине. Јужни Словени су називали поромањено становништво Власима. Пошто се ово становништво динарских планина у току средњег века претопило у Србе, име Влах је остало и даље и њиме су се означавали динарски Срби који се баве сточарством и кириџијањем. У току последњих векова заборављено је чак и ово значење имена Влах и оно се каткад употребљавало за све сељаке динарских земаља. Неке су ерске особине у вези са овим вековним занимањима: нарочито спорост у кретањима. Али каравани, који су ишли попречним путевима, унели су склоност за трговином и из ових проходних земаља излазе данас најбољи јужнословенски трговци. Од неког времена Ере се све више баве и земљорадњом.

Али у овом становништву динарских брђана, хомогеном у том смислу, што није измењено миграцијама, што говори истим дијалектом и што живи од истих занимања, ипак има психичких разлика. Најзнатнија је разлика између динарских брђана организованих у племена, нарочито у Црној Гори, и других који живе у задругама и у инокосним породицама. У овим двема групама могу се забележити разлике од мањег значаја, нарочито између забачених крајева. Најзад, област динарских брђана је била подељена, више него и једна друга, политичким и административним границама и државе у чији су састав улазили каткад су успевале да измене неке њихове психичке особине. Да истакнемо у исти мах њихове заједничке особине и разлику између њих, говорићемо о оним ерским групама које се највше разликују једне од других: о старовлашкој групи коју чине праве Ере, о групи динарских племена и о Личанима у јужној Хрватској.