Православац или Србин

[МилошБГ]

Значи свако ко је рођен у Србији, он је по аутоматизму Православац?

 

Mislim da pogresnom postavljas pitanje... I pritom ne da svako ko je rodjen u Srbiji je pravoslavac,nego da svako ko je rodjen u Srbiji nije Srbin.

[RYLAH]

А како се одређује ко је Србин? И шта је Србин?

Постоје ДНК тестови одавно. И ти питаш свашта.

[Juanito]

Постоје ДНК тестови одавно. И ти питаш свашта.

 

Ту ДНК треба забранити, јер не разликује Србе од Рвата!

[RYLAH]

Ту ДНК треба забранити, јер не разликује Србе од Рвата!

То што ти не знаш да разликујеш само значи да ниси никакав научник, непоткупљени научници одавно знају да је то итекако могуће!

[МилошБГ]

Pasos je tekovina modernih vremena,nikakve istorijske bastine i zaostavstine. Pride znam ljude koji imaju po nekoliko pasosa razlicitih zemalja tom logikom su oni bogovi tri u jednom. Apsolutno ne sporim da ima i Srba katolika,muslimana,jehovinih svedoka,mormonaca,herbalajfovaca,ateista i slicno,ali to ne menja cinjenicu da se slazem sa onim sto je sveti ava Justin rekao komunisti u tom vozu. Srbinom te ne cini mesto rodjenja,nego shvatanjem ko su ti preci i ko su tvorci tvoje drzave kao i naginjanjem prema tome,kao sto npr pravi Amerikanac ako ih uopste ima istoriju i pripadnost svom narodu i naciji vezivati kroz primere Dzordza Vasingtona i slicnih,tako ce i pravi Srbin pripadnost svom narodu i naciji vezivati kroz primere sv.Simeona,sv.Save i svih ostalih svetih drzavnika i putovodja a oni su imali jednu nit glavnu,bili su pravoslavci.   Jednostavno biti Srbin i pravoslavac je jedino prirodno,sve ostalo je GMO. Pritom ne pricam o npr Gorancima koji su nekoliko puta u svojoj istoriji menjali veru i prezimena da bi opstali u zivotu pred najezdama raznoraznih od turaka do siptara.

 

I pre cemo do Beogradskog pasaluka doci na taj nacin izvrtanjem istine. I ne vidim da ce mnogi pohrliti u savez sa Srbijom i spreciti taj pasaluk ako im priznamo da su Srbi samo katolicke,muslimanske i druge veroispovesti .

[JESSY]

Srbin pravoslavac - između vere i nacije

Da li je pravi Srbin samo onaj ko je pravoslavan? Od kada sežu takva uverenja i da li su održiva u savremenom svetu? Pitanja su na koja bi vredilo dati odgovor. Pogotovo, koliko je takav koncept koristan ili štetan za Crkvu i samu naciju.

Od kada seže taj fenomen?

Izvesno je da se jaka identifikacija, to jest poistovećenje vere i nacije može vezivati za period pod turskim ropstvom. Osmansko carstvo je na osvojenim prostorima vršilo "dobrovoljnu" islamizaciju osvojenog prostora. Prelazak na islam je podrazumevao izvesne povlastice, što je dovelo do toga da je izvesna broj Srba i Slovena prešao na islam. Velikom, pak, ostatku stanovništva Crkva je postala osnovna institucija, koja ih je koliko-toliko sabirala i držala u jedinstvu.

Rodoljub Kubat FOTO: Privatna arhiva

Budući da u to vreme pravoslavni Srbi nisu imali nikakvu drugu instituciju, prirodno je da se nacionalni identitet jako vezivao za verski. Doduše, često se nekritički kaže kako je Crkva sačuvala narod. Ta konstatacija je polovično istinita, jer se isto tako može reći da su Srbi kao narod sačuvali pravoslavnu Crkvu na ovim prostorima. Već sam i u ranijim tekstovima pokušao da ukažem na pogrešne predstave, u kojima se Crkva doživljava kao neki entitet odvojen od naroda. Na taj narod je Crkva, i on je u teškom periodu svoje istorije očuvao pravoslavnu veru. Posebna zasluga Crkve je što je u izvesnoj meri očuvala naše pismeno i kulturno nasleđe.

Drugi razlog, koji se delom istorijski poklapa sa vladavinom Osmanlija jeste pokušaj unijaćenja u okviru Austro-ugarske monarhije. Poznato je nekoliko većih pohoda unijatizacije Srba na teritoriji Dvojne monarhije. Idejno suprotstavljanje unijaćenju sa parolom Srbin = pravoslavac posebno se naglašavalo u okviru Karlovačke mitropolije. Crkva su u ovom slučaju još angažovanije postavila kao branitelj srpstva, s tim što je tu crkvena jerarhija branila i svoju sopstvenu poziciju. Na neki način vodio se verski rat na prostoru monarhije, u kojem su pravoslavni Srbi pokušavali da očuvaju verski identitet koji je već bio jako vezan za nacionalni.

Versko i nacionalno

U odnosu na neke druge evropske narode (npr. Nemce), Srbi su se našli u sasvim drugačijoj istorijskoj poziciji. U Evropi je u 17. veku besnio tridesetogodišnji verski rat, koji se završio Vestfalskim mirom (1648. godine). Jedna od posledica tih ratova bilo je postupno razdvajanje verskog i nacionalnog identiteta. Tada je bilo Nemaca rimokatolika i protestanata, i to je priznato kao faktičko stanje. I u drugim evropskim zemljama dešavale su se slične stvari. Kada je Bizmark ujedinjavao Nemačku, on je već računao na Nemce rimokatolike i Nemce protestante. Francuska buržoaska revolucija i evropski romantizam dali su posebnog zamaha isticanju nacije kao dominantnog idnentiteta. Verski identitet je "gurnut malo po strani".

Međutim, istorijski procesi kod nas su bili u mnogo čemu različiti u odnosu na ostatak Zapadne Evrope. Tamo je već pitanje nacionalnog i verskog bilo rešeno. Kada su kod nas krenuli ratovi za oslobođenje i pojačano buđenje nacionalne svesti, desilo se nešto obrnuto u odnosu na Zapadnu Evropu. Nacionalni identitet je i dalje ostao čvrsto vezan za verski. Tu ideju su uveliko zagovarali sami teolozi, i ona seže sve do perioda između dva svetska rata i prisutna je kod najistaknutih srpskih bogoslova - Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Ideja pravoslavlja vezana je za nacionalno oslobođenje.

Ipak, tu se krila i ozbiljne opasnosti. Prvo, svi etnički Srbi koji nisu bili pravoslavne veroispovesti su postepeno amputirani iz nacionalnog korpusa. Drugo, još pogubnije je što se kod nas pravoslavlje svelo na jedan narod, i time izgubilo misionarski i saborni potencijal. Ako bi neko i hteo da prihvati pravoslavnu veru, značilo je na nekako bude posrbljen (Imao sam prilike da upoznam ljude koji simpatišu pravoslavlje, ali ne žele biti Srbi je imaju već jedan nacionalni identitet).

Da li je moguće prevazići taj problem?

Danas kada de fakto postoje Srbi ateisti ili pripadnici neke manje protestantske Crkve, jednom broju intelektualnijih ljudi je jasno da verski i nacionalni identitet nisu istovetni. Međutim, nije se lako osloboditi nastrojenja koje se vekovima oblikovalo. Tako se u glavama mnogih nacionalno orjentisanih Srba, Crkva pojavljuje kao jedan od osnovnih temelja nacije. Kao nosilac tradicionalnih vrednosti i čuvar srpstva.

Nažalost, to su pogrešne percepcije Crkve kao verske zajednice, koja nema funkciju da utemeljuje i pojačava bilo čiji nacionalni identitet. Samim tim ni srpski. Crkva ima drugačiju misiju u svetu, i ona je nadnacionalna: jedna, sveta i saborna. Njena funkcija je da propoveda Jevanđelje i da se aktivno bavi gorućim društvenim pitanjima, kao što su siromaštvo, socijalna nepravada, ekološka zagađenja i svaka vrsta devijantnih pojava u društvu (šovinizam, netolerancija, seksizam i svaki vid nasilja). To je istinska uloga Crkve u svetu, kako kod Srba tako i širom planete. Drugi je problem što mi nismo u stanju da izgradimo čvrste nacionalne institucije, koje će se više brinuti pitanjem nacionalnog identiteta.

Srpska pravoslavna crkva FOTO: Beta

Tu ulogu Crkva ne može da vrši, jer time izdaje svoju izvornu misiju i smisao postojanja na zemlji, bez obzira koliko još jake istorijske naslage. To je upravo ono što mi kao narod moramo što pre da razumemo i nađemo adekvatan model funkcionisaea Crkve i nacionalne države, uvažavajući civilizacijske standarde sveta kojem želimo da pripadamo.

 

https://direktno.rs/kolumne/373047/rodoljub-kubat-kolumna-crkva-pravoslavlje.html