Потреба за саветима

[Срђан Ранђеловић]

 

Неколико монаха су дошли код преподобног Антонија, молећи га да им да савет за спасење душе. Он им је рекао:

-Ви већ знате чему нас учи Христос у Јеванђељу. То вам је довољно.

Али пошто су они инсистирали да им пренесе неку поуку, он им је рекао:

-Испуњавајте то што је Спаситељ рекао: "Ако те неко удари по десном образу, окрени му и леви".

Они су одговорили да немају довољно снаге за то.

-Ако не можете то да урадите, - наставио је, - онда у крајњем случају, не враћајте зло за зло.

Они су рекли да је и то ван њихове моћи. Тада се преподобни окренуо ка свом ученику и рекао му:

-Иди и спреми им да нешто једу: видим да су веома слаби.

А њима је рекао:

-Ако не можете да испуните ништа од тога што сам вам рекао, шта још да вам кажем? Вама су пре потребне молитве, које би помогле вашој слабости, него савети.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_23.html

[JESSY]

Срђане, дивне теме постављаш............немам сад времена да пишем, али враћам се....

[Срђан Ранђеловић]

Срђане, дивне теме постављаш........ ....немам сад времена да пишем, али враћам се....

 

 

Мене јако радује када наставите са нечим, када додате нешто, када... Знате на шта мислим .smesko.

[JESSY]

Православље је живи однос, то је начин живота, а не један механички систем прописа и правила. Као такво, духовно саветовање проширује видике о томе шта значи бити човек. Ми треба пацијента да гледамо и да га видимо, да га сагледавамо. Не само да га слушамо, него и да га чујемо. Морамо да покажемо саосећање са њим, а то је посебна врста љубави. Љубав и праштање су најчешће помињане речи у Новом завету. Ми морамо да покажемо ту врсту љубави коју је Христос имао према својим ученицима, чак и према својим непријатељима. То је, наравно, изузетно тешко и може се само кроз саосећање. У савременој психологији важи правило да не смемо да покажемо осећања према пацијенту, морамо да будемо непристрасни. А ја се питам да ли је то уопште могуће, поготово православном саветодавцу, психологу? Јер, ако вас ја виђам у Центру сваке недеље, па чак годину или више дана, како је могуће да не покажем, да не осетим ваша страдања, радости, патњу, ваше унутарње сузе, живот код куће, читаво ваше битисање? Ја то морам да осетим. Исто као што и ја делим са вама нешто, ви осетите ко сам ја, какав сам. Ја залазим у најинтимније кутке своје сопствене душе да бих то поделио са вама, а тако размењујемо и наше системе вредности. Ту хришћанска љубав треба да дође до изражаја, ствара се са-осећање.

 

У Америци постоји изрека да је свештеник први психијатар. Свештенички телефон и врата свештеничког стана и канцеларије су отворени 24 сата. Наши људи су тамо навикли да, ако имају тешкоће око посла или личне тешкоће, прво зову свештеника. Без обзира у којој парохији сам био, свако јутро ме је неко из болнице телефоном обавестио да ли имам неког свог парохијанина у тој болници. Тамо при пријему у болницу, између осталих података, постоји и питање да ли припадамо и којој Цркви. У Америци свака већа Црква има своје психолошко-духовно саветовалиште. Свештеник мора да буде психолог, да разуме човека, да га види, да га чује, да га саслуша, да му помогне, колико може и кад може. У питању су вредности, где ћу боље моћи да нађем разумевање и блискост, која се ствара током разговора са психотерапеутом или духовником. Духовник може много да помогне, само треба да се посвети ономе ко долази код њега, да постане духовни психолог. Мора да има на уму оно што носи као хришћанин, као православни духовник, а то је вера у Бога и вера у човека.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1041-1042/tekst/pastirsko-savetovanje-put-poverenja-i-ljubavi/print

[gavrosaurus]

Човек треба и мора да упита за савет, посматрано таквим очима и када претражујеш по Интернету — тражиш савет, да видиш шта је о томе и томе мислио св. Јован Златоусти, шта је о ономе казао св. Владика Николај, како то да је тамо изображено баш то итд.

Потрага за саветом је побеђивање гордости и мишљења сам да веома користи, уколико је жива тим боље јер очи, шака и глас најбоље убеде и разувере.

Да кажем и ово, није савет само "Посаветуј ме" већ и разговор, размишљање удвоје када се развејава недоумица и употпуњује мисао али у два или више тела, са братом, мајком, оцем биолошким или духовним; зато ваљда треба слушати и бити вазда отворен а умом, наравно, расуђивати какве људе уопште слушамо и сабеседимо им.

Уосталом —

"Питали су Аву Сисоја: "Ава, шта ћу, пао сам (згрешио)? 

Устани, рече Ава. 

Устао сам и опет пао. 

Поново устани, рече Ава. 

Па докле ћу устајати и падати?, пита брат. 

До краја живота, одговори старац."

 

 

[Ljubičasta]

Lijepa tema. Savjeti su uvijek dobrodosli,ali je praksa ta koja nas izgradjuje i razvija koja podrazumjeva veliki broj uspona i padova,a da bismo upraznjavali savjete i ustali nakon pada najvaznija je molitva i snaga koju iz iste crpimo.

[JESSY]

...у праву си Сања... .smesko.

 

...али лепо је кад постоји особа (или особе) до које ти је веома стало,волиш је, која је врло слична теби, у ставовима и размишљањима, а ти имаш недоумице...и имаш поверења да са њом то поделиш....да чујеш њено мишљење које цениш....ја сам захвална Господу што ми је подарио такву особу....не одлучује она уместо тебе, али током разговора долазиш до решења...

 

...у неким ситуацијама и не мора то да буде теби блиска особа....колико пута нам Господ кроз те друге помаже....шаље поруке...само морамо увек бити отворени да их примамо ...

 

...мислим да је потреба за саветима израз смирења...свесност да не можемо сами да нешто учинимо....да то себи признамо и са љубављу се обратимо своме ближњем...

[keka]

Dzes,potpuno si upravu!!!

...али лепо је кад постоји особа (или особе) до које ти је веома стало,волиш је, која је врло слична теби, у ставовима и размишљањима, а ти имаш недоумице...и имаш поверења да са њом то поделиш....да чујеш њено мишљење које цениш....ја сам захвална Господу што ми је подарио такву особу....не одлучује она уместо тебе, али током разговора долазиш до решења...