Канонизација Петра II Петровића Његоша

[Ивановић]

Шта мислите о овој иницијативи?

[marko_13]

По мени велика грешка.

[Gerhard]

Zasto greska?

[marko_13]

Зато што је владика Раде био генијалан песник и велика историјска личност, али није био светитељ, усуђујем се рећи да је више био Србин и политичар, него хришћанин и владика.

[Golub]

...  усуђујем се рећи да је више био Србин и политичар, него хришћанин и владика.

 

Ово би се више могло рећи за СВЕТОГ Петра Цетињског, па је ипак светитељ.

 

Шта одлучи сабор епископа, тј. Црква, то ће бити то, а ја кад бих могао уврстио бих га у светитеље.

[Gerhard]

Mada, prica se i da je bio "nestasan".

[Благовесник]

I njega i Cara Dušana!

[marko_13]

Ово би се више могло рећи за СВЕТОГ Петра Цетињског, па је ипак светитељ.

 

Шта одлучи сабор епископа, тј. Црква, то ће бити то, а ја кад бих могао уврстио бих га у светитеље.

Свет Петар Цетињски је био истински ЛИТУРГИЈСКИ хришћанин, аскета и монах.

 

Ништа од овога се не може рећи за владику Рада.

[Иван Недић]

Петар II Петровић Његош

 

Ноћ скупља вијека

 

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; 
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; 
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; 
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – 
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели, 
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; 
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

[Иван Недић]

Шта мислите о овој иницијативи?

 

Него, дедер, да чујемо аргументе у прилог ове иницијативе

[Владан Здравков Меденица]

Него, дедер, да чујемо аргументе у прилог ове иницијативе

 

Па дођи у Црну Гору, па ће ти се сами касти...
зар постоји ико већи од Његоша?
А те приче како је био "несташан" и да је умро од сифилиса, су ПРЕЈАДНЕ и вјероватно су дио комунистичке пропаганде. Јадно је да неко у то вјерује.


Али мене нешто друго интересује. Некако сам увијек мислио да је нетрулежност једна од потврда светости... Његови посмртни остаци су већ једном ископавани из земље, када је музолеј прављен.. уствари, вјероватно и прије тога, када је рушена и онављана капела... Да ли мора да су му посмртни остаци нетрулежни или то није услов???

[Gerhard]

Mislim da nije uslov.

[Ивановић]

Свети Петар Цетињски је и за живота важио за светитеља. Био је истински аскета. Историјске околности су му наметнуле и улогу свјетовног владара и народног вође.

У Црној Гори Његош у народу није никада поштован као светитељ. Као пјесник и мислилац јесте поштован, али као светитељ не. Мислим да ову канонизацију највише форсирају одређени књижевници.

[marko_13]

Тачно тако. Управо оно што сам и сам рекао.

 

Био је велика личност, генијалан песник, али није био хришћанин, тј. онакав какав треба бити светитељ.

[МилошБГ]

Evo pljuvacine iz tkz Cpc

 

 

“Da bi se neko proglasio za sveca, treba da bude asketa. Da se potvrdi svetost još za života. Nakon fizičke smrti podvižnikov asketski život, treba da potvrđuju čudesa. Njegošev životni put nije ispunjen askezom, niti su poslije njegove smrti nastupila čudesa, vezana za ovu istorijsku ličnost. SPC se, međutim, ne drži ovih svetih pravila o podvižničkoj askezi i čudesima, koja prate i slijede okončani životni put podvižnika, koji se kanonizuju u sveca. Umjesto toga, ona je fosforom posipala grob Justina Popovića, a zemljom sa ovog groba liječila zubobolju, dok je dovodila vjernike i bogoslove da ljube vilicu Nikolaja Velimirovića, potvrđujući na taj način praznovjerje i sujevjerje namjesto svetosti, što je širila i kroz cijelu Crnu Goru.

Njegoš je crnogorski državnik, a svjetski poznat i priznat književnik i filozof. Kao crnogorskog državnika, SPC nije dostojna da Njegoša kanonizuje. Ona ga je ranije klevetala, omalovažavala, osporavala i nepravedno prisvajala, posrbljujući i njega i crnogorski narod. Njegoš nikada nije fizički boravio u Srbiji, a ni u jednom od svojih 1700 službenih pisama, nije spomenuo Svetog Savu. Njegoš nije Srbin već Crnogorac. Njegoš je bio crnogorski vladar i vladika autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve do svoje smrti 1851. g. Srpska crkva u to vrijmene nije bila autokefalna.

Otuda, pokušaj kanonizacije Njegoša je isključivo politički čin još jednog neuspjelog postupka imperijalonog pokoravanja Crne Gore i njenog pretvaranja u srpsku koloniju, kao drugu srpsku državu. Očekujemo da će ovim pristupom SPC nastaviti kanonizaciju Ljermontova, Puškina, Gogolja, Andrića, Crnjanskog, Petra Kočića, Meše Selimovića i drugih.