Ко је знао да је Скендербег био Србин

[Баба]

  Цитат

Од пријатеља:

Пре десетак дана десио се интересантан догађај у Албанији, у музеју Скендербега у Круји.

Једам мој пријатељ рекао ми је да ће ићи послом у Албанију, и ја му кажем да обавезно посети музеј Скендербега и објасним му ко је био Скендербег.

И он оде у Албанију и посети музеј Скендербега. И кустос музеја им објашњава ко је био Скендербег, ово, оно, а овај мој пријатељ га пита (оно што сам га ја научио):

"А где су сахрањени Скендернегов рођени брат и отац?"

А овај прогута кнедлу па каже: "У српском манастиру Хиландар."

А овај опет пита: "А зашто тамо?"

А кустос каже: "Па знате, Скендербег и његова породица су били велики државници, па су имали добре односе са другим народима."

А ови људи у групи, било је ту и Швајцараца и Немаца и "Црногораца", слушају и чуде се шта прича кустос, па питају овог мог друга: "Како то да су они сахрањени у српском манастиру?"

А мој пријатељ им каже: "Па они су били Срби, православни монаси."

Ови људи су били шокирани, а мој пријатељ такође, јер није могао да верује да цела држава Албанија егзистира на фалсификованој историји, на лажи. Није то ништа ново!

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?p=297413#p297413

[Gandalf Sivi]

Skender- beg je bio sin Ivana Crnojevića. Mislim da se prije primanja islama zvao Staniša, i takođe negdje sam pročitao da se pred smrt pokajao i čak i zamonašio...

[Zayron]

Da, bio je Srbin katolik, kao i otac mu a od Pape Calixta III

je dobio počasni titul branitelja hrišćanstva "Athleta Christi".

Sigurno je jedan od najpoznatijih Srbina katolika u Istoriji.

Zaboravio sam ga spomenuti u onoj temi o Srbima katolicima.

http://en.wikipedia.org/wiki/Athleta_Christi

 

 

Those who have held the title include:

• Louis I of Hungary called by Pope Innocent VI.
• John Hunyadi of Kingdom of Hungary called by Pope Pius II.
• George Kastrioti Skanderbeg of Albania called Athleta Christi by Popes Callixtus III, Pius II, Paul II, and Nicholas V ^[1]
• Stephen the Great of Moldavia, called by Pope Sixtus IV

[pink panter]

Đorđije Kastrioti je navodno bio pravoslavni velmoža. Prešao je na islam i bio vazal turski. Bio je veliki prijatelj sa Svetim Stefanom Brankovićem, Suprugom Svete Angeline. Kada je sultan oslijepio Svetog Stefana , on ga je doveo nazad u sjevernu Albaniju i navodno se vratio u pravoslavlje i potukao turke na teritoriji Albanije. Zato ga albanci slave kao oslobodioca. Mislim da mu je sestra bila udata kod Crnojevića.

[pink panter]

Takođe je pomagao manastir Hilandar !

[Калеидоскоп]

Ко може изједначити племенски или било какви идентитет пре хиљаду и више година са етничко-политичким идентитетом од 19тог века надаље?

У овом смислу, ми, Балканци, смо понекад заиста смешни, трудећи се доказати ко је "нај"...
 

[ZarkoZ]

  On 5. 12. 2012. at 1:35, Gandalf Sivi рече

Skender- beg je bio sin Ivana Crnojevića. Mislim da se prije primanja islama zvao Staniša, i takođe negdje sam pročitao da se pred smrt pokajao i čak i zamonašio...

 

To je Stanko Crnojevic (1457-1530) on je poznat kao Skenderbeg Stanko Busatlija inace Skenderbeg Kastrioti je umro 11.godina nakon rodjenja Stankovog.....Stanko Crnojevic i Mahmud-pasa Busatlija (bitka na Krusima 1796) su direktni potomci.....

[Баба]

T. P. Vukanović

Slovenska simbioza porodice

Đurđa Kastriota Skenderbega

Vranjski glasnik, knj. VII, Vranje 1971









T. P. Vukanović

Symbiose slave de la famille de Georges Castriote Scander-beg
Résumé

L'Epire est le pays d'origine de Georges Castriote Scander-Beg. Dans cette région il y a une abondance de noms de localités et de noms de montagnes d'origine slave. Ceci est un clair témoignage que, dans le haut Moyen Age, il y avait en Epire une symbiose slavo-albanaise. Elle fut continuée pendant toute la durée du Moyen Age, ce qui a été conditionné par l'organisation féodale des Etats médiévaux serbes, d'un côté, et des pays albanais de l'autre. La symbiose serbe de la famille de Castriotes est basé sur les liens de mariage. C'est que Jean Castriote (1407—1437) avait épousé Voisava, fille d'un seigneur féodal serbe de la région de Donji Polog en Macédoine. Ces liens avaient exercé une sertaine influence, de sorte que les fils de Jean Castriote et de sa femme Voisava Tripalda étaient nommés: Staniša, Repoš, Constantin et Georges. Donc, parmi six membres énumérés de la famille de Georges Castriote Scander-Beg, trois portaient des noms purement slaves, à savoir: la mère de Scander-Beg, Voisava, et ses deux frères, Stanisa et Repoš.

Une conséquence de ces liens de mariage et de cette symbiose matrimoniale sont d'importants legs que Jean Castriote avait faits au monastère de Chilandar. Il a, ensuite, avec ses trois fils: Repos, Constantin et Georges, acheté à Chilandar, pour lui même et pour ses fils, les parts de confrérie, ce qui leur donnait le droit de s'y réfugier et d'y habituer dans le cas où leur pays serait conquis par les Turcs et eux-mêmes chassés de leur patrie. Comme demeure il leur fut attribué le pyrgue de St Georges qui porte le nome de "Pyrgue albanais". De cette façon, le monastère médiéval serbe, Chilandar, avait servi d'asile à la famille albanaise de Georges Castriote Scander-Beg. Ceci fut basé, comme nous venons de mentionner, sur les liens de mariage et autres éléments de symbiose culturelle.

T. P. Vukanović








Postojbina Đurđa Kastriota Skenderbega je Epir.[1] U ovoj oblasti postoji obilje toponomastičkih naziva i oronima slovenskoga porekla. To pak jasno svedoči da je u Epiru postojala u neko starije srednjovekovno doba, slovensko-arbanaska simbioza.[2] Ona je nastavljena kroz ceo srednji vek, što je bilo uslovljeno feudalnim ustrojstvom srednjovekovnih srpskih država, s jedne, i arbanskih zemalja s druge strane. Srpski car Stefan Dušan, u ove arbanaske zemlje, slao je često svoje kefalije i ćesare. Ded Skendarbegov, kao što je iz istorijskih izvora poznato, bio je kefalija u to doba u Janini (južna Arbanija).

Srpska simbioza porodice Kastriota počiva na ženidbenim vezama. Naime, Ivan Kastriot (1407 — 1437), bio je oženjen Voisavom, kćerkom jednog sprskog vlastelina iz Donjeg pologa u Makedoniji (područje grada Tetova).3 Ove veze su bile od uticaja te su sinovi Ivana Kastriota i žene mu Voisava Tripalda[4] (od Voislava — Vojislava) dali imena svojim sinovima: Staniša (Stanissa), Repoš (Repossius), Konstantin (Konstantinus) i Đurađ (Georgius)- Kao što se vidi iz navedenih primera, od šest pomenutih imena porodice Đurđa Kastriota Skenderbega, tri člana imaju čisto slovenska lična imena: majka Skenderbegova Voislava i braća Staniša i Repoš.[5]

Ove ženidbene veze bile su od uticaja, te je Ivan Kastriot sa svoja četiri sina: Stanišom, Repošem, Kostadinom i Đurđem, učinio obilat prilog manastiru Hilandaru, prilažući mu selo Radostušu (današnja varošica Rostuše) i Trebište, u predelu Dolnoj reci, SI od Debra[6] Oba ova sela, sa crkvom Sv. Bogorodice u Rostuši, I. Kastriot je oslobodio od svih malih i velikih rabota i danaka, osim "harača careva" i "grada" (obaveznih rabota na održavanju Debarskog grada).[7]

Najezda Turaka u zemlje Balkanskog poluostrva, dakako, zahvatila je i njihovo nadiranje u Arbaniju. Pod uticajem navedenih ženidbenih veza i uplivom slovenske simbioze, I. Kastriot je sa svoja tri sina: Repošem, Kostadinom i Đurđem, kupio u Hilandaru, za sebe i svoje sinove, bratstvene udele, što im je davalo pravo da se tamo sklone i prebivaju, u slučaju ako bi im Turci oteli njihove zemlje i proterali ih iz otadžbine. Sporazum o ovoj kupovini obavio se 1430. god. u Hilandaru. Tom prilikom je I. Kastriot sa navedenim sinovima, sklopio ugovor sa hilandarskim igumanom Atanasijem. Prema tom ugovoru, uprava manastira Hilandara ustupila je I. Kastrioti i njegovim sinovima, za stanovanje za "šeset florina'' pirg Sv. Đorđa.[8] Ova kula je sačuvana sve do današnjih dana u Hilandaru i nosi naziv Arbanaški pirg.[9] Pored toga, Ivan i njegova tri sina, imali su pravo na četiri adrfata, maslinjake, vinograde i ostale prinadležnosti koje su pripadale tome pirgu.[10]

Adrfati (bratstveni udeli), bili su određeni za ličnosti, pa je navedenim ugovorom bilo određeno, kada jedan od navedenih članova iz porodice Kastriota umre ("čim jedan obraz ode"), gasio se i njegov bratstveni udeo. Znači, kada sva četiri "obraza" iz roda Kastriota pomru, Arbanaski pirg i bratstveni udeli imaju se vratiti ponovo na raspolaganje upravi manastira Hilandara. Na koncu, imena sva četiri bratstvena udeoničara ostala su i dalje zapisana u manastirskom pomeniku, dokle god bude trajao manastir Hilandar.[11]

Ko je sve od pomenutih članova porodice I. Kastriota obitovao u manastiru Hilandaru, teško je reći, jer o tome postoje šturi podaci. U unutrašnjem narteksu glavne hilandarske crkve, u severnom zidu, nalazi se jedna niša, polukružnog oblika, s freskom Bogorodice s Hristom. Oko ove freske nalaze se likovi Sv. Simeona i Sv. Save srpskog. Ispod likova nalazi se natpis: »Prestavi se rab' božii Repoš', douks' ilirskii, 6939«[12] (1431. god,). Prema ovim podacima, Repoš je neko vreme živeo, a potom i umro kao svetovnjak u Hilandaru.[13]

Navodimo i sledeći primer o životu članova porodice Kastriota u Hilandaru, koji isto tako govori o njenoj simbiozi sa srpskim etnosom. Naime, u Hilandaru je umro 2. maja monah Joakim Kastriot, što se vidi iz jednog zapisa hilandarskog rukopisa (dospeo u Rumjancevski muzej u Moskvi): »Sego 2. (maja) prestavi se Kastriot, mni (ški) že Ioakim monah".[14] Svakako, radi se o Ivanu Kastriotu, koji se verovatno pred smrt povukao u Hilandar i zamonašio.[15]

*

Kad je reč o slovenskoj simbiozi porodice Đurđa Kastriota Skenderbega, treba imati na umu i činjenicu, da je kod balkanskih naroda, posebno kod srednjovokevonih Srba, mestimično bio običaj velikog šarenila u davanju ličnih imena. Tako, dešavalo se da otac ima srpsko ime, a sin strano. Zatim, bilo je slučajeva da otac ima srpsko ime, sin strano i unuk strano. Isto tako, bilo je slučajeva da otac ima strano ime, a sin srpsko.[16] Na kraju, bilo je slučajeva da ded ima strano ime, a unuk srpsko ime i slično. No, nigde se u srednjovekovnim izvorima ne pominje ovako očita simbioza Arbanasa i Srba u davanju ličnih imena, kao što je to slučaj kod porodice Đurđa Kastriota Skenderbega. Koreni ove simbioze su duboki. Oni počivaju s jedne strane na etničkoj simbiozi slovenskih etničkih skupina i plemena u Epiru, baštini Ivana Kastriota, oca Skenderbegovog i arbanaskih etničkih skupina i plemena s druge strane. Naporedo s tim, ova rodovska simbioza temelji se i na ženidbenom migracionom kretanju, na matrilokalnim prežicima očuvanog kod roda Kastriota. Kao što smo naveli, Skenderbegova majka Voislava, vodila je poreklo od slovenskog roda, sprskog roda, iz Donjeg pologa u Makedoniji, pa je taj momenat imao uticaja na davanje ličnih imena njenim sinovima.

Sve ostale navedene veze ovog uglednog vladajućeg roda srednjovekovne Arbanije, sa manastirom Hilandarom, kao srpskim srednjovekovnim kulturnim i religioznim žarištem, azilskog karaktera i srodne funkcije,, u stvari su nadragadnja ove simbioze.

Do slovensko-arbanaske simbioze u srednjem veku, ponajčešće je dolazilo tamo, gde su slovenske i arbanaske etničke skupine i plemena živeli u naseobinskom šarenilu, bolje reći etnografskom šarenilu. To je omogućavalo i srednjovekovno slovensko, napose srpsko društveno i zakonodavno ustrojstvo. Naime, pred srpskim srednjovekovnim zakonskim odredbama, Arbanasi i Srbi imaju ista prava i dužnosti. Međutim, taj slučaj nije s ostalim balkanskim etničkim skupinama (npr. Vlasi), koji u pogledu zakonskih prava i dužnosti ne uživaju ravnopravnost sa Srbima i Arbanasima.



Napomene

1 Jov. Radonić: Đurađ Kastriot Skenderbeg i Arbanija u XV veku. Spomenik SAN, knj. XCV. Beograd, 1942, str. VII.

2 P. Skok: Leksikologijske studije. Prilog povijesti slovenstva u Epiru. — Rad JAZU, kgj. 272. Zagreb, 1948, str. 79 — 85; cfr. H. Jinalcik: Fatih devri uzerinde tetkikler ve vesikalar I, 159; S. Pulaha: Les Kastriote devant la conquete Ottomane des annees 1420 — 1430. — Studia albanica 1. Tirana 1971, 113.

3 Rad. M. Grujić: Svetogorski azili za srpske vladaoce i vlastelu posle kosovske bitke. — Glasnik Skopskog naučnog društva XI, 5, Skoplje, 1932, 81.

4 Jov. Radonić: or. cit., str. 1—2.

5 P. Skok: op. cit. 82; Jov. Radonić: or. cit., str. 1—3, 5, 8, 250; St. Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka. Beograd, 1912, str. 467.

6 St. Novaković: Zakonski spomenici srpskih država srednjega veka, str. 467 — 468.

7-8 Cif. Rad. M. Grujić: or. sit., str. 81—82.

9 Vlad. R. Petković: Arbanaški pirg u Hilandaru. — Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju I, sv. 1—2, Beograd, 1923, str. 196—197; cir. Rad. M. Grujić: loc. cit.

10-11 rad. M. Grujić: loc. cit.

12 Lj. Stojanović: Sari srpski zapisi i natpisi, knj. IV. Sr. Karlovci, 1926, str. 97, br. 10038; cif. Rad. M. Grujić: loc. cit. U jednom drugom zapisu kaže se: »V'' k e. (jula) pr'stavi se rab' Božіi Repoš... Ivana Kastrіota«.
— Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. III. Beograd, 1905, str. 74, br. 5055.

13 Cif.. Rad. M. Grujić: loc. cit..

14 Lj. Stojanović: Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I. Beograd, 1902, str. 87, br. 271. U drugom zapisu stoji: »Pr''stavi se gospodin Ivan Kastriot
v' d'ni cara Amurata. V'' let(o)... (meseca maja). — Or. sit., str. 87, br. 270.

15.Cfr Rad. M. Grujić: op. cit., str. 81—82.

16 St. Stanojević: Lična imena i narodnost u Srba srednjega veka. Južnoslovenski filolog, knj. VIII. Beograd, 1928 — 1929, str. 151 — 154; cfr. G. Palikruševa, A. Stojanovski: Debarskata oblast vo šeesetite godini na XV vek. — Glasnik na Institutot za nacionalna istorija. XIII, br. 1—2, Skopje, 1969, str. 48.

[о.Горан]

 

[о.Горан]

• Од стране страних званичника и из иностране историје, он је добио епитете као што су „Христов атлетичар” и „Геније прве евроатлантске алијансе”
• Сматра се да је Скендербег био крупан и веома јак. Његов мач, због тежине би тешко могао користити обичан човек.
• Његов шлем је на себи имао рогове јарца, симбол Пира из Епира и легенди Александра Великог
• Постоје два Скендербегова мача. Један је донирао папа на Божић 1466. године, 85,5 центиметара је дугачак и 5,7 широк. Тежак је 1,3 килограма. Други је турски модел, 121 центиметара дужине и тежине 3,2 килограма.
• Скендербегов коњ је још један симбол који је пратио јунака. Према Барлетијусу, коњ је био беле, изабране расе. Након смрти Скандербега, коњ је одбио да га јаше други човек и угинуо је.
• Говорио је и писао на српском језику, а знао је и латински, турски, албански.
• Скендербег се борио у 30 битака, од којих је само једну изгубио.
• Скендербег је користио две унифроме. Једна је за рат, са шлемом и витешком опремом. Другу, која је албанска традиционална ношња са фесом и јублетом је поменуо Барлети.
• Папа Пије II је питао Скендербега два пута да га крунише за краља. У архивама Ватикана, налазе се документи који показују да је Скендербега крунисао папа, као краља Епира.
• Најважнији његов цитат је онај када се појавио у Кроји и рекао „Нисам вам дао слободу, али сам је нашао међу вама.”
• О Скендербегу је написано око 600 књига широм света, међу којима су романи, историјске књиге, приче, чак и легенде.
• Турски историчари кажу да је битка Берата Скендербегов највећи неуспех.
• Најранији портрет Скендербега датира из 1466. године. Према аутору Фридриху Кенеру, насликао га је Ђентиле Белини, по поруџбини млетачких власти, када је Скендербег посетио Лагуну (град у Италији)

 

• https://sr.wikipedia.org/wiki/Ђурађ_Кастриот_Скендербег

[о.Горан]

 

Dvoboj Skenderbega sa Tatarinom na otomanskom dvoru oko 1439. godine. Foto: Wikipedia/Christopher Amberger/Gaius Claudius Nero

 

 

Skenderbegovi šlem i mač koji se danas čuvaju u Beču. Foto: Wikimedia Commons/Lumturi1989

 

Grb Kuće Kastriot čiji je najpoznatiji pripadnik bio Skenderbeg. Foto: Wikimedia Commons/Nicholson1989

 

Šta su tačno bili po daljem etničkom poreklu nemoguće je utvrditi i raščivijati jer stvari nisu tako jednostavno kakvima se čine. Međutim, albanski hroničar Đon Muzaka, pripadnik jedne od najmoćnijih arbanaških kuća u srednjem veku, piše 1510. godine da je Đurađ Kastriot bio "srpske prirode". 

 

 

https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/2908252-sve-o-skenderbegu-ovo-je-djuradj-kastriot-junak-srpske-krvi-kojeg-krademo-albancima-ili-ga-oni-ipak-kradu-nama-foto

[о.Горан]

Хотел Скендербег у Риму, можда припада Ђуриној парохији ... 

 

 

https://www.palazzoscanderbeg.com/en/index?gclid=CjwKCAiAiuTfBRAaEiwA4itUqH231I-EEad1NP8jgUjDPPLEQ8KPgkndziOJ3inV-WQR_5SF-8IRgRoC4vIQAvD_BwE

[о.Горан]

Pravoslavni albanski manastir Ardenica u kom su se uzeli Skenderbeg i Donika Arijaniti Komninović. Foto: Wikimedia Commons/Pudelek

 

 

[о.Горан]

Ђурађ Кастриот Скендербег (алб. Gjergj Kastrioti Skënderbeu; Сина, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468) је за Албанце национални херој из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији. Ипак, оно о чему Шиптари избегавају да причају је чињеница да су отац и брат Скендербега сахрањени у Хиландару као Срби!

Скендербег потиче из феудалне породице Кастриота и био је син Јована Кастриоте (Кастриотића). Према Гибону, Јован Кастриот је био принц Епира, који је укључивао Мат, Крује, Мирдита и Дибер. Његова мајка Војислава, била је принцеза српског порекла, из породице Трибалда(који су дошли из области данашње Македоније) или из племићке породице Музака.

То нико не доводи у питање, чак ни Албанци, да је њихов утемељивач државности (слично Стефану Немањи код Срба) био макар по мајци Србин. Ипак, Скендер-бег је био Србин и по оцу.

Да видимо породично стабло племићке породице Кастриота изгледа овако :Браило –  био кефалија у Јанини (Епир) у време владавине последњих Немањића; Комнен – држао је област Дебра док је Србијом владао деспот Стефан; Павле – држао област северне Грчке до државе Зете  у време деспота Стефана; Иван (Јован) –  проширио поседе по скоро целом Епиру у време прве владавине деспота Ђурђа Србијом; Станиша, Репош, Костадин и Ђурађ.

 Као што се види ни једно албанско име већ само српска и грчка имена. Ствари постају још јасније када се погледа где су сахрањени отац (Јован) и најстарији брат (Репош) албанског хероја Скендербега 

 Ево шта кажу извори:

Јован Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару за себе и своје синове братствене уделе, што им је давало право да се тамо склоне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. год. у Хиландару.

Том приликом је Јован Кастриот са наведеним синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је И. Кастриоти и његовим синовима, за становање за „шесет флорина“ пирг Св. Ђорђа.

Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг. Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу.

У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у северном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се раб’ божии Репош’, доукс’ илирскии, 6939« (1431. год,). Према овим подацима, Репош је неко време живео, а потом и умро као световњак у Хиландару.

 Наводимо и следећи пример о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом:

У Хиландару је умро монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспео у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах“. Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.

После свега, историјски извори наводе на закључак: због имена које су имали, због вере које су били, због своје борбе против Турака и због тога где су сахрањивани – породица Кастриоти, чији је један изданак био Ђурађ (Скендер-бег), су били српска племићка породица колико и Немањићи, Мрњавчевићи, Балшићи, Бранковићи и други који су владали српским земљама све док нас није окупирало Османлијско царство у 15 веку.

 

https://srbin.info/2012/12/25/otac-i-brat-skenderbega-utemeljivaca-albanske-drzave/

[о.Горан]

Тема нарочито занимљива због тренутних дешавања на Косову, као и због сталног промовисања албанских спортиста њихове заставе која је у ствари, ако узмемо историјске чињенице у обзир, наша, а они су нам је украли, као што су нам "украли" овог великог српског јунака, једног од највећих војсковођа у задњих 600 година.