Непоштовање уснулих

[Драгана Милошевић]

Нека ми Бог опрости што уопште и почињем ову тему. Игром прилика баба и деда по мајци су сахрањени у Подгорици код ујака. Баба је пред крај земног живота имала јаке болове и млађи син ( мој ујак) је узме код себе како би јој омогућили лечење и негу. Да се не би трошило много новаца ујак је сахранио тамо. Касније, и деду наравно поред бабе. Ових дана дана сам замолила сестру да оде на гробље да слика и пошаље путем мејла. Верујте да није лако кад одете на туђ гроб да би сте оплакали некога ко вас је очувао. Питам сестру синоћ за те слике и добијем одговор: "Зар мислиш да имам времена да радим нешто глупо, нисам отишла на гробље од кад су сахрањени!" 12 година људи моји!Нити су нам дозвољавали да палимо свеће кад смо били на годишњицу; нити се спрема кољиво; нити знају тамо за задушнице. Колико знам и тамо је православна црква. И шта сад испада да смо ми будале а они специјалци. Нити конатам , нити могу да се помирим са тим.

[obi-wan]

Svoje preminule mozes da pominjes i da za njih palis svece bilo gde, u bilo kojoj crkvi. Ne treba da te muci to sto tamo gde su sahranjeni tako ne cine. I sto je daleko najvaznije - njihova krstena imena ostavi svom svesteniku, i gde god mozes jos, da se pominju na proskomidiji...

[Драгана Милошевић]

Знам ја то, али шта да ради моја мати која не може из једног разлога да иде у храм. По њеној жељи сам и затражила слике. Није проблем у мени, него што смо на неки начин огорчене на родбину.Зар је глупост или чуј изговор: немам кад да одем?

[obi-wan]

Nista se tu ne moze na silu. Ono sto je do vas, i sto mozete, to cinite. Nista nemate od osudjivanja nerazumnih rodjaka...

[Драгана Милошевић]

Treba svariti njihovu nerazumnost snoozer_11 11222 11222

[Ленка*]

Ниси једина... И ја се, ево баш данас, нађох, у два наврата,  са две веома блиске особе, у истој ситуацији... Не вреди се расправљати, само правиш још горе. Јес` да боли, али стисни зубе и ћути и ради како ти знаш да треба, колико је до тебе.

[Partibrejkers]

нажалост наш народ из Црне Горе али и Лике и Кордуна, дела Босне ( Дрвар, Купрес) и дела Даламције и Срема се у периоду после Другог светског рата јако удаљио од Цркве и изгубио сваку везу са њом. Данас су велике муке да се то исправи. Један пријатељ је једва убедио свога стрица, који је у црквеном одбору, да на сахрану баке  зовне свештеника а овај се правдао да ,, то нико не ради и није обичај,,( у Црној Гори)

[Gandalf Sivi]

то нико не ради и није обичај,,( у Црној Гори)

Živa istina, mada je sada rijetka sahrana bez sveštenika.... ( barem u mom gradu....) 

[Драгана Милошевић]

@@Partibrejkers,

О томе се заправо и ради. То је сад испала тешка и компликована ситуција за све нас у Србији. Да смо могли да предвидимо , па да их сахранимо овде.Захледнели односи као да нисмо из једне куће пошли у бели свет. Безвезе и скроз шугаво.

[Драгана Милошевић]

Свети анђеле, чувару душе моје, помоѕи ми да се увек сећам монаха који никад никога није осудио.

Боже свесилни, смилуј се на нас. Моја брзоплетост нас је навела на различито деловање. Радујем се због тога.

[Partibrejkers]

Сестро постоји и праведни гнев и праведна љутња, није све осуђивање. Ти пишеш о бризи за спасење својих ближњих. 

[Драгана Милошевић]

Па да мало сам оштрије реаговала што је њих покренуло на дело. Ништа није случајно bliss jeeee bliss jeeee bliss jeeee

[Orthophill]

Било је код нас у Прилепу да једној мајци умре једина кћи и то у Аустралији. Сахранили су је тамо, а мајка неможећи да оди у Аустралији да јој свећа на гроба упаљи, у својој гаражи је поставила слика своје кћери и сад са песком, па јој тамо пали свеће. Нормално све друге “редове“(помене: заупокојене литургије, парастосе, трисагије-блудце и задушнице) је урадила и још ради у цркви.

[nana]

Јест и мене ова тема закачила. Доста је година протекло али никад довољно да нас не штрецне сваки пут кад одемо на  сеоско гробље где су сви наши редом од чукун и прадедова.

Моја нана се упокојила и по њеној жељи сахрањена је поред своје троје деце.Мој деда (такође по мајци) желећи и надајући се да ће Бог дати да се упокоји у месту где је и рођен направио за себе, потпуно сам, скромну гробницу и споменик ,са великим крстом на врху, све налик оном знамењу на Кајмакчалану.

Упокојипо се у Немачкој. Нико нам није ни јавио месец и више дана док мама није оштро инсистирала да се лично са њим чује и тек онда казали-признали. Ништа осим датума упокојења нисмо сазнали    На даље су прекинули сваки контакт са нама.

[Драгана Милошевић]

Сад сте ме подсетили да једно опело није одржано. *рање на квадрат. Муко моја, ајде пређи на другог да се умирим бар мало.