Iz Knjige nespokoja - Fernando Pesoa

[JESSY]

 

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama? Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

[JESSY]

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi,  jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

[JESSY]

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu.  Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...

[JESSY]

 

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak  da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

[JESSY]

Smrt je oslobadjanje jer umreti znači nemati više potrebu ni za kim. Nesrećni rob biva oslobodjen, silom, svojih zadovoljstava, svojih nedaća, svog života željenog i večnog. Kralj biva oslobodjen od svojih poseda, kojih nije želeo da se odrekne. One koje su se razbacivale ljubavlju bivaju oslobodjene opšteg divljenja koje su obožavale. Pobednici bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima su posvetili život.

Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskošne halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog  čoveka, bez obzira što on to nije hteo da bude. Jer to više nije telo roba, iako je taj rob plačući izgubio svoje ropstvo. Kao što neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska titula može biti smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i mrtvac može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

[JESSY]

Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka, kome je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo stvarnost našeg života. (To mi je palo na um nevezano za neki konkretan povod.)

Mnogo sam sanjao. Umoran sam od pomisli da sam toliko sanjao, ali nisam umoran od sanjanja. Od sanjanja se niko ne zamara, jer sanjati znači zaboravljati, a zaborav nas ne pritiska i ne tišti zuato što je to san bez snova u kome ostajemo budni. U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon, sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona. O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! O, veliki ljudi,   nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i još sanjam da budem!

[JESSY]

Koliko Cezara, ali ne izistinski. Osećao sam se zaista carski dok sam sanjao, i zato nikad ništa nisam bio. Moje vojske su poražene, ali taj je poraz bio blag, i niko nije poginuo. Nisam izgubio nijedan barjak...Koliko sam Cezara bio, evo baš ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da ih upozna.

Bacam kutiju šibica, već praznu, u provaliju ulice ispod mog visokog prozora bez balkona. Uspravljam se na stolici i slušam. Jasno i razgovetno, kao da to nešto znači, kutija šibica, prazna, odjekuje na pločniku i time mi javlja da je i ulica takodje prazna. Ne čuje se više ništa sem žamora celoga grada. Da, žamora grada celog jednog nedeljnog dana – žamora sazdanog od mnoštva zvukova, nerazaznatljivih ali tačnih.

Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo oslonac našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio na ručak, što su se istrošile šibice i što sam, samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u nevreme i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride. Ali koliko sam Cezara bio!

[JESSY]

Posle svih ovih kišnih dana nebo je ponovo povratilo plavetnilo koje je skrivalo u ogromnim prostranstvima u visini. Izmedju ulica, gde lokvice vode spavaju kao bare u poljima i jasne radosti što se mrzne na nebu, postoji kontrast koji čini prijatnim prljave ulice a sumornom zimskom nebu daje prolećnu blagost. Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja.  

Na velikom nedeljnom trgu vlada svečana živost jednog dana druge vrste. Iz crkve Svetog Dominguša izlazi se s jedne misa, a druga tek što nije počela. Vidim ljude koji izlaze i druge, koji još ne ulaze, jer čekaju nekoga ko ne vidi ni ko ulazi ni ko izlazi.

Sve te stvari nemaju značaja, kao ni sve drugo što čini banalnost života, san sazdan od tajni i osmatračnica u bedemima kroz koje ja gledam, kao kakav glasnik koji je izvršio svoj zadatak, ravnicu svojih meditacija.

[JESSY]

Posle svih ovih kišnih dana nebo je ponovo povratilo plavetnilo koje je skrivalo u ogromnim prostranstvima u visini. Izmedju ulica, gde lokvice vode spavaju kao bare u poljima i jasne radosti što se mrzne na nebu, postoji kontrast koji čini prijatnim prljave ulice a sumornom zimskom nebu daje prolećnu blagost. Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja.  

Na velikom nedeljnom trgu vlada svečana živost jednog dana druge vrste. Iz crkve Svetog Dominguša izlazi se s jedne misa, a druga tek što nije počela. Vidim ljude koji izlaze i druge, koji još ne ulaze, jer čekaju nekoga ko ne vidi ni ko ulazi ni ko izlazi.

[JESSY]

Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se liši. Na vrhu ima mesta samo za jednoga. Što savršeniji, tim potpuniji, a što potpuniji, manje drugi.

Ova zapažanja javila su mi se pošto sam pročitao u nekim novinama vest o mnogostrukom životu jednog slavnog čoveka. Bio je to jedan američki milioner, i imao je sve. Dobio je sve što je priželjkivao – novac, ljubav, naklonost, odanost, putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato što novac može sve već zato što neodoljivi magnetizam koji privlači silan novac, zaista može gotovo sve.

Kad sam odložio novine na kafanski sto, palo mi je na um da bi isto to, u svojoj sferi, mogao da kaže i nosač na trgu, koga donekle smatram svojim poznanikom, budući da svakoga dana ručava, kao što danas upravo ruča, za stolom u dnu kafane. Sve što je onaj milioner imao, imao je i ovaj čovek; u manjem stepenu, naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli isto, čak i istu slavu, jer tu razlika u okruženju uspostavlja jednakost. Nema tog čoveka na kugli zemaljskoj koji nije čuo za dotičnog američkog  milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime čoveka koji sada tamo ruča.

Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može prstima dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje dužina ruke; u svemu ostalom su isti.

[JESSY]

Sve mi izmiče i iščezava. Čitav moj život, moja sećanja, moja mašta i sve što ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to izmiče, isparava. Neprestano osećam da sam bio drugi, da sam osećao kao drugi, da sam razmišljao kao drugi. Ono što sad posmatram to je predstava smeštena u drugi dekor. A ono što  posmatram, to sam ja.

Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna.

I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?

Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.

Bludim mislima i ubedjen sam da sam ovo što pišem već napisao. Sećam se. I pitam onoga u meni što pretpostavlja da postoji da li možda postoji u platonizmu doživljaja neko drugo sećanje na jedan prethodni život koji bi zapravo bio samo sećanje na ovaj...

Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?

[JESSY]

Ponekad, kad podignem glavu ošamućenu od knjiga u koje upisujem tudje rečenice i odsustvo vlastitog života, osećam neku fizičku mučninu koja je možda posledica mog pognutog položaja za stolom, ali koja nadilazi cifre i moje razočaranje. Život mi se gadi kao kakav beskorisni lek. I tada uvidjam, u savršeno jasnim vizijama, kako bi bilo lako odagnati ovu dosadu, samo kad bih imao snage da želim da je zaista odagnam.

Živimo po sili akcije, odnosno po sili volje. Oni medju nama koji ne umeju da žele (svejedno da li su geniji ili prosjaci), postaju braća po nemoći. Šta mi vredi da sebe proglasim za  genija, ako sam pomoćni knjigovodja? Kad je Sezario Verde rekao svom lekaru da nije on gospodin Verde, trgovinski činovnik, već Sezario Verde pesnik, upotrebio je jedan od izraza besmislene oholosti, koji zaudaraju na taštinu. On je, jadničak, oduvek bio samo gospodin Verde, trgovinski činovnik. Pesnik se rodio posle njegove smrti, jer se posle njegove smrti rodilo uvažavanje pesnika.

Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji komad zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljištu?

[JESSY]

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.

Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.

A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.

Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.

[JESSY]

Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.

Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako  ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.

Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovodja može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja.

[JESSY]

 

Došao sam danas, iznenada, do jednog apsurdnog i tačnog zaključka. Najednom mi je sinulo pred unutarnjim očima da nisam niko. Niko, apsolutno niko. Kad je ta munja blesnula, tamo gde sam pretpostavljao da se prostire grad, pružala se pusta ravnica, a sablasna svetlost koja me je pokazala meni samom, nije obasjala nebo iznad nje.

Ja sam predgradje neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati,  lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli.