Шта је емпатија....замке емпатије

[JESSY]

Osobe koje stalno zanemaruju sopstvena osećanja na račun tuđih, često osećaju anksioznost ili određen stepen depresivnosti. Govore o osećanju praznine, otuđenju ili nemaju svoj ugao gledanja. Šta nas navodi da sebe zarobimo empatijom – i kako to možemo izbeći? Evo nekih ideja:

 

Koreni empatije

 

Bebe dolaze na svet spremne da budu empatične. Novorođenčad plaču kao odgovor na nesreću drugih, a čim počnu da kontrolišu svoje telo, njihova rekacija na one kojima je pomoć potrebna je pružanje utehe ili flastera. Deca se razlikuju po stepenu empatičnosti; izgleda da postoji genetska komponenta i hormonske osnove empatije. Dok progesteron povećava empatiju, testosteron ne. Međutim, u detinjstvu ipak ne postoje jasne razlike u empatiji među polovima.

Koliko god da je sposobnost za empatiju ugrađena u nervni sistem, ona se takođe i uči, pre svega od toplih i roditelja punih ljubavi koji reflektuju svoja osećanja deci. Gotovo svi roditelji pamte trenutak kada im je njihovo dete spontano ponudilo svoju omiljenu igračku kako bi im ublažilo tugu. Ipak, ironično je to što mnogi roditelji negde oko dve i po godine prestaju da vide dobrotu svoje dece. Onog trenutka kada roditelji počnu više da cene kognitivna i ponašanja usmerena na postiguće kod svoje dece,  dolazi do opadanja empatičnog ponašanja.

Kasnije, roditelji mogu ponovo početi da ohrabruju empatiju, kada žele da oblikuju ponašanje deteta i neguju sopstvenu empatiju. Zamislite roditelja koji govori svom sinu tinejdžeru: „Razumem koliko ti je važna ta žurka – očajnički želiš da ideš – i znam da te naša odluka zaista guši.“

Ponekad su deca podsticana da vide stvari iz ugla roditelja ili svog brata ili sestr, na primer, kad ostavljaju vlastiti interes na stranu kako bi posetili bolesnog rođaka. Mnoga deca su „pozvana“ da ignorišu svoja osećanja kako bi bila tu za druge. Zbog toga im kasnije može biti teško da razviju uravnotežen osećaj empatije.

[JESSY]

Deo je ljudskog iskustva da u nekom trenutku stavi osećanja druge osobe ispred svojih, ali ne stalno. U uspešnim, odraslim vezama, količina empatije je recipročna: Partneri dele moć i idu  napred i nazad između pružanja i primanja. Kada jedan partner daje više sebe, ogorčenost se polako izgrađuje.

Tokom socijalizacije polova može doći do neuravnoteženosti u empatiji. Muškarci koji su ohrabrivani da se bore, mogu postati preterano dominantni ili obrnuto, povlače se pred snažim osećanjima drugih, ne znajući kako da reaguju. Većina žena je odgajana tako da misli da je empatija, sama po sebi, uvek prikladna i ona je postala njihov uobičajeni način reagovanja. Velika pažnja koju pružaju empatični ljudi, može ukazivati na činjenicu da oni zapravo zanemaruju sopstvena osećanja.

U situacijama kada je nejednaka podela moći kod partnera, može doći do disbalansa u primanju i pružanju empatije. Zamislite ekstremni slučaj, Stokholmski sindrom, u kome zatočenik počinje da pokazuje lojalnost i empatiju prema otmičaru. Nakon spašavanja, nedavno oslobođena osoba, pokazuje razumevanje za otmičareve akcije, a ponekad čak i želju da ostane u kontaktu sa njim i da mu služi. Zlostavljane žene i deca često formiraju slične veze sa svojim zlostavljačem.

Nažalost, u vezama koje obeležava nejednakost, osobe koje su na nižoj poziciji služiće potrbama osobe koja je superiornija. Ponašajući se tako, one ostaju u vezi – po ceni toga da postanu arhitekte sopstvenog gubitka prava.

[JESSY]

U nekim situacijama, poput zbrinjavanja osoba na samrti, nepohodna je koncentracija na potrebe druge osobe. Ovakve situacije mogu iscrpeti svačiji kapacitet za empatiju. Zato je važno za sve pružaoce pomoći da pronađu sličnu vrstu podrške za sebe.

 

Od zamke do ravnoteže

 

Kako da znate da ste u riziku da zarobite sebe empatijom? Ukoliko odgovorite sa „da“ na bilo koje od sledećih pitanja, trebalo bi da upalite crvenu lampicu.

 

◉ Da li više vremena provodite razmišljaljući o osećanjima vašeg pratnera nego o svojim osećanjima?

◉ Da li se koncentrišete na ono što druga osoba govori za vreme rasprave, zanemarujući ono što vi želite da kažete?

◉ Da li se često uživite u osećanja nekoga kog volite kada se on oseća depresivno ili pati, toliko da ta osećanja postanu vaša?

◉ Nakon što završite raspravu, da li ste preokupirani time šta je druga osoba mislila?

◉Da li provodite više vremena razmišljajući zašto vas je neko iznerverio umesto da odlučujete da li su njeni/njegovi razlozi nadjačali vaša osećanja?

 

Obuzdavanje empatije zahteva emocionalnu inteligenciju, a njena najbitnija veština je samosvest. Potrebno je da uvek budete spremni da istražite i sagledate svoje sopstvene potrebe. S obzirom na to da niste navikli da razmišljate o njima, moguće je da nećete u potpunosti ni biti svesni koje su to potrebe. Kadgod je vaša empatija povećana, tumačite je kao signal da obratite pažnju na sopstvena osećanja. Zaustavite se (uzimanje dubokog daha pomaže) i proverite sa sobom. Šta ja sada osećam? Šta mi je trenutno potrebno?

[JESSY]

Onog trenutka kada saznate šta vam je potrebno, možete doneti svesnu odluku o tome koliko ćete pružiti drugoj osobi, a koliko sebi. Naravno, to doprinosi i razvijanju veza sa osobama koje takođe brinu o potrebama drugih.

Za zbrinjavanje spostvenih potreba neophodna je veština samokontrole. Jednom kada počnete da primećujete načine na koje vas osećanja druge osobe „upijaju“, pogotovu negativna osećanja, moći ćete da se malo distancirate – pa čak i izolujete ukoliko je to potrebno.

Da biste olakšali kontrolisanje pomešanih osećanja koja izaziva nalet emaptije, potrebno je da promenite svoj način komunikacije. Pretpostavimo da vaš partner dođe iznerviran sa posla. Osećate da ste previše umorni da slušate njegovu viku ili da mu pomognete da se oseća bolje. Jasno mu recite da ne možete zadovoljiti njegova očekivanja u ovom trenutku: „Znaš, zaista bih volela/o da mogu da razgovaram sa tobom o ovome, ali ne večeras. Potpuno sam iscrpljen/a. Da li možemo da razgovaramo sutra?“

Visoko empatične osobe su dobre u opažanju emocija kod drugih – ali ne i njihovom tačnom tumačenju. One mogu vrteti netačnu priču o tome zašto se neko oseća na određeni način ili se mogu zaglaviti u sopstvenim osećanjima. Tada je korisno da se zaustavite, zaboravite svoje tumačenje na trenutak i proverite ga izgovarajući „Vau, to zvuči zaista važno. Reci mi još o tome.“

Ako ta druga osoba upita zašto se ponašate drugačije, razgovarajte otvoreno o promeni. „Ponekad se osećam zarobljeno u tvojim osećanjima toliko da zaboravim na svoja. Pokušavam da se poboljšam u stvaranju ravnoteže.“ Ne brinite o povređivanju tuđih osećanja. Ako ta osoba oseća empatiju prema vama, ovakav razgovor još više će vas zbližiti.

[JESSY]

Jedan od načina da osigurate brigu o nekome kog volite, a da pritom ne zanemarite  sopstvena osećanja, je da pretvorite empatiju u saosećanje. Kada je vaš prijatelj pometen, umesto da prihvatite to osećanje za sebe, duboko udahnite, vratite se jedan korak nazad i recite: „To zvuči zaista strašno. Da li postoji nešto što mogu da uradim?“

Emocionalna inteligencija uvek zahteva da budete empatični i prema sebi. A to paradoksalno omogućava da budete još prisutniji za svoje voljene.  Čak se i u drevna vremena znalo da empatija, saosećanje i dobrota zahtevaju posebnu zaštitu.

 

 

http://www.psihoverzum.com/sta-je-zamka-empatije-i-kako-je-izbeci/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+%28Psihoverzum%29