старац Сам(п)сон..

[Brankito de Munze]

прођох пре неки дан Његошевом улицом на Врачару, и пажњу ми привуче ова слика која је у малом ормарићу са спољне стране зграде, на фасади.. заинтересовах се те прочитах о старцу, занимљиво је шта је све преживео. Па ето рекох, да поделим са вама. Назив слике је "Мој Судија".

Ево линка http://d.pr/i/D9Ox

[Guest - . . .-]

[Guest - . . .-]

http://www.youtube.com/watch?v=lhvOABY3l9Y

[pink panter]

Prvi put kada sam pročitao knjigu o starcu nijesam bio ni skoncentrisan a ni oduševljen.

Drugi put kada sam je čitao u jednom mom turbulentnom vremenu doživio sam pravi zemljotres iz dubine duše. Išao sam sa osmjehom dvadesetak dana. Starče Sampsone moli Boga za mene grešnoga !

Knjiga se zvala čini mi se "pisma duhovnim čedima starca Sampsona"

[JESSY]

Јеросхимонах Сампсон:

 

"Усуђујем се да кажем о себи; суђено ми је било да толико много милости примим од Господа Сведржитеља, да толико много знам и сазнам, толико много осетим и усвојим, и толико неисказаног, духовног богатства, добијем од Господа Сведржитеља.

Да од Њега задобијем, од своје младости, још као дечак, потребу, малтене органску - да Га спознајем, да Га исповедам, да Му будем роб.

То јест - да Њега, Спаса Христа, са свом уверљивошћу покажем људима."

[JESSY]

Десетог јула (27.06. по старом календару), Православна црква помиње преподобног Сампсона Странопримца. Само древно име, Сампсон, значи, у преводу, "сунчани."

Пре сто година, родио се у Петербургу дечак, чији је отац био Данац, мајка Енглескиња, а њему је предстојало да постане један од исповедника и светих подвижника руске многострадалне Цркве 20-ог века. Родио се старац Сампсон (Сиверс).

 

 

* * *

 

Многи тврде да, када је старац Сампсон служио или исповедао, присутнима се чинило да осећају струјни удар од благодати која од њега исходи.

Едуард Едуардович Сиверс (тако се старац звао у свету) се родио и одрастао у отменој, протестантској породици. У родослову оца се налазе знаменити Сиверси 18-ог века, министри и губернатори у време императорке Екатерине Друге и императора Павла. Мајка је била једна од знаменитих лепотица Лондона, ученица црквеног историчара Фараре, аутора књиге "Живот Исуса Христа". Али, већ у детињству, дечак је тајно читао православне књиге. "И са девет година, - сећао се старац Сампсон, - ја сам духом био православан."

Много година касније, на питање, који дан му је био најсрећнији у животу, старац је одговарао : "Дан Православља. Миропомазање, када сам постао Сергеј, у 19-ој години живота, у години када је стрељана Царска породица."

Његови монашки подвизи у манастиру преподобног Саве Крипецког, код Пскова, као да су почели не од почетка, већ с краја - од стрељања. Метак је раздробио кост десне руке, али, оборен у јаму са лешевима, млади послушник је остао жив. Монашки постриг са именом Симеон, будући старац је примио 1922. године, у лаври Александра Невског. Лавра је за њега постала школа духовништва и старчества. А као узор и пример исповедничког подвига - митрополит Петроградски Венијамин, стрељан после јавног процеса 1922. године.

Године 1928. када су монаси лавре превезени на Соловке, за оца Симеона је почео нови ход по мукама; чак су га стављали у кавез са гладним пацовима, али су му они, према добродушном сећању старца, само овлаш, изгризли пете. Одвозили су га, као мртвог и залеђеног, у мртвачницу, а он се, отопивши се, враћао у ћелију без ичега на себи, осим једне кошуље.

Тек у послератним годинама је могао да служи у парохијама ; у Мордовији, Стаљинграду... Последње године старац Сампсон је провео у Москви и околини; у Перловки и Малаховки, где су и снимљени изванредни филмски кадрови, који су нам сачували изглед савременог, светог подвижника.

У схими је назван именом Сампсон, у част светитеља на чији се празник родио. Круг живота се затворио.

Овако је писао старац у једном, недавно издатом писму : "Ко држи до имена раб Божји, тај је најслободнији човек на свету. У Богу он налази слободу од свих земаљских ограничења у оквиру којих се бори такозвани "слободни човек".

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Sampson/Sampson02.htm

[JESSY]

СВ. ТАЈНА ПОКАЈАЊА

 

"Тајна покајања и беседа са духовником - то су светлост и сила благодати Божје које обнављају срце и ум."

 

* * *

 

Пре личне исповести Баћушка је проводио општу исповест. Спољашњи изглед оца Сампсона је био строг и сабран. Општу исповест је проводио као и сваку службу, са побожношћу и духовним узлетом. Често је почињао исповест овим речима:

 

"Замислите, да пред вама не стојим ја као сведок, већ Судија! И, шта ћемо да му одговоримо?!" Такав увод је одмах концентрисао пажњу људи, а онда би Баћушка почео претрес грехова и погрешних поступака. Та анализа би трајала и по 40 - 50 минута. Отац Сампсон би указивао на то, како стојимо у храму и како учествујемо на богослужењу, подвлачио, да ми, обично, стојимо на служби само ногама, док нас се сама служба много не тиче и због тога одлазимо кући необновљени, не сијамо и не ликујемо. Господе, помилуј! Господе, опрости нам!

 

Затим би продужио: "Како ми величамо Божју Мајку? Како се односимо према њој? На пример, у тешкоћама смо, невољи или неком јаду. Треба Њој да се пожалимо, Њој да се поверимо, Њој да се предамо. Зато што је она - наша Мати, ми немамо никог ближег од Ње! Треба овако да се обраћамо Божјој Мајци: "Загреј ме, научи ме да се молим! Огради ме страхом Његовим!" И, посебно треба следити за собом:

 

Не срдити се.

Не жалостити се.

Не бити раздражљив.

Не жалити се никоме због свог тешког стања.

Одмах записивати укоре савести и помисли које се намећу.

 

Што се тиче помисли; обавезно навести извор и разлог појављивања овог или оног помисла, проанализирати - одакле се појавио и зашто? Да ли је ту било твоје личне воље, интереса, жеље, покрета, радозналости срца или разговора? Зашто се ниси удаљио од тог помисла, прогнао га? Мораш бити одговоран за своје срце и вољу.

 

Дан је изгубљен ако се не запишу укори савести, мисли, вербални греси и дела нехришћанског расположења.

 

Шта још треба запамтити? Лаж, осуђивање, лоше сам говорио о некоме. Зашто сам слагао? Шта ме је навело на лаж:

или сам хтео неког да обешчастим;

или да себе прославим;

или да бих добио неку ствар;

или сам нешто узео и нисам хтео да признам;

или сам слагао због лажног стида.

 

Те страсти треба извући напоље и показати. Оне су корени наших главних страсти.

 

О осуђивању. Зашто осуђујем:

због недостатка љубави;

због охолости;

због гордости;

због беспосличења;

због недруштвености;

због зависти.

 

О лењости. Какве су врсте лењости:

у односу на Бога;

у односу на себе;

у односу на људе.

Ако те лењост надјача, онда је непријатељ победио и ликује.

 

Исповест треба почети од било ког греха који се стално понавља. Код некога је то - језик, код другог - лењост, код трећег - слава и част, своје "ја". Неко греши злим мислима, неко - злим језиком, злом које кипи у њему, напраситошћу, нетрпељивошћу, недостатком жеље да се буде снисходљив према људима, мањком страха пред Богом и својом коначном судбином.

 

Малодушност нас чини нервознима. Ту помажу само бројанице и бројанице, и молитве Божјој Мајци. Молити се са бројаницама, читати Похвалну, акатист Божјој Мајци. Треба се молити и светом Николи. Молитве са бројаницама је боље чинити стојећи него седећи.

 

Од чега бива унутрашња раздражљивост? То се пројављује, гамиже напоље, угнеждена у срцу, гордост.

Раздражљивост, немир - то је издаја Бога, отуђење од Бога.

 

Сагрешили смо гордошћу; хвалисањем себе, самоувереношћу, увредљивошћу, подозривошћу, частољубљем, злопамћењем, жељом за похвалом и наградама, осветољубивошћу, једном речју, својим "ја".

 

Сагрешили смо тврдичлуком и грамзивошћу. Присвајањем туђег (свесно или несвесно - присвојили нешто што је неко изгубио).

Исмевањем, измотавањем.

Сагрешили тако, што смо ближњег научили, саблазнили на грех.

Сагрешили укоравањем других.

Блудом. Прељубом. Убиством.

 

Општа исповест не може бити само сувопарна листа грехова. Треба је искористити да се греси истакну и открију у себи, да се изазове страх и да се створи, онима који се кају, вера у то, да им је неопходно да се исповедају.

Исповест по таквом плану не може да траје више од 45 - 50 минута, до разрешне молитве.

 

Треба се кајати озбиљно се расрдивши на себе. То ће дати молитвену ревност која ће показати слабости, чиреве, грешке, пропусте и грехове. То ће привући Божју помоћ и благодат, све небеске житеље и Саму Пречисту Богородицу која ће увидети нашу озбиљну намеру да се покајемо и наш страх од смрти.

 

Каква може бити молитва? Келејна, храмовна. Испуштање молитви, нечитање келејног правила, скраћивање Исусове молитве, заборављање Исусова молитве и "Свемилостиве", кући и у храму.

 

Какви још бивају греси?

 

Гордост. Инат. Тврдоглавост. Охолост. Увредљивост. Самољубље. Самооправдавање. Самоувереност. Сви видови частољубља. Гневљивост (због гордости и частољубља).

 

Лажљивост. Нетачно препричавање. Испољавање неистине, речју и поступком. Погрда у мислима, која нас побуђује да лажемо.

Суровост. Равнодушност. Гневљивост и раздражљивост. Све појаве које одричу љубав. Неспособност да се опрости.

 

Жеља да се чини зло. Злурадост. Сурови поступци.

 

Други греси. Нарушавање постова. Нарушавање правила понашања у храму и на правилу. Избегавање читања духовних књига, Светог Јеванђеља (свакодневно). Немарност према светињама.

 

Нечисте жеље, мисли, фантазије. Нечиста осећања.

 

Греси језиком. Осуде, оговарања. Зао језик. Самохвалисање. Погрда. Бесмислени смех, смех ради угађања другима.

 

Сластољубље. Наслада тела у постељи. Преједање. Сувишни покој и наслада. Превелика брига о чистоћи тела.

 

Чамотиња. Мисли које досађују, жеље.

 

Неопходно је отрести са себе све сувишно, све оно што смета. Треба исповешћу исмејати сво то ђубре и напити се благодати, постати Божји човек.

 

Пазите на себе! Зато, што се све то даје само уз тај услов, ако стресете са себе своје слабости и прекинете са њима.

Ако то заиста не зажелите, биће вам немогуће да дођете до истинске радости и ликовања.

 

Зашто, понекад, не доживљавамо ускршњу радост после Светог Причешћа?

Због сакривеног греха на исповести.

Због недовољне анализе неког греха.

Ако смо се трудили да на исповести друге осудимо, а себе оправдамо.

[JESSY]

Поуке старца Сампсона – о праштању

 

 

Оно што ме јако много жалости јесте нехришћанско срце, зло срце, које не жели да опрости. Срце које се противи Богу, јер неће да опрости и нема намеру да опрости, са једне стране има дрскости да и даље изговара молитву Господњу;“ И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“, а са друге и срцем и умом ратује са ближњим.

Када то видим код вас, толико постанем утучен, да ми се ништа не мили, јер спољашња форма не треба никоме, а камо ли Богу.

Тада ми увек дође ова мисао на ум;“ Дакле, још нису схватили да је СВА ТАЈНА, СВА СРЖ ХРИШЋАНСТВА – ОПРОСТИТИ, ОПРАВДАТИ, НЕ ЗНАТИ ЗА ЗЛО И НЕ ПАМТИТИ ГА. Не грех, већ зло!

Пијаница, блудник, гордељивац, стећи ће милост Божију, али онај који не жели да опрости, сасвим свесно потире себе пред Богом у векове векова, а о садашњем тренутку да ни не говоримо! Он бива одбачен и неуслишен…

Горд човек је неспособан да прашта. Он не жели да опрости, па пита;“ Зашто други могу да не опраштају, па ипак се моле и примају Свето Причешће? Зашто инсистирате да баш ЈА опростим, па тек онда да се исповедим и причестим?“

То је гордо, нехришћанско самољубље, када неко не жели и не намерава да опрости и да воли…

[JESSY]

Исповест пред духовником

 

 

Исповести треба приступати често. Сваки пут када на исповести објашњавамо наш почињени грех, ми лукаво самооправдавамо себе. Објашњавајући свој грех и кривицу, човек гледа да оправда себе. Уколико духовнику нешто у исповести није јасно, поставиће ти додатно питање. Тада не треба сваљивати кривицу на другога, већ објаснити своју кривицу, обелоданити своју грешку, молећи за опроштај.

Јер док смо на исповести, на суду смо пред Богом, а свештеник је само сведок и посредник. И што више човек осећа потребу да себе унизи, то је већа нада да ће стећи опроштај. Само због самопоништавања Бог опрашта грех.

Свако противљење или бунт према духовнику одбаците. Не зато што сам ја неко и нешто, немојте то ни помислити. Ја сам обичан инсект у мантији, али је сила у тајни старчества и исповести.

У случају борбе са каквим грехом, треба одмах дотрчати духовнику;

“Оче, морам нешто да вам кажем“.

“Деде, кажи!“

Испричаш му све што имаш; о борби са гневом и завишћу, о блуду, мржњи, непраштању, немању воље да се молиш за увредиоца, о осећању нетрпељивости према некоме.

Ако имамо непријатељство према некоме, како можемо изговарати молитву “Оче наш“ (…и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим). Шта са тим! Са Богом смо дошли да се играмо? Значи трчи духовнику колико те ноге носе.

У томе је сва суштина духовног живота, а не у иконама и кандилима.

[JESSY]

О ЈЕЗИКУ

 

Кротећи језик преображавамо срце. Малочас неко рече да је гнев пород језика. Не! Језик је оруђе

гордог и славољубивог срца, схватате? Лажљивог, блудног срца.

Језик је оруђе срца и одаје стање болести или врлине.

Зато је код преподобних отаца језик био сасвим другачији.

Они су ћутали, очима су се осмехивали, сваки гнев су прикривали ћутањем.

Само кажу; “Опрости, опрости ми“.

Никада никога нису учили, никога изобличавали, ни исправљали, нити кога раздраживали

својим расуђивањем.

ТО ЈЕ СВОЈСТВО СМИРЕЊА.

Свети Оци нису умели да осуде, нису умели да говоре зло. Зато је њихово срце било такво.

[JESSY]

" Људи поистовећују искреност и дрскост. Искреност без стида постаје простаклук, дрскост..
Бити искрен, али простодушно..значи не имати никакву маску, лукавство, имати чисто срце као код деце, али не ове садашње. Као код девојчица, некадашњих. Код Божије деце, разумете?
То је својство светих.. какви су пред Божијим Лицем, такви су пред свима."

Свети старац Самсон