Прикривање истине од детета

[JESSY]

Prikrivanje nesloge roditelja

Ako je dete mlađe, roditelji smatraju da je ono malo i da ništa ne razume, pa ga njihove svađe ne mogu ugroziti, što predstavlja veliku zabludu. Ako je dete odraslije, onda roditelji obično tvrde da se nikad ne svađaju pred njim. Na jednu ovakvu tvrdnju svoje majke, petnaestogodišnja devojčica kaže: "Oni misle da smo mi gluvi i da ne čujemo ono što ne vidimo i što se događa iza zatvorenih vrata."

U dobre porodične odnose spadaju i povremeni sukobi roditelja i nesuglasice i svađe oko nekih svakodnevnih problema, na primer materijalne prirode, ili vezane za vaspitanje dece, za odnose sa njihovim roditeljima ili prijateljima, za izlaske, letovanja itd. Ove prepirke, pa i burne svađe, nekad se odvijaju pred decom, tako da su ona upoznata sa svim detaljima. Posle tih svađa sledi izmirenje roditelja i smirenije traženje zajedničkog rešenja, pa deca na taj način shvataju da su takvi sukobi sastavni deo normalnog života i da oni ne moraju da ugrožavaju ni ljubav ni dobre odnose. Deca polako ulaze u život onakav kakav jeste, uče da rešavaju sukobe i da se mire sa onima koje vole, da popuštaju, da prihvataju i tuđa mišljenja i stavove, da se prilagođavaju i na neprijatne situacije itd.

[JESSY]

"Nismo mu kazali da ćemo se razvesti, on je mali i ne znam kako će to primiti i doživeti... objasnila sam mu da je tata otišao u drugi stan i da će dolaziti da ga vodi u šetnju... Prvih dana pitao je da li se tata naljutio na njega zato što nije bio dobar, i od tada više ništa ne pita. Dosta je nervozan i strašno se vezuje za mene, ne da mi da maknem, neće bez mene ni u wc, traži da spava sa mnom itd."

To što je dečak ispunjen strahom da je on kriv što ih je otac ostavio, što vidi da tata više ne živi u kući, da ga sačekuje pred ulazom, što naslućuje da se nešto strašno događa, majci ne ukazuje na potrebu da detetu objasni šta i zašto se događa.

Da li je taj dečak na ovaj način zaštićen? Majka ne dovodi u vezu promene u njegovom ponašanju sa neizvesnošću u kojoj se našao. Zar ne bi za njega bilo bolje da mu kaže istinu koja bi ga manje pogodila nego neobjašnjen odlazak oca iz kuće za koji je on sklon da okrivi sebe?

Roditelji koji su skloni da od dece prikrivaju mnoge stvari treba dobro da razmisle i o uzrocima i o posledicama tih prikrivanja, a posebno o tome da li je to prikrivanje za decu i uzajamne odnose i poverenje dobro.

[JESSY]

Roditelji koji pred decom skrivaju neke istine žive u dvostrukoj zabludi: prvo, da su decu poštedeli i na taj način zaštitili, i drugo, da deca ništa ne znaju o onome što roditelji žele od njih da prikriju.

Malo stvari se u porodici može potpuno prikriti od dece. Čak i ako se strogo vodi računa da se pred njima ne govori o nekim neprijatnim događajima, deca ih naslućuju, osećaju atmosferu u kući i raspoloženje svojih roditelja koje se nikakvim manevrima ne može sakriti.

"Tata, zašto si ti ljut na mamu?" (pokušaj prikrivanja svađe); "Da li je tata otišao od kuće zato što ja nisam bio dobar?" (početak razvoda); "Pa zašto svi u ovoj kući ćute?" (nesuglasice o kojima se ne govori); "Stalno se ljute na mene, a ništa nisam skrivila" (nerešeni sukobi među roditeljima) itd.

Ovakvi komentari dece raznog uzrasta su dovoljan signal i upozorenje roditeljima da njihova prikrivanja ne samo što nisu uspela, već su kod dece izazvala zebnju i strah i osećanje da su ona kriva zbog napete i neprijatne atmosfere u kući.

[JESSY]

Događa se da pas, mačka, ili neki drugi kućni ljubimac stradaju u saobraćaju ili da jednostavno uginu od bolesti ili starosti. Smrt kućnog ljubimca teško pada svim ukućanima, a posebno deci (pogotovu ako je to prvi susret deteta sa smrću). Smrt životinje dete doživljava kao smrt najbližeg rođaka, ona u njemu izaziva istu tugu i ista strahovanja. Ta detinja osećanja treba raspoznati i razumeti. Deca često organizuju sahranu životinja uz sve ceremonijale za koje su čuli ili koje su videli. Tu je sanduk, krst, cveće, grob. Isplaču se i tuguju, i u tome im treba pomoći: žaliti zajedno sa njima, učestvovati u sahrani ako oni to žele, s tugom pominjati mezimca i sećati ga se u određenim situacijama kad je u životu porodice bio najprisutniji.

Sve to predstavlja detinje suočavanje i prihvatanje neminovnosti smrti, koje je (uz ispoljavanje tuge i žaljenja) od velikog značaja za detinje iskustvo.

Roditelji koji skrivaju svoju žalost za uginulom životinjom ili teše dete ("Nemoj da plačeš, uzećemo drugog") – greše. Detetu se svakako može uzeti druga životinja kroz izvesno vreme, kad je ono poželi, ali ovu koja je uginula treba ožaliti zajedno s njim.

Dete, prema tome, treba naučiti da doživi svoje emocije ne potiskujući ih, da ima situacija kada jednostavno treba žaliti i na kraju prežaliti. Treba im pokazati da neprijatne emocije ne treba zanemarivati, a još manje potiskivati i odricati se od njih, već ih treba doživeti, što razumnije im prići, uz emotivnu podršku bližnjih. I nastaviti dalje.

[Драган άσημος :)]

U vreme moje tuge za preminulima i bobre da se nadoknadi uništeno i opljačkano, zbio se neobičan događaj u mojoj porodici, koji nikad nisam uspeo da razumem i sebi da objasnim, niti sam mogao da ga izbrišem iz sećanja. Naime, moj pokojni brat ostavio je devojčicu od tri godine; njena majka umrla je na porođaju. Bila je bistro, milo i pametno dete. Ali je često tugovala za majkom, plakala i tražila da je vidi. Govorili smo joj da je majka živa i da će doći. Na njeno pitanje gde je i zašto tako dugo ne dolazi, odgovarali smo da je gore, kod Boga, i da će je ona sigurno videti. Devojčica je znala Očenaš i Bogorodice Djevo, a o Bogu - da nas je stvorio i da je milostiv. Kako nas je razumela, i naše priče o njenoj majci, ne znam. Ali jedne večeri, u prvi sumrak, dotrčala je k nama iz bašte, veselija nego ikad, nasmejana i razdragana. Vikala je: "Videla sam mamu! Videla sam mamu!" Rekla nam je da je bila s majkom... Otišla je u baštu i klečeći ispod kruške molila Gospoda Isusa Hrista da joj pošalje, odozgo, majku samo za časak. I on joj je uslišio molbu. Majka je došla. Opisivala nam je svoju majku detaljno; oči, boju kose, kakva joj je marama, odelo; zapazila je i da ima posekotinu na bradi, i to je bilo tačno. "Grlile smo se i ljubile, mama mi je rekla da ne plačem više za njom jer ćemo se nas dve opet videti."
Svi smo bili pobožni, ali u njenu priču nismo verovali. Sve je bilo brzo zaboravljeno; ali ja sam i dalje mislio na to. Doživeo sam svakakva čuda, pa mi ni ova priča nije zvučala kao iluzija. Može li dete da zna kako mu izgleda majka, ako je nikad, ni na slici, nije videlo? Zašto je bila razdragana i radosna, a obično je tužna kad joj se spomene majka
ili kad misli o njoj? Odbacivao sam mogućnost da je sve bilo baš onako kao u priči - nisam to mogao da prihvatim. Ali mi je srce gorelo radošću dok sam je slušao, kao da je sve bila istina. Dugo sam o tome razmišljao, a sećanje je zauvek ostalo.

 

из књиге монах Калист

[kirios1]

mozda da se kaze promenio svetom, to sam 1 cula kod vl.Atanasija J.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Смрт је свима шок, а где да не буде деци.

Али мислим да није паметно крити од њих смрт, али наравно ни излагати их сахранама док су мала.

Постепено треба да узрастају у трагедију палог постојања не губећи радост самог постојања.

Зато је Црква универзалан модел едукације.

На верској настави то може бити климав терен јер родитељи желе да се прича о Христовом Васкрсењу без помињања смрти Христове, што је апсурд над апсурдима - толико они желе неуспешно да сакрију сам појам смрти.

Наравно, не сви.

Имао сам ученицу трећег разреда основне школе коју је невероватно фасцинирало како сахрањено тело може да васкрсне, и није имала суморно расположење при помињању смрти иако зна шта јесте губитак.

Kako je velika pobeda Zivota na Krstu punom bola jer u Hristu i iznad Njega je Njegovo apsolutno oprastanje toliko veliko da se zavrsava Radoscu vaskrsenja i Novog Zaveta Boga sa covekom.

[JESSY]

Dečja sposobnost razumevanja smrti razvija se sa zrelošću i zato je vrlo važno da se sa detetom priča na način koji je prilagođen njegovim godinama

Svi ljudi će umreti. Mi smo svesni toga, ali uvek bude teško da se prihvati ova činjenica kada neko od bliskih ljudi umre. Deca, baš kao i odrasli, reaguju različito kad čuju vest o nečijoj smrti. Nekoliko uobičajenih reakcija su strah, duševna teskoba, griža savesti, jaka sećanja, tuga, čežnja, ljutnja i ponašanje koje izaziva pažnju, bolovi u telu, problemi sa učenjem...

  Deca mlađa od pet godina

  Za decu mlađu od pet godina smrt nije kraj, jer oni u njihovim malim glavicama ne razumeju da sve životne funkcije prestaju i da će svi jednom umreti. Često deca postavljaju pitanja tipa kada će se tata vratiti ili da li mogu da sačuvaju hranu koju će dati deki ili baki sledeći put kad odu na groblje. Budući da ne razumeju značenje reči smrt, teško će razumeti apstraktna objašnjenja. Mala deca najčešće vide sebe kao centar svega što se događa. Oni mogu da uvrte u glavu da je nešto što su rekli, pomislili ili uradili razlog nečije smrti. Druga deca mogu da postanu vrlo nemirna, samo da bi dobila kaznu koju misle da zaslužuju. Bez obzira na to koliko je teško odrasloj osobi, važno je da s detetom pričate i još bitnije -pustite dete da vam postavlja pitanja.

[JESSY]

Pet do deset godina
  Dete u ovim godinama zna malo više o smrti, ali i dalje misli da se osoba koja je umrla može vratiti. Dete razmišlja o tome kako ta osoba izgleda i kada će se vratiti. Ako se smrt desila nekim nesrećnim slučajem, zamišljaju umrlu osobu baš kao u nesreći. Mašta i stvarnost se prepliću. Važno je deci objasniti da se mrtvi ne vraćaju i pričom olakšati detetov bol zbog ovog saznanja.
  Devet do dvanaest godina
  Deca ovih godina znaju da je smrt večna i da ćemo svi jednog dana umreti. Ona razumeju da nije ničija krivica kada neka bliska osoba umre. Ova spoznaja može da bude teška za jednu grupu dece. Čak i ako dete potpuno shvata značenje smrti, ono može da ima poteškoće kod kontrolisanja svojih osećanja. Pojedina deca tuguju samo u kratkom vremenskom periodu, a odmah posle trče da bi se igrala, ali se vrate i počnu da plaču nekoliko sati kasnije. Ovo je savim normalno ponašanje, jer dete tako izlazi na kraj sa tugom i bolom. Budite tu uz njega, razgovarajte, tešite ga, pružite mu rame za plakanje.
  Tinejdžeri
  Tinejdžeri razumeju šta se dogodilo i mogu da postave smrt u širu perspektivu. U tom periodu dešavaju se velike promene u telu i psihi, a ako dete u ovim godinama izgubi jednog roditelja, njemu je još teže. Jedan deo tinejdžera reaguje na smrt bliske osobe tako što se povuče u sebe i u duboko razmišljanje. Samim tim, depresija i misli o samoubistvu su česti. Drugi deo tinejdžera vrlo lako može da počne život van porodice. Teško je sedeti u kući i razmišljati. Pokušajte da imate razumevanja za svog tinejdžera ako ovako reaguje i budite tu kad mu zatrebate. Pitajte dete kako je, čak i ako znate da ćete dobiti osoran odgovor. Najvažnije je da pokažete da se brinete.

[JESSY]

Kako reći da je neko umro
  Nikad nije lako reći detetu da je neko umro. Najbolje je da pokušate da objasnite šta se dogodilo. Što više detalja dete zna, to će mu biti lakše da razume. Ukoliko su religiozni pojmovi deo detetovog svakodnevnog života, možete ih iskoristiti. Bolje je reći: „Bog će se brinuti o baki" nego „Bog je toliko voleo baku pa ju je uzeo". To može da zbuni dete. Ako religiozne pojmove inače ne koristite, njihovo korišćenje u takvoj situaciji može da zbuni dete. Ako počnete priču s tim da je umrla osoba otputovala, tj. otišla, jer vam se u tom trenutku taj izraz učinio najjednostavnijim, morate da nađete snage i vremena da detetu objasnite zašto ste to rekli.
  Kako reći zbogom
  Mnoga deca osećaju da nisu uspela da kažu „Zbogom" ili „Volim te" osobi koja je umrla. Neki pišu pisma koje posle stave u grob, a drugi pišu poruke na balonu koji puste u oblake. Nema nikakve veze da li dete veruje da će se ta poruka pročitati, važno je da taj čin olakša detetu bolan period.
  Na šta misliti?
  Čak i mala deca mogu da osećaju čežnju i osećaj da nešto nije kako treba. Pričajte s detetom o umrloj osobi i pokažite da i vi isto mislite na nju ili njega. Prisetite se umrle osobe na svim svečanostima vezanim za vašu porodicu. Jedan tih minut ili upaljena sveća mogu da budu dobra prilika da se priča o tome kako se neko oseća.

 

[Тања1]

Jednoj devojčici, koja je od svih ukućana bila najviše vezana za dedu koji je bdio nad njom odmalena, praktično je podizao i bio njen nerazdvojni pratilac, roditelji su, kada je deda umro, rekli da je otputovao za Ameriku i da će tamo dugo ostati. Ova laž je trajala pune tri godine. Za to vreme devojčica je plakala za dedom, ljutila se na njega što nije i nju poveo, pretila da ga više neće pogledati, tražila da joj pokažu pisma i na kraju sasvim prestala da ga spominje. Onda je počela čudno da se ponaša, da se povlači u sebe, prestala je da se igra, jedva je razgovarala sa roditeljima, povremeno bila strašno razdražljiva i plačljiva, ponekad gruba i agresivna prema roditeljima, vrlo neposlušna. Njen bes je nekad bio takav da je rušila i razbijala sve što joj dođe do ruku. Zbog toga su je sve češće kažnjavali i tukli, ali je njeno ponašanje bivalo sve gore, pa su je doveli na pregled. Njeno lečenje (u koje su bili uključeni i roditelji) trajalo je dugo, a njeno nepoverenje i ljutnja na roditelje nestajali su sporo.

 

Ужасно је тужно од стране друштва које очекује да деца имају разумевање смрти. Деца нису једнака у свом развоју, кажу да тек од 10 - 12 године, смрт постаје реалност за децу. Пре него што их неко драг остави, деца мисле да ништа не може да их повреди. Међутим, веома ретко да ствари иду увек тако добро.

 

Деца доживљавају бол у многим контекстима. То може бити у вези одрасле особе, пример деде који је умро. Догађај покреће реакцију жалости. Дечије разумевање смрти је различито све у зависности од узраста. Мала деца до 3 године не разумеју шта значи смрт. Деца школског узраста, приближно разумеју обим губитака, ово не значи да мала деца не жале. Жале сопствено стање и стање родитеља и осталих у њиховој близини а који су несрећни и незадовољни.

 

Да би разумели шта се дешава око смрти неопходно је да дете разуме своја осећања и осећања других. Зато је важно дати им да искусе, укључити их, не забрањивати и штитити да деца виде мртве, учествују у сахрани, посете гробље. Детету треба помоћи да разуме да смрт значи да све животне функције престају, да коса више не расте, да мртви не дишу, или да им је потребна храна и пиће. Зато им треба дати јасну слику да мртвима ништа неће недостајати у гробу.

 

Стога не би било неприродно да су девојчици рекли да је деда заспао и да се неће пробудити (неко време). Децу треба припремати и језиком који одговара узрасту детета. Реците деци када сте и зашто тужни; деца често за родитељске сузе преузимају кривицу на себе.  Ако тучете своје дете да би га на крају водили на лечење због агресивног понашања, гледајте да лечење обухвати и вас родитеље.

 

Типичне ракције и интензитет жалости трају зависно од детета до детета. Дечије реакције понекад одражавају реакције родитеља, боли када виде да су тата и мама јако тужни, поремећаји спавања, гнев, изолација, туга, чежња и потреба, осећај кривице, фантазије које муче дете, мокрење у кревету. Нека деца ће моћи да кажу како се осећају, друга ће одиграти, нека цртају или пишу. Не дешава се да деца често плачу много или дуже време. Брзо мењају од дубоког плача до жеље да се врате игри коју су напустили када се осећај жалости јавио. То не значи да престају да тугују, већ процес мењају за мање делове и покушавају да кроз игру изграде мост у оном што им недостаје.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Uvek i uvek je najbolje detetu reci istinu ma kakva ona bila. Treba obratiti paznju i koncentraciju na to kako mu istinu saopstavas,

Takva deca ce sa vecom svescu i kakvim takvim predznanjem kasnije podnositi ono sto se desava oko njih i brze i lakse ce obradjivati podatke i objasnjavati ih.

Deca treba da znaju i za dobro i za zlo ali i da se osecaju sigurno u rukama svojih roditelja kojima je duznost da im objasne ono sto je za njih novo i jos nepojmljivo.

[Crnokosa]

Ja ne znam sta cu da kazem sinu u vezi svog oca... Cesto razmisljam o tome. Kazu mi kazi detetu istinu. Koju istinu da mu kazem, da otac dva meseca nije ni pitao za njega?! A bili smo u kontaktu zbog nekih papira, nije ni pomenuo sina.

[JESSY]

Ja ne znam sta cu da kazem sinu u vezi svog oca... Cesto razmisljam o tome. Kazu mi kazi detetu istinu. Koju istinu da mu kazem, da otac dva meseca nije ni pitao za njega?! A bili smo u kontaktu zbog nekih papira, nije ni pomenuo sina.

:229: naravno da ne mozes sad nista jos da mu pricas....mnogo je mali....ali vremenom kako raste naci ces vec nacina da mu saopstis istinu....najbolje da se konsultujes sa strucnim licem....mnogo je bezbolnije da sazna istinu dok je mladji...a i tebi ce biti puno lakse....da mozes da ga odgajas bez opterecenja....

[Crnokosa]

Ma da, mali je jos... ali kako da mu kazem takvu istinu? Ako ovaj nastavi tako "cesto" da dolazi olaksace mi da ne lazem dete. Preterano mi je da mu kazem sve kako jeste.