Православац или Србин

[Милан М.]

1. A gostoprimstvo nije deo nacionalne identifikacije?

2. Odnosi se na "strance" koji žive među nama, a stranci su drugi narodi, druge etnije itd. Ovo čitamo uz opasku "jer i vi, tj. dvanaest plemena Izrailjeva, ste bili došljaci u zemlji misirskoj". Dakle i stranac da nam bude kao da se rodio među nama, tj. kao da je Srbin, i da ga ljubimo kao same sebe tj. kao da je Srbin.

Ти на свакој теми тераш контру.

Иначе, лепо речено.

[Berkut]

Nacionalni identitet mora biti ispod vere.U najboljem slucaju radi radi spasenja nacije(sto je danas Srbekima neophodno),moglo bi se priblizno izjednaciti,da Crkva povede Srski nacionalizam,da bude zvezda vodilja.To bi bilo vise nego dobro kopriranje jevrejskog trika.A kad bi se uspelo na tome,da cela nacija ima savez sa Gospodom,auuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu...... :Viannen_loungelizard:

[Manolis]

Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.

 

 

facenew22222222

[Danijela]

Није сваки Србин православац

Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић

 

Илустрација: Бранислав Кнежевић

 

 

Уз вест да је у албанском граду Фијери почела организована настава српског језика за Србе из те земље, добили смо и информацију да у три села у околини овог града живи више од 500 српских породица муслиманске и хришћанске вероисповести. У матици, Србији, око 85 одсто становништва изјаснило се на последњем попису из 2002. године као православци, а у неким круговима српство се везује за православље, па је по тим размишљањима Србин само онај ко је православан. Срби нису били, нити јесу, нити морају бити искључиво православне вероисповести, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић, професор канонског права и хришћанске социологије на Православном богословском факултету у Београду.

 

– Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе. Крстоваскрсни подвиг Господа Исуса Христа означава почетак постојања цркве као новог човечанства, новог рода, новог Израиља. Христос нас је искупио Богу из сваког рода и језика, народа и племена. По свој природи, дакле, црква има саборни, васељенски и наднационални карактер. Она не дели људе ни по каквој основи било националној, било расној, било старосној, било родној, било класној или сталешкој. Овакав карактер цркве не подразумева потирање и брисање разлика између људи или између народа. Напротив, сваки човек и сваки народ је призван да са својим специфичним даровима уђе у цркву – истиче протојереј-ставрофор Зоран Крстић.

Православље је несумњиви део националног идентитета Срба и наш народ чува и развија свој национални идентитет као део свог општег идентитета, онолико колико се руководи темељним хришћансккм вредностима у свом свакодневном животу, истиче наш саговорник.

 

 – У цркву се улази и у њој живи слободном вољом. Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично. Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других. Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се са том чињеницом не слажемо. Поред злоупотребе слободе вероисповести, историја познаје и злоупотребе цркве и хришћанства у националне и политичке сврхе. Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.

 

Када бисмо се, на пример, водили тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела наше историје. Нешто више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а њихов утицај био је знатно већи од удела у укупном становништву, који је чинио између три и четири одсто, објашњава историчар Чедомир Антић. Он истиче да се средњовековна Србија простирала обалом до Омиша, а касније и до Стона, па су многи српски крајеви у приморју били у одређеним раздобљима католички, као и да су бројни наши владари били католици.

 

– Срби католици су били политички Срби. Њихова породична традиција је била католичка. То је ишло дотле да је аустроугарски поданик, католик Лујо Бакотић, а не неки православни владика, преговарао о конкордату са Ватиканом у име Краљевине Србије. Перо Будмани, филолог, рођени Сплићанин, из револвера је пуцао на учеснике погромашких демонстрација против Србије које су уследиле после Сарајевског атентата 1914. године.

 

 

Асимилаторске процесе је дозволила Краљевина Југославија, а убрзала их и довршила комунистичка власт после 1945. године. Односи су били сложени, али мање напети него што би били данас. Не знам да ли се ико тако изјаснио у новије време. У Сплиту је на последњем попису избројано деветоро Срба. У Истри се више грађана изјашњава као Срби него што их је спремно да признају да говоре српски језик– напомиње Антић.

 

Срби муслимани јесу или, тачније, могли би логично бити припадници српског народа који су у одређеном тренутку примили ислам, истиче оријенталиста Дарко Танасковић, додајући да је током вишевековне османске владавине на Балкану приличан број Срба, односно словенског становништва за које се с разлогом може претпоставити да је било српско, прешао на ислам.

 

– У периоду стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум за национално раздвајање етнички и језички блиских и сродних народносних група постала верска припадност. Због тога је готово потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још Вук Караџић, „свих трију закона“, што је умногоме сузило опсег српског националног (само)одређивања. Неретко и противно осећању Срба муслиманске вере, јединим природним стањем сматрало се, и сматра се, да Срби могу бити искључиво православни, а данас, наравно и атеисти, али с православном традицијом. Срби муслимани су, тако, усмерени ка националном идентификовању са својом верском припадношћу, односно уливању у нациотворни процес чији је коначни израз бошњачка нација. Многи појединци који су религијски или културно-традицијски били муслимани, национално су се осећали Србима, а неки истакнути су то и у новије време јавно исказивали. Статистички, а и политички, то је, међутим, било ирелевантно, а често је доживљавано и као провокација и нарушавање утврђеног поретка ствари, ма колико људски било аутентично. Стога је нација политичка формација. Срба муслимана данас као друштвено институционализоване скупине нема – истиче Танасковић и додаје да управо та чињеница чини вест о „Србима муслиманима“ из околине града Фијере интересантном.

 

Јелена Чалија

објављено: 26/09/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nije-svaki-Srbin-pravoslavac.lt.html?fb_action_ids=1505162016439216&fb_action_types=og.recommends

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Zayron]

Jak to že není? A co Morava pravoslavná:

https://www.youtube.com/results?search_query=pravoslavn%C3%A1+morava

 

Da sam pravoslavac bio bih pod njegovom jurisdikcijom, vladika Simeon,

arhiepiskop olomoucki i brnjenski, civilnim imenom Radivoj Jakovljević,

sjajan vladika i duhovnik, nedavno sam o njemu razgovarao sa svojim

češkim pravoslavnim prijateljom, on je ponos i dika moravskog pravoslavlja.

Vladyka Simeon, ja ga takodjer vrlo užavavam i poštujem ovdje i kao katolik, malo je takvih ljudi na svijetu kao on.

[МилошБГ]

Uvek cu se prisecati onog razgovora sv.ave Justina i komuniste iz voza... Kad ga je komunista ateista ubedjivao da je Srbin zato sto je rodjen u Srbiji,na srpskoj zemlji,pa ga je sveti ava presekao rekavsi da i volovi se tele tj radjaju po Srbiji i srpskoj zemlji pa ih to ne cini Srbima.

[Zayron]

.

Измењено Децембар 31, 2014 од verum est in beer
Претера га! Држи се теме!

[Zayron]

Edit:

Vladyka Simeon, ja ga takodjer vrlo užavavam uvažavam i poštujem ovdje i kao katolik, malo je takvih ljudi na svijetu kao on.

 

Inače nisu svi Srbi pravoslavci, ovi su uglavnom tj. većinom 

katolici i manjinom protestanti, niko od njih nije pravoslavac:

Rjana Łužica - Rědna Łužyca (Рідна Лужиця) - anthem of Lusatian Sorbs

 

 

 

 

Ovdje sad možete vidjeti futbalsku utakmicu lužičkih Srba protiv karantanskih

Slovenaca, dosta rijetko vidjeno kod vas u Srbiji, gotovo kuriozitet ili egzotika:

EUROPEADA 2012: Sorben gegen Kärntner Slowenen - Sorbs against Carinthian Slovenes

[Zayron]

 

Претера га! Држи се теме!

 

No, tak, dam taj video tamo u grčku muziku a bude svima sve fajn.

[Ненад Р.]

Чињеница је да када се спомене Србин , по систему аутоматизма каже се да је Православне вере . И већина Срба се тако изјашњава , али је жалосно да ид оног броја Срба који се изјашњавају као православци , мали број поштује Православне обичаје.

[Ел Џи]

Како је једна турска породица открила православље

 

Недеља, 09. децембар 2007.

Аутор: В. "Катимерини тис Кириакис"

 

Ахмед и Неџла су само неки од више хиљада Турака који су задњих година променили веру, и међу реткима су који то не крију. Причају о свом духовном трагању које их је довело до Православља, и о томе како је бити хришћанин у Турској.

 

Турска штампа објашњава недавна масовна крштења у земљи као „повратак коренима“ оних турских грађана који су грчког или јерменског порекла. Да ли су национални корени имали одлучујућу улогу код ваше одлуке да постанете хришћани?

 

Ахмед: Порекло игра улогу у одређеним случајевима, али не и код нас. Ја сам рођен у Кападокији а моји преци су дошли са Кавказа. Колико знам, у мојој породици није било хришћана. Улазак у Православну цркву је плод мог личног избора.

 

Неџла: Мајка ми је из Кавале, а отац је Понтијац. У мојој породици неки говоре на ромејском (локални грчки дијалект исламизираног становништва). Напуштање ислама и моје примање православља није везано за било које порекло.

 

"Ромејски етнос"

 

Турски идентитет је историјски толико тесно везан уз ислам да многи Турци никако не могу да схвате да неко може истовремено бити Турчин а немуслиман. Како се ви осећате по том питању?

 

Н.: Истина је да те многи не сматрају за „Турчина“ ако исповедаш другу веру, а нарочито ако си хришћанин или јудаиста. Они сматрају да ако си друге вере да си и друге националности.

 

А.: Узроке треба потражити у историји. Османлијска традиција је била да се становништво дели на етничке групе – милете, и то на основу религије. На пример, сви православни су чинили „православни етнос“ (милет) и администрација није придавала никакву важност њиховим националним коренима, тј. да ли су Бугари, Срби или Грци. У Кападокији, одакле потичем, оно што је становнике делило на Ромеје и Турке је била религија. Православни у области Талас, мом родном крају, говоре турски језик као матерњи и чак служе свету литургију на турском. Оно што их је чинило делом „ромејског етноса“ је њихова припадност Православној цркви.

 

У турској историји има и другачијих примера. У прошлости се догађало и да су поједина турска племена примала хришћанство, нарочито међу турском дијаспором. Постоје Турци хришћани у средњој Азији, православни Гагаузи у Румунији (заправо у Републици Молдавији, прим. преводиоца), а и у самој Турској су хиљаде примиле хришћанство. Ја сам сада хришћанин, али и стопостотни Турчин и мој матерњи језик је турски. Осим тога, подела становништва по религијском кључу је данас застарела. Људи се још увек ишчуђавају када чују да је неко Турчин а хришћанин, али то полако почиње да се мења.

 

- Чиме се професионално бавите?

 

Н.: Студирала сам дијететику и бавим се волонтирањем.

 

А.: Био сам менаџер у неколико великих државних монопола (државних предузећа без конкуренције на тржишту) и живео једно време у САД-у. Онда сам се бавио бизнисом у Белгији…

 

Пут до православља

 

- Ахмед-беј [1], да ли ваша одлука да примите православље има везе са временом када сте живели и радили у хришћанским земљама?

 

А.: - Не, тло за то је било припремљено много раније. Нажалост, у Турској се хришћанство представља као нешто што долази „извана“. То је грешка, јер Православље је део историје ове земље. То је видљиво и из повластица које је Мехмед Освајач дао (Цариградској) Патријаршији.

 

Прве представе о хришћанству добијају се још у детињству, али кроз призму ислама. Многи муслимани исказују велико поштовање према хришћанима а то поштовање следи из тога што сам Куран прихвата Исуса као пророка. Муслимани генерално исказују поштовање и према Пресветој Богородици. Вероватно сте већ имали прилику видети мноштво муслиманских верника по ромејским (грчким) црквама у Граду (Цариграду тј. Истамбулу). Они се долазе поклонити свецима и траже помоћ (за различите проблеме). (Из наведенога је видљиво да) у Турској одраније постоје (какви-такви) темељи за примање хришћанских порука.

 

Ако и постоје проблеми, њихове узроке треба потражити у двема странама – образовању које се добија и незнању. На пример, многи муслимани не разумеју смисао Свете Тројице и мисле да ми верујемо у три бога и да је хришћанство политеистичка религија. Не говорим ово да бих критиковао (ислам), већ ово узимам просто као пример дезинформације. Не осећам да имам право да критикујем ислам, религију коју сам напустио. [2]

 

- Неџла ханум, да ли је ваша (духовна) потрага започела у Турској?

 

Н.: - Да, и то још док сам студирала. Моја породица је била у целини религиозна, али то не значи да се баш буквално придржавала свих прописа ислама. Сами смо се идентификовали (доживљавали сами себе) као муслимани, па тако и ја, све док се за време студија у Анкари нисам почела удаљавати од ислама. Родитељи су ми допустили приличну слободу што се тиче религије. Са остављањем ислама, осетила сам празнину коју је требало попунити. Читала сам, и трагала сама. Кренула сам путем који ме довео до Православља.

 

- Следи ли из овога да је и ваш пут до Православља резултат „домаћег“ опита, без утицаја из иностранства…?

 

А.: Сваки утицај са стране хришћанства (какво је) у Америци и Европи може само штетити. Уопште се нисам осећао добро међу тамошњим хришћанима. Одвраћали су ме од хришћанства, јер су га претворили у психотерапију. Они иду недељом у цркву да би се растеретили. Циљ религије је да попуни једну другу празнину. У Европи се хришћанство претворило у вашар, без икакве везе са религијом. Да узмем за пример Рождество Христово (Божић), многи људи (тамо) честитају једни другима са „Срећни празници“, уместо „Срећно Рождество“. У Европи људи имају површну везу са хришћанством и немају знања о његовој духовној садржини.

 

- Да ли се овдашњи хришћани разликују од европских?

 

Н.: - Много смо ближи суштини и традицијама хришћанства.

А.: - И много религиознији.

Н.: - Барем се трудимо испуњавати све захтеве своје вере. Идемо у цркву сваке недеље, свако вече заједно читамо Свето писмо, молимо се заједно.

 

- Да ли сте у контакту са месном ромејском (грчком) заједницом?

 

А.: - У блиском смо контакту, јер се срећемо сваке недеље у цркви. У ромејској заједници има много симпатичних људи и са некима смо се спријатељили. Свако од њих се нуди да нам шта да. Литургије се служе у разним црквама (храмовима). Често идемо у цркву у Нихори. Лакис Вингас, председник верске општине, чак даје Неџли да чита „Отче наш“ на турском.

Н.: - Да, читам за туркофоне вернике (смеје се).

 

- Сигурно вам је тешко пратити целу службу на грчком?

 

А.: - За сваку службу се унапред припремамо код куће, тако да би могли (активно) учествовати. Имамо двојезичко издање Новог завета, тако да можемо да пратимо службу и из турски текст. Важно је да се разуме, да би се могло (активно) учествовати…

 

- Несрећни раскол којим се од Патријаршије одвојио папа Јевтимије током 20-их година прошлог века и оснивање „Турске православне цркве“ отежава увођење (и) турског језика у грчке парохије у Граду – нешто што су већ учиниле друге хришћанске деноминације.

 

А.: - Да, тачно је тако… Надамо се да ћемо с временом дочекати да се у Православној цркви служи литургија и на турском језику. Данас се на турском чита само „Символ вере“. Потребно је решити и проблем који је направио папа Јевтимије – непријатељство између цркава је (просто) неприхватљиво. Сви православни би требали да се потчињавају Васељенској (Цариградској) патријаршији… [3]

 

Поштују нашу одлуку

 

- Да ли наилазите на негативне реакције у друштву због промене вере? Да ли се бринете због тога?

 

А.: - Нисам доживео ништа негативно и не могу рећи да сам забринут.

 

Н.: - Нисам се срела са негативним реакцијама. Породица ми је била изненађена, али поштују мој избор.

 

- Шта мислите, да ли постоји много сличних људи у Турској који ће следити ваш пример и прећи на хришћанство?

 

А. и Н.: - Да, има их много.

 

- Како било, до данас их се мало крстило…

 

Н.: - Истина је да има много више оних који су се крстили од оних који су то спремни „показати“ (јавно посведочити). Такви се боје реакције људи око себе. Они су тајни хришћани.

 

А.: - Да, страх постоји. Али, то би требало да се промени, нарочито однос друштва према онима који су променили веру. У сваком случају, Православна црква не упражњава никакав прозелитизам. Заправо обратно, она поставља високе захтеве на оне који желе да промене веру. Мора се дуго ићи на веронауку и проверава се искреност жеље за променом вере.

 

- Значи ли то да и није баш тако лако приступити Православној цркви?

 

Н.: - Да, задњих година (нарочито), али ми ни не очекујемо много (по том питању).

 

- Плашите ли се због напада на хришћане, као што су нпр. убиство оца Сантора (ркт.) у Трабзону и покољ хришћана у Малатији? Шта мислите, каква је позадина ових напада?

 

А.: - Не верујем да ће тако нешто да се деси у престоници. Преговори Турске са Европском унијом видно мењају земљу. Турци постају све отворенији и толерантнији. Али уз све ове промене природна је и реакција неких екстремних кругова. Параноично противљење напретку се среће међу свим екстремистички настројеним круговима у свету, али ти су (увек) на периферији друштва.

 

Превод са грчког на бугарски: Златина Иванова

 

Извор: Двери.бг

 

[1] „Беј“ (старински „бег“ – некадашња племићко-војна титула у Османлијском царству, значи „велики“ а у данашњем смислу „одрасли“) је наставак који се у савременом турском језику додаје мушкарцима иза имена и значи господин, а женама се додаје наставак „ханум“ (старински израз код наших муслимана је „ханума“) и значи госпођа.

[2] Овде се ипак види страх који је присутан код хришћана у Турској која је из године у годину под режимом премијера а сада председника Реџепа Тајипа Ердогана све мање секуларна земља. У исламу је казна за напуштање ове религије смрт.

[3] Зато што је то према канонима територија за коју је надлежна Васељенска (Цариградска) патријаршија.

[Ел Џи]

Др Лујо Бакотић - познати Србин римокатоличке вере: http://sr.wikipedia.org/sr/Лујо_Бакотић

 

Лујо Бакотић је за нашу културу данас првенствено значајан по свом преводу Светог писма. Хрвати (Сарајевска надбискупија и Хрватскох библијско друштво) су задњих година приредили више редигованих (стручно и језички осавремењених) издања Библије у преводу некадашњег сарајевског надбискупа Ивана Шарића. Ваљда ћемо и ми дочекати једном да и Бакотићев превод доживи једно издање од православних. Стручна и правописна редакција не би биле излишне. Ево једног таквог примера на првој глави Постања из Бакотићевог превода:

 

1 У почетку створи Бог небо и земљу.

2 Земља беше пуста и празна; над безданом беше тама, и дух Божји лебдијаше над водама.
3 Бог рече: Нека буде светлост. И би светлост.

4 Бог виде да је светлост добра; и Бог растави светлост од таме.

5 Светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. Тако би вече и би затим јутро. То је био дан један.
6 Бог рече: Нека буде простор између вода, да раставља воде од вода. (И би тако.)7

Бог створи простор, и растави воде под простором од вода над простором. И би тако.

8 Простор назва Бог небо. (И Бог виде да је то добро.) И би вече, и би јутро, и то је био други дан.
9 Бог рече: Нека се саберу воде што су под небом на једно место, и нека се покаже суво. И би тако. (Воде под небом се сабраху на своја места, и показа се суво.)

10 Суво назва Бог земљом, а зборишта водена назва морима. И Бог виде да је то добро.

11 Затим Бог рече: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе (по својој врсти и обличју), и дрвеће родно, које даје плод по врстама својим, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако.

12 И земља пусти из себе траву, биље што носи семе по врстама својим (и обличју), и (плодно) дрвеће које даје (на земљи) плод, у коме је семе његово по врстама његовим. И Бог виде да је то добро.

13 И би вече и би јутро, и то је био трећи дан.
14 Бог рече: Нека буду светлила у простору небеском, (да осветљавају земљу и) да деле дан и ноћ, да буду знаци који ће обележити времена, дане и године; 15 и нека светле на простору небеском, да обасјавају земљу. И би тако.

16 И Бог створи два светлила велика: светлило веће, да управља даном, и светлило мање, да управља ноћу, и створи и звезде.

17 Бог их постави у простор небески, да обасјавају земљу

18 и да управљају даном и ноћу и да деле светлост од таме. И Бог виде да је то добро.

19 И би вече и би јутро, и то је био четврти дан.
20 Бог рече: Нек проврве воде живим животињама и нека лете птице изнад земље к простору небескоме. (И би тако.)2

1 И Бог створи рибе велике и све живе животиње што се мичу, које проврвеше по водама, по врстама својим, и све птице крилате, по врстама њиховим. И Бог виде да је то добро.

22 И Бог их благослови говорећи: Рађајте се, множите се и напуните воде морске; и птице нек се множе на земљи.

23 И би вече и би јутро, и то је био пети дан.
24 Бог рече: Нека земља пусти из себе живе животиње, по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако.2

5 И Бог створи животиње земаљске, по врстама њиховим, и стоку по врстама њезиним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И Бог виде да је то добро.
26 Затим Бог рече: Да начинимо човека по обличју и по прилици Нашој, па нека има он власт над рибама морским и над птицама небеским, (и над зверима) и над стоком и над целом земљом, и над свим гмизавцима који гамижу по земљи.

27 И Бог створи човека по обличју Своме; по обличју Божјему створи га; створи човека и жену.

28 И благослови их, и рече им Бог: Рађајте се, множите се и напуните земљу, и владајте њом, и имајте власт над рибама морским (и над зверима), над птицама небеским (и над свом стоком и над свом земљом), и над свим животињама које се по земљи мичу.

29 Још рече Бог: Ево дајем вам све биље што носи семе по свој земљи и сва дрвета родна која семе носе. То да вам је за храну вашу.

30 А свим животињама земаљским и свим птицама небеским, и свему (гамади) што се миче на земљи, и у чему има даха живота, дајем сву траву зелену за храну. И би тако.

31 Тада погледа Бог све што је створио, и гле, све добро беше. И би вече и би јутро, и то је био шести дан.

 

[Ignjatije]

Србин не мора бити православац. Али су српска историја, култура, фолклор, књижевност, уметност... доста везани за Православље. Православље је нераскидиви део српског народа, његовог идентитета. Није ни једна друга вера и/или невера.

[Agnostik]

Jeste, staroslovenski paganizam je jos vise vezan za identitet Srba.

 

Da, malo morgen. 

 

Retki su primeri Srba katolika u Srba Muslimana u istoriji i uvek su bili izuzetak. 

[Ненад Р.]

Jeste, staroslovenski paganizam je jos vise vezan za identitet Srba.

Јесте , али колико је мени познато и друге вере имају своје паганизме и не видим ништа лоше у томе , напротив , по мени је то богаство наше вере .

Не мора да значи да све што је старо да није добро и да треба одбацити као нешто примитивно и заостало ,  а са друге стране да све што је савремено да је добро и треба све прихватити.