Богослужбени водич

[JESSY]

 

Други део полијелеја је величаније, величање с изaбраним стиховима псалама. Оно се поје у случају празника Господњег, Богородичног или светих. На бденијима уочи великих празника и у част светих, на почетку певања полијелеја на средину храма износи се икона празника или светога и полаже се на налоњ, да би се по окончању полијелеја пред њом певало величаније празнику или светоме са изабраним псалмом. Ова величанија са изабраним псалмима такође се налазе на крају Псалтира, у Ирмологиону  и у Служебнику. Величаније први пут обично певају свештенослужитељи, а затим свака певница по реду пева по један стих изабраног псалма и после сваког стиха понавља величаније. На крају се пева Слава и ниње, Алилуја три пута, Слава Теби Боже, и последњи пут величаније опет певају свештенослужитељи. За време величања врши се кађење храма. На недељном свеноћном бденију величања може и да не буде, оно се поје само у оном случају ако на недељу пада празник, за којег је одређено да се служи свеноћно бденије или  јутрење са полијелејем.

[JESSY]

За време певања догматика или последње празничне стихире на И ниње обавља се такозвани вечерњи вход. Царске двери се отварају, свештеник и ђакон, обилазећи престо са десне стране, излазе из олтара на северне двери и пролазећи преко солеје заустављају се пред царским дверима. Ђакон носи кадионицу, а испред њих носе се две свеће. Прилазећи царским дверима свештеник стаје директно наспрам њих. Ђакон стаје са десне стране свештеника, мало иза њега и сагнувши главу тихо, да га само свештеник чује, говори: Господу се помолимо. А свештеник тајно изговара молитву входа (у пракси, ако свештеник не зна напамет ову молитву, онда је чита из Служебника пре входа). Затим ђакон, окадивши иконе и свештеника, показује ораром на исток и говори свештенику: Благослови, владико, свети вход. Свештеник крстообразно благосиља руком ка истоку и тихо говори: Благословен вход светих твојих, свагда, сада и увек, и у векове векова. Ђакон за себе тихо каже: Амин, па окадивши свештеника одлази, стаје на пређашње место, где кади икону Пресвете Богородице, а ако је празник Господњи икону Спаситеља, и чека крај певања стихире. По окончању певања, изобразивши кадионицом крст посред царских двери, ђакон гласно објављује: Премудрост, прости и улази у олтар, а за њим улази и свештеник, целивајући иконе са обе стране царских двери и благосиљајући руком свећеносце (а не оне који се моле).
 

Вечерњи вход символизује долазак у свет Божанског Искупитеља, којег су предсказивали старозаветни пророци и који својим крстом поново отвара палом људском роду врата раја. Вечерњи вход је настао на основу два литургијска входа, али се од њих разликује по томе што се врши без Јеванђеља и без дарова (са Јеванђељем вход на вечерњем бива само онда када се оно и чита, на пример на Литургијама Пређеосвећених Дарова током Страсне седмице или на Васкршњем вечерњем). Ту свештеник символизује Христа Спаситеља, ђакон Претечу, а свеће духовну светлост коју је Господ донео на земљу. Кадионица символизује да се заступништвом Господа Искупитеља наше молитве као тамјан узносе ка престолу Божијем.
 

Историјски развој вечерњег входа донекле се може пратити у вези са древним византијским обичајима, где је кађење миомирисима пратило царске изласке, а испред римских царева у поворкама су ношене бакље. Тај обичај је прешао и у Цркву. У Византији су пред патријарсима носили свећњак са запаљеном свећом.

 

[JESSY]

Возглас (грч. ἐκφώνησις – уздизање тона или гласа) је гласно изговорени почетак  богослужења или најава одређеног дела богослужења, или пак завршетак литургијске молитве или јектеније. Возглас најчешће садржи тројичну доксологију, односно слављење трију лица Свете Тројице, тако да се може рећи да возглас представља један вид малог славословља. Свештеник произноси возглас на један начин који није ни појање, али ни обично читање (грч. термин је εκφώνως). Почетни возгласи су:

 

Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова
– почетни литургијски возглас.

 

Слава Светој, и јединосуштној, и животворној, и нераздељивој Тројици
– почетни возглас јутрења, свеноћног бденија и благодарења.

 

Благословен Бог наш, свагда сада и увек и у векове векова
– почетни возглас свих осталих служби, тајинства и свештенодејстава.

 

Завршних возгласа има више, а најуобичајенији су:

 

Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова
– на крају молитве 1. антифона, прве молитве верних и др.

 

Јер је Твоја моћ, и Твоје је царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова
– на крају молитве 2. антифона.

 

Јер си свет, Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек
– на крају молитве Трисвете песме.

 

Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова
– на крају молитве усрдног мољења.

 

Да свагда чувани влашћу Твојом, Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова
– на крају 2. молитве верних.

[JESSY]

  

 

Трећи покривач којим се покривају свети дарови, већих димензија од два доња покривача (дарци), првобитно прављен од танког материјала – на шта указују и речи воздух и вео – којим се покривају часни дарови приликом вршења проскомидије и после њиховог полагања на свету трпезу, пошто се скину друга два покривача. Воздухом свештеник обично маше изнад часних дарова после њиховог откривања приликом произношења (изговарања) Символа вере. Ова пракса је касније изазвала и благосиљање њиме на Благодат Господа нашег Исуса Христа... На грчком се воздух још назива и ἀναφορά или ἀμνός, зато што је отприлике у XV веку, под утицајем одређене символике, на њему почео да се везе или слика мртав Христос. Тада је, када би служило више свештеника, воздух био изношен приликом великог входа, као плаштаница, а на Литургијама које је служио само свештеник, он га је стављао на рамена и тако вршио велики Вход, а ако би са њим служио и ђакон, свештеник је њему стављао воздух на рамена, као што је то остало до данас. Од оваквог типа воздуха произашла је плаштаница. Воздухом се покрива лице упокојеног клирика приликом сахране.

[JESSY]

Вонмем (грч. πρόσχωμεν), црквенословенска реч од глагола „вњати“ – „слушати“, а преводи се на српски језик са „пазимо“; узвик којим током богослужења свештена лица  позивају вернике на пажљиво слушање Апостола, Јеванђеља и молитава; узвик који је усмерен на задобијање посебне пажње у најважнијим тренуцима појединих обреда.

 

[JESSY]

    

 

Вход, улазак (грч. εἴσοδος), представља богослужбену радњу коју врши свештенство и чланови нижих црквених чинова, а она подразумева излазак из олтара на северне двери, обилазак око амвона и поновни улазак у олтар кроз царске двери. Разликујемо: мали и велики вход на Литургији, и вход на вечерњу.
 

Вход на вечерњу обично се изводи са кадионицом, али може да буде и са Јеванђељем, ако се оно том приликом чита – нпр. на Велики петак.
 

Мали вход је у старини био стварни улазак свештеника и архијереја са народом у цркву, после литургијског проласка кроз град. Том приликом је ђакон уносио Јеванђеље у храм. Са изменама у богослужбеном поретку и архитектонским решењима храма, овај вход је попримио данашњи облик. Свештеник узима књигу Јеванђеља са свете трпезе, даје је ђакону и њих двојица, обилазећи трпезу, излазе на северне двери, док им претходе чтеци и ипођакони са свећама и рипидама, обилазе око амвона, свештеник чита одговарајућу молитву входа и заједно улазе кроз царске двери у олтар. За време малог входа хор пева крај 3. антифона(Слава, и ниње) и входни стих.
 

Велики вход је изворно представљао доношење припремљених часних дарова – хлеба и вина, из посебне просторије изван храма – пастофорије, у олтар. Овај вход данас представља преношење часних дарова са жртвеника (проскомидије) на часни престо, изласком кроз северне двери, и уласком на јужне. Током входа врши се спомињање надлежног архијереја, свих православних хришћана, итд. Док се врши велики вход, прекида се Херувимска песма, а њен наставак пева се на крају входа.

[JESSY]

 

Псаламски стихови са стихирама, почетни део вечерње, одмах после катизме и мале јектеније. Најпре се певају стихови 140. псалма – „Господи возвах“: Господе, Тебе зовем, услиши ме. Услиши ме, Господе. Господе, Тебе зовем, услиши ме; чуј глас мољења мога, када вапим Теби. Услиши ме Господе. Да се уздигне молитва моја, као кађење пред лице Твоје; подизање руку мојих, жртва вечерња. Услиши ме Господе. А затим се певају или читају стихови из псалама 141, 129. и 116. уз које се као припев певају стихире на Господи возвах, новозаветног садржаја у којима се прославља празник или свети у чију се част служи бденије. Последња стихира посвећена је Пресветој Богородици и зове се догматик. У парохијској пракси псаламски стихови се не читају, већ се само на последњих шест, или четири стиха певају стихире. У овим псалмима развија се тема тужног молитвеног вапаја палог човека Богу. За време појања врши се кађење олтара и  храма. То је символ старозаветних жртвоприношења – праслика Крсне Жртве.
 

На недељном бденију стихирâ на Господи возвах увек има десет (то се зове „на 10 стихире“), за друге празнике осам („на 8 стихире“). У недељне дане, кад нема ни празника ни светога који се празнује, узима се 7 стихира из Осмогласника и 3 стихире из Минеја светитељу који се слави тог дана.
 

Ако су светоме у Минеју одређене стихире на шест, онда се из Осмогласника узима 6 васкрсних стихира, а четири светоме.
 

Ако у недељу падне претпразништво и попразништво или оданије празника, онда се певају само четири васкрсне стихире, а осталих шест из Минеја, при чему три претпразништву или попразништву, а три дневном светом; а у случају оданија празника – 6 празнику.
 

Ако је претпразништво или попразништво и свети са полијелејем, онда се певају само три васкрсне стихире, три стихире претпразништва или празника и четири стихире свецу који има полијелеј.
 

На свеноћном бденију никада нема више од десет стихира.
 

У периоду Посног и Цветног Триода уместо стихира дневном светом додају се стихире Триода којих је обично три или четири. Ако се у том периоду буде свети са полијелејем, онда му се додају три (или четири) стихире на рачун васкрсних стихира из Осмогласника.
 

При томе треба знати да васкрсне стихире из Осмогласника у периоду Цветног Триода нису уобичајеног гласа, него онога који је указан за дату недељу, а штампају се тамо где им је место у самом Триоду.

[JESSY]

Дискос (грч. δίσκος) је округао плитак тањирић намењен за евхаристијски хлеб. Он се израђује без подножја или са ниским подножјем, и без украса – јер би они отежали сакупљање честица. На дискос се, у току вршења проскомидије, полаже агнец који се освећује приликом освећења часних дарова. На њега се, такође, према каснијој византијској пракси, стављају и честице у част Богородице, светих, као и живих и упокојених верника. Символички, дискос представља одар на који је положено тело Господње после распећа, небо, свет, или, према каснијем тумачењу, витлејемске јасле. На њега се полажу и честице моштију светих приликом освећења храма.

 

[JESSY]

 

Богородичан који се пева као последња стихира на Господи возвах, у току входа на недељном и празничном вечерњу. У догматику се излаже догмат оваплоћења Сина Божијег. Догматици су прави богословски бисери, а њихов аутор је Свети Јован Дамаскин. Догматика има укупно осам, према броју гласова, и наведени су у Октоиху (и у нотном Осмогласнику), а осим тога на крају Минеја и у Часослову. Руски литургичар М. Скабаланович запажа везу између свих осам догматика по њиховом садржају. „У догматику првог гласа излагање догмата о Оваплоћењу започиње указивањем на васељенску славу Пресвете Дјеве; тиме као да се подсећа на обећање о Семену жене, дато прародитељима у рају, а испуњено на Пресветој Дјеви. У догматику другог гласа показује се однос старозаветних праслика према новозаветним догађајима. У догматику трећег гласа показује се само рођење по телу Господа нашег Исуса Христа, начин тог рођења. Пошто је неопходно да се зна циљ Оваплоћења Сина Божијег, то се открива у догматику четвртог гласа. Даље, нама је несхватљиво како је Мајка Божија, будући Дјева, родила Христа и како је после рођења остала Дјева: то се донекле приближава нашем поимању кроз садржај догматика петог гласа (кроз неке старозаветне праслике). Пошто ми још не знамо на који су начин у лицу Исуса Христа сједињене две природе, Божанска и људска, о томе се говори у догматику шестог гласа, то јест да су две природе несливено и нераздељиво сједињене у једном лицу Богочовека. Међутим, и поред свих објашњења, Оваплоћење Бога Логоса је тајна која је лакше разумљива вером, него испитивачким умом; зато се у догматику седмог гласа каже да се оно догодило на натприродни начин. У догматику осмог гласа догмат о Оваплоћењу Бога Логоса излаже се кратко и јасно“.

[JESSY]

 

 

Ђакон (грч. διάκονος – слуга, служитељ) – црквени служитељ непосредно везан за епископа, изабран хиротонијом као онај који представља нижи чин и степен свештеничке службе у Цркви. Ђакони се спомињу у Делима Апостолским 6, 1–6, где се иначе чува прва напомена о организовању служења за јелинистичким хришћанским трпезама (то јест, међу Јудејима ван Палестине који су имали своје синагоге, где се Библија читала на грчком). Јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона (Дап. 6, 1–6), подвлачећи да су они примили своју службу кроз „полагање руку“, тј. у свештеном чину који су извели апостоли а преко којег се пренела сила Духа Светога. Ђакони су имали литургијску и катихетску функцију коју су вршили једино црквени служитељи или апостоли. У Дап. 6, 2 – „Не доликује нама (апостолима) да оставивши реч Божију служимо око трпезе“ – реч је о улози која је припадала ђаконима у раздељивању Евхаристије и агапа (уп. Дап. 2, 42.46). Из других места произлази да су ђакони проповедали (Дап. 6, 10; 7, 2; 8, 5. 38; ђакон Филип проповеда Јеванђеље у Самарији и у другим местима) и да су вршили и друге Тајне (Дап. 8, 28).
 

Свети Апостол Павле описује услове уласка у степен ђакона: кандидат се уводи у службу кроз хиротонију (1. Тим. 5, 22), пошто је проверен за ту мисију (2. Тим. 3, 10), доказавши даје за то подобан (1. Тим. 3, 8.9.12).
 

Иако се титула διάκονος даје било ком облику служења (διακονίᾳ) у Цркви, ипак у Новом Завету она означава посебну функцију, то јест најнижи степен јерархије (као у Филипљ. 1, 1, где се јасно говори о ђаконима и епископима). Ђакони су примани чином полагања руку који су вршили Свети Апостоли (Дап. 6, 7). Они треба да испуњавају извесне посебне услове и помажу епископима како у приношењу евхаристијске жртве тако и у административним потребама. Будући да је служење за трпезом везано за агапе, а свакодневни принос је у вези са евхаристијским приносом, ђакони имају и литургијску функцију.

[JESSY]

Епиклеза (грч. ἐπίκλησις, лат. invocatio – призивање ради освећења) – врхунећа тачка канона Евхаристије, кад се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да пошаље Духа Светога ради претварања дарова у тело и крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије.
 

Епиклеза не може заменити ни анамнезу ни молитву благодарења, нити пак обратно. Епиклеза се јавља већ на крају другога века у различитим облицима. Помињу је Свети Иринеј, по коме освећење дарова бива изговарањем призивања; Свети Кирило Јерусалимски вели да се призивање упућује Светоме Духу. Свети Василије Велики (0 Светоме Духу, XXVII, 65) сврстава молитву епиклезе међу оне литургијске елементе који су предани кроз неписану тајанствену традицију.
 

У православној светотајинској теологији улога и потреба епиклезе у евхаристијској Литургији посматра се у склопу доктрине о Светој Тројици, посебно са икономијом ипостаси Свете Тројице. По Светом Григорију Чудотворцу, свако освећујуће делање полази од Оца, пролази кроз Сина и остварује се у Духу.
 

Пошто је обожујуће делање својствено Светоме Духу, епиклеза је повезана са природом жртве, јер се принос освећује Духом Светим (Рим. 15, 16; Бр. 11, 9). Према Посланици Јеврејима (9, 14), Дух узима место огња, елемента који је у старозаветном жртвоприношењу повезан са крвљу (уп. 1. Цар. 18, 25–39 – Илија призива огањ који сагорева жртву свеспаљеницу). Свети Јован Златоусти тврди да свештеник не низводи огањ, него Духа Светога. У том смислу могло би се рећи да је присуство Духа живо и јасно у целокупном литургијском делању, као и у светотајинском делању уопште, јер стављање Цркве у ситуацију да освећује, у стање једине моћне силе која може учествовати у Христовој жртви, јесте дар Светога Духа. По својој ширини појам епиклезе показује свако литургијско или светотајинско делање Светога Духа које претходи пројављивању прослављенога Христа.

Молитва епиклезе:

 

Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка, Твоје од Твојих, Теби приносећи од свега и за све (Теби певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо и молимо Ти се, Боже наш).
 

Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове. И учини овај хлеб часним телом Христа Твога. А то што је у чаши овој часном крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим.

 

[JESSY]

 

Део презвитерске одежде, епитрахиљ (грч. ἐπιτραχήλιον, од ἐπι – на, τράχηλος – врат), „навратник“, ставља се око врата и преко груди и спушта се на доле. Епитрахиљ није ништа друго до ђаконски орар, стављен око врата, тако да се оба његова краја спуштају напред. У старини приликом посвећења ђакона за јереја епископ је, уместо да на њега положи епитрахиљ, само пребацивао задњи крај орара на десно раме, тако да оба краја висе са предње стране. На то указује и сам облик епитрахиља, који као да представља надвоје пресавијен орар. Епитрахиљ означава двоструку благодат свештенства која је дарована јереју. Приликом стављања епитрахиља произноси се молитва Благословен Бог Који излива благодат Своју на свештенике Своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут од хаљине његове (Пс. 132, 2). Јереј без епитрахиља, као и ђакон без орара, не обавља ни једну службу. Мање свечане службе он служи само са епитрахиљем.

 

[Arsenija]

[JESSY]

 

Жезло, жезал или палица, знак је пастирске власти над паством и очинске бриге o њој. Зато се назива још и патерица (грч. πατερήσσα) од патир (грч. πατήρ) – отац. Жезал се архијереју уручује као знак тога да треба да напаса Цркву Христову. У манастирима жезал се такође даје архимандриту и игуману, у знак њихове духовне власти над монашком обитељи којој су постављени за старешине. Жезал се прави са попречном нешто извијеном пречком на врху. Понекад се уместо ове пречке представљају змијске главе које означавају мудрост пастирске власти (Будите мудри као змије – Мт. 10, 16). Врх жезла се овенчава крстом. На архијерејској палици, а понекад и на архимандритској, код рукохвата се веша невелико златоткано платно, којим се обавија врх жезла ради украшавања. Архијереј улази и излази са жезлом у рукама, док остало време жезло држи чтец који се зове „жезлоносац“. Док држи жезло он нема права да се ослања на њега, него је дужан да га држи „обема рукама, мало подигнуто“. За време малог и великог входа на Литургији жезло се носи напред. Остало време држи га чтец, стојећи обично покрај Спаситељеве иконе на солеји.

[JESSY]

Завршна литургијска молитва. Свештенослужитељ на крају Литургије напушта олтар и изговарајући у миру изиђимо, придружује се сабрању ради завршног мољења, заамвоне молитве. Управо као што је на почетку Литургије Свештеников улазак у олтар и његов узлазак до светог престола (Горњег места) био израз евхаристијског кретања нагоре, његов повратак међу верне у броду цркве израз је повратка Цркве у овај свет.
 

У древној Цркви, Литургија се завршавала изговарањем молитве полагања руку од стране епископа који је, том приликом, иза амвона полагао своје руке на главе верника. После ове молитве, народ је отпуштан сa  богослужења у миру. У византијској Литургији, молитва полагања руку добила је назив заамвона молитва, јер ју је иза амвона, где се и данас чита, читао eпископ или презвитер. Литургијско предање сачувало је више десетина различитих заамвоних молитава. Данас се на Литургији употребљава једна заједничка молитва целе литургичке године: Господе, Ти благосиљаш... Ова молитва потиче са почетка VIII века. Поред ове, на пређеосвећеним Литургијама данас се употребљава молитва: Господе Сведржитељу, Ти си сву твар...

ЗААМВОНА МОЛИТВА
 

у Литургији Светог Јована Златоустог и Литургији Светог Василија Великог:

Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају, и освећујеш оне који се у Тебе уздају, спаси народ свој и благослови наслеђе своје, чувај пуноћу Цркве своје, освети оне који љубе красоту дома Твога; Ти их прослави божанском силом Твојом, и не остави нас који се у Тебе надамо; даруј мир свету Твоме, Црквама Твојим, свештеницима и свима људима Твојим. Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Светлости, и Теби славу и благодарење и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

 

у Литургији Пређеосвећених Дарова:

Господе Сведржитељу, Ти си сву твар премудрошћу створио, и неисказаним Твојим промислом и великом добротом увео нас у пречасне дане ове – на очишћење душа и тела, на уздржање од страсти, на наду васкрсења; Ти си у четрдесети дан уручио богонаписане таблице угоднику Твоме Мојсију, даруј и нама, благи Господе, да се добрим подвигом подвизавамо, да ток Поста завршимо, веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу. Јер је благословено и прослављено дивно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.