МАНАСТИР ЗАВАЛА

[ribar]

ПОМОЗИТЕ САНАЦИЈУ ДРЕВНОГ МАНАСТИРА ЗАВАЛА ИЗ ДЕВЕТОГ ВИЈЕКА

Манастир Завала

Манастир Завала налази се на рубу Поповог поља, подно планине Острог. Поузданих података о времену његовог настанка за сада нема.

Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се за првог хришћанског цара Константина који је након изградње велике цркве у Сланом стигао у Завалу и видјевши да је становништво побожно одлучио да и ту сагради храм.Цар је оставио Богородичину икону на брежуљку Петковица са намјером да му задужбина буде ту подигнута. Другога дана пронађоше икону испред улаза у пећину, на мјесту данашње цркве. Чудесно премјештање иконе понови се и наредна два дана те цар увидје да му сама икона показа мјесто подизања задужбине. 

Уздајући се у Бога надамо се да ће добри људи, ма гдје они живјели, помоћи наставак обнове манастира Завала са храмом посвећеним Ваведењу Пресвете Богородице али посвећеном и српском народу. 

Најстарији писани документ из 1514. године је потврда о продаји винограда Серафијону, игуману манастирском. Манастиру је дат ферман да се обнови трошна црква његова 1587. године, уз услов да црква не смије бити већа него раније. Манастир је имао богату збирку која је уништена у усташким злодјелима током Другог свјетског рата.

Специфичност архитектонског рјешења цркве Ваведења Пресвете Богородице условљена је њеним положајем који оставља утисак испосничког монашког пребивалишта. Својом сјеверном страном црква је подвучена под стијену која великим дијелом чини њен сјеверни зид. Споља храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку док је унутрашњост сложеније ријешена. Унутрашњост цркве је 1619. године фрескама украсио велики српски сликар 17 вијека, хиландарски монах Георгије Митрофановић, У манастиру Завала искушеник је био Свети Василије Острошки који је рођен у оближњем селу Мркоњићи.

http://www.zavala.ws/index.html

[ribar]

Zavala u samoći zaspala

Datum: 27.07.2008 22:00

Autor: Žarko Janjić

ZAVALA, tiho, pretiho selo sa tridesetak, većinom oštećenih kuća i samo osam stanovnika. Selo ima šest Srba i dvoje Hrvata. Kroz njihove misli pod užarenim južnim nebom još promiče pruga s garavim “ćirom”, još radi mali motel sa sedam soba, češljara za vunu, dvije prodavnice i mlin.

Ah, to je nekad bilo. Ništa od tog više nema. Sve skršio zub vremena ili dokrajčio posljednji rat. Po pružnom nasipu, odakle su davno odnesene šine, sada promiču gušteri, ruševine motela, češljare, prodavnica a milina osvaja korov, runi ih i rastače nekom svojom nevidljivom, bezglasnom snagom. A dva ponosa sela, dvije karakteristike po kojima je bilo poznato diljem svijeta i dalje su tu - najveća evropska kraška pećina duga dvadesetak kilometara i još neistražena - Vjetrenica. Nasuprot nje,  srednjovjekovni manastir Zavala sa freskama svetogorskog monaha i živopisca Geogrija Mitrofanovića, onog istog Georgija koji je izrezbario carske dveri manastira Hilandar.

Nekad je ove znamenitosti posjećivao i sa strašću opisivao čuveni srpski geograf Jovan Cvijić i manje poznati ili potpuno anonimni putnici, prolaznici, te turisti koje su prije rata, ponedjeljkom, srijedom i petkom dovozili autobusi dubrovačkog “Atlasa”.

Čudili bi se hladnom podzemnom vjetru što i po najvrelijim danima izbija pod javorove iz ulaza pećine, divili se prefinjenim potezima svetogorskog živopisca iz 17. vijeka. A uz to bi odmorili, ponešto potrošili u selu na šestom kilometru od Ravnog, na obodu Popovog polja. U ovom selu ravanjske opštine sad se nema ništa, niti se ima gdje da se potroši. I ono malo robe što sami seljani kupuju, doveze im jednom nedjeljno u svom kombiju trgovac iz Ravnog Vlaho Matić.

- Lako nas je snabdjeti i popisati - objašnjava s malo ironije četrdesetogodišnji Milan Vukanović koji živi sa osamdesetdvogodišnjom majkom Milom.

Sem njih dvoje, ovdje su još i Mladen Turanjanin, Hrvati Andrija i Jela Lučić, a gore u manastiru iguman Vasilije, monah Petar i poslušnik Luka. Eto, to je sva Zavala radnim danima.

- Vikendom nam iz Trebinja dođe moj brat blizanac Milorad i u druge kuće možda još poneko. Zato je ovdje tako tiho, tiše nego što pamtim otkad sam se rodio. Do prije tri i po godine, dok je bio živ otac Stevan, Milorad je živio sa nama. Poslije očeve sahrane, odselio je u Trebinje da radi kao keramičar. Ja sam stalno “na odžaku”. Momak sam još iako su mi 43 godine, a ni djevojke ovdje nema, nigdje na puškomet. Morao sam ostati sa majkom. Vid joj oslabio, oba kuka oštećena, bez dva štapa ne može da ustane iz kreveta, I kuvam i spremam i peglam za nas oboje, što ono kažu “ja sam i kuvarica i čobanica, i metla i lopata”, priča se Milan.

Ne žali se on zbog toga, već samo objašnjava. Nije mu, veli, ni naročito dosadno u ovom moru duboke tišine. Navikao se. Bavi se stočarstvom. Njegovo stado od stotinjak ovaca slobodno se kreće kroz čitavo Zavalsko polje.

- Nemam kome da smetam. Polje se zakorovilo. Iguman Vasilije i ja obrađujemo vinograd. Niko drugi više ništa. U mom je oko 300 loza. A i za ovce mi je dobro da se ne miješaju s drugim zbog rizika od bruceloze. Prvi ovčar u susjedstvu mi je Željko Gašić iz ravanjskog sela Čvaljine. Stado mu je malo veće od mog. Ponekad se u polju sretnemo, ali ovce ne pomiješamo.

U Zavali je  malo više novih krovova nego stanovnika.

- Jeste. Među prvima kuću je obnovio Milorad Rosić, ali je onda prodao jednom Hrvatu i vratio se djeci u Trebinje. Ovi drugi su ih samo pokrili novim crijepom : Mišo Čalak, Mimo Korać, Obrad Korać, Milovan Vukanović, Dragan i Neđo Vukanović, Radoje Tupajić a svi žive u Trebinju. Krov je obnovio i Borko Milić, on je sada u Banjoj Luci - priča Milan

Ko će se i kada vratiti u Zavali niko ne zna. Mada bi ih, ne kriju, svaki povratnik silno obradovao. Odluci za povratak moglo bi pomoći i to što se  upravo od Ravnog do Zavale proširuje put na šest metara. Biće pravi asfalt  pa će povezati Ravno i Slano na moru. Time će otvoriti turistička budućnost  sela.

- Vjetrenica je nanovo osvijetljena prije dvije godine. Osvijetljeno je tek nekih 500 metara te jedinstvene  pećine u kojoj žive i čovječije ribice - veli Milan Vukanović. Napominje još kako i nekoliko radnika iz Trebinja, Foče i Čajniča gradi konak u manastiru u kome je oko 1621. godine kao dječak, boravio Stojan Jovanović iz popovopoljskog sela Mrkonjića, potonji Vasilije Ostroški Čudotvorac.

Polako obnavljamo i konak, potvrđuje nam iguman Vasilije, podsjećajući da je crkva obnavljana od 2000. do 2003. godine, pa opet pokrivena kamenim pločama. Posebno  je značajno što su obnovljene freske u njoj iz 17. vijeka, Georgija Mitrofanovića.      

- Konak je - veli iguman - uslov da bi manastir mogao da živi. Imaćemo unutra jednu trpezariju, kuhinju i kelije. Sve na jednom mjestu. Uz pomoć dobrih ljudi i dobre volje, uz pomoć Federalnog Ministarstva za održiv povratak dobili smo prošle godine jednu donaciju i evo, nešto smo uradili. Gradimo i mali prilazni put u sklopu manastirskog kompleksa. Ali nismo još završili, nadamo se mnogim donacijama. Ako ljudi budu mogli da daju i budu raspoloženi da daju, u manastir će se polako vratiti  život. Konak i mali prilazni put za koji je već obezbijeđen novac, trebalo bi da budu završeni do jeseni.

Odlazimo iz Zavale i njenog mora duboke tišine, kroz bujne nepokošene trave u kojima miriše ljeto. Iznad njih, gore u brdima, diže se prašina s puta u izgradnji. A u toj prašini je, eto, nekako i nada da bi život u selu opet mogao da krene nabolje.                                                

*********************

U toku je izgradnja konaka u manastiru Zavala u kome je oko 1621. godine kao dječak, boravio Stojan Jovanović iz popovopoljskog sela Mrkonjića, potonji Vasilije Ostroški Čudotvorac.

*********************

Stado Milana Vukanovića od stotinjak ovaca slobodno se kreće kroz čitavo Zavalsko polje. Iguman Vasilije i on obrađuju tamo po vinograd. Niko drugi više ništa ne radi.

http://www.glassrpske.com/vijest/7/plus/9442/lat/Zavala-u-samoci-zaspala.html

[Милан Меденица :)]

е дакле ови моји црногорци само се веру по неком кршу  klapklap

ал и ја то волим, а предиван је манастир 

[ВИЛМА]

Прелепо !

Волела бих да посетим овај манастир.

Први пут сам видела слику овог храма на календару, привукла ме лепота те скромне грађевине, и кад сам прочитала да се налази у подножју Острога, баш сам се изненадила.

Могла сам и обићи манастир да сам знала да постоји, кад сам ишла на Острог.

[JESSY]