Шта је емпатија....замке емпатије

[JESSY]

Autor: Ina Poljak

 

 

Ukoliko imate utisak da prosto prečesto čujete reč “empatija”, verovatno ste u pravu. Trenutno je to jedna od omiljenih reči naučnika, poslovnih lidera, obrazovnih stručnjaka i političkih aktivista. Ali, ono što se većina ljudi pita jeste – na koji način mogu da proširim svoj kapacitet za empatiju? Empatija nije samo način na koji proširujemo granice svog moralnog univerzuma. Najnovija istraživanja na ovu temu kažu da je empatija zapravo set navika kroz koje možemo poboljšati kvalitet sopstvenih života.

Šta je zapravo empatija? To je sposobnost da stvari posmatramo iz perspektive druge osobe, sa ciljem da razumemo njena osećanja i da to razumevanje bude vodilja našim akcijama. Empatiju ne treba mešati sa ljubaznošću, niti sa sažaljenjem. Ne treba je mešati ni sa zlatnim pravilom “Čini drugima onako kako bi voleo da oni čine tebi.” Kao što je Džordž Bernard Šo jednom prilikom rekao: “Ne čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi – može biti da imate potpuno različit ukus.” Empatija je upravo spoznaja tih ukusa koje Šo spominje.

[JESSY]

Sveopšte brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz naučne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro viđenje glasilo da je da smo, kao ljudska bića, u samoj svojoj suštini egocentrični, a sada je ovaj pristup izgubio na značaju, zahvaljujući činjenici da je čovek i homo empathicus – sposoban za saosećanje, društvenu saradnju i uzajamnu pomoć.

Tokom poslednje decenije, neuronaučnici su identifikovali delove mozga “zadužene” za empatiju koji, u slučaju povrede, mogu smanjiti našu sposobnost da razumemo šta drugi ljudi osećaju. Evolucioni biolozi, kao što je Frans de Val, pokazali su da smo mi i “socijalne životinje” koje su tokom evolucije razvile prirodnu sklonost ka međusobnom pomaganju, baš kakvu su imali i naši preci i zahvaljući kojoj su preživeli. I psiholozi su potvrdili da nam je empatija neophodna u prvih nekoliko godina naših života kako bismo dosegnuli svoj puni potencijal koji kao ljudska bića posedujemo.

Ali, empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih okolnosti. Sociološka, psihološka i istorijska istraživanja – posebno ona usko usmerena ka empatičnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje empatični ljudi u svojim svakodnevnim životima, kako bi poboljšali i živote ljudi oko sebe.

[JESSY]

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu, pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi biti interesantniji nego oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara: “Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani istraživač.”

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo sopstvenim životom na viši nivo. I obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa jednog od tri čoveka u savremenom (zapadnom) društvu.

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi druge osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost.

[JESSY]

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao što su “muslimanski fundamentalist”, “socijalni slučaj”, a sve takve kategorizacije sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u ljudima traže ono što im je zajedničko pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo ilustruje kako ovo može da se postigne.

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani se u Kju Klaks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja.

1971. godine bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je proglašen članom upravnog odbora skupa sa Enom Etvoterom, lokalnim “crnim” aktivistom koga je prezirao. Ali, radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. “Počeo sam da posmatram tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće,” prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. “To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rođen.” Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku kartu.

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70% Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno nema boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne stavove.

[JESSY]

Mislite da su penjanje uz zaleđene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate “eksperimentalnu” empatiju – najizazovniji  i potencijalno najplodonosniji “sport” od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru izreku Indijanaca – “Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ.“

Džordž Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se vratio u Britaniju odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama. “Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem među onima koji su potlačeni,” pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da živi na ulicama Istočnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga “Ispod i izvan Pariza i Londona”, u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskućnici nisu “pijani ološ”, već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo. To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu. Uvideo je da empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro.

Svako od nas može da osmisli sopstveni eksperiment. Možemo da počnemo da radimo stvari koje inače ne radimo, a uključuje ljude i zajednice koji nam nisu bliski. Ako ste religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe čija se uverenja razlikuju od vaših. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje iskoristite za upoznavanje druge kulture i pomoć ljudima koji tamo žive. Sledite put koji je predložio Džon Djui, rekavši: “Kompletno istinsko obrazovanje dolazi kroz iskustvo.”

[JESSY]

Za empatičnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte.

 

Prva je savladati umetnost pažljivog slušanja. “Od ključnog značaja,” smatra Maršal Rozeberg, psiholog i pokretač ideje o nenasilnoj komunikaciji, “je naša sposobnost da prisustvujemo onome što se zaista dešava u datom trenutku – jedinstvenosti osećanja i potreba osobe koju slušamo.” Empatični ljudi vrlo pažljivo slušaju druge i čine sve kako bi dokučili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar prijatelj koji se razboleo od neizlečive bolesti ili partner koji je iznerviran nekim našim ponašanjem.

Ali, slušanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne crte, a to je otvorenost – koja uključuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo i otkrivanje svojih osećanja nekome je od vitalnog značaja za stvaranje snažne empatičke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja, zasnovana na razmeni naših najvažnijih iskustava i uverenja sa drugima.

Organizacije kao što su izraelsko-palestinski “Roditeljski krug” pomenuta načela pretvorile su u praksu, tako što su porodice koje su ostale bez domova – sa obe strane konflikta – psihološki zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slušanje. Deljenje priča o tome kako su njihovi voljeni umrli omogućilo je ostalim porodicama da uvide da dele isti bol i istu sudbinu, bez obzira na to što su sa suprotnih strana političke ograde, što je dovelo do uspostavljanja jednog od najsnažnijih pokreta za igradnju mira.

[JESSY]

Kada razmišljamo o empatiji, obično je posmatramo na nivou pojedinca, ali empatični ljudi shvataju da empatija može biti masovni fenomen koji donosi korenite društvene promene.

Setimo se velikih društvenih pokreta, kao što je bio onaj protiv robovlasništva tokom XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoščajld podseća da ovakvi događaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, već u ljudskoj empatiji, koja je u ovom konkretnom slučaju doprinela razumevanju patnje kroz koju su prolazili robovi. Isto tako, međunarodna trgovinska udruženja, posredstvom empatije, bore se protiv ekspolatacije radnika i zaštite njihovih ljudskih prava. Još jedan odličan primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji je pokazao dejstva empatije ka žrtvama ove nepogode, kojima je pomoć ukazivana sa mnogih strana.

Empatija se najverovatnije, poput cveta, može gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo nove generacije podučavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi pionirskog projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za podučavanje empatiji na svetu i koji je uključivao preko pola miliona dece. On obuhvata jedinstven nastavni plan u čijem centru su sasvim mala deca, čiji razvoj se prati tokom vremena u svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a rezultati pokazuju da je ovim programom zapravo značajno smanjena stopa vršnjačkog nasilja, uz istovremeno povećanje akademskog postignuća kod dece obuhvaćene programom.

Pored edukacije, velika promena podrazumeva razumevanje mehanizma preko kog tehnologija društvenih mreža može upregnuti snagu empatije u svrhe kreiranja masovnih političkih akcija. Twitter je sredstvo pomoću kog je mnogo ljudi uključeno u “Okupirajmo Vol Strit” i “Arapsko proleće” akcije, ali sam po sebi nema tu moć da učini da ljudi saosećaju sa patnjom udaljenih stranaca. Prava promena može se desiti onda kada društvene mreže “nauče” da prenose ne samo informacije, već empatsku povezanost.

[JESSY]

Poslednja navika izrazito empatičnih ljudi je “bavljenje” ljudima koji nisu samo u našem neposrednom okruženju. Skloni smo da verujemo da je empatija rezervisana isključivo za one koji žive na društvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za njih.

Nužno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele naša uverenja i koje na neki način možemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista za zaštitu životne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive nekog od zvaničnika naftne kompanije – probajte da razumete njihovo razmišljanje i motivaciju – kako biste poboljšali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe očuvanja životne sredine. Malo “instrumentalne empatije” (poznate i kao “uticajna antropologija”) može biti vrlo korisno.

Empatija prema protivnicima takođe je deo puta ka društvenoj toleranciji. Kao što je Gandi rekao, tokom konflikta između Muslimana i Hindusa koje je dovelo do indijske nezavisnosti 1947. godine: “Ja sam musliman! I hindus i hrišćanin i jevrejin.”

Organizacije bi, takođe, trebalo da u obzir uzmu empatsko razmišljanje. Bil Drajton, renomirani “otac društvenog preduzetništva”, veruje da je ovo era brzih tehnoloških promena, a empatija je ključ za poslovno preživljavanje jer podrazumeva timski rad i vođstvo. Njegova uticajna “Ašoka” fondacija osnovala je “Započnimo empatiju” inicijativu, koja svoje ideje primenjuje na rad poslovnih lidera, političara i edukatora širom sveta.

Dvadeseti vek smatra se Dobom introspekcije, gde su nas samopomoć i psihoterapija ohrabrili da verujemo da je najbolji put ka razumevanju nas samih i naših života pogled u nas same. Ali, na taj način ne možemo videti dalje od sopstvenog nosa. 21 vek trebalo bi da bude Doba empatije – kada otkrivamo sebe ne samo kroz samorefleksiju, već postajemo zainteresovani i za druge ljude.

Empatija nam je neophodna kako bismo kreirali novu vrstu revolucije. Ne staromodnu revoluciju koja uključuje nove zakone, institucije ili pravila, već radikalnu ®evoluciju u ljudskim odnosima – jedinu koja može napraviti istinsku promenu.

[Danijela]

Autorka: Tanja Ilijazović (Danas)

Temperatura „tople duše“ , empatija ili emotivna toplina, je sposobnost da budemo, bar za trenutak, u koži nekog drugog, da se stavimo na njegovo mesto i prenesemo u situaciju u kojoj je i time doživimo bar deo onoga što on proživljava i oseća.

 

 

Osoba koja je empatična neće ostati ravnodušna pred bolom i patnjom drugih ljudi. Empatičnost ne podrazumeva samo da nas pogađa tuđa nesreća već i da umemo da se radujemo tuđoj sreći.)

Kako je sve počelo?

Pojam empatije prenesen je u psihologiju iz estetike u 19. veku. Najpre je pod terminom „einfühlung“ („uosećavanje“) u oblasti estetskog opažanja označavao proces projekcije ljudskih osećanja i stavova u nežive predmete i oblike. Najveći broj objašnjenja i definicija empatije sadrži osnovni problem da objasni da li je empatija pretežno kognitivni (saznajni) ili emocionalni fenomen.

Definicije koje kao suštinu empatije vide u „deljenje afekata“ (emocija) sa drugom osobom kažu da empatija uključuje kako poistovećivanje sa drugom osobom, tako i svest o osećanjima druge osobe nakon poistovećivanja s njom. Takodje, našu osetljivost za potrebe i stanja drugih osoba, kao i osećanje brige za druge. Naučnik koji se najvise bavio empatijom, Hofman, kaže da je empatija sposobnost osobe da oseća ono što je odgovarajuće za situaciju druge osobe, a ne za sopstvenu.

Premeštanje naglaska sa emotivnih na kognitivne (saznajne) komponente vezuje empatiju za procese socijalne komunikacije, gde je za komunikaciju neophodno preuzimanje uloge drugog. Ovi autori gledaju na empatiju kao na sposobnost stavljanja na tuđe mesto i razumevanja stanovišta druge osobe (njenih misli, namera, procena, a ne samo emocionalnog stanja). Empatija se, u tom smislu, shvata kao sposobnost da se razumeju i protumače emocionalne reakcije drugih u skladu sa kontekstom (određenim socijalnim okolnostima), pri čemu postoji jasna razlika između nas i druge osobe. Danas su najprihvaćenije definicije koje pridaju podjednaku važnost i kognitivnim i afektivnim (emocionalnim) komponentama empatije.

 

Osnovna područja emocionalne inteligencije:

· Samosvesnost emocija - shvatanje svojih osjećanja i njihovih posledica, shvatanje načina na koji naše emocije utiču na rad i sposobnost da vrednosti usmeravaju naše odluke.

· Samokontrola - razvoj samokontrole u raznim situacijama, povećanje broja odgovora na emocionalno nabijene situacije.

· Samomotivacija- razmišljanje, planiranje i rešavanje problema uz korišćenje kontrole impulsa, pojačanje tolerancije na frustraciju i razvoj odložene nagrade dok se ne dostigne zadati cilj, s druge strane razvoj nade i optimizma.

· Empatija - prepoznavanje i razumevanje emocija kod drugih.

· Socijalne veštine - razvoj dobrih odnosa sa drugima, razvoj senzibiliteta za tuđe potrebe i želje, razvoj aktivnog slušanja i razvoj onih osobina koje volimo pripisati "dobrom" čoveku.

 

Možemo li uticati na razvoj empatije?

Empatija vs Simpatija

Distanca prilikom poistovećivanja sa drugom osobom razlikuje empatiju od simpatije. Empatija se takođe može odnositi na paralelna osećanja kada posmatramo tuđu situaciju ili preživljavanja povodom nje (kao i simpatija), ali kod empatije ne gubimo osećaj jasne odeljenosti sopstvenog Ja od objekta posmatranja. Empatija i simpatija su dva različita procesa od kojih je prvi neutralniji, dok drugi sadrži afektima (emocijama) nubijenu reakciju na tuđe emocionalno stanje koje je opaženo. Simpatija je osećanje za druge, dok je empatija osećanje sa drugim.

Kada putem empatije otkrivamo strah ili bol drugog lica, mi prvenstveno znamo šta oni osećaju, a kada preko simpatije doživljavamo ova osećanja koja imaju nama draga lica (brat, sin, žena), tada i sami proživljavamo, osećamo strah ili bol.

Zajedno sa razvojem deteta razvija se i empatija i to u dve povezane faze.
U prvoj fazi ,oko prve godine života, dete uči da uočava emocije drugih i da ih doživi odvojeno od sebe samoga.U drugoj fazi dete porod toga nastoji da reaguje na emocije drugoga, a nakon završetka druge faze ide ka tome da konkretno pomogne određenoj osobi čije emocije percipira.

Često se pitamo da li možemo utiati na razvoj empatije? Empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih okolnosti. Razvijanje spontanih dela nežnosti, uključivanje u rad humanitarnih organizacija, podsticanje na iskrenost... Najbolji način da utičemo pozitivno na razvoj empatije kod dece jeste pozitivana empatska atmosfera u porodici , u kojoj roditelji saosećaju sa osećanjma svoje dece i razumeju ih.

Ukoliko dete ne zadovolji svoje potrebe za empatijom u porodici može se razviti agresivnost ili u drugom slučaju projektivna identifikacija.Takvi poremećaji se kroz savetodavni rad uspešno tretiraju u radionicama za nenasilnu komunikaciju.

Empatija je sastavni deo emocionalne inteligencije, kao sposobnost da prepoznamo i razumemo vlastita osećanja i osećanja drugih. Pri tome može doći do znatnih poremećaja u odnosu prema emocijama, a jedan od njih je i alistemija (nemogucnost da se osete emocije), emotivno slepilo, ili ljudi poznatiji kao „ledene duše“ a krajnji oblik neobaziranja na osjećanja drugih bio bi narcizam.

Šta kažu istraživanja?

Najveći broj istraživanja empatije odnosi se na ispitivanje odnosa između empatije i prosocijalnog, odnosno altruističkog, pomagačkog ponašanja. Kada ljudi vide nekoga u nevolji tipično reaguju empatijski ili nekim ponašanjem pomaganja.

Istrazivanja su pokazala da su empatični studenti u većoj meri volontirali i veći broj volonterskih sati posvećivali beskućnicima i njihovim porodicama u skloništima za beskućnike. Takodje, dokazano je da empatija prethodi pomagačkom ponašanju i motiviše ga. Naime, fiziološka uznemirenost posmatrača (puls, krvni pritisak) se znatno povećava u situacijama kad je drugom biću potrebna pomoć.

Takođe, u toku pružanja pomoći drugima, osobe koje nisu pružile pomoć, nastavile su da budu uznemirene i nervozne, što se videlo po tremoru ruku i znojenju dlanova; osobe koje su pružile pomoć pokazivali su manji broj signala uznemirenosti. Istraživanja su pokazala da osoba ne pomaže da bi se sama osećala bolje (ili smanjila sopstvenu uznemirenost) već je glavni cilj tog ponašanja smanjivanje uznemirenosti osobe kojoj se pomaže. I ovde su pomagači nastavljali da budu uznemireni, kada nisu uspevali da umanje žrtvinu uznemirenost i patnju.

 

Šta čine emocionalne kompetencije?

Prema Danijelu Golemanu, emocionalne kompetencije čine:

lične/osobne kompetencije – predstavljaju sposobnost da se nosimo sa vlastitim

teškoćama, a to su samosvest, samokontrola i motivisanost,

društvene kompetencije – sposobnost ovladavanja odnosima sa drugima, i to empatija i socijalne veštine.

Značajnija istraživanja emaptije mladih kod nas su potvrdila da kod adolescenata postoji veza između osetljivosti (brige) za druge i altruističkog ponašanja. Postoje istraživanja koja su pokazala da je empatija u stanju da smanji agresivno ponašanje, kao i da razvijajući empatiju, altruizam i druga humana ponašanja kod dece mogu da se smanje agresivnost i destruktivne tendencije.

Istrazivanja objašnjavaju i da se previsok nivo empatije može doživeti kao averzivan, što dovodi do personalnog distresa (usmerenosti na sebe), koji dalje inhibira ponašanje koje bismo okarakterisali kao socijalno kompetentno. Međutim, ako dete ima razvijene emocionalno regulatorne strategije, biće u stanju da prevaziđe personalni distres, i time poboljša kvalitet socijalne interakcije. Na osnovu istraživanja, empatija je pozitivno povezana sa emocionalnalnom stabilnošću, visokim stepenom kognitivnih i jezičkih sposobnosti, a sa druge strane negativno je povezana sa stereotipima, netrpeljivošću i predrasudama.

Magnetnom rezonancom se takođe došlo do podataka o tome koji delovi mozga se aktiviraju prilikom javljanja empatije. Tako je nađeno da ogromnu ulogu pri javljanju empatije igra limbički sistem, ali se pored njega aktiviraju oblasti koje su važne u planiranju akcija; prefrontalne kortikalne oblasti.

U odnosu prema emocijama ljudi se mogu podeliti u sledeće grupe:

Svesni sebe – Ovakve su osobe svesne svojih emocija u trenutku u kojima ih doživljavaju, poseduju određenu emocionalnu profinjenost. Samostalni su, svesni svojih granica, dobrog su psihičkog zdravlja, uglavnom vedri i optimistični. Ne odaju se mračnim mislima, žaljenju za učinjenim i osećaju krivice.

Utopljeni - Osobe iz ove grupe osećaju se preplavljene emocijama i nemoćne da im izmaknu, kao da su ta raspoloženja u potpunosti preuzela vlast nad njima. Ne poseduju potpunu svest o svojim osećajima, pa su u njima izgubljeni jer ne znaju kako se postaviti. Mračna stanja ih potpuno obuzimaju i imaju utisak da su emocionalno totalno izvan kontrole.

Pomireni – Ove osobe uglavnom nemaju problema sa razumevanjem svojih osećaja, ali budući su po prirodi skloni prihvatanju, svoje osećaje, ma kakvi bili, i ne pokušavaju izmeniti.

Praktični saveti

Empatija počinje sa slušanjem, aktivnim slušanjem, što predstavlja uspostavljanje odnosa sa drugima. Ono što aktivno slušanje čini aktivnim je razumevanje između glagola „slušati“ i „čuti“. Ljudi koji imaju manjak empatije više su fokusirani na sopstvene potrebe i obraćaju malo ili nimalo pažnje na druge. Empatija je „lepak“ koji će povezati neku grupu ljudi. Da biste razvijali sposobnost empatije, fokusirajte se na neverbalne signale isto kao i na verbalne.

- Pomažite drugima (Istrazivanja su potvrdila povezanost empatije i altruistickog, pomagačkog, ponasanja. To je dobra prilika da pokažete ljubav na delu i da za trenutak „obujete cipele drugih“)

- Praštajte (Ako želimo da ispitamo svoju zrelost, onda to najbolje možemo da dobijemo kroz samosagledavanje sebe, kroz to koliko smo spremni da oprostimo)

- Upoznajte nove ljude (Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji su različiti od naših)

- Vežbajte „tuđu perspektivu“ (Mislite da su penjanje uz najviše planine, letenje zmajem ili skakanje iz padobrana ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate "eksperimentalnu" empatiju – najizazovniji i potencijalno najplodonosniji "sport" od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru izreku Indijanaca – "Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ".)

- Negujte prijateljstva (Negovanje prijateljskih odnosa zahteva razumevanje, podršku, saosećanje, aktivno slušanje, praštanje...mnoge komponente koje su „utisnute“ u empatiju)

- Kupite kućnog ljubimca (Istraživanja su potvrdila da briga o kućnim ljubimcima pozitivno utiče na razvijanje i negovanje emocija, pogotovo empatije)

- Zapisujte svoja osećanja, razgovarajte o svojim osećanjima (Samospoznaja podrazumeva razumevanje samoga sebe i onoga što osećamo i doživljavamo. Prepoznavanje i razumevanje sopstvenih emocija podrazumeva prepoznavanje i razumevanje emocija drugih)

- Idite na edukacije o emocionalnim kompetencijama (Edukacije iz ove oblasti od velike su pomoći kako za lični tako i za profesionalni razvoj. Istraživanja potvrđuju važnost razvijanja emocionalne inteligencije koja svakako zauzima prednost nad kognitivnom IQ. Emocionalna inteligencija je alat koji naš mozak koristi da bismo se samodefinisali i da bismo uoblićili značenje glavnih životnih pojmova kao što su svrha, ljubav, uspeh i sreća.)

- Razvijajte se duhovno (Duhovni razvoj neophodan je i predstavlja imperativ za mentalno zdravlje. Vera, nada, ljubav su vrednosti koje duhovno zrela osoba razume, prihvata i živi veoma praktično u svom svakodnevnom životu)

Autorka Tanja Ilijazović je psihološkinja, OLI savetnica i kouč u treningu.

Izvor: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/empatija.62.html?news_id=274895

 

[ivona]

sjajan clanak!

[Џуманџи]

Ah, sve iz clanka ovo lepo zvuci, a sadrzano je u drugoj od 2 najvece zapovesti, zato mi se i ne dopada ovo o kucnom ljubimcu, zapisivanju i edukaciji. Nista ne mozemo ciniti bez Njega i to je to.

[Danijela]

Ah, sve iz clanka ovo lepo zvuci, a sadrzano je u drugoj od 2 najvece zapovesti, zato mi se i ne dopada ovo o kucnom ljubimcu, zapisivanju i edukaciji. Nista ne mozemo ciniti bez Njega i to je to.

 

Sve se da oHristoviti.

[JESSY]

Saosećajnost – evolucijski dar za preživljavanje

Objavljeno: 07.04.2015. godine u kategoriji Psihonauka | Autor: psihoverzum

 

Empatija, saosećanje i zahvalnost – ove osobine nisu nešto što nam pravo padne na pamet kada govorimo o darvinizmu i prirodnoj selekciji. Ono čega se odmah setimo su neke od antisocijalnih karakteristika kao što su takmičenje, opstanak najsposobnijih i sebičnost (kao urođeni instinkt).

 

Ali pre svega, evolucija može izvući najbolje iz nas i Darvin je to uvideo, podseća nas psiholog Dačer Keltner sa Berkli univerziteta. Darvin u svojoj knjizi “Poreklo čoveka” (The Descent of Man), piše da je jačanje sposobnosti za saosećanje igralo glavnu ulogu u ljudskoj evoluciji:

“Zajedno sa čovečanstvom, sebičnošću, iskustvom i imitacijom, razvijala se i saosećajnost; dovela je do nade da će nam se dobro vratiti ukoliko ga činimo drugima, a navikom je ojačana.– Na kakav god kompleksan način da je ovo osećanje nastalo, s obzirom na da je jedno od najznačajnijih osećanja onih vrsta za koje je karakteristično pomaganje i odbrana svojih članova, razvijalo se prirodnom selekcijom. One zajednice u kojima postoji ogroman broj saosećajnih članova najbolje će procvetati i imaće mnogo potomaka.”

Ipak, to ne znači da ljudi nemaju dvostruku prirodu – sposobnost da budu nesaosećajni, sebični i gladni moći. Keltner, takođe i to proučava. On nalazi da je među bogatima ima više ne tako saosećajnih i srdačnih ljudi nego kod siromašnih.

[JESSY]

Šta je zamka empatije i kako je izbeći?

 

Da li osećanja drugih osoba stavljate ispred svojih? Ukoliko je vaš odgovor potvrdan, moguće je da ste upali u tzv. „zamku empatije“.

 

Empatija stupa na scenu. Sposobnost da osetimo ono što druga osoba oseća daje nam, u očima te osobe, mnogo pozitivnih vrednosti, a njoj stvara put ka boljem i manje nasilnom svetu. U škole širom sveta deca se uče ematiji, mnoštvo knjiga ispituje svaki njen aspekt: kako nastaje, zbog čega vas čini boljom osobom i kako njeno nepostojanje stvara zlo.

 

Normalno je i neophodno da se uključimo u osećanja drugih osoba, pogotovo kada se radi o  nama bliskim osobama. Zapravo, pružanje i primanje empatije je od velike važnosti u intimnim, odraslim vezama. „Empatijsko razumevanje osećanja drugih ljudi je bazična sposobnost čoveka, poput njegovih čula vida, sluha, dodira, ukus i mirisa“, istakao je psihoanalitičar Hajnc Kohut. Želja da budemo saslušani, poznati i duboko shvaćeni nikad ne nestaje. Međutim, kada empatija postane podrazumevana stvar u nekom odnosu, psihološko blagostanje postaje ugroženo i osiromašeno.

[JESSY]

Dok sažaljenje predstavlja osećanja prema nekom („Mnogo mi je žao što patiš“), empatija predstavlja deljenje osećanja sa nekim („Osećam tvoje razočaranje“). Empatija se razlikuje i od saosećanja, koje predstavlja brigu za bol druge osobe sa nešto veće distance i često uključuje želju da se toj osobi pomogne. Osim osećanja, u empatiju su uključene i misli, što dovodi do spajanja dve osobe, osobe sa kojom delimo osećanja i nas samih.

Da bismo stavili sebe na tuđe mesto, potrebno je da uspostavimo ravnotežu između emocija i misli, kao i između sebe i drugih. U suprotnom, empatija postaje teret i počinjemo se osećati kao taoci osećanja druge osobe. Umetnost empatije zahteva obraćanje pažnje na potrebe drugih, ali bez žrtvovanja sopstvenih. Ona zahteva mentalnu veštinu prebacivanja harmonije sa drugih na sebe. Ono što čini empatiju pravim hodom po tankoj žici jeste činjеnica da su njeni korisnici (osobe prema kojima osećamo empatiju) duboko zahvalni. To nam daje odgovornost da povučemo sebe iz tuđih „cipela“ i da znamo kako da to uradimo.

Prepoznavanje i deljenje emocionalnog stanja druge osobe je složeni unutrašnji doživljaj. On počiva na samosvesti, na sposobnosti da razlikujemo svoja osećanja i osećanja druge osobe, na umeću zauzimanja drugog ugla gledanja, kao i na sposobnosti da prepoznamo emociju kod drugih kao kod nas samih i da znamo kako da kontrolišemo ta osećanja.

Previše empatične osobe mogu izgubiti sposobnost da znaju šta žele i šta im je potrebno. Kod njih je smanjena sposobnost donošenja odluka koje su u njihovom najboljem interesu, osećaju psihičku i fizičku iscrpljenost kao rezultat zanemarivanja sopstvenih osećanja i troše sve svoje unutrašnje resuse kako bi ih dali važnim osobama u svom životu. Štaviše, beskrajna empatija dovodi do ranjivosti u kojoj druga osoba poriče našu realnost i insistira na svojoj. Na primer, iskažete svoje razočaranje prijatelju jer vas nije pozvao na poslednjih nekoliko okupljanja, a on/ona odgovori, „O, previše si osetljiv/a“.