Прослава Божанствене Литургије

[JESSY]

 

из књиге Вече у пустињи Свете Горе, архимандрита Влахоса

( мени се ово веома допало и хтела сам да поделим са вама)

 

...Недуго затим , позван сам у мали келијски параклис ради прослављања Божанствене литургије. Знао да света литургија садржи целокупно богословље и виђење Бога. Било ми је знано  да је Божанствена литургија истинска Пасха пут крста и васкрсење Христово. Те вечери успео сам да све то и проживим. Научио сам да је Божанствена литургија врхунска тачка и животу верујућих.''То је сврха живота. Када се једном достигне, више нема потребе да се око било чега распитујемо у погледу среће.'' Да, Божанствена литургија јесте највећа радост верујућих.

[JESSY]

''У маленој цркви кандила су допуштала да се унеколико назру ликови светитеља, Пресвете Богородице и Христа Спаса. Тројица ученика нису били пуки''учесници'', него су литургију славили - заједно са мном. Њихова лица су била подобна ликовима светитеља са икона. Као да су склизнули са зидова и заживели васкрсење. Њихово појање одавало је срца рањена Божанском љубављу.

Никада усвом животу нисам истовремено осетио такву непријатност и неисцрпну радост. Осећао сам непријатност будући затечен међу светитељима. Додуше осећао сам и благодат која је сладила душу Божанском присутношћу. Свето причешће донело је са собом најпотресније тренутке. Ликови аскезом истањени у сени, просвећени виђењем Бога и живљењем светлости, приступали су да би примили Исуса. Заиста, они су учествовали у вечном животу. Примајући небеску храну, односно духовну ману, ми је не претварамо у плот, већ се напротив, наша плот претвара у њу.Све сјакти и блиста!''

[JESSY]

''Ето зашто приступају Светом Причешћу: да би као причесници свецели дан бивали уз Христа, усредсређујући се на његово пресвето, најслађе и љубљено име.

Тада, после предивних часова литургије, почињете да проничете у смисао молитава које су свети оци сачинили и уврстили у захвалне молитве  после Светог Причешћа.

Они дакле говоре о животу и светлости, али такође и о сузама ппокајања.

После Божанске литургије духовни живот задобија још већи полет.

Параклис у коме је одслужена литургија оваплотио је Православље у целини, бар се мени тако чинило. То је био један чудесан колоплет: тајна присуства Христовог,лествица Јаковљева и вапај из безданице срца. Одавде усходе свети оци и приопштавају се вечности.

Током Божанствене литургије, ја сам угледао Бога свог. Те ноћи обрео сам васкрсење.

[JESSY]

''Исповедам светлу извесност да је један дан боравка на Светој Гори вреднији од једногодишњег проучавања књига. Истински проживљена ноћ на Атосу вреднија је од факултетске дипломе. Неколико часова разговора са опитним отшелником омогућава нам да  захватимо прегршт исцељујућих плодова који су значајнији од свих оних бесмислица које уносимо у себе живећи у свету.

Неодступно тврдим да је Света Гора Атонска новозаветни сасуд Православља.Тамо је мало речи али много опита. Сваки подвижник представља тихи протест ппосветовњачењу наше вере. На Атосу постоји динамичка могућност истинског поакајања и опитовања Православља у свој његовој пуноти.

Добро нам је овде бити ; да саградимо три сјенице (Лк.9,33)

Авај, мени тамо није била приправљена сјеница. Ваљало је да на 4 краја света огласим какво је  благо похрањено на Атосу. То је превасходно благодаћу испуњена Исусова молитва којом су створене све те ствари.

[JESSY]

да ли је неко од браће са форума присуствовао литургији на Светој гори и како је то доживео....?

[JESSY]

вивим да нико не одговара,али пошто ја волим да пишем о литургији, опет ћу поставити неке текстове...

 

Када су једног Православног Руског Епископа, први пут изашлог из Совјетске Русије на Запад, негде крајем 50-тих година 20. века, питали западни хришћани, протестанти-римокатолици, (који Цркву сматрају пре свега „институцијом“, „социјалним делатником“, итд.): „Шта Руска Црква ради на социјалном пољу у Совјетском Савезу?“ - баћушка је мирно одговорио: „Ми служимо Литургију“! Запрепашћени одговором, западњаци га нису схватили. А нису зато што не схватају Цркву, ни шта значи служити (=живети) Божанствену Литургију. А још у 19. веку рекао је, и писао, западним хришћанима православни лаик-црквеник (!екклхсиастиков" како је вернике лаике у Цркви назвао још Св. Иринеј Лионски) Алексеј Хомјаков: „Само онај схвата Цркву, ко схвата (=живи) Свету Литургију“.

[JESSY]

Hristovim vaploćenjem ljudima je otkrivena tajna Trojedinog Boga. "A budući da sve što se savršava na božanstvenoj Liturgiji predstavlja svetotajinsko priopštenje vaploćenju Gospodnjem, neophodno je da božanstvena Liturgija od samog početka zari svetlošću Svete Trojice i da projavljuje i propoveda Svetu Trojicu" (Sveti German[1]) Zato sveštenik započinje svetu službu slavosloveći Svetu Trojicu: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, cada i uvek i u vekove vekova. Božanstvena Liturgija je otkrivanje Carstva Trojičnog Boga.

Božanstvena Liturgija je, kao projava Carstva, u isti mah i tajna Hristovog dolaska, jer Njegov dolazak i jeste Carstvo. Kroz usta svetog Zlatousta, Hristos postavlja pitanje: "Šta je Carstvo Božije?" A potom i odgovara: "Moj dolazak." U Božanstvenoj Liturgiji se sveštenodejstvuje upravo Njegov dolazak, jer se Hristos "javlja kroz same Svete Tajne" (Sveti Zlatoust[2]).

Liturgijski Hristov dolazak, što i jeste evharistijska Tajna, "preobražava zemlju u nebo... Jer ti pokazuje dole, na zemlji, ono što je najdragocenije na nebu... Samoga Gospoda Anđela i Arhanđela". Hram, u koji se sabiraju vernici da bi iskazali svoje blagodarenje Gospodu, postaje "obitavalište Anđela, obitavalište Arhanđela, postaje palata Božija, samo nebo" (Sveti Jovan Zlatoust[3]).

"Pre vaploćenja Logosa Božijeg, Carstvo nebesko bilo je od nas daleko onoliko koliko je udaljeno nebo od zemlje. Ali kada je k nama došao Sam Car nebeski i blagoizvoleo da se sjedini s nama, onda se svima nama približilo Carstvo nebesko" (Sveti Grigorije Palama[4]). Hristovim vaploćenjem otvoriše nam se dveri Carstva nebeskoga, a blagodareći božanstvenoj Liturgiji, mi u njega stupamo. U svetoj Liturgiji predokušavamo dobra Carstva, jer božanstvena Liturgija je Carska Trpeza i svi oni koji u njoj uzmu učešća, kroz smrt prelaze "sa Trpeze na Trpezu, sa one koja je još uvek skrivena, na onu koja je već otkrivena" (Blaženi Nikola Kavasila[5]).

Svi koji uzimaju učešća u božanstvenoj Liturgiji stupaju ka Carstvu koje počinje da se otkriva.

 

Jeromonah GRIGORIJE Svetogorac

[JESSY]

"Живи Свету Литургију и она ће те научити свему". Упознаћеш је као свету материцу која те рађа у животу, и као живу теологију која ти открива свештеност свецеле творевине. Али, да бисмо то постигли, да бисмо се уградили у Литургију и да бисмо олитургисали живот, треба свештеник да нам помогне. Он треба да живи Свету Литургију, и да се преко њега њена благодат и благослов пренесу свим члановима Цркве.

Ово молитвено и живописно богословље помаже чланове цркве да се усредсређују, да учествују и да живе божанску мистагогију. И још, требало би да знају они који прислужују у олтару, да од тренутка када свештеник возглашава "Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа", не постоји ништа друго.

Откривају се праве димензије божанске мистагогије. Не ради се о делу релативном, ограниченом у простору и времену. Не ради се о људској иницијативи, са створеном и затвореном перспективом, него о делу богочовечанском. Богочовек Господ, који влада наднебесним и земаљским, јесте Велики Архијереј који врши тајну као онај који приноси и који се приноси.

Скупљаш се, нестајеш, као најмањи и небиће, пред једном висином неусходивом и неприступном: Ако је велико и страшно и самим Небеским Силама, како или где ми можемо да станемо? Не само наша беда или нечистота, него се и наша врлина и доброта растачу и нестају. Само мртав, непостојећи, можеш да се приближиш његовом Светом жртвенику. Али, у часу када кренеш да се расточиш пред неподносивим огњем, који открива и објављује сву твоју људску ништавност, одмах долази једна друга сила која те држи у животу.

[JESSY]

Он неприступан, долази нама. Не да нам се само приближава. Не да нам приступа. Нити просто разговара са нама, него се поистовећује са нама, постаје неизменљиво и непроменљиво човек, остајући по суштини за нас неприступни Бог.

Остајеш потрвен, са једним пламеном наде да загрева срце твога бића. Остајеш. Не коментаришеш оно што не може да се коментарише; само доживљаваш дејство ова два супротна искуства: неизмерна висина, хаос удаљености. И, неизрецива љубав, несмешиво сједињење. Бог је страшан због његове љубави. Воли те. Воли сваког човека. Даје неизрецив смисао животу свакога.

 

Свети Сава - Торонто

[JESSY]

Литургијски начин живота, испуњен живљењем по Јеванђељу, у врлини и љубави према Богу и ближњем, носи у себи потребу и назначење човека, да сваки сегмент своје друштвене делатности охристови, испуни Духом Светим и посведочи га свету око себе. Хришћани, људи Цркве, живе у реалном свету, у Богом дарованој стварности, која за њих претставља призив њиховом човекољубљу и трезвеноумљу, али исто тако и велики изазов. Литургија нас учи да волимо и љубимо све и сва око себе, као дар Божији и место нашег живота у којем се пројављује Дух Свети. Зато смо позвани да волимо и поштујемо своју отаџбину, претке, историју, традицију и културу коју смо наследили као богаство наше хришћанске баштине. То су таланти једнога народа које наслеђе треба да умножи и преда у залог потомцима који долазе и који ће доћи. У том непрекинутом низу и поретку литургијског и духоносног живота, огледа се наша освећена и богомнадахнута историја, од Немањића до данас.

Хришћанство и Литургија су нам подарили идентитет, име и све што јесмо. Подарили су нам свест једнога народа и сваког појединца као путоказ на ветрометини историје, да чува, воли и брани оно што јесте и поштује оно што је другачије. Наш литургијски идентитет нас позива на потпуну одговорност у најширим размерама, од чувања и заштити планете и животне средине, до унапређивања и бриге о друштву у коме живимо. У томе се огледа наше човекољубље и степен хришћанске самосвести. Једнакост међу људима, друштвена солидарност, брига о социјално најугроженијима, деци, старима, обесправљенима и болеснима, јесу императив нашој одговорности и обавеза, како у локалној заједници, тако и на најширем друштвеном плану. Слобода да живимо у човекољубивом и уређеном друштву каквом желимо јесте основна људска и хришћанска слобода.

По делима љубави, познаће нас на сваком кораку живота. Литургија је дело љубави заједнице, свих и свега у Богочовеку Христу. Живот у заједници и брига за њу сваког члана је дар Божији, обавеза и неизмерна одговорност. Такође, време и људи иза нас обавезују нас да ходимо у светлости и истини јеванђелског живота, али исто тако и они који долазе, којима смо дужни да посведочимо и предамо оно што јесмо за шта нас је Бог изабрао – Народ Божији, Род Изабрани.

 

протонамесник Александар Вучај