ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?

[Vizantiona]

Шта о овоме мисле чланови форума?

[мирођија]

    Не треба се плашити, већ је исправним

    животом посрамити.

[Маша]

Плашим се смрти. ''Изгубила'' сам многе који су ми били све: оца, мајку, баке, деке.

Плашим се ПРЕКИДА љубави.

Све је то лепо, што се каже да љубав не умире, хвала лепо, али мени је драже да ми је ТУ неко кога волим.

Неко ми је рекао да је Владика Игнатије рекао да ко год каже да се не плаши смрти - лаже.

Нема ту треба, не треба.

[Маша]

Када су умирали, тад се нисам бојала, нисам много ни патила.

Као да сам потиснула тугу.

Али данас, као да ме туга стигла.

[Guest Настасија]

Смрти се не треба плашити, јер одавно смо умрли  0110_hahaha

[Vizantiona]

А ево шта нам каже владика Николај  0110_hahaha

[Vizantiona]

Momo Kapor - O smrti

http://video.google.com/videoplay?docid=-1300304781677178758&ei=DzYRS4qdHdPA-AbGm9CwBQ&hl=sr#

[Дејан]

Смрти се плашимо зато што нисмо баш чисте савести,када су Патријарха ухватили шиптари он је био сасвим спреман да умре.

[Vizantiona]

RAZMIŠLjANjE O SMRTI

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE O SMRTI

Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne moze da izbegne. Bojimo se smrti, kao najljuceg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo zivot kao da smrti uopste nema, kao da smo vecni na zemlji.

O grobe moj, zasto te zaboravljam? Ti me cekas, cekas – ja cu sigurno biti tvoj stanar. Pa zasto te onda zaboravljam, i ponasam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i moj?

Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osecanje svake istine: on otima od mene, on brise iz mog misljenja secanje na smrt, na taj dogadjaj, za mene toliko vazan, zaista neizbezan.

Da bi se secao smrti, covek mora da vodi zivot saobrazno Hristovim zapovestima. Hristove zapovesti ociscuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, ozivljavaju za Hrista: um koji se odrekao zemaljskih strasti pocinje cesto da upravlja pogled ka svom tajanstvenom prelazu u vecnost – ka smrti; ocisceno srce pocinje da je predoseca.

Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka vecnosti. Oni su zavoleli Hrista, i nista ne moze da ugasi njihovu zudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog casa dok sozercavaju velicinu Boziju i svoju nistavnost i gresnost. Smrt je za njih ujedno i strasni podvig, i zarko zeljeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.

Ako nismo sposobni da zelimo smrt zbog nase hladnoce prema Hristu i zbog ljubavi prema propadljivosti, onda cemo barem koristiti secanje na smrt kao gorki lek protiv nase gresnosti, zato sto secanje na smrt – tako sveti oci nazivaju to secanje – cim ga dusa stekne, raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim gresnim nasladama.

“Jedino onaj koji se srodio sa mislju o svom kraju” – rekao je jedan prepodobni otac – “moze da ucini kraj i svojim grehovima.”[1] U svim svojim djelima sjecaj se svog kraja, i nikada neces pogrijesiti.[2]

Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavas iz mrtvih; lezi u svoju postelju kao u grob: san je slika smrti, a nocna tama vesnik grobne tame, posle koje ce zasijati svetlost vaskrsenja, radosna za sluge Hristove i strasna za Njegove neprijatelje.

Gusti oblak, mada sacinjen samo od slabasne pare, zaklanja suncevu svetlost – i telesne naslade, rasejanost, nistavne zemaljske brige zaklanjaju od ociju duse velicanstvenu vecnost.

Uzalud sija sunce sa cistog neba coveku bez ocinjeg vida – vecnost ne postoji za srce koje poseduje strast prema zemlji, prema onom sto je za nju veliko, za nju slavno, za nju sladosno.

Smrt je gresnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopste ne ocekuju; dolazi im, a oni jos nisu izvrsili nikakvu pripremu ni za nju ni za vecnost cak nisu nalazili nikakvo jasno misljenje ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne gresnike sa lica zemlje, na kojoj su oni jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.

Hoces li da se secas smrti? Drzi strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kucnim potrepstinama; pazi da nuzni predmeti ne prelaze u predmete raskosi, poucavaj se u zakonu Bozijem dan i noc, ili po mogucnosti cesto – i setices se smrti. Secanje na nju pratice bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.

Koji je covek ostao zauvek da zivi na zemlji? Niko. I ja cu krenuti tragom oceva, praoceva, brace, i svih mojih bliznjih. Moje telo ce se osamiti u mracnom grobu, a sudbinu moje duse pokrice za otale stanovnike zemlje nedokuciva tajanstvenost.

Zaplakace za mnom rodbina i prijatelji; mozda ce gorko zaplakati, i onda ce zaboraviti. Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami svesavrseni Bog.

Cim sam se rodio, cim sam se zaceo, smrt je stavila na mene svoj pecat. “On je moj” – rekla je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog pocetka moga postojanja ona zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem zrtva smrti! Mnogo je bilo promasaja, ali pravi zamah i udarac necu izbeci.

Na covekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi kolosalno zdanje, slikar nije zavrsio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove, hoce da ih ostvari – i dolazi neocekivana i neumoljiva smrt, i u nistavilo rusi i slavnog na zemlji i sve njegove zamisli.

Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobedjena Hristom, ona uvazava jedino sami zivot u Hristu. Cesto nebeski vesnik javlja sluziteljima Istine njihovo skoro preseljenje u vecnost i njihovo blazenstvo. Pripremljeni za smrt samim zivotom, uteseni i svedocenjem savesti i obecan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu dugotrajnim smrtnim snom.

Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Dusa? Priblizavanje njemu nije strasno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova zalost rastvorena je nekom nesaznajnom radoscu. Crte lica, ukocene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska duse, ponekad pocivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i celivanja – naravno s andjelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duse pravednika.

Dodji mi u secanje, smrti moja! Dodji mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno secanje! Otrgni me od greha! Pokazi mi put Hristov! Neka od secanja na smrt oslabe moje ruke za svaki besplodni, sujetni, gresni poduhvat.

Dodji mi u secanje, smrti moja, i pobeci ce od mene ono sto me zarobljava: slavoljublje i slastoljublje. Sklonicu sa moje trpeze raskosna i mirisna jela, skinucu sa sebe bogata odela, obuci cu se u odela placa, za zivota cu oplakati sebe – mrtvaca, odredjenog od rodjenja moga.

“Tako! Secaj se i oplakuj sam sebe za zivota,” – govori secanje na smrt – “doslo sam da te milosrdno ozalostim, i dovelo sam sa sobom mnostvo misli, za dusu najkorisnijih. Prodaj svoj visak, i novac taj podaj siromasima, unapred posalji na nebo svoja blaga, po zapovesti Spasiteljevoj: ona ce tamo docekati svog vlasnika, uvecavajuci se stostruko. Prolij za sobom vrele suze i vrele molitve. Ko ce te toliko brizno i usrdno pomenuti posle smrti koliko ti sam mozes da pomenes sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duse drugima kada sam mozes da ucinis to za tebe sustinski neophodno delo! Zasto da juris za propadljivim, kada ce smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvrsava ono sto zapoveda svesveti Bog: cim cuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvrsenje. Nece se ona zastideti ni bogatasa, ni velmoze, ni heroja, ni genija, nece postedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku srecu: ona preseljava coveka u vecnost. I ulazi smrcu sluga Boziji u blazenstvo vecnosti, a neprijatelj Boziji u vecne muke.”

“Secanje na smrt je dar Boziji”[4] – rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrsi u svetom podvigu pokajanja i spasenja.

Blagodatnom secanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko secanja na smrt. Primoravaj sebe da se cesto secas smrti, ubedjuj sebe u nesumnjivu istinu da ces neizostavno, ne zna se kada, umreti – i pocece da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu secanje na smrt, duboko i snazno secanje: ono ce ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje gresne poduhvate.

Tudj je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom casu on ne prestaje da se predaje gresnim ugadjanjima tela, bez imalo secanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice. Suprotno ovome, sluga Hristov ce se i u raskosnim odajama setiti groba koji ga ceka, prolice za svojom dusom spasonosne suze. Amin.

[Тавита]

Plasim se smrti. Nadolazi jeza. Nekad joj tjeram inat.. nekad me satjera u kut.

Plasim se smrti.

ali sam svjesna da dvoboj ce morati doci. Do sada je pamtim kao oholu, cak imam i slike u glavi njenih sjenki..

Previse je hladna, a uvijek mi odnese tople ljude.

Kao da cjepa.

Odvaja one zagrljene...

Ne znam, zaista ne znam...

ovih dana mi je u glavi samo tup udarac.

Mozda sam sada vise nego ikada uplasena od nje...

trese me kad mi odnosi...

[Милан Меденица :)]

ја се плашим изненадне смрти.

остало ме некако не узнемирава, у свим осталим случајевима видим реалну могућност за спасење.

[Милан Меденица :)]

ја сам чак имао и скејт кад сам био клиња, на коме је писало Sudden Death - изненадна смрт.

тачније имам га и даље, иако је сав распаднут, мислим да ћу га урамити један дан  :cheesy2:

кад преживим генерално страх 

[Justin Waters]

Смрти као краја овоземаљског живота се не плашим ни најмање. Зашто би се плашио кад је Господ победио прву смрт својим васкрсењем? Дакако плашим се друге смрти, или вечне смрти тј одвојености од Бога, и пребивању у тами најкрајњој где је плач и шкргут зуба. Дакле ако се чега плашим, тј хоћу ли успети за живота принети Богу живот у покајању како би био прибран на место где почивају праведници, то је онда највећи страх од привременог суда Божијег којег чека сваког од нас по нашој кончини. Из тога следи да ме у животу плаши помисао на изнендану смрт, не због самог напуштања овоземаљског живота, него због тога што се изненадном смрћу лишавамо потребне исповести, покајања које може бити најјаче и искреније у тренуцима самрти, и примања причешћа по обављеној исповести. Зато нема дана да не помислим, Боже не дај да ми овај дан буде последњи. Искрено говорећи радује ме што обличије овог света пролази, што већ видимо да смоквино лишће зелени, и да је крај близу, тако да и када би сви око мене помрли, када бих знао да су пре смрти отишли припремљни, не бих се жалостио ни најмање на било какву смрт око мене. Тако дакле како не желим себи, тако не желим ни другима, да оду Богу на истину не припремљени. Ово су тешка времена заиста, најтежа можда од свих у доасадашњој исторји Цркве, јер саблазан се умножила јако, да чак из саме Цркве долази на све стране, а шта тек рећи за свет око нас? Ако икад треба више мислити на смрт и опомињати се да ће ћемо доћи Богу на истини то ја онда данас. Гледам некад људе у граду, и начин како се понашају јавно, па ми дође помисао на први Вавилон, мати свих блудница, па се питам јесмо ли са оваквим хипер животом, одвојеношћу од Бога, погружености у материјализам и храњењу свих могућих страсти многоструко превазишли онај први Вавилон који је назван мати свих блудница? Да ли би се и Вавилоњани постидели овакве цивилизације данас? Остаје нада да ћемо и поред тога што као правоверни хришћани данас немамо никаквих врлина, бити поштеђени Божијом милошћу тиме што сачувасмо веру, ко је сачува. Тако да јако је тешко, и неусуђујем се рећи "Маран Ата" иако би то требало бити оно природно стање душе сваког хришћанина које се успоставља животом у Цркви.

[SANJA]

Plašim se smrti i volela bih da umrem u snu, to mi je nekako najbezbolnije...ne bih volela da se dugo lečim od neke bolesti i da mučim ukućane, to ne, nikako... klapklap

[zoricadjurdjic]

Генерално гледано, не би требало да се плашимо, бар ја мислим ако се држимо свих заповјести чисто и од срца, онда нема разлога за страх. С друге стране како човјек да буде сигуран да је у сваком тренутку свог живота од када се искрено покајао није згрешио у срцу свом, не мора дјелом може макар неком грешном помисли? Људи смо, и гријешимо, кајемо се и Бог прашта, борба с гријехом је тешка, зато је страх од смрти нама грешницима нормална и природна ствар. Јер да сам сигурна да ће ме Бог помиловати и опростити ми све моје гријехе, онда не би морала да се плашим. Можда је страх од смрти и добар, јер нас тјера на страх од Бога и сакупљање добрих дјела.