Starac Kleopa

[JESSY]

                                               

 

Живео једном један човек који је навикао да краде. Да је барем био сиромашан! Баш напротив! Био је то имућан човек, имао је и добру, верујућу жену, имао је и децу, имао је и волове, овце, коње, свиње, најразличитију стоку и живину, земљу, баште и винограде, али су га родитељи лоше васпитали, пошто није могао да се засити док не поједе украдено. Овај муж је много пута разговарао са својом женом. Добра жена му је говорила:

– Ех, мужу, лија, лија, па долија. Пропашћеш у земљу од срамоте ако будеш ухваћен у крађи; свеједно ће те људи осуђивати због тога што крадеш, јер имаш све што је потребно. Зашто крадеш?

– Жено, не могу док не узмем нешто неком газди, таквом човеку, таквом сопственику!

И у једно касно јулско вече сијао је на небу пун месец и све се унаоколо видело као на длану. Враћао се с поља кући кад одједном угледа пожњевену њиву, била је пуна свежих снопова пшенице, сложених у стогове.

И шта је помислио? «Како би добро било кад бих кола ове пшенице одвезао кући,» – јер је пшеница била изванредна. Дошао је кући, упрегао је коње, натоварио је колац на кола како би за њега везао снопове, ставио је сено и зелену траву за коње и у глуво доба ноћи, кад и птичице спавају, повео је са собом кћерчицу од три-четири године и кренуо. Девојчици се много свиђало да се вози с татом колима:

– Татице, хоћеш ли ме провозати колима?

– Хоћу!

Мајка је није пуштала:

– Седи код куће!

– Не! – тврдоглаво је рекла малишанка и заплакала.

– Ма пусти је! Маленој се свиђа како коњи ударају копитима, хоће да је тата провоза колима.

Очигледно, у питању је био Промисао Божији и Његова брига. И овај сељак је дошао на поље да краде снопове. Поље пшенице се налазило баш преко пута велике шуме и пут је водио дуж њене ивице. Довео је коње близу места на којем је намеравао да износи снопље с поља, испрегао их је, извадио им је ђемове из губице и дао им је сена.

Девојчица је остала на колима. Сијао се месец и све се видело као на длану. И сељак је кренуо кроз поље, окорели лопов од детињства, осврћући се: баци поглед налево, осврне се надесно, и напред и назад. Тако се освртао. А зашто се освртао? Како не би наишао на чувара у пољу. И стално је говорио себи: «Чак и ако је ту, вероватно сад спава у неком стогу, јер је дубока ноћ.»

А малишанка је за то време са кола гледала како се њен татица осврће, тамо и овамо, и питала се у свом уму – деца су наивна! – зашто њен тата тако гледа.

Уверивши се да нема никога и да га нико не види, дохватио је неколико снопова пшенице и понео према колима. А девојчица, кроз чија је уста говорио Свети Дух, упита оца:

– Татице, а шта си заборавио!

– Шта сам заборавио, чедо моје?

– Тата, па нешто си тамо заборавио! Стално си гледао на све стране, а заборавио си да гледаш горе!

– Шта си рекла?

– Зашто ниси гледао нагоре?

Девојчица то није рекла како би разобличила оца. Мислила је да би можда било добро да, ако већ гледа на све стране, погледа и нагоре. Међутим, веома је ганула сељака:

– Шта, шта си рекла?

– Татице, помислила сам да би можда требало да погледаш и горе!

И толико га је обузео страх Божији, да је дохватио снопље, вратио га је и сложио у стог; дошао је, упрегао коње, ставио девојчицу на кола и без ичега се упутио према кући.

Кад би се враћао кући жена је знала да никад неће доћи празних руку. Било да украде лубенице, да украде кукуруз, пшеницу или нешто друго, увек се враћао кући с теретом. А сад одједном види да се враћа без ичега, а до свитања је остало још пар сати:

– Мужу, шта се десило? Шта ти је?

– Жено, до краја живота нећу више красти!

– Па шта се десило? Је ли те неко ухватио? – мислила је да је ухваћен. – Говорила сам ти. Ето како се човек богати од украденог!

– Жено, нико ме није ухватио.

– Не верујем. Ухватили су те! Зашто си се вратио без ичега?

– Нећу више красти, колико год да живим!

– Шта се збило?

Он показа на девојчицу, па рече:

– То је због малишанке.

– А шта ти је учинила малишанка?

– Због ње довека нећу красти, јер је Свети Дух говорио њеним устима.

– Па шта ти је малишанка казала?

– Кренуо сам у поље по свом обичају и пре него што сам почео да узимам снопље стадох да се осврћем: налево, надесно, тамо-овамо. А малишанка ме је гледала из кола, и кад јој приђох, упита: «Татице, да ли си нешто заборавио? Заборавио си да погледаш нагоре.» И ја помислих: како сам безуман! Бог ми говори кроз уста детета да би прво требало да погледам нагоре; јер да сам погледао нагоре, не би требало да гледам ни надесно, ни налево, ни напред, пошто од Вишњег ока ништа не може да се сакрије.

Очи Божије су, како каже Соломон, милион пута светлије од сунца, и нема места у која не би проникло свезнање Божије. Исто каже и апостол: знање Божије пролази тја до растављања и душе и духа, а не само до поделе душе и тела (в.: Јевр. 4, 12).

Човек је образ Пресвете Тројице. Има ум, реч и дух. Дух који попут зракова светлости сија у срцу и захваљујући којем је човек већи од Анђела; јер Анђели нису створени по образу и подобију Божијем, него само човек. Човек је живи образ Свете Тројице на земљи: он има ум, реч и дух. Ум је слика Оца, реч је слика Христа, а дух је слика Духа Светог.

Свети Дух је посетио овог сељака страхом Божијим и он је помислио: «Од сада никад више нећу красти, све док будем жив. Не само то, идем да се исповедим и прихватићу епитимију за све оно лоше што сам у животу учинио. А ако кренем да крадем, прво треба да погледам нагоре. И ако погледам нагоре, то ће ми бити довољно да не могу више да крадем у векове векова, јер од Вишњег ока ништа не може да се сакрије.»

_{С румунског: Зинаида Пејкова}

_{Текст је преведен из књиге: Arhimandrit Cleopa Ilie. Povestiri şi rugăciuni pentru copii. Vol. 1. Editura Mănăstirea Sihăstria, 2006.}

Архимандрит Клеопа Илије

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

http://www.mitropolija.com/arhimandrit-kleopa-ilije-kazivanje-o-strahu-bozijem/

[JESSY]

О врстама суза

Ђаво се меша у свако добро дело. Јеси ли видео онај коров звани павитина? Он се хвата за било шта што наиђе на путу: за ограду, за стуб, за капију, за дрво, за колац. Само га видиш да се пење. Тако чини и ђаво и са сваким добрим делом. Обавија се око њега да би га учинио узалудним, да више не буде добро.

Како је велики дар суза! Али и ту ђаво доноси кушање. И у врсте суза трпа се непријатељ, да би учинио залудном човекову сузу при молитви, да не буде примљена код Бога.

Истинске сузе, које извиру из љубави према Богу, имају толику моћ – вели свети Григорије Богослов – да је извор суза након Крштења већи но само Крштење. Он вели: »Знам и ово крштење, које се рађа из суза, из покајања са сузама, и такву моћ има то крштење, да је веће од првога. Јер нам прво Крштење брише грехове, али нам не даје моћ да више не грешимо.

Ако бисмо ми желели, могли бисмо не грешити, али је човекова воља након Крштења остављена слободна да одабира: грешити или не. А сузе након Крштења бришу и грехе које чинимо. Покајничке сузе боље су него Крштење, јер бришу све грехе који су учињени од Крштења до тада и остављају те чистог.

Постоји више врста суза. Ако имаш суза, припази које су добре, које су средње и које су од сатане.

Добре су сузе оне од љубави према Богу. Оне хране човека, дају души велике радости; било да једе, било да не једе – ако плаче, он је сит. Те сузе гасе и глад и жеђ, и човек се не љути ни на кога. Његова душа свагда се радује, јер има љубави према Богу – онај што има суза из љубави Божије.

Чуј шта каже свети апостол Павле: Радујте се, браћо, и опет велим: радујте се!

Друга врста добрих суза јесте она што долази од страха Божијег, али оне суше човека. Сузе што се рађају од страха Божијег не хране, него суше човека. Дакле, најбоље сузе јесу сузе које надолазе од љубави према Богу.

Човек плаче и стално “слаби” јер ова врста суза настаје из страха. Он се боји мука паклених, боји се Бога, и због тог разлога стално плаче, и суши се његово тело, јео или не јео, спавао или не спавао. Ове сузе имају моћ да осуше човекову (грешну) природу као што се дрво суши на ватри, због гађења према греху.

Трећа врста добрих суза јесте она што се рађа од страха од смрти и од страха од Суда, када се човек сећа како ће бити на смрти, како ће се мучити, како ће се тешко раставити од тела, како ће тешко бити на дан Суда, када буде стајао пред милионима анђела да прими одговор одлуке камо да иде: на добро или на зло, и – Боже саклони – да прими вечну осуду. Дакле, и ове сузе су добре.

Има и средњих суза, то јест природних, које нису ни добре, ни зле. Видиш да мајка плаче за дететом, дете плаче за мајком, отац плаче за синовима, или плаче ко год за својим пријатељем, или плаче супруга за супругом. Природне су и сузе од болести, од патње и од туге.

Има и суза које се рађају из таште славе. То су зле сузе.
Неко има дар суза, али плаче да га види други. Боље би било да више не плаче, јер му је сатана украо истинске сузе.
Добро је да човек сакрије дар скрушености, ако га има од Бога. Али ђаво нагони човека да плаче, како би га други видели. Ако ли не можеш да зауставиш ове сузе, ниси крив.
Ако човек плаче са циљем да га неко види или му годи да ко год зна да је он плачљив, те сузе су од таште славе и зле су, и чак погубне.

Има још суза које надолазе из гнева. Видео си човека, када не може да се освети другом, плаче од једа. Тако му је криво што не може да се освети другом, и плаче од огорчења. Оне су још горе него ли оне од таште славе. То су убиствене и зле сузе, јер он плаче, а срце му цеди сатана, тако да рони сузе мржње. То су врло тешке, врло грешне, сатанске сузе.

Други плаче од размажености. Имао је везу с неком женом или с ким другим, и кад се сети ње, плаче. Ове доноси ђаво разврата.

Има још и злих суза које се рађају због штете. Изгубио је човек новац или кућу, узета му је земља, и плаче за имовином. Ове сузе су такође од непријатеља, јер човек сматра да Бог неће водити бригу о њему.

Дакле, ето колико врста суза има, и нису све добре. Само сузе од љубави Божије, од страха Божијег, од страха од смрти или паклених мука очишћују, озаравају и приближавају човека Богу. Остале су природне, или зле а ове су сузе на осуду.

Старац Клеопа, Велики је Бог

[JESSY]

Браћо моја, да се подсетимо бесмртности душе. Да знате да смо на овој земљи странци и путници. Чујте шта каже Псалтир: "Ништа је човек на земљи и странац као његови родитељи!" Нисмо дошли да останемо овде, овде је све пролазно, нестално; изашли смо рођењем и осванућемо смрћу. Свети и Богобојажљиви Јов каже овако: "Из утробе моје мајке пао сам у јаму!" Чули сте? Толики му се учини живот на земљи, након 400 година. Јер, после битке, Бог му подари још 140 година живота, после кушања толиким мукама и болестима; и толико му се учини, да из утробе своје мајке скочи у раку. Као један скок учини му се живот. Живот је сен и сан...

 

Знате шта остаје у векове? Душа. Тело постане земља. Јер сахрањујемо а потом откопавамо мртве и за мало времена од њих остаје само прах - након неког времена ни кости не остају; све се претвара у ништа. То је прва заповест, јер "земља јеси и у земљу ћеш отићи". Али душа не умире никада. Душа остаје у векове векова, јер је дух и не може умрети. Тако је начинио Бог.

[JESSY]

ПРИЧАШЕ СТАРАЦ КЛЕОПА

 

"Када сам био у Јашиу ради операције, требало је да ми направе урографију на бубрезима. Бјеше Велики пост. Урадили су ми једну анализу, и није успјела. Затим је дошла нека лекарка и рекла ми: - Оче, да би успела урографија на бубрегу, треба да поједеш три јајета!

-   Чујеш ли, госпођо. Да ми даш златне планине од Николине до Копоза, нећу ти појести три јајета у Великом посту!

-   Ето, због тога долазите у болницу, и због тога умирете!

-   И шта ако будем умро? Умире ли краљ? Умире и старачки трулеж! Шта? Зар само ја умирем? Зар не умире цели свет?

-   И зашто не једеш јаја?

-   Ја не вјерујем у јаја!

-   А у шта верујеш?

- Ја вјерујем у Оца, у Сина и у Духа Светог! Отишла је и рекла директору болнице.

- Има тамо неки калуђер који неће да једе јаја ради анализе!

Али директор ме познаваше, и каже лекарки: - Па знаш ли ти ко је тај калуђер? То је старац Клеопа! Он је провео скоро десет година у пустињаштву с једним кромпиром на дан и нешто траве...

Када је она то чула, дошла је к мени у салон са посном храном коју је сама зготивила, тражила је опроштај и затим сам поново ишао на анализу. И направили су ми ону урографију; без јаја. Када су дошли са снимком, рекли су ми: - Гледај, оче, како је лепо испало!

- Госпођо, је ли испало без три јајета?

Сви се смејаху. Леви бубрег се видио отечен, а десни нормално.

-   Видите ли да је испало без јаја?

-   Оче, опростите нам! Овако нешто нисмо виели од када смо овде!

На изласку, вратар болнице ми је рекао: - Свети оче Клеопа, да сте још мало седели у болници, ја бих завршио кућу с оним што примах од посјетилаца који су долазили к вама!"

Објавио Sveto Pravoslavljе

[JESSY]

Наш Спаситељ, Исус Христос рекао је: „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима, јер зна отац ваш шта вам треба пре него заиштете од њега“ (Мт 6,7-8). Он нас је тада научио да се молимо молитвом «Оче наш». Дакле, наш Спаситељ нас је тада нучио краћој молитви. Свако ко буде изговарао кратке молитве , али са смирењем, и понизнишћу, биће спасен. Сетимо се светог старца који се четрдесет година молио једном те истом молитвом: „Господе, ја као човек сагреших, а Ти, као Господ, опрости ми“. Исто тако да чине и болесни. Да се моле Богу кратком молитвом, и да благодаре за болест.

[JESSY]