A sada nešto potpuno drugačije... :)

[Срђан Ранђеловић]

Честитам! Лепа је ова, читао сам неколико пута... Само напред!

 

 

Хвала пуно! .smesko.

[Јесењин]

Не, никада ниси имала глас убице. Никада твој шапат није умирао у мени дрхтајем срне, трептајем патње; никада се неће истопити трагом скитнице и додиром сузе... И осмех је као планина, као васиона у чију мисао никада више нећу заћи. А, можда си била само сенка, измишљена пролазница која кроз вртоглавицу маште сновима влада; можда си заборавила нијансу моје обале и живиш некакав туђи, стран живот, живот без ветра у коси, без звука пољупца непатвореног, без образа ледних...  Зар не слутиш снагу идеала што нестаје под точком погледа тајних? Имам ли права да болом испијам светове твојих корака?

Не малаксавај!, промени правац олуји, одгурни таласе немира, појачај музику блештавила срца... Не малаксавај, ослушни молитву цвећа и силину година крвавих, ослушни звезде што само теби власт признају и сети се речи горких. Причала си тешко, дуго, мучно... рушили су се врхови бескраја, попут болесне животиње, рушили се и погледи кроз месечеву светлост, кроз тмину неке небитне среде лета Господњег... Слом на уснама душе у првим секундама свести. Мук. Ма јеси ли заиста постојала?

Не, никада ниси имала глас убице..............

 

.....

[Silence]

                     Tišina

 

       Ja sam hodala praznim prostorom duž aleja ničega...

       A opet  sve je u meni bilo puno tebe...

       I neki vetar kao severni dopirao je do tropskih talasa moje duše...

       Kako je pust ovaj život bez tebe...

 

 

[Снежана]

znam, znam da sam dosadna sa njim, al' šta ću kad ga volim ... Vasko Popa, opet za Vas...

Idem

od jedne ruke do druge

Gde si

Zagrlio bih te

Grlim tvoju odsutnost

Poljubio bih ti glas

Čujem osmeh daljina

Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova

blistava mi se pojavi

Hteo bih da te vidim

Pa oči zaklapam

Idem

Od jedne slepoočnice do druge

Gde si.

[Срђан Ранђеловић]

И мислимо да је срећа, нека, тамо далека... Али, срећа смо ми...

http://www.youtube.com/watch?v=UApesq54pWw

[distancirana]

[JESSY]

не дајте се девојке.... bighugbighug

 

[JESSY]

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na
nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na
uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana.
Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad
njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim
prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se
savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju.
Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni
tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog
leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene
obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda –
oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog
brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo!
I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par
ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg
čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je
tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se
vole…”



Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi,
diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i
ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke
na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno
odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu
vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli,
bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo
bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u
parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima
da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje
ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za
grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za
nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav
ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa
koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska
susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom
lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili
zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu,
pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i
lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne
spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a
nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na
čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i
ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku
sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.



Momo Kapor
               

[JESSY]

Tajni zakoni naseg najintimnijeg zivota, oni sto nas podjednako upucuju
na vjecnost i na prolaznost, nigdje nisu tako prisutni kao u osjecaju
ljubavi. Moje saznanje ljubavi prolazilo je kroz razlicite faze, od
srece do bola, od ushicenosti do rezignancije, ali nikada nisam
pokusavala da tu najljepsu ljudsku sposobnost, sposobnost voljenja,
ocrnim, osumnjicim ili ismijem. U godinama mladosti ljubav je pjevala
kao ptica, brujala je u meni kao vjecna muzika; sada, zrele godine je
jos dublje shvacaju i postuju. Ne znam sto bih jos mogla dodati kao
uzgredno objasnjenje, osim da je iskustvo ljubavi sazeto iskustvo samoga
zivota.

Vesna Parun
               

[JESSY]

...када ми много недостајеш, само склопим очи, призовем те у сећање....и са тобом сам.....

 

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=JyKsOPVrPgM

 

Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer
gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti
veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda
osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. -
Lagan sam, lagan da poletim!

Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti
zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano
- u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir
onog koji je prežalio i konačno se rastao.''



Ivo Andrić

[Ljubičasta]

"U ovo cudno vreme poklanjam ti sebe,jer ti si sve sto zelim i dok je tako znaj da..."

 

[JESSY]

[JESSY]

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad
namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana
noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one
zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama
drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od
radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga
cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni
parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji
nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja
postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put
procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te",
"mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i
uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega
ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put
sto vodi u zaborav,mi ne bi posli njime.Vec se uvijek istom stazom
vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas
miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim
dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se
odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom
moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."



(D.Maksimovic)
 

[Снежана]

Dobar dan devojke

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i

pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa

sebe skidati. Na meni ćeš se raspati.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim

pred biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću znam, pobrkati

moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me

shcataš : to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama,

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obućiću te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni

svog straha i samoće.