Ja ne volim Boga ( primer ispovesti)

[N.Petrovic]

                  1) Ja ne volim Boga. Jer ako bih Ga voleo, neprestano bih razmišljao o Njemu sa srcem 

punim zadovoljstva. Svaka misao o Bogu dobavljala bi mi novu slast. Naprotiv, ja 

mnogo češće i mnogo radije razmišljam o svetskim stvarima, a razmišljanje o Bogu za 

mene predstavlja napor i muku. Ako bih Ga voleo, razgovor sa Njim kroz molitvu bi me 

hranio, naslađivao i privlačio na neprestano opštenje sa Njim. Ali, ja ne samo što se ne 

naslađujem molitvom, nego osećam napor baveći se njom, borim se sa mrzovoljom, 

raslabljuje me lenjost i spreman sam da se pozabavim čim bilo nevažnim, samo da 

skratim ili prekinem molitvu. U ispraznim zanimanjima vreme mi leti neprimetno, a pri 

sećanju na Boga, pri postavljanju sebe u Njegovo prisustvo, svaki sat mi izgleda kao 

godina. Kad neko nekog voli, tada tokom dana neprestano o njemu misli, brine o njemu 

i pri bilo kom poslu voljeni mu ne izlazi iz misli; a ja u toku dana jedva da odvojim i jedan 

čas, da bih se duboko pogruzio u razmišljanje o Bogu i da bih rasplamsao sebe u 

Njegovoj ljubavi, a dvadeset tri časa vrlo spremno prinosim revnosne žrtve strasnim 

mojim idolima!... U razgovorima o predmetima sujetnim, o predmetima niskim za duh, 

bodar sam i osećam zadovoljstvo, a prilikom razmišljanja o Bogu, ja sam suv, lenj i 

dosadno mi je. Ako me i protiv moje volje drugi uvuku u razgovor o božanskom, staram 

se da što pre pređem na razgovor koji godi mojim strastima. Neutoljivo sam radoznao 

kada su u pitanju novosti, politička zbivanja i prilike u svetu, žudno tražim zadovoljenje 

moje radoznalosti o svetskim naukama, o umetnostima, o izumima, a pouke o zakonu 

Gospodnjem, o saznavanju Boga, o veri, ne ostavljaju na mene utisak, ne hrane dušu 

moju. Njih ne smatram bitnim zanimanjem hrišćanina, nego, naprotiv, sporednim i 

drugostepenim predmetom kojim treba da se bavim samo u slobodnom vremenu, u 

dokolici. Dakle, ako se ljubav prema Bogu poznaje prema ispunjenju Njegovih 

zapovesti.- "ako me ljubite, zapovesti moje držite" kako govori Gospod Isus Hristos, a ja 

zapovesti Njegove ne samo da ne ispunjavam nego se o njima čak i malo brinem, 

odatle sledi pravilan zaključak - da ja ne volim Boga... Ovo tvrdi i Sveti Vasilije Veliki 

govoreći "Dokaz da čovek ne voli Boga i Hrista Njegovog je taj da on ne ispunjava 

Njegove zapovesti". (Pravila 3)

 

 

 

2) Ja nemam ljubavi prema bliznjem: Jer ne samo što ne mogu da za dobro bližnjega 

položim dušu svoju (po Evanđelju), nego ne mogu da žrtvujem svoju čast, svoje imanje i 

mir, radi dobra bližnjega. Ako bih ga voleo po evanđelskoj zapovesti, kao samog sebe, 

onda bi njegova nesreća pogađala i mene, a njegova bi me sreća dovodila do 

ushićenja. No naprotiv, ja sa većim zanimanjem slušam o nesreći bližnjeg i ne žalostim 

se nego bivam ravnodušan, ili - što je još gore - nalazim nekakvo zadovoljstvo u njoj; 

rđave postupke brata ja ne pokrivam ljubavlju nego ih sa osuđivanjem objavljujem. 

Blagostanje, čast i sreća njegova ne raduju me kao sopstveni, a savršenstvo, kao nešto 

tuđe ne proizvodi u meni radost, nego čak bude nešto kao zavist i prezrenje.

 

 

 

3) Ja ne verujem dogmatima vere . Ni besmrtnosti ni Evanđelju. Jer ako bih bio tvrdo 

ubeđen da posle groba postoji večni život i nagrada za zemaljska dela, ja bih bez 

prestanka razmišljao o tome,- sama pomisao o besmrtnosti bi me užasavala i život bih 

ovaj provodio kao stranac koji se sprema da stupi u svoju otadžbinu. No, naprotiv, ja i 

ne mislim o večnosti i svršetak ovog života smatram nekakvom krajnjom tačkom mog 

postojanja. Tajna se misao gnezdi u meni: ko zna šta će biti posle smrti? Ako i govorim 

da verujem u besmrtnost, onda to govorim samo razumom, a moje srce stoji daleko od 

čvrste uverenosti, o čemu otvoreno svedoče moji postupci i stalna briga o 

blagoustrojstvu zemnog života. Kada bi sveto Evanđelje, kao reč Božja, bilo sa verom 

primljeno u mom srcu, ja bih se neprestano njime zanimao, izučavao bih ga, naslađivao 

bih se njime i sa dubokom pobožnošću bih čak i gledao na njega. Premudrost, blagost i 

 

ljubav skriveni u njemu, dovodili bi me do ushićenja; naslađivao bih se poukama o 

zakonu Božjem i dan i noć; hranio bih se njima kao svakodnevnom hranom, i svim 

srcem bih težio ka ispunjenju njegovih pravila. Ništa zemaljsko ne bi moglo da me 

odvoji od toga. Naprotiv, ako retko i čitam ili slušam reč Božju, to biva po nuždi i zbog 

radoznalosti i pri svemu tome, ne stižući do duboke pažnje, ja osećam suvoću i 

nezainteresovanost, i, kao da se radi o nekom najobičnijem čitanju, ostajem bez 

ikakvog ploda, spreman da ga zamenim čitanjem svetskih knjiga u kojima nalazim više 

zadovoljstva, više novih i zanimljivih stvari.

 

 

4) Prepun sam gordosti i osecanja samoljublja. Svi postupci moji to potvrđuju. Videći u 

sebi dobro, želim da ga stavim svima na uvid i gordim se njime pred drugim, ili sam sam 

u sebi, sobom zadovoljan; kada i pokazujem spoljašnje smirenje, ja ga pripisujem 

svojim sopstvenim snagama i sebe smatram višim od drugih, ili, u najmanju ruku, ne 

gorim od njih. Ako u sebi primetim porok, trudim se da ga opravdam, da ga prikrijem 

velom nužnosti ili nevinosti; ljutim se na one koji me ne uvažavaju, smatrajući da ne 

umeju da cene ljude. Obdarenostima svojim gordim se, neuspehe u poduhvatima 

smatram uvredljivim za sebe, i radujem se nesreći svojih neprijatelja. Ako i težim ka bilo 

čemu dobrom, tu imam za cilj ili pohvalu, ili sopstvenu duhovnu korist, ili svetsku utehu. 

 

 

Ukratko, neprestano od sebe činim sopstvenog idola kome bez prestanka služim, 

tražeći u svemu čulno zadovoljstvo i hranu slastoljubivim mojim strastima i požudama.

Iz svega što sam nabrojao vidim da sam gord, preljubočinac, nevernik, da ne volim 

Boga, i da mrzim bližnjega. Šta od toga može biti grešnije? Stanje duhova tame je bolje 

od mog položaja: makar i ne voleli Boga, makar i mrzeli čoveka, živeli i hranili se 

gordošću, oni ipak veruju i drhte od vere - a ja? Može li biti udeo jadniji od onoga koji 

mene očekuje? I od čega još može biti strašnija presuda nego od ove nebrige i 

nerazumnog života koje ja vidim u sebi?..."

 

Iz knjige: Kazivanja jednog Bogotrazitelja  http://www.prijateljboziji.com/shared/media/books/10/pdf-serb.pdf  

[Дејан]

Primer ispovesti?

Ne znam koliko je pametno ovako mehanički ići na ispovest,to mi delujekao kad ljudi govore da su najgori od svih a straca Pofirje kaže da je to satansko smirenje.

[Melita MM]

Za Božić sam dobila na poklon tu knjigu i nisam je još pročitala.

Sada zaista osećam da ce mi na korist biti da je sto pre pročitam.

Srećan vam Praznik Blagovesti !

[Volim_Sina_Bozjeg]

Primer ispovesti?

Ne znam koliko je pametno ovako mehanički ići na ispovest,to mi delujekao kad ljudi govore da su najgori od svih a straca Pofirje kaže da je to satansko smirenje.

I ja vise volim da budem najmanji od svih i da sluzim pre nego da ne radim nista i da se lazno smirujem kako sam najgori.

Da li mi to uspeva? NE! A da li hocu da odustanem od toga? opet je odgovor NE!

[N.Petrovic]

Ceo tekst se bolje razume kada se vidi sta mu je prethodilo. Evo sta kaze nas Bogotrazitelj: 

 

 

Drugog dana, uz Božju pomoć, došao sam u Kijev. Prva i glavna želja mi je bila da se 

pomolim, ispovedim i pričestim svetim Hristovim Tajnama na ovom blagodatnom mestu, 

te sam se zato smestio nedaleko od ugodnika Božjih da bi mi bilo lakše ići u hram. U 

svoju kuću me primio dobri, stari kozak, a kako je živeo sam, kod njega je bilo tiho i 

mirno. U toku nedelje u kojoj sam se pripremao za ispovest, došla mi je misao da se 

ispovedim što je moguće podrobnije i počeo sam da prebrajam i da se sećam svih 

svojih grehova do najsitnijih detalja; da sve to ne zaboravim počeo sam da zapisujem i 

ispisao sam veliki list. Međutim sam čuo da na sedam vrsta od Kijeva, u Kitajevoj 

pustinji, postoji duhovnik svetog života, veoma mudar i blagorazuman. Ko boravi kod 

njega doživljava umiljenje i otuda se obavezno vraća sa spasonosnom poukom i 

lakoćom u duši. To me je veoma obradovalo te sam odmah pošao do njega. 

Posavetovavši se i porazgovaravši, dao sam mu da pročita moj list. Pogledavši ga on 

mi reče: "Ti si, dragi prijatelju, napisao mnogo nepotrebnog i nekorisnog.

 

Slušaj: 1) Na ispovesti ne treba da govoriš o gresima za koje si se već pokajao i bio razrešen: Ne 

ponavljaj ih, jer će to, inače, biti znak nepoverenja prema sili svete tajne ispovesti.

2) Ne treba da pominješ druga lica koja su imala veze sa tvojim gresima, nego samo sebe 

osuđuj.

3) Sveti Oci zabranjuju da govoriš o grehu sa svim okolnostima koje su ga 

pratile, nego ih treba priznavati uopšte da ne bi, suviše detaljno pričajući o njima, budio 

sablazan u sebi i u duhovniku.

4) Ti si došao da se kaješ, a ne kaješ se zato što ne 

umeš da se kaješ, to jest, što hladno i nebrižljivo prinosiš pokajanje.

5) Sve si sitnice pobrojao, a ono najvažnije si ispustio - nisi objavio najteže grehe, nisi ih svestan te nisi 

zapisao da - ne voliš Boga, da mrziš bližnjega, da ne veruješ reči Božjoj i da si pun 

gordosti i slavoljublja. A u ova četiri greha smešta se sav bezdan i sav naš duševni 

razvrat. Oni su glavni koren iz koga izlaze svi izdanci našeg grehovnog pada.

 

Čuvši ovo iznenadio sam se i počeo da govorim: "Pomilujte, prepodobni baćuška, kako 

je moguće ne voleti Boga, našeg Sazdatelja i Pokrovitelja! Čemu verovati ako ne reči 

Božjoj - u njoj je sve istinito i sveto. Svakom bližnjem ja želim dobro; a i zašto bih ga 

mrzeo? Da se gordim nemam čime: imam samo bezbrojne grehe a ničeg pohvalnog 

nemam. I kako bih u svojoj bedi i bolesti da budem slastoljubiv i pohotan. Na kraju, da 

sam obrazovan ili bogat, neosporna da bih bio kriv za to što rekoste".

"Žalosno je, mili moj, što si malo razumeo od onoga što sam ti objašnjavao, a da te brže 

urazumim, daću ti mali spis po kome se i ja sam uvek ispovedam."

Duhovnik mi je dao spis i ja sam počeo da ga čitam.

 

 

 

I onda dolazi vec pomenuti citat  .smesko.

[Бојан Сарачевић]

Јако корисно!

[YOKA]

Врло поучно, фантастична литература, у осталом, као и већина руске духовне литературе.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Veoma je normalno i prirodno da pre svakog naseg greha prema nekome prvo pravimo taj isti greh prema Bogu.

i naravno da iz toga proizilazi da ne volimo ponekad Boga jer krsimo Njegovu prvu zapovest koju treba ispovediti i traziti oprostaj.

[YOKA]

Радите часно и поштено и биће и Богу мило 170fs799081