Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру

[Дејан]

Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада
се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
средства против сумње и неверја.

Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
даје Своје дарове !

И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
(Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
премештати (Мт. 21, 21).

Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
у свим путевима својим (Јак. 1, 68).

Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.

Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
вјерујеш ли да могу то учинити ?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:

1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.

Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.

2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
је по мојим схватањима немогуће.

Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
дух, а он тело.

 Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
то чврсто веровао срцем.

Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).

Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
7).

Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);

Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.

Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?

 Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
и љубављу !

Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !

 Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
148, 5).

И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
због тога су и наше молитве без плода.

 Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати

Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
самим речима, којима се означава тај предмет.

На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

 Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?

О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
светога.

Свети Јован Кронштатски

део из књиге "Мисли о молитви"

[Justin Waters]

Много компликовано. Једноставније је:

 

"Иштите најприје Царства Небеског, а све остало ће вам се додати". 

 

Молити се за Царство Небеско, врло је једноставно, почиње са: Оче наш...