Спасење је само у Христу

[Срђан Шијакињић]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=1438.msg478493#msg478493 date=1309992122]

Dobro Milane a šta ćemo sa neznanobošcima?

Uzmimo na primer neko pigmejsko pleme koje čak ne zna ni da civilizacija postoji, sumnjam da su do njih stigli pravoslavni misionari, šta sa njima

Da li su oni unapred samim tim što su rođeni tamo gde jesu osuđeni na propast?

"Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se". Evandjelje po Luki,glava11:9-10.

Tako da,uz Boziji promisao,svako moze naci Istinu.

Zbog cega takva reakcija

Претпостављам због тога, што је шанса да девојчица одгајана у талибанском селу, или Индус коме су отац и деда хинду свештеници и који у селу има 2 телевизора и 3 фрижидера, нађу Истину отприлике једнака шанси да ја постанем астронаут. Бар не Истину какву ми познајемо.

и разна житија разних светих те оповргавају  

Бог не зависи од територије и родитеља  

знам и за једног живог, афшина џавида, муслимана који је припадао хезболаху и који је лежао затвор ал је искрено тражио Господа и Христос му се јавио у ћелији ... кад је побегао из ћелије, прво што је урадио је било да нађе Свето Писмо и наишао је на старца који му је поклонио примерак који и даље има у Канади где и сад живи. 

Па види брате није баш скроз немогуће ни да ја постанем астронаут хаха. Изузеци потврђују правило. Тачно је да Бог не зависи од територије и родитеља наравно, свако може да дође до њега али једноставно у реалном животу не бива често да се људи преобраћају. А још се ређе деси да се неком јави Христос и да због тога човек поверује у Њега. Рецимо овако, ја сам мир и срећу нашао у православљу а да се нисам упознао са садржајем свих осталих религија. И како ја немам жељу да тражим даље, иако имам могућност, исто тако и маса људи који су одрасли у окружењу неких других религија, упознали се са њима пре него са свим другим и у њима нашли мир, једноставно немају потребу да се удубљују у хришћанство. Хришћанство је за њих, као будизам за мене - само једна од неколико најраширенијих светских религија и треба бар мало упознавање са сваком од њих, и приступање отвореног ума и срца (што би рецимо мени недостајало ер ми еј ум тренутно затворен за све осим хришћанства) да би се направио ваљан избор. И због чега ја да очекујем да ико има жељу и потребу да се упознаје са свим светским религијама ? Када је ја немам, нити већина људи око мене, нити је то радила већина хришћана пре него су изабрали хришћанство. И не верујем да ће само због тога пропасти.

[Срђан Шијакињић]

А шта ако се деси да човек живи животом који га одведе у не-спасење и онда тамо, по разрешењу свега, увиди да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом, зар ће Бог одбити његову жељу? Зар ће рећи "е сад касно" ? Немам ја ништа против идеје пакла, само имам против идеје вечног пакла. Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника.

[Ромејац]

А шта ако се деси да човек живи животом који га одведе у не-спасење и онда тамо, по разрешењу свега, увиди да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом, зар ће Бог одбити његову жељу? Зар ће рећи "е сад касно" ? Немам ја ништа против идеје пакла, само имам против идеје вечног пакла. Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника.

Човек тамо не може да остави своје страсти којима је робовао на земљи. Ако смо на земљи изабрали да се подчињавамо својим страстима, не можемо их се ослободити после смрти. Ако се нисмо покајали за грех (смртни грех) не можемо прићи Богу јер нас саме онда то неизрециво пече. Само присуство Бога који је Безгрешан у нашим непокајаним душама изазива велико мучење. Јер не може се нешто нечисто (ми непокајани) спојити са Чистим (Богом).

Ако смо мрзели Бога овде на земљи, после телесне смрти (умире наше тело али остају сва сећања и сва осећања која смо имали на земљи) ми ћемо мрзети Бога не умањеном жестином исто као и на земљи.

Као што сам написао у претходном посту "Ако нам је Литургија досадна, и у Рају ће нам бити досадно". Оно што на земљи нисмо волели не ћемо волети ни после смрти. Нема ту неког магичног схватања "да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом" - па се онда преобразимо. Да је тако и Јуда Искариотски би после издајства и свога самоубиства био спасен јер је после смрти схватио какав грех је починио. Нама је дато време на земљи да се припремимо за вечност.

"Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника" - ми смо ти који добровољно робујемо греху. Грех или страст нас поробљавају тако што им ми сами допустимо и остајемо у греху опет својом вољом, нисмо натерани на то већ смо сами изабрали. Не држи нас грех него се ми држимо њега и нећемо да прекинемо да грешимо.

Вечни пакао је одвојеност од Бога. Бог је извор живота и онај који се одвојио од Њега, његово стање одвојености од Бога јесте пакао. То је вечна мука.

[Благовесник]

Сетва и жетва. Свако ће пожњети оно што је сејао.

Сада је време сетве, и свачије сетве слободу ништа не омета.

[Срђан Шијакињић]

А шта ако се деси да човек живи животом који га одведе у не-спасење и онда тамо, по разрешењу свега, увиди да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом, зар ће Бог одбити његову жељу? Зар ће рећи "е сад касно" ? Немам ја ништа против идеје пакла, само имам против идеје вечног пакла. Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника.

Човек тамо не може да остави своје страсти којима је робовао на земљи. Ако смо на земљи изабрали да се подчињавамо својим страстима, не можемо их се ослободити после смрти. Ако се нисмо покајали за грех (смртни грех) не можемо прићи Богу јер нас саме онда то неизрециво пече. Само присуство Бога који је Безгрешан у нашим непокајаним душама изазива велико мучење. Јер не може се нешто нечисто (ми непокајани) спојити са Чистим (Богом).

Ако смо мрзели Бога овде на земљи, после телесне смрти (умире наше тело али остају сва сећања и сва осећања која смо имали на земљи) ми ћемо мрзети Бога не умањеном жестином исто као и на земљи.

Као што сам написао у претходном посту "Ако нам је Литургија досадна, и у Рају ће нам бити досадно". Оно што на земљи нисмо волели не ћемо волети ни после смрти. Нема ту неког магичног схватања "да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом" - па се онда преобразимо. Да је тако и Јуда Искариотски би после издајства и свога самоубиства био спасен јер је после смрти схватио какав грех је починио. Нама је дато време на земљи да се припремимо за вечност.

"Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника" - ми смо ти који добровољно робујемо греху. Грех или страст нас поробљавају тако што им ми сами допустимо и остајемо у греху опет својом вољом, нисмо натерани на то већ смо сами изабрали. Не држи нас грех него се ми држимо њега и нећемо да прекинемо да грешимо.

Вечни пакао је одвојеност од Бога. Бог је извор живота и онај који се одвојио од Њега, његово стање одвојености од Бога јесте пакао. То је вечна мука.

Ех, а где је граница онда ко је покајан ко непокајан? Па ако неко мрзи на Бога не земљи он сигурно не мрзи Бога онаквог каквав Он заиста и јесте, него само мрзи своју погрешну представу о Богу или просто није убеђен да постоји. А Савршеног, Постојећег, Бога који је Љубав нико на свету не мрзи, или бар скоро нико. Ако је живот само такнуто-макнуто, и ако смо као роботи који не могу да мењају мишљење после смрти онда смо слободни да изаберемо само за живота. Зашто неко ко није веровао у Бога, у смислу да није налазио за истинито постојање Бога, не би могао када се увери да Бог ипак постоји да га заволи и пожели да буде са њим? Уосталом, свако је грешан и делити људе на мање и више грешне једноставно није у Божјем маниру. Питање је само ко жели да живи са Богом и људима у љубави а ко не жели. И не знам што неко не би могао да се предомисли после неког времена одвојености или чим му се открије да Бог заиста постоји, или да није онакав каквим га је замишљао итд... Прихватљива је међутим идеја мени, да ће сви људи у царству Божијем бити на истом месту, у подједнаким условима Божјег присуства, које ће међутим неки доживљавати као казну а други као награду и блаженство.Само тадашњи доживљај стварности у којој се буду сви налазили не верујем да зависи од човековог живота колико од човековог најдубљег настројења ка љубави и добром или са друге стране, ка мржњи и злу.

[Ромејац]

Ех...

"Па ако неко мрзи на Бога на земљи он сигурно не мрзи Бога онаквог какав Он заиста и јесте, него само мрзи своју погрешну представу о Богу или просто није убеђен да постоји" - ствар је у томе да тај неко мрзи, значи има мржњу (робује страсти - у овом случају мржњи) а то је не спојиво са Богом који је Љубав!

"Ако је живот само такнуто-макнуто, и ако смо као роботи који не могу да мењају мишљење после смрти онда смо слободни да изаберемо само за живота. Зашто неко ко није веровао у Бога, у смислу да није налазио за истинито постојање Бога, не би могао када се увери да Бог ипак постоји да га заволи и пожели да буде са њим" - Зашто када после испита сазнамо да смо дали погрешне одговоре на постављена питања не би смо могли да исправимо те одговоре и да добијемо добру (ма феноменалну) оцену.

Наш живот на земљи је припрема за Царство Небеско.

"И не знам што неко не би могао да се предомисли после неког времена одвојености или чим му се открије да Бог заиста постоји, или да није онакав каквим га је замишљао итд..." - опет морам да се понављам. Јуда Искариотски би по тој логици данас био слављен у Цркви. "Предомислио се после неког времена" и вероватно би смо имали празник "светог Јуде Искаритског", а некима би то можда била и крсна слава!

Сети се речи Господњих: "Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу" (Мт.18,18.) - обрати пажњу да је речено на земљи. Нагласак је Бог ставио на земљу (земаљски живот).

"Само тадашњи доживљај стварности у којој се буду сви налазили не верујем да зависи од човековог живота колико од човековог најдубљег настројења ка љубави и добром или са друге стране, ка мржњи и злу" - ово ти је веома слично протестантској теологији да се човек спашава само вером и да добра дела нису потребна.

[Срђан Шијакињић]

Ех...

"Па ако неко мрзи на Бога на земљи он сигурно не мрзи Бога онаквог какав Он заиста и јесте, него само мрзи своју погрешну представу о Богу или просто није убеђен да постоји" - ствар је у томе да тај неко мрзи, значи има мржњу (робује страсти - у овом случају мржњи) а то је не спојиво са Богом који је Љубав!

"Ако је живот само такнуто-макнуто, и ако смо као роботи који не могу да мењају мишљење после смрти онда смо слободни да изаберемо само за живота. Зашто неко ко није веровао у Бога, у смислу да није налазио за истинито постојање Бога, не би могао када се увери да Бог ипак постоји да га заволи и пожели да буде са њим" - Зашто када после испита сазнамо да смо дали погрешне одговоре на постављена питања не би смо могли да исправимо те одговоре и да добијемо добру (ма феноменалну) оцену.

Наш живот на земљи је припрема за Царство Небеско.

"И не знам што неко не би могао да се предомисли после неког времена одвојености или чим му се открије да Бог заиста постоји, или да није онакав каквим га је замишљао итд..." - опет морам да се понављам. Јуда Искариотски би по тој логици данас био слављен у Цркви. "Предомислио се после неког времена" и вероватно би смо имали празник "светог Јуде Искаритског", а некима би то можда била и крсна слава! 0102_laugh

Сети се речи Господњих: "Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу" (Мт.18,18.) - обрати пажњу да је речено на земљи. Нагласак је Бог ставио на земљу (земаљски живот).

"Само тадашњи доживљај стварности у којој се буду сви налазили не верујем да зависи од човековог живота колико од човековог најдубљег настројења ка љубави и добром или са друге стране, ка мржњи и злу" - ово ти је веома слично протестантској теологији да се човек спашава само вером и да добра дела нису потребна.

У реду а шта је са онима који Бога нити мрзе нити воле, само не верују у њега? Шта је са онима који никога не мрзе, чак све пуно воле, а не верују у Бога? Или верују у Алаха ?

Заправо не верујем као протестанти да се човек чинио нешто или не чинио ништа спасава само по вери, ја чак мислим да ни вера није потребна већ добро настројење и воља за љубављу. Ако неко за живота не препозна да је љубав у Бога, те тек после смрти схвати да Бог постоји и да јесте Љубав и ако то сазнање буде одговарало његовој личности која је таква да воли, не видим препреку за сапсење и живот са Богом. А добра дела заиста нису неопходна јер се разбојник на крсту само вером спасао. Ја бих пре рекао да и вера и добра дела могу да спасу. Што се тиче оцене на испиту, нити је живот факултет нити је Бог професор, и Бог нас не оцењује Бог нас искупљује. smej.gif Само ме занима шта мислиш о човеку који је добар, поштен, частан, пун љубави и дела а једноставно за живота није успоставио однос са Богом, јер просто није осетио да постоји или није ни размишљао да ли постоји јер му није био потребан за спокој? И шта је са друге стране са човеком који је веровао у Бога и успоставио неки свој однос са њим али не кроз цркву и онако како ми знамо да треба већ је нашао неки свој пут за који је сматрао да је исправнији?

[grigorije22]

Jedno od mogucih resenja

Након њих уђе велико мноштво идолопоклоника који нису познали закон Христов, него их је водила савест, те су га држали несвесно. То су били они који су имали да покажу да је дело закона написано у срцима њиховим, пошто им савест сведочи. (Рим. 2, 15) Многи од њих сијали су попут сунца од невиности и чистоте. Они се удостојише да наследе Царство небеско и да се насладе Богом, те беху овенчани венцима чудесним, исплетеним од ружа и љиљана. Само су једно поднели тешко - то што су, будући некрштени, били слепи, јер свето крштење је светлост и око душе и ко га нема, ма колико добра чинио, наслеђује, додуше, рај и осећа донекле његов миомирис и сладост, али не види ништа.

Идолопоклонике је следила друга чета светих. То беху деца хришћана која су из живота отишли превремено. Сви су изгледали као да им је по тридесетак година. Женик их састрадално погледа и рече:

- Хаљина вашега крштења је беспрекорна, али дела нема нигде! Шта да сада радим са вама?

На то и они смело рекоше:

- Господе, ти си нас лишио земаљских Својих блага. Немој нас макар небеских лишити.

Женик се осмехну и дарова им вечна блага, даде им венце вере, чистоте, незлобивости и блаженства. Са много дивљења гледале су их небеске војске, али и они сами са радошћу су носили своје нетрулежне венце.

[Ромејац]

У реду а шта је са онима који Бога нити мрзе нити воле...

Брате ја у клин, а ти у плочу.

"А добра дела заиста нису неопходна јер се разбојник на крсту само вером спасао. Ја бих пре рекао да и вера и добра дела могу да спасу" - разбојник на крсту је имао покајање за своје грехе, и у смртној ситуацији молио је Бога скрушеним срцем: "Сети ме се Господе када дођеш у Царству Твоме". Господ му је ту на Крсту опростио грехе, а он није имао у том тренутку времена да чини добра дела. Ипак може се рећи да је учинио добро дело када је позвао другог разбојника да се покаје: ,,Зар се ти не бојиш Бога? Када си и сам осуђен тако'' (Лк 23,40). А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини" (Лк 23, 41).

"Само ме занима шта мислиш о човеку који је добар, поштен, частан, пун љубави и дела а једноставно за живота није успоставио однос са Богом, јер просто није осетио да постоји или није ни размишљао да ли постоји јер му није био потребан за спокој" - Бог је извор живота, живот постоји по Божијој Вољи, па је не разумно да неко буде спокојан без Бога. Спокојно живети без Бога јесте живети немарно, не обазирући се на своје спасење. То је уљуљкивање у својим заблудама - лажно спокојство.

"И шта је са друге стране са човеком који је веровао у Бога и успоставио неки свој однос са њим али не кроз цркву и онако како ми знамо да треба већ је нашао неки свој пут за који је сматрао да је исправнији" - Бог је и установиo Цркву да би смо се спасили. У цркви се налазе инструменти за наше спасење: крштење, исповест, причест. Ако нама тај пут који је Господ одредио не одговара, него кренемо другим путем (тражимо неки свој однос са Богом - онако како нама одговара), на његовом крају неће нас чекати врата Раја.

Чини ми се да шта год ти ја одговорио ти имаш ново питање којим ме питаш исту ствар само различитим речима.

Jedno od mogucih resenja

Након њих уђе велико мноштво идолопоклоника који нису познали закон Христов, него их је водила савест, те су га држали несвесно...

Визија Светог Нифонта о страшном суду - предивно штиво

[Милан Меденица :)]

Dobro Milane a šta ćemo sa neznanobošcima?

Uzmimo na primer neko pigmejsko pleme koje čak ne zna ni da civilizacija postoji, sumnjam da su do njih stigli pravoslavni misionari, šta sa njima

Da li su oni unapred samim tim što su rođeni tamo gde jesu osuđeni na propast?

"Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se". Evandjelje po Luki,glava11:9-10.

Tako da,uz Boziji promisao,svako moze naci Istinu.

0110_hahaha

Zbog cega takva reakcija

Претпостављам због тога, што је шанса да девојчица одгајана у талибанском селу, или Индус коме су отац и деда хинду свештеници и који у селу има 2 телевизора и 3 фрижидера, нађу Истину отприлике једнака шанси да ја постанем астронаут. klapklap Бар не Истину какву ми познајемо.

и разна житија разних светих те оповргавају  0110_hahaha

Бог не зависи од територије и родитеља  0102_laugh

знам и за једног живог, афшина џавида, муслимана који је припадао хезболаху и који је лежао затвор ал је искрено тражио Господа и Христос му се јавио у ћелији ... кад је побегао из ћелије, прво што је урадио је било да нађе Свето Писмо и наишао је на старца који му је поклонио примерак који и даље има у Канади где и сад живи.  0110_hahaha

Па види брате није баш скроз немогуће ни да ја постанем астронаут хаха. Изузеци потврђују правило. Тачно је да Бог не зависи од територије и родитеља наравно, свако може да дође до њега али једноставно у реалном животу не бива често да се људи преобраћају. А још се ређе деси да се неком јави Христос и да због тога човек поверује у Њега. Рецимо овако, ја сам мир и срећу нашао у православљу а да се нисам упознао са садржајем свих осталих религија. И како ја немам жељу да тражим даље, иако имам могућност, исто тако и маса људи који су одрасли у окружењу неких других религија, упознали се са њима пре него са свим другим и у њима нашли мир, једноставно немају потребу да се удубљују у хришћанство. Хришћанство је за њих, као будизам за мене - само једна од неколико најраширенијих светских религија и треба бар мало упознавање са сваком од њих, и приступање отвореног ума и срца (што би рецимо мени недостајало ер ми еј ум тренутно затворен за све осим хришћанства) да би се направио ваљан избор. И због чега ја да очекујем да ико има жељу и потребу да се упознаје са свим светским религијама ? Када је ја немам, нити већина људи око мене, нити је то радила већина хришћана пре него су изабрали хришћанство. И не верујем да ће само због тога пропасти.

ала си се залауфао, а вртиш у празно ...

за аУстронаута, што би реко један, можда је мало касно, ал за веру никад није касно да се блудни син врати у окриље Оца нашег.

нулто, како би знао да ти се јесте или није јавио сам Христос, у обличју неког другог?

прво, изузетак проверава правило, то је правилан превод тог латинског цитата.

друго, правило је да ко тражи, куца, наћи ће и отвориће му се. значи, цео остатак твоје приче не да не пије воду, него губи смисао.

рецимо, ја сам из атеистичке породице у којој се гаји знање, интелигенција и разум, а која већ три генерације није имала контакта са Црквом, чак ни по било каквој традицији. а сам сам провео 5 година лутајући по разним религијама, па и хороРскопом и таротом, да бих стигао до Православља и био крштен у 21. години. што би рекло, физички сам се могао родити у авганистану међу талибанима или у индији међу будистима и опет би дошао до истог тражећи, УКОЛИКО тражиш.

треће, свака личност је посебна, непоновљива и изузетна и не можемо да градимо правила за сваког белог, или црног, јер ни не постоји правило приласка. правила служе само као оквир да не скренеш, а не да бисмо се униформисали и поистоветили и да сви личимо једни на друге. то униформисање уствари жели демон, и то се само испирањем мозга може направити. као што сигурно знаш, ни саме помесне Цркве немају униформисане Литургије, а камоли друго - и управо је лепота у различитости форме, али јединствености исповедања.

[Милан Меденица :)]

А шта ако се деси да човек живи животом који га одведе у не-спасење и онда тамо, по разрешењу свега, увиди да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом, зар ће Бог одбити његову жељу? Зар ће рећи "е сад касно" ? Немам ја ништа против идеје пакла, само имам против идеје вечног пакла. Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника.

Човек тамо не може да остави своје страсти којима је робовао на земљи. Ако смо на земљи изабрали да се подчињавамо својим страстима, не можемо их се ослободити после смрти. Ако се нисмо покајали за грех (смртни грех) не можемо прићи Богу јер нас саме онда то неизрециво пече. Само присуство Бога који је Безгрешан у нашим непокајаним душама изазива велико мучење. Јер не може се нешто нечисто (ми непокајани) спојити са Чистим (Богом).

Ако смо мрзели Бога овде на земљи, после телесне смрти (умире наше тело али остају сва сећања и сва осећања која смо имали на земљи) ми ћемо мрзети Бога не умањеном жестином исто као и на земљи.

Као што сам написао у претходном посту "Ако нам је Литургија досадна, и у Рају ће нам бити досадно". Оно што на земљи нисмо волели не ћемо волети ни после смрти. Нема ту неког магичног схватања "да је то грешка и да је лепше живети у љубави и с Љубављу, и пред тим Савршенством изгуби жељу и потребу за било каквим грехом и пожели да буде са Богом" - па се онда преобразимо. Да је тако и Јуда Искариотски би после издајства и свога самоубиства био спасен јер је после смрти схватио какав грех је починио. Нама је дато време на земљи да се припремимо за вечност.

"Што се тиче примера, не видим нити један грех или страст толико моћну да може да пред сликом савршеног постојања човека са другим људима и Богом, и даље држи у себи заробљеног грешника" - ми смо ти који добровољно робујемо греху. Грех или страст нас поробљавају тако што им ми сами допустимо и остајемо у греху опет својом вољом, нисмо натерани на то већ смо сами изабрали. Не држи нас грех него се ми држимо њега и нећемо да прекинемо да грешимо.

Вечни пакао је одвојеност од Бога. Бог је извор живота и онај који се одвојио од Њега, његово стање одвојености од Бога јесте пакао. То је вечна мука.

ајде што не знамо како ће Суд изгледати, ал ти ромејац брате, много бре ти то црно-бело посматраш и причаш о неким идеалним случајевима који не постоје и то узимаш као произвољно правило. испаде да Бога покушаваш да ограничаваш да ради што Му је на Уму и Срцу, који не зависи од правила, закона и сличног.

баш зато што тело ископни, а душа остане животна, како то онда на душу утиче глад, острашћеност сексом, или неки други телесни порив ... а није ни да се душа није упрљала тиме. ал да не ширимо на метамаштање, кад немамо појма, још мање можемо да замислимо.

како онда објашњаваш Господа који (с Крста) правда људе речима: Оче, опрости им, не знају шта чине?

како не знају, кад су га закуцали, убили, пљували, проболи?

ено ти, свети римски војник и центурион Лонгин који Га је пробо копљем док је висио с Крста, тад је укапирао да је Он Бог и посветио се, чак га је Бог услишио и мученичком смрћу и тиме га још више прославио.

а рекли бисмо да ће као богоубица страдати као Јуда, онако по фаличном људском сагледавању ситуације и буквалном тумачењу цитата из Новог Завета да онај који се дрзне на Бога, да ће се провести као бос по трњу.

дакле, једно је поимање као сагледавање и разумевање, а сасвим друго убеђење да си направио добар, чак вечни избор.

штонобирекло, нормално би било да све спадне са човека кад скапира да је живео у заблуди (сети се разбојника), а Бог је Љубав и Милост а не сурови судија кога боли уво за једну душу и њене потребе и стварна унутарња дисања, па и саблазни.

е да, најважнија ствар твојег буквалног тумачења Светог Писма о закону и делима стоји овде:

Не одбацујем благодати Божје; јер ако правда кроз закон долази, то Христос узалуд умре.

Галатима посланица, глава 2, стих 21

тумачење http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Galatima/Galatima02.htm

За сваког човека који очима нормално гледа, и ушима нормално чује, и умом нормално расуђује, и срцем нормално осећа, очигледно је до најопипљивије, до вечне убеђености, да је једино у Господу Христу спасење и оправдање рода људског, и сваког човека посебно. То је благодат Божја, изливена на нас спасоносним богочовечанским подвигом Господа Исуса. Одбацити ту благодат, исто је што и одбацити спасење рода људског од греха, смрти и ђавола, и осудити га на живот у хиљаде и хиљаде паклова. Старозаветни закон је био немоћан да нас спасе од троглавог но троједног чудовишта: греха, смрти и ђавола. Он нас је само привео к Спаситељу, а Спаситељ нас је спасао Својим чудесним богочовечанским подвигом. Јер да је Закон могао спасти род људски, Господ Христос не би ни сишао с неба на земљу, не би постао човек, не би умро за нас, не би васкрсао за нас, за спасење наше, за оправдање наше. А када је човекољубиви Господ Христос већ дошао и извршио спасење рода људског, онда је безумље враћати се Старозаветном закону и од њега очекивати спасење.

[Ромејац]

ајде што не знамо како ће Суд изгледати, ал ти ромејац брате...

Говорио сам о ситуацијама о којима ми је постављено питање, проширујући донекле тему али не изван границе онога што су ме питали.

Срђан је постављао теорије како он мисли да би било после смрти са душама оних који нису били хришћани (или су се само звали хришћанима а то својим животом нису сведочили). Па сам покушавао да му објасним да после смрти нема те магичне промене како он то мисли (за живота нас Бог није занимао па после када смо сазнали да нас чека казна за немаран живот онда одједном хоћемо да будемо хришћани - и волимо Бога и... - лицемерје).

Чини ми се да ти говориш о покајању на земљи (наводиш такве примере - свети римски војник и центурион Лонгин), а суштина онога што пишем јесте не могућност покајања после телесне смрти.

Сети се приче о мудрим и лудим девојкама:

Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде узевши свјетиљке своје не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше.

А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостајало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.

Па приче о талантима:

Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи: и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима.

И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао: Требало је, зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који иМа даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

И приче о страшном суду:

А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве.

Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.

Свака од ових прича има за циљ да нам покаже чему треба да тежимо и, да се док смо на земљи бринемо за наше спасење.

"а рекли бисмо да ће као богоубица страдати као Јуда, онако по фаличном људском сагледавању ситуације и буквалном тумачењу цитата из Новог Завета да онај који се дрзне на Бога, да ће се провести као бос по трњу" - центурион се покајао за живота. Јуда није тражио опроштај већ је пао у очајање и у таквом стању извршио још један смртни грех, самоубиство. Није се обратио Богу (сети се апостола Петра, три пута се одрекао па је горко плакао због свога греха - обратио се Богу, принео је покајање).

[Милан Меденица :)]

слажем се да за овог живота треба да пружимо максимум, ал остајем при своме да не знамо шта ће бити после смрти, нити како и зашто ће Бог судити.

једно су васпитне приче, друго је реалност догађаја.

[Ромејац]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=1438.msg480372#msg480372 date=1310249337]

слажем се да за овог живота треба да пружимо максимум, ал остајем при своме да не знамо шта ће бити после смрти, нити како и зашто ће Бог судити.

једно су васпитне приче, друго је реалност догађаја.

Најбитније је да знамо да ће нам бити суђено. Чак и за сваку празну реч уста наших.

Сасвим нам је довољно да знамо да нас очекује суђење, где ништа неће бити прећутано.

Приче нам је Господ дао да се преко њих научимо. Да не помисли неко да су оне ту само тако (забава за тадашњи народ).

Реалност догађаја! Ух, биће то догађај каквог није било од постанка света.

[Aquilius Cratus]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=1438.msg480372#msg480372 date=1310249337]

слажем се да за овог живота треба да пружимо максимум, ал остајем при своме да не знамо шта ће бити после смрти, нити како и зашто ће Бог судити.

једно су васпитне приче, друго је реалност догађаја.

Најбитније је да знамо да ће нам бити суђено. Чак и за сваку празну реч уста наших.

Сасвим нам је довољно да знамо да нас очекује суђење, где ништа неће бити прећутано.

Приче нам је Господ дао да се преко њих научимо. Да не помисли неко да су оне ту само тако (забава за тадашњи народ).

Реалност догађаја! Ух, биће то догађај каквог није било од постанка света.

A sta ce biti sa stotinama miliona ljudi tokom istorije koji nisu mogli da biraju izmedju dobrog i loseg za

zivota nego su zbog svoje bolesne prirode (nueorbiloske devijacije) mogli samo da "biraju" unutar spektruma

loseg i tako mimo svoje odluke i zelje ceo zivot bili u paklenom stanju i tako i umrli?