У сусрет Васкрсу.....:)

[Таша]

  On 20. 4. 2014. at 10:14, Deki992 рече

Mislim da je ovako najpravilnije

 

 

[JESSY]

Св. Владика Николај: Срце уз Часни пост - Прва недеља

 

Сине мој, дај ми срце своје! говори Господ (Приче 23, 26)

1. О Богу мисли пре свега, јер и Бог мисли о теби пре свега. Као што чобанин мисли о једној изгубљеној овци више него о целом осталом стаду, тако и Бог твој мисли о теби, који се губиш у греху, више него о свима анђелима на небу.

2. Мислити о Богу не значи испитивати биће Божје, него испитивати и дознавати шта Бог тражи од човека.

3. Ко купује орахе, не цени по љусци него по језгри. Тако исто и онај ко купује јаја. И безброј других ствари у свету људи цене по невидљивом а не по видљивом. И Бог твој цени тебе по срцу. Кроз телесну љуску он гледа у твоју срж, у срце твоје, и тражи то срце. Сине мој, дај ми срце твоје!

4. У срце је Творац положио основ живота. У срцу се живот замеће, почиње, разраста, и носи до гроба и преко гроба. Шта вреди човеку за кога сви кажу: паметан је али без срца! Бог неће од њега тражити памет него срце. Јер је речено: и лудост Божја мудрија је од људи (I Кор. 1,25).

5. Или шта користи човеку за кога кажу: богат је али без срца! Хоће ли понети своје богатство у онај свет на дар Ономе чија су богатства све небо и сва земља, и Сунце и звезде и сва царства знана и незнана.

6. Или шта помаже човеку телесна снага и лепота? Не сусрећемо ли ми сваки дан оне који су у младости били снажни и лепи како се сад погурени и сасушени поштапају или држе за руку вође? Телесна снага и лепота многима је кобно послужила трулењу срца пре трулења коже и костију.

7. Благо онима који се од младости не заљубише ни у какву смртну и пролазну лепоту него у Творца свога, чија снага не малаксава и чија се лепота не мења! На њихову љубав одговориће Бог љубављу стоструком, и срце њихово приљубиће Он к срцу Своме.

8. Пост значи слабљење везе срца са светом и јачање везе срца с Богом. Запамти то, и мисли о томе у првој недељи Часног поста.

9. Јачање везе с Богом ствара весеље у срцу. Зато се у црквеним књигама чита на почетку поста: ʺЕво наста весело време поста!ʺ

10. Сети се имена оних духовних великана који су постом ослабили своје везе са светом а ојачали своје везе са живим Богом, као што су: св. Антоније, Павле, Јефтимије, Аксентије, Аврамије, Висарион, Виталије, Герасим, Кириак, Зосим, Харитон, Јефрем, Арсеније, Карион, Захарије, Сава Освећени, Симеон и Алимпије столпници, Онуфрије, Пахомије, Петар и Атанасије Атонски, и други.

11. Сети се и богоносних девојака и жена, чија срца беху испуњена љубављу ка Христу, као што су: св. Текла, Ксенија, Евпраксија, Анастасија, Матрона, Сара, Марија Египћанка, Пелагија, Таиса, Теодула, Василиса, и друге.

12. Ако су ти они далеко били по месту или времену, а ти се сети оних славних имена из свога рода и народа, као што су: св. Петка Српска, св. Сава српска слава, Јанићије Девички, Петар Коришки, Василије Острошки, Прохор, Гаврил, Јоаким, Јован Рилски, Наум Охридски, Нектарије Битољски, и многи, многи други, који постом осветише своја тела а молитвом осветише земљу у којој ти живиш.

13. Сви су они један глас чули: Сине мој, дај ми срце своје! томе се гласу одазвали и срце своје предали потпуно у својину Богу и Творцу својему.

[JESSY]

У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

 

 

Св. Исаак Сирин

[JESSY]

Протојереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник Никшићки, за Нови ТВ говори о Васкршњем посту.

[JESSY]

10 правила Великог поста

 

Ми често слушамо и говоримо о Великом посту као посебном времену у животу Цркве: времену дуже молитве, ограничавању себе у свим областима живота, времену пажљивијег односа према свом духовном стању. Да бисмо провели Велики пост са Господом и Његовим ученицима, а не да бисмо га претворили у месец и по тешке и бесмислене дијете, препоручујемо вам да се придржавате неколико важних правила.

 

 1. Увек се радујте!

 

''Увек се радујте, непрестано се молите, за све благодарите''(1 'Сол.5:16-18), - мудри савет апостола као никада одговара у дане Великог поста.
Велика је саблазан пасти у униније: ''Како ћу преживети без укусног јела! Сад нема никакве забаве! Какве дугачке службе!'' – онда разлога за униније нема.

Дуге службе – то су високи обрасци средњевековне духовне поезије и философска размишљања о месту човека у вечности и осећај јединства са другима који се моле, и општење са Самим Богом.
Не ређе, већ и чешће, среће се обрнута страна великопосног унинија: ''Ја не могу да постим по уставу (типику). Пропуштам службе. Одвлачи ме светска сујета.''

Банално, али зато не мање исправно: памтите да Богу нису потребни желудац и ноге већ срце, Он види у души човечијој искрено стремљење да Му се послужи, види и немоћи.

Ето, то непрестано сећање на Бога - ће и бити наша напрестана радост због Њега.

 

2. Непрестано се молите!

 

Не, наравно да сви ми не треба за пост да постанемо исихасте, али да се потрудимо да се пола корака приближимо, можемо.

Молитви треба посветити мало више времена него обично. Више пажње на службама – некада треба узети са собоМ књигу са текстовима богослужења. Пажљивије испуњавати молитвено правило – угасити компјутер пола сата раније и прочитати вечерње молитве, додати молитву св. Јефрема Сирина. На путу послушати или прочитати Псалтир.
Са многобројним великопосним искушењима корисно је борити се молитвом: на раздражљивост, гнев, униније самом себи одговарати кратком Исусовом молитвом.

 

3. Храмовна молитва

 

Домаћи послови, путовање у шпицу, бука на послу – чак и ако бисмо могли да организујемо свој живот тако да једемо само дозвољену храну, читамо цело молитвено правило и чак се и молимо у току дана, од све те сујете ми се јако замарамо. И ту нам у помоћ притиче храм.

У манастирима и многим парохијским храмовима у великим градовима, у току Великог поста богослужења се савршавају сваки дан ујутро и увече. Ако пре или после посла уђемо у храм макар на део службе – то настројава на потпуно другачије расположење од стварности која нас окружује.

Постоје и богослужења ради којих није грех ни изаћи са посла раније. Таква су – Велики канон Андреја Критског у прва четири дана Великог поста, Маријино стојање на вечерњој у среду пете недеље, акатист Мајци Божијој на вечерњој у петак, службе Страсне седмице...

Било би добро макар једанпут у току поста присутствовати Литургији Пређеосвећених дарова.

[JESSY]

4. ''Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче!'' (''Покајања отвори ми двери, Животодавче!'')

 

Опште је познато: пост није потребан Богу него нама. Велики пост се састоји из два дела: Четрдесетнице и Страсне седмице. Прва је – време покајања, друга – време очишћења, припреме за Пасху.

Не без разлога Црква двапут у току Четрдесетнице предлаже читање канона Андреја Критског. Не без разлога на сваком свеноћном бденију у суботу током Великог поста, ми слушамо песму «Покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче». Не без разлога три недеље пре поста Црква призива ка покајању: причом о митару и фарисеју, причом о блудном сину, напомињањем о Страшном суду и изгнању Адама из раја.

Наиме, за покајање нам је и потребно време Четрдесетнице. Ако нећеш да се кајеш, не треба ни почињати постити.

 

5. Пази на здравље!

 

Узгред буди речено, o здрављу. Ако се у време поста појављују проблеми са здрављем, о степену уздржања треба одмах разговарати са духовником.
Ни о каквом проивољном посту по уставу (сухоједење) па чак ни близу устава не може бити речи ако имате болести везане за желудац или размену материја. У савременим условима чак ни манастири не посте сухоједењем – неће осудити Господ ни радника који не сија баш здрављем.

(Треба напоменути да се у току Великог поста у храмовима савршава таинство Јелеосвећења – помазивање посебно освећеним уљем (јелејем) са молитвом за исцељење болесних.)

Ни на који начин неће приближити Богу чир на желуцу а може и значајно одаљити – јако је танка граница између искреног стремљења ка црквеном послушању, не штедећи свој живот, и поноса за своје усрђе.

 

6. Гледај у свој тањир!

 

''Постим – гордим се, не постим – гордим се'' – тужи св. Јован Лествичник у својој ''Лествици''.
''Гордост од поста'' је очигледно опасна и иде руку под руку са осуђивањем. Брат једе рибу прве недеље Великог поста, кад ти једеш хлеб и воду? Није твоја ствар. Пије млеко а ти чак ни шећер у чај не стављаш? Ти не знаш особине његовог организма...

Зато понављам призив васпитача у вртићу: ''Гледај у свој тањир!''

[JESSY]

7. Не живи човек само о хлебу

 

И уопште, мање размишљај о јелу. Ма како да звучи излизана та најпростија истина, Велики пост је само у најмањој мери – измена режима јела. Вегетаријанци никада не једу животињску храну – и то их нити приближава нити одаљава од Бога , потпуно у складу са речима апостола.

Наставак познате мисли: ''већ од сваке речи Божије'' – идеално одговара великопосном периоду, када се читању Библије – слова Божијег – додељује посебна пажња. За Велики пост треба прочитати цело Јеванђеље. Такође, у том периоду се у храмовима свакодневно чита Стари завет.

Корисно је читати и Свете Оце – ''Лествицу'', избор из Добротољубља, тумачење Јеванђеља.

 

8. Журите да чините добро.

 

Добро би било повезати умањење интереса према туђем тањиру са повећањем интереса према ближњима у целини.
Усредсређеност према сопственом духовном стању не треба да се претвори у равнодушност према онима који нас окружују. Пост треба да нам користи у васпитавању самих себе у обе врлине: љубави ка Богу и ка ближњима.

Светитељ Јован Златоусти је позивао да се она средства која уштедимо на посној трпези, потроше на помоћ сиромашнима. Ако неколико дана једемо поврће без меса, можемо купити рукавице сиромаху који се смрзава или развијајућу игру за вртић.

Уопште није обавезно у време поста прекинути општење са људима којима то може бити од користи – са трудном другарицом, болесном суседком, усамљеним рођаком. Разговор са њима уз шољу чаја – то није забава већ помоћ ближњему.

[JESSY]

9. Човекољубље без човекоугодништва

 

Добри односи са ближњима понекад нам се враћају на најнепријатнији начин: човекоугодништвом. У самој ствари, никаквог доброг односа овде, као правило нема – постоји сопствена слабокарактерност и зависност од туђег мишљења. Наиме, у току Великог поста се та страст појачава.

''Хајде да се видимо у петак после посла у кафићу!'' – предлаже другарица и ти већ заједно са њом наручујеш торту – не треба је љутити!
''Дођи у госте у суботу увече!'' – зову те комшије и ти пропушташ службу, уместо да се извиниш и помериш сусрет за касније или у недељу.

''Поједи комад кокошке или ћу се наљутити!'' – отворено се љути рођака и то се може покрити чак и поштовањем старијих, само то ће бити лукавство: нежељење сукоба уопште није увек повезано са љубављу према ближњима.

Да бисмо се ослободили греха човекоугађања, можемо да памтимо савет који је дао старац Пајсије Светогорац: ми треба да скривамо наше личне постове да не бисмо постили јавно, али црквени пост – то је стојање у вери. Ми треба не само да сами уважавамо ближње већ и да стремимо томе да и нас и нашу веру уважавају.

Најчешће људи разумеју љубазна објашњења и излазе нам у сусрет. А још чешће се показује да су наша мудра тумачења – измишљена. Другарицу у кафићу уопште не смућује наша празна шољица еспреса, суседи ће бити ради да се сретнемо и после службе, а рођака ће са задовољством угостити госта који пости и кромпиром са печуркама.

 

10. Ићи за Христом

 

На крају, најважније правило Великог поста – памтити због чега постоји тај период.
Велики пост је – време усредсређеног очекивања Светлог Христовог Васкрсења. Очекивања делатног: заједно са Господом ми се трудимо да прођемо четрдесет дана поста, заједно са Господом ћемо прићи Лазаревој гробници, заједно са Господом ћемо ући у Јерусалим, слушаћемо Га у храму, причестићемо се заједно са Апостолима на Његовој Тајној Вечери, проћи ћемо за Њим Крсним путем, са Мајком Божијом и највољенијим Христовим апостолом Јованом, ћемо туговати на Голготи...

Коначно, заједно са мироносицама ћемо прићи отвореном Гробу и поново и поново доживљавати радост: Њега овде нема. Христос Воскресе!

[JESSY]

[JESSY]

Св. Теодор Студит: Поука у среду прве седмице поста

 

Разрастају се славословља и песмопјенија, милостиње и молитве којима се благи Бог наш умилостивљава и приклања ка милосрђу умирујући душе наше и дарујући нам отпуштање грехова у оној мери у којој се ми искрено обраћамо Њему. Припаднимо к Њему са страхом и трепетом уз обећање да ћемо оставити своје лоше навике. Хришћани који живе у свету имају своје наставнике и пастире, епископе и свештенике, који их као непопустљиве борце воде. То је стога што онима који посте треба одобрења и утешења од учитеља. Тако и ја између вас, љубљени моји, заузимам место пастира и на мени лежи дужност да вам кажем неколико речи о душеспасоносном посту.

Браћо! Пост је обновљење душе. Апостол каже: уколико тело изнеможе и ослаби подвиг поста, утолико се душа обнавља из дана у дан, изграђујући се у прекрасну и блиставу красоту, коју нам је дао Бог у почетку. Када се душа покајањем и постом очисти и украси, тада је и Бог заволи и почиње да живи у њој. Зато је Господ рекао: "Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити" (Јн. 14,23). Уколико је тако велико достојанство и благодат поста, да нас чини местом на коме обитава Бог, утолико смо дужни пазити на њега са великом радошћу и весељем, а не тужни због слабе хране, сећајући се да је и Господ нас Исус Христос благоизволео у пустињи да са пет хлебова нахрани пет хиљада људи хлебом и водом. Он је могао, да је хтео, рећи да се тамо појави мноштво јела, но дао нам је пример уздржања да бисмо се бринули само за оно што је неопходно. Пост се у почетку показује тешким подвигом, но уколико ми из дана у дан будемо улагали усрђе и трпљење, то нам уз помоћ Божију постаје лакше. Но да би наш пост био истински делотворан и пријатан Богу, то уздржавајући се од хране уздржавамо се и од сваког греха духовног и телесног, како нас учи и песма у којој се казе: "Пост није (само) уздржање од хране које чинимо, но и од сваког вештаства страсти отуђење" (стихира на стихове у уторак прве недеље поста).

Боримо се против лењости и нерада, а пре свега са гордошћу (самољубљем), ревношћу у завидљивости, са злурадошћу, зато што су то тајне страсти које убијају душу; сачувајмо своје душе од чињења зла и самољубља јер ђаволу је лако да приђе човеку који не тражи савет од оног ко му може помоћи. Враг без муке превари самољупца и лови га својом мржњом све док он, човек самољубац, мисли да је само он савршен у добру.

[JESSY]

 

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо, браћо и сестре, прву недељу светог и Великог Часног Поста која се назива недеља Православља, јер је у IX веку, 852. године када је православље надвладало иконоборство, одређено да ова недеља буде прослава управо тога славља, православља.
Наиме, било је и царева и епископа и других људи који су сматрали да су иконе недоличне у цркви иравославној. Ваљда из жеље да хришћанству на лак начин приђу и муслимани који немају никаквих икона, а такође и Јевреји, па под тим притиском и ти епископи и ти цареви желели су да се из Цркве уклоне иконе. Међутим, браћо и сестре, иконе су у Цркви од почетка. Јесте да у Старом Завету Господ у десет Божијих заповести наређује: „Не чини себи лика нити кипа, нити онога на земљи доле, немој им се клањати нити им служити“. Али у речи Господњој речено је и ово: рекао је Мојсију да не чини никакве слике нити кипове јер вели: „ниси видео Бога који се јавио . Шта то значи? Свети Јован Дамаскин каже: то значи кад га будеш видео, Бога у телу, онда можеш да чиниш иконе, јасно. И отуда је Црква Божија, по рођењу, односно по утеловљењу Сина Божијега, Његовом страдању и васкрсењу, почела и да слика иконе и да им се клања. Не клањамо се, браћо и сестре, по речи Светог Василија и свију светих нити оном материјалу, оној боји, нити оном злату, нити сребру или металу на коме је икона изображена, него се клањамо личности коју та икона изображава. Онако слично као што и ви сви ми нећемо слику, фотографију свога оца или мајке да бацимо некуда, него је ставимо на видно место, јер они представљају лик нашег родитеља, а то за нас није безначајно, а камоли кад је у питању лик Божији и Његових светих.

 

Да нас свете иконе подсете и то: прослављајући њих и ми да се потрудимо да уђемо у славу Царства Божијега, да будемо и постанемо синови и кћери Божије, да уђемо у блаженство тога царства и будемо свети. То је смисао и икона у Цркви и у домовима нашим. Да нас оне потсете на свете претке и наше и свију православних. Кад су они били људи као и ми од крви и меса, па својим трудом уз Божију благодат успели да своје душе обоже и да буду заиста небески грађани, да то можемо и треба да учинимо и ми, ако хоћемо. Иначе ако то нећемо, него своју душу учинимо недостојном Царства Божијега, упропастимо, будемо спремни за муке вечне, то је наша одговорност. Отуда у православној Цркви иконе јесте да приказују те историјске личности, али те личности које су успеле да постану небеске. И знате и у савременом свету, поготово у римокатоличкој цркви, да су њине иконе уствари као портрети људи овога света, врло лепи и женски и мушки, али сувише овога света, сувише тела на својој земљи. И овде ове иконе приказују људе, али људе пре би било у паклу него у рају. Хоћу то да кажем: да упоредивши на пример једну икону западну, једног Ел Грека или кога било од великих западних уметника, ви то видите жену са чарима овога света, а док на пример на оној прекрасној икони Свете Богородице са дететом Младенцем на рукама из Дечана, која је обишла цео свет и за мене најлепше што сам могао да видим, Света Богородица са Сином својим Господом Исусом, представља и девојку и пре рођења (Господа) и у рођењу и по рођењу, и Ону која је једина изабрана од свију нараштаја у свету да буде мајка Сина Божијега због њених квалитета, односно због њене чистоте душевне и светости, управо онако како се каже у Псалтиру „Сва је лепота кћери цареве изнутра“ (Пс. 45, 13). И та унутрашња лепота кроз лице и уопште кроз појаву Свете Богородице и свију светих. Да знате разликовати икону пред којом се може молити и икону која вуче на овај свет и пред којом се не може молити као што каже један велики руски богослов који и пре као незнабожац, јер је био неверник и атеиста, кад је био у римској Сикстинској капели и видео лик Свете Богородице, Рафаелов, мислим, он се дивио том делу тога уметника, међутим постао је верујући, узрастао и постао свештеник православни, протојереј, једно велико име богословља. Кад је други пут био у римској Сикстинској капели и видео ту икону, он је написао и рекао: „Пред овом сс сликом не могу молити. Ту видимо једну лепу жену која, вели, по облацима гази као по снегу, и држи дете, и која можда и није девица, девојка. Не могу се молити“. Схватате о чему се ради. Да икона треба да нам представља личност овога света, историјску, било Господа Исуса, Свету Богородицу или Свете, али личности које су небеске. По речи Христовој: „Где сам ја, онде ће бити и слуга мој“. А где је Господ? У Царству небеском. Да се дакле, спремимо за Царство небеско, за блаженство тога Царства, сада у овоме свету. То је „једино потребно“ што каже Господ Марти у оној беседи Његовој у дому њеном. То да достигнемо. Разуме се да ми не презиремо ни тело ни овај свет, али нам је права отаџбина и прави наш живот у Царству небеском.

 

наставак

[JESSY]

[JESSY]

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ

Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Приче 4, 23).

1. Домаћин чува посејану њиву од тица; и чува свој воћњак од гусеница; и чува своје стадо од зверова. Но ништа тако домаћин не чува као свој дом од разбојника, од пожара, од поплаве, од грома, и од сваке нечистоте. Што је дом у домазлуку, то је срце у човеку. Зато је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје.

 

2. Из срца извире крв, а у крви је душа. Каква је душа у срцу, таква је у целом човеку. Ако је вода на извору слана, она је слана и у потоку; ако ли је слатка на извору, слатка је и у потоку. Што има на извору, то и на увору.

3. Ако змија уједе за прст, отров њен не би шкодио, кад га крв не би пренела у срце. Кад лекар убризга лек у прст, лек не би помогао, кад га крв не би пренела у срце. На срце пада и отров и лек. Све што трује живот и што лечи живот, мора допрети до срца и проћи кроз срце.

4. Тамо где је средиште телесног крвотока, тамо је и средиште и духовног крвотока. Месано срце орган је духовног срца. И ако је ово стварност, ипак је та стварност велика тајна.

5. Заиста је то недокучива тајна за наш разум, пошто је разум мањи од срца, и срце обухвата разум а не разум срце. Део не разуме целину, нити оно што је ниже разуме оно што је више. Бог је тако хтео и тако устројио. Благо оном ко мање испитује тајне бића Божјег а више слуша заповести Божје и више осећа љубав Божју у срцу своме!

6. Душа је обучена у порфиру крви; па кад је одећа тако осетљива, како ли је тек оно што је одећом оденуто? Као што један трун може заразити и покварити крв, тако једна реч, један поглед, једна помисао може заразити и покварити душу.

7. Послушај због тога човека лекара кад те учи: чувај крв своју! Али много више послушај Бога лекара кад ти наређује: сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. Чувај срце у срцу, срж у љусци, пламен у крви, живот у телесној копрени. Изнад свега што се чува чувај срце своје, сине мој, Говори Господ.

8. Кад змија угризе руку, рука се завезује и стеже, да отровна крв у руци не би отишла у срце и заразила извор крви. Кад злу реч чујеш, стегни слух свој, да отров од зле речи не би сишао у срце твоје и заразио извор живота твога, сине мој.

9. Кад богатство притиче, не прилепљуј срце своје за њ, говори Премудрост у Књизи Живота. Огради срце своје од богатства свога високом оградом до небеса, да се срце твоје, неупрљано и чисто, сачува за Онога који га иште говорећи: Сине мој, дај ми срце твоје.

10. Речено је још у Књизи Живота: Срце царево у руци је Божијој. Ако царујеш над страстима, онда си прави цар. Тада је срце твоје у руци Божјој. А та рука непогрешно управља срцем твојим и узноси га у царство вечне светлости и вечног живота.

11. Ако си у првој недељи Часног поста утврдио у себи сазнање, да срце твоје припада Богу и Оцу твоме и решио се одлучно да га Њему дадеш, то у оној другој недељи Часног поста научи се бранити срце своје. Научи се храброј борби за непорочност и чистоту срца свога, да би га смео понудити као уздарје Ономе који ти га је даровао.

12. Осветли срце своје вером, укрепи га надом, загреј га љубављу, окади га молитвом, опери га сузама, нахрани га крвљу Христовом, и држи га уздигнуто к небу као запаљено кандило. Само тако моћи ћеш мирно сачекати прелаз из овог земаљског света у свет небесни, без грешничког трзања и гриже савести. Због тога ове друге недеље Часног поста често понављај савет очев: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.

[JESSY]

„Мисли за сваки дан у години“ Светог Теофана Затворника: Трећа седмица Васкршњег поста

 ПОНЕДЕЉАК

Страх Божији ненавиди неправду (Прич.3,13). Ненавидећи је, он је и прогони. Прогонећи је, душа постаје чиста и права пред Господом. А то и јесте оно што сада са толиким трудом тражимо. Значи, васпостави у себи страх Божији и подржавај га у себи, те ћеш овладати најснажнијим средством за исцељење самога себе. Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег? Тражи и наћи ћеш. Ту се не може рећи: „Уради то и то“. Страх Божији је духовно осећање које се на сакривен начин зачиње у срцу од његовог обраћења Богу. Ту помаже размишљање, помаже и принуђавање себе на стицање [спасоносног] осећања. Ипак, на самом делу, он је дар Божији. Због тога га тражи као дар и даће ти се. И када ти буде дат, само слушај без поговора шта ти налаже, па ће он исправити све твоје неправде.

УТОРАК

Премудрост, Бог Слово, сачини себи дом – свету Цркву, и у њој удеси трпезу – реч Божију и свете тајне, посебно Свету Тајну Тела и Крви. И посла слуге своје, свете апостоле и њихове прејемнике, да све позову на вечеру (Прич.9,1-8). Много је већ позвано, али се још продужава позивање, да би се напунио читав дом. И вечера траје непрестано. Слава Господу који је према нама толико милосрдан! Хајдемо стога сви! Уђимо унутра и нека нико не остане иза врата. У ове дане поста је и позивање појачано и вечера је обилнија. Међутим, утолико ће нам се теже опростити уколико се лишимо вечере. Нека свако у својој памети добро уреже речи Премудрости: Онај који греши мени, сам себи чини нажао (Прич.8,35), и нека се сажали на себе.

СРЕДА

Чудесно је како Премудрост призива безумне: Ко је безуман, нека прибегне мени (Прич.9,4). Из тога следи да „умнима“ нема приступа у дом Премудрости или свету Цркву. Сваку „умност“ треба одложити при самом уласку у тај дом. Са друге стране, пошто су свака мудрост и знање у дому Премудрости, изван њега, ван свете Цркве, може се наћи само безумље, незнање и слепило. Како је дивно дело Божије! Улазећи у Цркву, остави свој ум, и постаћеш истински уман; остави своју самосталност и постаћеш истински независан; одбаци и целог себе, и постаћеш прави владалац самог собе. О, кад би свет разумео ову премудрост! Међутим, то је сакривено од њега. Не разумевајући Премудрост Божију, он виче на њу, и безумне „разумнике“ и даље држи у њиховој ослепљености.

ЧЕТВРТАК

При многим речима не бива без гpеxa (Прич.10,19). Хришћани који су опрезни према себи сва чула називају прозорима душе. Уколико су они отворени, пропустиће унутрашњу топлоту да изађе напоље. Но, најшири отвор и најпространија врата, која у обиљу пропуштају ту топлоту, јесте језик коме се даје на вољу да говори колико и шта хоће. Колику штету пажњи и унутрашњем миру наносе сва чула заједно, толику наноси празнословље само, будући да се дотиче свих чула и чини да душа не види иако гледа, да не чује иако слуша и да не oceћa додир иако пипа. Што је за унутрашњи живот маштање, то је за спољашњи многословље. Ипак, многоглагољивост је погубнија, јер постаје стварност, и тиме задобија већу упечатљивост. Уз њу се лако привезују самоумишљеност, дрскост и самовољност – тј. разоритељи унутрашњег мира, који, слично бури, за собом остављају безосећајност и заслепљеност. И како је, после овога, могуће избећи грех при многословљу?

ПЕТАК

Безбожност пада у неправду (Прич.11,5). Нечастивост (безбожност) је неправилан однос према Богу или потпуни богозаборав, који прати неверовање у постојање Божије и Његово промишљање о створеноме. Друге душе, пак, будући стешњене притиском сличних нечастивих мисли, и желећи ипак да како-тако буду исправне личности, доносе решење: 6ићу праведан, частан и хуман, не бавећи се тиме да ли има неко изнад мене, који посматра, обавезује и тражи одговор за дела људска. И шта бива? Нема на њима благослова Божијег, јер га нису ни тражили, и дело њихово нема успеха. Савест их свакодневно опомиње за дела или неправде, или због нечасности или нехуманости. Они успевају да себе прикажу праведним једино пред људима. Ради свога оправдања, ако је потребно, они и чињенице o6pћy, криво их тумачећи. Ко је, међутим, чисте савести у својој унутрашњости, нема потребе за оправдавањем. Немарни према себи потпуно занемарују овај унутрашњи раздор, а они пажљивији се различито према њему односе. О, кад би бар неко од њих савесно погледао на тај раздор и, схвативши откуда је, потрудио се да га отклони! Он би и самог себе исправио и другима помогао да дођу у добар склад.

СУБОТА

Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк.2,17). Устима (старозаветне) Премудрости призивао је Господ к себи безумне. И сам је, странствујући на земљи, призивао грешнике. Ни гордим разумницима, ни својевољним праведницима код Њега нема места. Нека се радује умна и наравствена немоћ! А сила умна и делатна нека се удаљи! Свестрана немоћ која је себе свесна, и која са вером прибегава Господу (као немоћна лекару и као оскудна Ономе који све испуњава) постаје снажнија и умом и нарави, настављајући једнако да признаје оскудност свог ума и рђавост нарави. Делујући у немоћи под тим привидом неугледности, сила Божија невидљиво зида нову личност, светлу умом и нарави, која ће у своје време – понекад још овде, а свакако тамо – постати очигледна за све. Ето шта је сакривено од премудрих и разумних, и шта се открива само деци!

TPEЋA НЕДЕЉА ПОСТА

Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци!

Извор: Светосавље

[JESSY]

„Мисли за сваки дан у години“ светог Теофана Затворника: Четврта седмица Васкршњег поста

 

Понедјељак

Апостол Павле говори да су се Израиљци, прешавши море, крстили (1.Кор.10,2). Такво крштење је служило као знак њиховог разликовања од Египћана. А апостол Петар додаје: (Вода) и нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза (1.Пт.3,21). И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш између тамне сатанске области греха и света, и светлог живота у Христу. Крштени од себе одрезује све наде и потпоре земаљске и, ничим везан, живи у овоме веку као да је у пустињи. Његово срце није на земљи, него је сво у оном веку. Све садашње се њега дотиче само успут: онај који има жену, као да је нема; онај који купује, као да ништа нема, и онај који овај свет користи као да га не користи (1.Кор.8,29-30).

Уторак

Крштење је, по апостолу Петру, обећање добре савести (1.Пт.3,21). Крштени даје обећање да ће убудуће живети у чистој савести, а и у свој ширини Господњих заповести, које је примио у савест. Чистота нарави је ознака крштенога. Апостол Павле светлост свога живота поистовећује са светлошћу васкрслога Господа. Као што, вели он, Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми треба да ходимо у новом животу (Рим.6,4). У крштењу умире стари грехољубиви човек, а устаје нови, који је ревнитељ добрих дела. И тако, крштени, сматрајте… да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, грех у вашем смртном телу, да га не слушате у похотама његовим, нити дајте удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер грех неће вама овладати (Рим.6,11-14).

Сриједа

Крштење је у нашем језику сродно по значењу са крстом. Срећна сродност! Премда је видљива радња крштења погружење, ипак му се суштина састоји у сараспињању Христу на унутрашњем духовном крсту. Апостол Павле говори: Да се стари наш човек разап[н]е с њиме (Рим.6,6) у крштењу. То није никакво механичко деловање, него измена нарави или обрат мисли, циљева, жеља и осећања. Раније је све то било замрљано самоугађањем; сада се у самоодрицању све посвећује Богу, у Христу Исусу, благодаћу Духа Светог. Рећи ћеш: „Ја то нисам схватио када сам био крштен“. Али, сада разумеш. Положи у савест своју да испуниш значење крштења, будући да је неизбрисиво. Чак и на Суду ће његов печат на теби бити видљив – или у твоју корист или против тебе.

Четвртак

Ко жали прут, мрзи сина свога; а ко га љуби, кара га за времена (Прич.13,24). Оставимо децу, и погледајмо на себе. У односу према сваком, то значи: не штеди себе, него се кажњавај на време. Самосажаљење је корен свих наших саплитања у грех. Онај ко не снисходи себи, увек је утврђен у добру. Изнад свега је потребно да се тело држи у строгој дисциплини, будући да је слуга без разума. Када га море, оно је мирно, а чим му се да само мала олакшица – одмах показује канџе и сева очима похоте. Ипак, добро је што барем не говори. Али, телу се ипак много придаје и измишљају му се свакакве угодности. Чак и наука не може без тога. Но, каква ми је то само наука?

Петак

Господ је рекао Аврааму: Иди из земље своје и од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати (Пост.12,1). То је очигледан праобраз промене срца која се дешава код истиноверујућих – када искрено узму на себе крст свој и крену за Христом. Остављају они оца свога – сопственост, распињући се самоодрицањем; остављају род свој – своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их решеношћу да непоколебиво у свему следују страстоубиственим заповестима Господњим; остављају и земљу своју – сву област своју, свет, са свим његовим прохтевима, распињући их решеношћу да им буду туђи, па макар због тога било неопходно не само да изгубе имање и друштвени престиж, већ и саму смрт да претрпе.

Субота

Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1.Кор.15, 50). Из тога следи да се ради задобијања Царства Божијег треба обестелесити и обескрвити, тј. утврдити у начину живота у којем као да тело и крв не постоје. То се постиже савршеним одрицањем од телесних и крвних дела. А позната су дела тела, која су: Прељуба, блуд, нечистота; бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима. Набројавши све ово, апостол додаје: За која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал.5,19-21). Ко има уши да чује, нека чује.

Четврта недјеља Васкршњег поста

У својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Мт.5,1-12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај – буди такав. Тако ћеш још овде стећи предукус раја, у који ћеш спремно да ступиш по смрти, као унапрад изабрани наследник.