Psihološke posledice gubitka posla

[JESSY]

 

Autor: Ana Gvozdić

Ekonomska kriza dovela je do toga da su vesti o otpuštanjima i potrebom sa smanjenjem radne snage u preduzećima i kompanijama postale neizostavni deo svakodnevnice. Bez obzira na vreme i trud koji je neko uložio u svoj rad, danas su retki oni koji mogu sa sigurnošću tvrditi da im je posao siguran i da ne postoji mogućnost da ostanu bez istog.

Gubitak posla je izuzetno stresan događaj i to ne samo zbog prekida u prilivu novca. Po jednom istrazivanju to je jedan od tri najstresnija događaja u životu.Gubitak posla ne razlikuje se mnogo od ostalih gubitaka u životu i, kao i u ostalim slučajevima, i u ovom je prirodno prolaziti kroz period tugovanja, patnje i bola.

[JESSY]

Kroz koje se faze prolazi nakon gubitka posla?

>>> Šok

Prva faza koja se javlja nakog gubitka posla jeste šok u kome osoba jos uvek nije u potpunosti svesna šta joj se upravo dogodilo. Trajanje ove, kao i svih ostalih faza, zavisi od ličnosti osobe, kao i od okolnosti. Način na koji se nekome saopštava da je ostao bez posla je izuzetno značajan. Svi posladovci bi morali da se potrude da, ukoliko osoba gubi posao zbog problema koje firma ima, a ne zbog sopstvene nekompetencije, to onda i objasne zaposlenom kako bi se umanjilo osećanje odbačenosti i neadekvatnosti i, samim tim, šok bio manji.

>>> Negiranje problema

Nakon inicijalnog šoka, sledeća faza u koju ulaze ljudi u ovakvim situacijama jeste faza negiranja problema. Osoba, jednostavno, ne može da poveruje da je izgubila posao i neko vreme odbija da to prihvati kao realnost. Ova faza uglavnom traje kraće i nakon toga osoba shvata da je nezaposlena, što je uvodi u sledeću fazu-fazu jakih osećanja stida i besa.

>>> Osećanja stida i besa

Tada osoba krivi, često ali ne i uvek, neopravdano, one za koje misli da bi mogli biti odgovorni za njenu životnu situaciju. Bes i neprijateljstvo u ovoj fazi posledica su ubeđenja da je osobi naneta nepravda protiv koje smatra da se mora boriti agresijom. Drugi način za prilazak kroz ovu fazu jeste nalaženje tog krivca u sebi, kada osoba ne oseća toliko besa koliko krivice i stida. U ovom slučaju javlja se stalno prebacivanje sebi uz uverenje da je mogao da izbegne otkaz da je bio samo malo bolji. To da li će osoba krivca tražiti u spoljašnjem svetu ili u sebi zavisi, ne toliko od okolnosti u kojima je bez posla ostala, koliko do toga o kakvoj se osobi radi. Ljudi se inače dele na one koje uzroke svojih problema traže pretežno u drugima i one koji krivicu uglavnom svaljuju na sebe. Kao i ostalim situacijama, i ovoj će se ove dve grupe ljudi različito ponašati.

[R.Žiskar]

Ово је све тачно за оне који тиме што су се запослили мисле да су завршили свој пословни живот до крај, до пензије.

Са друге стране, ако онај ко се запосли остане активан у новим сазнањима, у сталном унапређивању своје вредности кроз школовање, кроз интересовања, долази у ситуацију да постане тражен радник а не да буде радник који тражи посао.

Током радног ангажовања, па и у ситуацијама кад се посао губи, никада не смеју да се руше мостови за собом. То је јако важно, поготово данас, кад је неизвесно да фирма у којој си радио неће сутра стати на ноге и можда позвати бивше запослене да се врате и наставе тамо где су стали.

Ни једно познанство током рада није узалудно и треба га посматрати кроз призму могућности за промену радног места. овакав начин се осети прилично и код послодавца и ствара код њега утисак (који мора бити подржан нечим опипљивим) да сте радник који вреди и којег не треба олако пустити да оде.

[DankaM]

Ove gore navedene faze su faze tugovanja, pa ih treba uzeti sa rzervom, jer ne prolazi svako kroz njih, i i stim redosledom.

U svakom slučaju, gubitak posla je šok, pogotovo danas, jer ga je i ovako vrlo teško naći.

[JESSY]

Nijedan posao nije doživotan. Čak i kada postoji slučaj da osoba ceo svoj radni vek provede na jednom istom radnom mestu, to nije nešto što se sa velikom izvesnošću može očekivati. Štaviše, najčešće nije ni poželjno. Čovek ima autentičnu potrebu da se razvija i pravi promene. Ako je u tome onemogućen, bilo spoljašnjim okolnostima, bilo unutrašnjim inhibicijama, strahom i nesigurnošću, ne može biti zadovoljan. To ne znači da će iko gubitak posla prihvatiti sa ushićenjem, niti bi trebalo da ga shvati kao deo velikog božanskog plana! Važno je da se pripremimo na tu mogućnost i da naučimo da živimo sa tom neminovnom neizvesnošću. Sigurnost, koju ne možemo imati kad je zadržavanje aktuelnog posla u pitanju, možemo steći razvojem sopstvenih resursa i strategija .

Ono što radimo je deo našeg identiteta. Ali, nekada pogrešno poistovećujemo sopstveni identitet sa svojim radnim mestom. Ono što zapravo čini naš identitet ne bi trebalo da bude vezano za radno mesto, već za ono što umemo da radimo, način na koji to radimo i koliko smo u tome uspešni. To je odlika razvijenosti naših unutrašnjih kapaciteta. Naš identitet je sve ono što nosimo sa sobom, čak i onda kada izgubimo dotadašnju radnu ulogu.

[R.Žiskar]

niti bi trebalo da ga shvati kao deo velikog božanskog plana!

А видиш, сигуран сам да има Хришћана па и других верника који управо овако тумаче и отказ. И имају мање проблема са стресом јер иду даље по Божијој промисли.

 

Ono što zapravo čini naš identitet ne bi trebalo da bude vezano za radno mesto, već za ono što umemo da radimo, način na koji to radimo i koliko smo u tome uspešni. To je odlika razvijenosti naših unutrašnjih kapaciteta. Naš identitet je sve ono što nosimo sa sobom, čak i onda kada izgubimo dotadašnju radnu ulogu.

Тачно тако. Врло лепо речено. 

[JESSY]

Osnovni resurs koji je potrebno obezbediti je poverenje u sopstvene kapacitete. Bazična sigurnost je nešto što se razvija veoma rano u životu. Različite okolnosti i uslovi u kojima osoba odrasta utiču na to da li će se ovaj bitan kapacitet razviti u dovoljnoj meri ili ne. Ljudi koji nedovoljno razviju unutrašnju sigurnost, teže prolaze kroz gubitke bilo koje vrste, pa tako i gubitak posla. Ali, ono što je isto za svakog pojedinca jeste mogućnost i potreba da stalno razvija taj dragoceni resurs. Ne možemo biti sigurni u to šta nam se spolja sprema i šta nas sve može zadesiti. Ali, kada smo sigurni u svoje kapacitete, lakše ćemo se izboriti sa potresom i imati više poverenja u sopstvene snage da problem uspešno prevaziđemo.

 

Čak i kada bismo zanemarili efekte svih psiholoških i profesionalnih povreda koje gubitak posla nosi, faktor finansijske sigurnosti (ili nesigurnosti) je sam dovoljan da izazove preplavljujuću količinu straha od neizvesnosti. Gubitak posla je, u manje razvijenim zemljama, prvenstveno ekonomski problem. Kada se posao lako gubi i teško nalazi, postoji velika šansa za pojavu ozbiljne egzistencijalne krize, ne samo pojedinca, već često i porodice koja delom zavisi od njegovih prihoda. Pokazuje se da su veštine uspešnog prevladavanja gubitka posla u velikoj meri povezane sa finansijskom sigurnošću individue, bez obzira na generalno dobro ili loše ekonomsko stanje u društvu. Ljudi koji su skloniji bežanju od problema, poricanju rizika od nezaposlenosti i pasivnom ponašanju, manje su odgovorni prema svojim finansijskim sredstvima, češće se zadužuju i žive iznad svojih objektivnih mogućnosti. Onda kada smo svesni rizika, pažljivije koristimo sredstva, češće obezbeđujemo krizne zalihe i brže se prilagođavamo novonastaloj situaciji.

[JESSY]

Veštine pregovaranja, samopromocije i dopunjavanje radne biografije nisu aktivnosti kojima se posvećujemo samo onda kada smo u poslovnoj krizi. Uloga nezaposlenog koji je u potrazi za poslom razlikuje se od one koju imamo onda kada smo već obezbedili radno mesto, pa nam se može desiti da zaboravimo kako bi trebalo da se ponašamo kada smo na drugoj strani. Na svakom poslu se od nas očekuje da pokažemo šta umemo. Pri traženju posla, naš zadatak je da poslodavca ubedimo da nam da šansu da pokažemo šta umemo.

*****

Čak i ljudi koji su visoko pripremljni, planiraju unapred i stalno razvijaju svoje veštine, ne mogu istog trenutka prihvatiti spokojno gubitak posla. Kao i kod svakog gubitka, gubitak posla zahteva period oporavka. Poricati neophodnost procesa prevladavanja, čini da se zapravo nikada stvarno ne oporavimo.

Uspešni ljudi planiraju unapred. Ali, čak i ljudi koji su visoko pripremljeni, planiraju unapred i stalno razvijaju svoje veštine, ne mogu istog trenutka prihvatiti spokojno gubitak posla. Period žaljenja je nešto što nikako ne bi trebalo preskočiti. Poricati neophodnost procesa prevladavanja čini da se, zapravo, nikada stvarno ne oporavimo. Tako se razvijaju različiti samodestruktivni obrasci ponašanja i reagovanja koji samo produbljuju problem i nesigurnost. Zadržavanje na nekoj od faza tog procesa, bez zaokruživanja, takođe dovodi do razvoja maladaptivnih obrazaca. Kao i kod svakog gubitka, gubitak posla zahteva period oporavka. On je nemerljivo lakši onima koji imaju bazičnu sigurnost i socijalnu podršku, ali je i njima potrebno vreme.