Колико је Бог убио људи?

[Rašo]

Бог не убија никог. Убија нас наша невјера и наши грехови...

Бог је милостив, и суди по правди својој.

А ми на земаљском шару само мислимо да нас неко убија, а у суштини убијамо се сами...

[Дејан]

Čitaj malo starozavetne spise,veruj mi da tamo ubija sve u šesnajst...

Zato i pitam,kako se sve to tumači...

[Rašo]

Па понешто и читам: Мојсије држи руке подигнуте у молитви и док год то може његова војска надјачава, чим посуста, непријатељ бива јачи, а његова војска бива слаба.... Док човјек може да се моли нико му ништа не може.

Моје скромно знање не препознаје у Новом Завјету нешто слично. Али свеједно: Молитва Богу нема алтернативе.

Цар Константин види знак са којим побјеђује....

Сви ми који смо ратовали, у чије име смо убијали.....

Бог то сигурно није радио у наше име, али зашто смо убијали......

[Благовесник]

Ovo je slično sa manom i sl.
Npr. mana, za koju piše u starozavetnoj Bibliji da je hleb koji je sisao sa neba ili hleb nebeski, ustvari samo simbol hleba sa neba.

"A kad se diže rosa, a to po pustinji nešto sitno okruglo po zemlji.
I kad to videše sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugom: A šta je ovo?

Jer ne znahu šta beše. A Mojsije im reče: Gle, to je hleb što vam dade Gospod da jedete!
Ono što zapovedi Gospod kada ranije reče: kupite ga svaki dan koliko kome treba za jelo,

po gomor na glavu, po broju duša vaših, svaki neka uzme za one koji su mu u šatoru.
Tako i učiniše sinovi Izrailjevi: nakupiše koji više koji manje.
...
I reče im Mojsije: Od toga ništa ne ostavljajte za sutra!
Ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše od toga za sutra,
te se ucrvlja i usmrde. I rasrdi se Mojsije na njih.
Tako ga skupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo,
a kad bi sunce ogrevalo tada bi se ovo i rastapalo.
...
I dom Izrailjev prozva taj hleb mana. Beše kao seme korijandrovo,
beo, i na jeziku kao medeni kolači.
Ovo je zapovedio Gospod: reče Mojsije: napuni gomor toga,
neka se čuva od kolena do kolena vašeg, da vide hleb,
kojim sam vas hranio u pustinji kad vas izvedoh iz zemlje misirske.
I reče Mojsije Aronu: Uzmi krčag i naspi pun gomor mane,
i metni pred Gospoda da se čuva od kolena do kolena vašeg.
I ostavi ga Aron pred svedočanstvom da se čuva (u Kovčegu zaveta),
 kao što zapovedi Gospod Mojsiju.
A sinovi Izrailjevi jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše u zemlju
u kojoj će živeti; jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše na među zemlje hananske."

Ovaj hleb se i na još nekoliko mesta u starozavetnoj Bibliji naziva hlebom sa neba, kao da im je jutrom bacao s neba sitne komadiće hleba - manu.
Medjutim, to nije bukvalno bilo tako.
U sustini, iako je tako pisalo, radilo se "samo" o simbolu ili praslici.
Tako isto i osvajanje obecane zemlje (koja je u stvari simbol - istinske Obecane zemlje, i Jerusalim simbol Nebeskog Jerusalima - carstva Bozijeg).
Poput Dobrog pastira Jahve (Gospod Bog - Onaj koji jeste) dovodio ih je na mirna mesta, nenaseljena ili napuštena. Jerihon je na primer, po istrazivanju, ležao napušten u ruševinama više od 100 godina nego što je Narod Boziji dosao tamo i naselio to mesto!

[verum est in beer]

Када се не зна због чега се нешто страшно дешава онда се приписивало Богу, као сили која све може (занимљиво да се те ствари нису приписивале ђаволу, вероватно што је Бог моћнији од њега). Чак и код нас данас негде постоје веровања да не треба радити за св. Илију или ће те гром спржити и сличне глупости. Да је тако до сада би нас Бог све истребио. Бог ствара, Он не одузима.

[Благовесник]

...

[DYNABLASTER]

Ovo je slično sa manom i sl.

Npr. mana, za koju piše u starozavetnoj Bibliji da je hleb koji je sisao sa neba ili hleb nebeski, ustvari samo simbol hleba sa neba.

"A kad se diže rosa, a to po pustinji nešto sitno okruglo po zemlji.

I kad to videše sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugom: A šta je ovo?

Jer ne znahu šta beše. A Mojsije im reče: Gle, to je hleb što vam dade Gospod da jedete!

Ono što zapovedi Gospod kada ranije reče: kupite ga svaki dan koliko kome treba za jelo,

po gomor na glavu, po broju duša vaših, svaki neka uzme za one koji su mu u šatoru.

Tako i učiniše sinovi Izrailjevi: nakupiše koji više koji manje.

...

I reče im Mojsije: Od toga ništa ne ostavljajte za sutra!

Ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše od toga za sutra,

te se ucrvlja i usmrde. I rasrdi se Mojsije na njih.

Tako ga skupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo,

a kad bi sunce ogrevalo tada bi se ovo i rastapalo.

...

I dom Izrailjev prozva taj hleb mana. Beše kao seme korijandrovo,

beo, i na jeziku kao medeni kolači.

Ovo je zapovedio Gospod: reče Mojsije: napuni gomor toga,

neka se čuva od kolena do kolena vašeg, da vide hleb,

kojim sam vas hranio u pustinji kad vas izvedoh iz zemlje misirske.

I reče Mojsije Aronu: Uzmi krčag i naspi pun gomor mane,

i metni pred Gospoda da se čuva od kolena do kolena vašeg.

I ostavi ga Aron pred svedočanstvom da se čuva (u Kovčegu zaveta),

 kao što zapovedi Gospod Mojsiju.

A sinovi Izrailjevi jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše u zemlju

u kojoj će živeti; jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše na među zemlje hananske."

Ovaj hleb se i na još nekoliko mesta u starozavetnoj Bibliji naziva hlebom sa neba, kao da im je jutrom bacao s neba sitne komadiće hleba - manu.

Medjutim, to nije bukvalno bilo tako.

U sustini, iako je tako pisalo, radilo se "samo" o simbolu ili praslici.

Tako isto i osvajanje obecane zemlje (koja je u stvari simbol - istinske Obecane zemlje, i Jerusalim simbol Nebeskog Jerusalima - carstva Bozijeg).

Poput Dobrog pastira Jahve (Gospod Bog - Onaj koji jeste) dovodio ih je na mirna mesta, nenaseljena ili napuštena. Jerihon je na primer, po istrazivanju, ležao napušten u ruševinama više od 100 godina nego što je Narod Boziji dosao tamo i naselio to mesto!

kakva simbolika, to je bukvalno, pa sad neko ne moze da poveruje u tako nesto jer mu se ne slaze sa licnom empirijom, uglavnom vecina stvari u Starom Zavetu po mom misljenju nema sta da se tumaci... nije mi jasno onda kako cudo nad cudima tj vaskrsnuce ne tumacite preneseno, ova mana je naspram toga tek pocetnicko cudo

 

a zar nije "cudo" to sto covek moze iz helihoptera da baci recimo proteinske cokoladice?

[grigorije22]

Када се не зна због чега се нешто страшно дешава онда се приписивало Богу, као сили која све може (занимљиво да се те ствари нису приписивале ђаволу, вероватно што је Бог моћнији од њега). Чак и код нас данас негде постоје веровања да не треба радити за св. Илију или ће те гром спржити и сличне глупости. Да је тако до сада би нас Бог све истребио. Бог ствара, Он не одузима.

Ne radi se o pripisivanju vec da u Bibliji pise da je Bog naredio unistenje svih tih naroda. E sada ako su to Jevreji izmislili, kako su to smeli da urade da optuze Boga da im je naredio da istrebe citave narode kada im on to nije naredio.

[Благовесник]

Inače o čemu se radilo. Oni koji od početka žive u pustinji dobro znaju da je "mana"  redovna prirodna pojava.

I danas se može mana kupiti od uličnih prodavaca na pijaci, pod istim nazivom - a radi se o beloj tamariksovoj smoli,

medenog ukusa, bele boje, oblika lepljive kuglice, koja podseća na parčiće hleba (dobar su izvor proteina tj. veoma su hranljive,

moze da se zivi na njima), ali koja hoće da se ucrvlja  ako ne prodje posebnu termičku obradu.

To je vrsta tamariksa koja samo u proleće na mestu gde je bocne insekt luči lepljivu sladunjavu tečnost,

koja se brzo stvrdne na vazduhu u kuglice slične hlebu ili gradu, a skupljaju je Beduini,

koji su i sami veliki ljubitelji ove poslastice :P .  U proleće idu u gomilama u pustinju

i sakupljaju  je kao što mi sakupljamo jagode.

 

DYNABLASTER: "kakva simbolika, to je bukvalno, pa sad neko ne moze da poveruje u tako nesto jer mu se ne slaze sa licnom empirijom, uglavnom vecina stvari u Starom Zavetu po mom misljenju nema sta da se tumaci..."

 

 

 

"Mi tražimo znak, znak sa neba da nam daš, da vidimo i da ti verujemo?

Šta ćeš, dakle, učiniti? Evo, ocevi naši jedoše manu u pustinji,

kao što je napisano: Hleb sa neba dade im da jedu.
Tada im reče Isus:

Zaista, zaista vam kažem:

nije vam Mojsije dao hleb sa neba ..."

Измењено Децембар 22, 2012 од Веља

[verum est in beer]

Већина прича је алегорија, као што је Потоп, Содома и Гомора ... Јел се стварно Бог потопио људе, а после се покајао и рекао неће више и склопио савез? Пост 8,21-9,17

Онда да се запитамо шта се десило са тим Богом, таква убиства каква су се приписивала у Старом завету би и сада била доказ  силе и чуда Божијег, били би мирни као бубице, где су та убиства сада, где се појављује Бог и говори са небеса? Једино ме чуди да се од те силе Божије у Старом завету нико није уплашио, тако да само о њима прича, ја не знам како су смели да греше уопште, баш су били храбри људи.

[Александар Милојков]

Čitaj malo starozavetne spise,veruj mi da tamo ubija sve u šesnajst...

Zato i pitam,kako se sve to tumači...

 

Ево одговора:

 

 

О Богу у Старом Завету

 

            Многе је људе кроз историју збуњивао Бог у Старом Завету. Збуњивало их је његово понашање. Како је могуће да тако „крвава“ књига има везе са Богом, да буде његова реч? Како јача људска свест базирана на секуларним хуманистичким вредностима, слична питања се све чешће постављају. Пред таквим питањима обично се налазе два одговора, две крајности. Један подразумева слепу побожност. Ту, заправо ни нема одговара јер се таква питања не постављају. Чак, забрањено је и богохулно питати тако нешто. Са друге стране, питања се постављају све више. Утемељење одговора је, пак, немогуће ван хуманистичких вредности. За ову другу крајност, Бог у Старом Завету остаје чудан, неприхватљив. Овакво становиште је одлично гориво за нарастајући атеизам. Можемо ли ипак расветлити „тајну понашања“ Бога у Старом Завету, а да не увредимо побожност прве и хуманизам друге крајности? Хајде да покушамо.

            Питању, ради што бољег и потпунијег одговора, морамо прићи са више аспеката. Као прво, питању прилазимо са одређеним предразумевањем. То је један веома важан израз у херменеутици (наука о тумачењу текста). Човек не прилази тексту као tabula rasa, већ тумачи имајући одређену свест. Та свест је предразумевање, односно оно што се уноси у само разумевање текста. У нашем случају то је чињеница да смо хришћани. Дакле, питању ћемо приступити као хришћани. Ако питању прилазимо као хришћани, онда, када је Стари Завет у питању, морамо имати следеће на уму. Човек је на самом свом почетку пао. Своје постојање је организовао у границама створеног, неодвојив од греха, страдања и смрти. У циљу испуњења Божијег Промисла о свету, Божије откривање човеку и Божије вођство човека ка циљу текло је поступно. Свети Максим то каже овако: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, истина је, пак, стање будућег века.“ Свети Августин каже: „Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет Новим се открива.“ Дакле, Стари Завет није пуноћа Божијег откривања човеку. Он је припрема, вођење човечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице – ка догађају оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу. У Старом Завету Бог говори кроз људске личности, кроз проророке. Пророци, пак, имају сусрет са Богом у визијама, у богојављањима која су увек снисхођење човеку, онолико колико је потребно да би он разумео Бога. Ова два момента су јако битна да их истакнемо. Бог снисходи пророцима, показује им се и говори онолико колико су способни да га разумеју. Направићемо грешку ако помислимо да је Бог рекао све што је имао и да су пророци све могли разумети. Други важан моменат је да Бог говорећи кроз пророке има своје посреднике, своје тумаче. Ако неко неког тумачи, онда је неизбежно да то тумачење обликује својом свешћу, својим предразумевањем. Овде ћемо направити грешку ако пророчке речи апсолутизујемо, ако то њихово предразумевање у којем тумаче Бога сматрамо за апсолут. Говорећи терминима апостола Павла, ако робујемо слову написаног. Не можемо говор пророка апсолутизовати јер они говорећи садржај Божијег откривења неминовно говоре у формама свести свога времена. Ако пратимо пророке кроз историју Старог Завета, видећемо да је и та њихова свест временом зрела, а да је говор о Богу постајао све јаснији, све одређенији. Пророци су само припрема, лагано и ненасилно вођство људске свести и слободе, лагано извођење из „срче и крви“ до догађаја када је Бог проговорио без посредовања људске личности. То је догађај оваплоћења Сина Божијег.

            Када су у питању историјски догађаји у Старом Завету и ту треба обратити пажњу на одређене детаље и чињенице. Постоје делови који су саблажњиви на први поглед јер се у њима налазе инцест, лукавство, превара, убиство. Да бисмо одагнали саблазани морамо бити веома обазриви. Прво, треба обратити пажњу да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намере да наведени догађај представља као неку норму. Треба пажљиво читати текст и приметити да писац не глорификује такве појаве - не наводи читаоца Библије да се тако треба понашати. То је веома важно констатовати, што, нажалост, савремени критичари Библије често не чине. Навешћемо пример инцеста кћери Лотових са својим оцем. Ужас! Ћерке су напиле оца, он је заспао и у том мамурлуку оне су са њим затруднеле, а да он тога није био свестан (Пост 19, 31-38). Овај део многе људе саблажњава. Ипак, Библију заиста треба пажљиво читати и потрудити се да се стекну и нека темељна предзнања (историја, археологија) која ће помоћи у самом разумевању. Конкретно, што се тиче овог саблажњујућег догађаја, важно је истаћи следеће, како би се поента написаног разумела. Шта је писац, заправо, хтео са овом чудном причом? Кћери Лотове су затруднеле са својим оцем и погледајмо шта писац даље говори: "И старија роди сина и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана. Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана." Амонци и Моавци – до данашњег дана. Они су управо поента ове приче, а не никако глорификовање инцеста. Ко су Амонци и Моавци? До којег „данашњег дана“? То су древни народи у чијем окружењу су стари Израилци живели и са којима су се жестоко сукобљавали. Писац овде говори о „инцестном роду“ да би нагласио поганост и богоодступништво својих непријатеља против којих је Израиљ ратовао у време настанка овог предања (=“данашњег дана“). Мржња према непријатељу била је врлина у тадашњој људској свести. Таквој свести је Бог говорио и таква је свест разумевала Бога. Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља. Друго, везано за ово питање, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) делио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старог Завета. Данас није нормална полигамија, није нормално да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се деца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак). Данас брачну сметњу у Цркви  представља крвно сродство чак до седмог степена. Аврам, пак, и његови потомци су узимали супруге углавном из своје стричевине и ујчевине, у трећем или четвртом степену крвног сродства. Дакле, то треба разумети: у Старом Завету се налази цивилизацијска тековина једног давног времена која је нама данас јако чудна и неприхватљива. Као што ће и наша бити нашим потомцима у некој даљој будућности. Оно што је погрешно јесте учитавати данашњу свест у ондашње време. Да бисмо разумели људе и догађаје онога времена, морамо разумети и цивилизацијски код времена којем су они припадали. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао децу са две жене: са својом законитом женом и са њеном слушкињом. Једноставо, Аврам је живео свешћу свога времена. У контексту тога времена, ништа притовзаконито није учинио. Наша је грешка што традицију, обичајност једне цивилизације, конкретно наше садашње, апсолутизујемо. Наравно, грешка би била апсолутизовати и свест ондашње цивилизације, па закључивати да Библија даје подстрек полигамији. Свест једне цивилизације, у смислу вредносних судова, може да буде мерило само својој епохи, а никако не може бити апсолутна. Коначно, Библија нам ни не нуди „цивилизацијске вредности“, она их само описује, говорећи о историји спасења. Библија нам нуди ово друго, спасење и живот вечни.

            Када подвучемо црту испод овога што смо рекли, поставља се питање: где је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија реч. Да бисмо развејали нејасноће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу. Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти, нажалост и неки православци). Да ли је тако? Истина, има пророчких списа где је Бог пророцима давао одређене визије, где су они неке ствари чули и видели, те тако и записали. И то треба разликовати у Старом Завету. Нису сви списи једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Није исто читати пророка Језекиља, на пример, и Књигу о судијама (прво је пророчки а друго историјски спис). Вратимо се богонадахнућу. Богонадахнуће није буквално Божије диктирање текста. Писци библијских књига нису ни секретарице ни Божије факс машине. Јер, да је диктат у питању, онда би све библијске књиге биле писане истим стилом, што није случај. Књиге се разликују по стилу и језику. Богонадахнуће не искључује људску свест, слободу и креативност у писању. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Не, Бог није спустио књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио Савез. Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа - богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), може бити и философско-песничко теоретисање живота, из угла Савеза са Богом (мудросни списи). Коначно, надахнуће може бити и доживљај историјских дешавања, приповедање о тим догађајима, очима човека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумевање историје, која се сагледава и тумчи из угла Савеза Јахвеа и Израиља. Следствено овоме, надахнуће је разумевање Бога од стране одређених људи, њихово искуство Бога које је обликовано и исказано њиховом свешћу, слободом и креативношћу. Рецимо, напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља (сва она срча и крв). Питамо се: зашто Бог наређује такву страхоту? Такво „понашање“ Бога долази у сукоб са нашом свешћу, са нашим вредностима.  И овом деликатном питању треба прићи са више аспеката. Овде се поставља поменуто питање човековог разумевања и искуства Бога. Бог у свом откривању човеку и човечанству не жели да наруши људску слободу: људску свест и људске катогорије разумевања. У тим и таквим категоријама Бог се човеку јавља како би га овај препознао и разумео. „Срча и крв“ је било нешто сасвим уобичајено у међуљудским односима у време када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: „Хеј, па то није лепо“, вероватно би вас бледо гледао или би вас, пре ће бити, скратио за главу. Но, то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац и Египћанин тога времена. То је била, да тако кажемо, цивилизацијска свест тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумели Бога, да ли би га уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свести? Пођимо од себе. Да ли бисмо ми данас прихватли не само Божији него било чији позив, ако би тај позив укључивао насиље над нашом свешћу, над категоријама нашег мишљења? Аки бисмо остали слободни, тешко да бисмо то учинили. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама наше свести, имали бисмо основа да га препознамо. Јер, када говоримо у категоријама нечије свести и разумевања онда не чинимо насиље над слободом човека који нас разумева. Заправо, једино тако чинимо разумевање могућим, ако под разумевањем подразумевамо разумско, слободно и вољно прихватање мишљења (=сагласност). То је један аспект "оправдања" насиља у Старом Завету. Други аспект је тврдња да је Бог такве ствари допуштао а не желео, опет и опет, како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења греха. Ту искрсава оно што називамо Божијим Промислом и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свет ка спасењу ненарушавајући његову слободу, па ни слбоду да огрезне у греху. Јер, и сама победа над грехом мора бити слободна, вољна победа, иначе није победа. Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вечности. Ми људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се где је ту Бог. Када историју схватимо као пут, као покрет ка Истини, ка вечности, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља променити. Јер, заиста, са становишта нашег вечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. То и Бог негде у Библији каже, зашто не одговара на неке наше молитве: "Не знајући, зло иштете." Бог нас хоће у вечности и ка томе нас води својим Промислом. Све је опет пред испитом наше слободе - имамо ли вере или не. 

            Са оваквим предразумевањем требамо да приступимо читању Старог Завета. Онда ће ишчезнути обе оне крајности, обе саблазни. Ишчезнуће страх да о овоме смемо уопште размишљати и питати. Такође, ишчезнуће и погрешни одговори оних који су питали али су, нажалост, долазили до погрешних одговора. Бог је заиста толико велики да може пружити утеху и „слепој вери“ и „савременом хуманизму“.

 

                                                                                                Александар Милојков

 

[Александар Милојков]

Ево и овде, ко више воли да слуша:

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-07-februar-2012

[Evgenik]

Ако тумачимо дословно и протестантски, онда ће Бог заиста испасти неки садиста који благосиља насиље; међутим, као што то неко раније добро написа - тек у Христу познасмо Бога и божију природу и вољу (и то још не у савршеној пуноти, већ како каже Апостол "као кроз стакло", дакле помућено).

Христос недвосмислено свједочи вољу Оца, односно да "Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине", а Свети Оци у тумачењима даље појашњавају да је Господ једна душа људска већа и важнија од читаве творевине. Принцип стварања и постојања који је благословила Воља Божија јесте - слобода, слобода да Свемогући директно не утиче на наше одлуке, затим наша слобода да бирамо између слободе и неслободе, али и негативна слобода - анархија, у којој изазивамо страдање и смрт (а и без излиставања историјских уџбеника ово је јасно). У Старом Завјету (који није уџбеник из геополитике, но напротив, икона човјечијег подвига ка светости) би тачније било рећи да Бог у појединим часовима "узима благослов" тј, престаје да спречава погибију и страдање, без обзира што то стари Израиљци тумаче као директно мијешање Божије у историјске догађаје.

 

 

Уосталом, брат Аца је то заиста дивно срочио:
 

 

Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља.

[Александар Милојков]

A ako ti Svemogući pošalje bolest ili neku drugu nesreću, pa te posle još gore mrcvari ako mu nisi blagodario za ono prethodno mrcvarenje?

Ako je to indirektno, kako li je tek kad direktno utiče na naše odluke?

 

Не шаље Бог ни болести ни несреће. Болест и несрећа су наше природно стање - све док постојимо овако како постојимо, самодовољни, одвојени од Бога.

Такође, Бог не утиче на наше одлуке. Он може да делује, да нас призива, али одлука је увек на нама. Нема детерминисаности.

[Evgenik]

A ako ti Svemogući pošalje bolest ili neku drugu nesreću, pa te posle još gore mrcvari ako mu nisi blagodario za ono prethodno mrcvarenje?

Ako je to indirektno, kako li je tek kad direktno utiče na naše odluke?

Веома чудно расуђујеш (прије ми се чини да ти није до дијалога но до некаквог незрелог препуцавања). Ко год се иоле бавио науком јасно му је какво је чудо само постојање и колико мало треба да се овај наш постојећи екосистем сруши и потпуно нестане.

Дакле, проблем је што ми себе, своје друштво и овај свијет схватамо као недодирљиви центар универзума, а Бога као "рушитељски фактор", што се често чује у свакодневном разговору. Оно што је тачније јесте да је милион пута већа животворна и стваралачка сила од рушитељске и разградитељске, тј смртне. Водиш се логиком типа, ако те неко пијан удари аутом, ти не кривиш човека који је неодговорно пијан сео за волан, него Бога који пијаницу-возача није спржио муњом. Ради се о наопако постављеној перспективи.