Савремена политичка теологија на Западу- др Никола Кнежевић

[Guest - . . .-]

Велика ми је част да Вам представим књигу нашег драгог брата Николе, који је и члан ЖРУ-а, а која само што је изашла из штампе у издању богословског друштва "Отачник".

Предговор за књигу је написао проф. др Дарко Ђого, па вам га доносим у целости:

ПРЕДГОВОР

Писати предговор књизи блиских пријатеља никада није лако. У таквим предговорима неминовно дајемо не прегледност садржаја, него, хтели то или не, казујемо трагове личних читања, сусретања и недоумица које су речи пријатеља остављале у нама онда када смо им приступали. Када је реч о књизи др Николе Кнежевића „Савремена политичка теологија“ управо то је случај: меа парвитас је добила част да пред-говори редовима који су настајали као плод Николиног хрвања са темом која је и мени самом блиска и интимна – са темом политичког у теологији као политичке теологије саме.

Предговарање је, ипак, кудикамо лакше када испред себе имате књигу која рачуна са извесном пред-историјом. Ствар је много захтевнија и тежа када, пак, треба да напишете предговор књизи која је и сама предговор, говор, али (надамо се) не и епилог једног напора да се српска и бивша југословенска теолошка сцена обогати тематизацијом њој дотад готово непознатих проблема. Притом, проблема који су од суштинског значаја. Јер, премда се у нашој теолошкој јавности створио утисак да је су само „велике теме“, „онтолошки проблеми“ и „крајња питања“ вриједна теолошког дисертовања, и друштвена свакодневица и теолошка презасићеност и стагнација готовим обрасцима указују да је пре свих „великих“ теолошких питања неопходно поставити питање контекста теолошке семантике (где, када и како теологија казује? Коме?) као и релевантности теолошке мисли (да ли је питање смрти, рецимо, другоразредно у односу на питање глади?)

Др Никола Кнежевић полази од овог повратка теологије ка питању њеног значења у друштвеном и „политичком“ контексту. Ови наводници у „политичком“ илуструју нам колико је тежак и одговоран задатак био пред њим. На (др) Николи (Кнежевићу) је било - и он је то успешно учинио – да их скине, да „политичност“ теологије дисертује, објасни и одбрани пред лицем теологије, али и пред лицем друштва. Да теологији прида њену политичку димензију приказивањем формирања савремене политичке теологије на Западу (при чему долази до изражаја његова изврсна ерудиција као и извесни афинитети за контекстуални приступ самим контекстуалним теологијама). Индикативан је ниво извесне оштрије критичности ка Шмиту, рецимо, у односу на Молтмана. (Др) Никола (Кнежевић) показује, заправо, емпатију првенствено ка оним мислиоцима политичке теологије који су њену релевантност мислили из христолошког језгра целокупне хришћанственост према друштву, а не обратно (из конструисане релевантности хришћанског ка теолошком садржају). То сведочи да је његова мисао спознала и замке релевантности, којих није лишен ниједан позив за обнављањем значења хришћанске вере у друштвеном и политичком контексту.

На нашем аутору је било још једно атласко бреме, још један свет који је требало носити – бреме излизаности, потрошене семантике самог политичког. Наводнике су испред политичке теологије ставиле политикантске теологије, теологије дневнополитичке ангажованости. Борити се против болести политикантста у теологији (и вери) убијањем појединачних бактерија, наравно, не би одвело никуд. Био је потребан (готово) фармаколошки приступ: лековитост здравог. Наша, српска теологија показала је са Николом Кнежевићем да је спремна и да ће почети да поима и прима једну истински политичку, али не и политикантску теологију.

Стога свима са радошћу препоручујем да се препусте ерудицији и теолошком виђењу Николе Кнежевића.

На Св. Теклу 2012 г. Доц. Др Дарко Ђого

УВОД

Политичка теологија последњих неколико деценија представља једну од најутицајнијих богословских дисциплина, како у црквеним тако и у значајним светским академским круговима. Ова млада научна дисциплина је једна од четири главна богословска правца у XX веку како их класификује Росино Гибелини (Rosino Gibellini), а представља тежњу да „хришћанска традиција позитивно одговори на изазове постмодернизма, одлике индустријализације, урбанизације, науке, технологије, тржишне привреде, државних институција као и њених различитих идеолошких чинилаца – либерализма и социјализма.“[1] Другим речима, политичка теологија представља напор да се у дијалогу са хуманистичким наукама и промишљању друштвено-политичког контекста пронађе својеврсна архимедовска тачка између теорије (богословља) и праксе, као деконструкција религијског и политичког. Кључни протагонисти политичке теологије, уједно и најзаслужнији за афирмацију ове дисциплине у савременом свету, јесу, пре свих, римокатолички богослов Јохан Баптист Мец (Johann Baptist Metz) и протестантски богослов Јирген Молтман (Jürgen Moltmann), а, поред њих, значајни допринос развоју дискурса дали су још и богослови Дитрих Бонхефер (Dietrich Bonhoeffer), Карл Барт (Karl Barth), Карл Ранер (Karl Rahner), Рајнхолд Нејбур (Reinhold Niebuhr), као богослови који припадају трећем таласу политичке теологије, Стенли Хауервас (Stanley Hauerwas) и Џон Милбанк (John Milbank), као и Мирослав Волф. Са друге стране, у богословском дискурсу источне православне мисли, иако не у оквирма исте терминолошке матрице, теорији односа Цркве и друштва значај допринос су дали Павле Евдокимов, Јован Зизизулас, Александар Шмеман (Alexander Schmemann), Јован Мајендорф (John Meyendorf) и Стенли Харакас (Stanley Samuel Harakas). О политичкој теологији данас говоре и Јирген Хабермас (Jürgen Habemas) и Славој Жижек.

Треба нагласити да опус политичке теологије подразумева шири религијски и историјски оквир него што ће бити представљен овде. Ово истраживање представља преглед развоја теолошко-политичке мисли и развоја политичке теологије као дисциплине на просторима Западне европе и САД од почетка XX века па све до данашњих дана. Истраживање је подељено на две основне целине. У првој целини ћу, након дефиниције и кратког осврта на развој класичне политичке теологије, представити историјски развој савремене политичке теологије на Западу која се развијала од политичко-идеолошког дискурса Карла Шмита, преко Бонхефера и Барта, пројекта „нове политичке теологије“ немачке богословске школе Меца и Молтмана, па све до савремених протагониста.

На стварање политичке теологије у западним академским круговима утицали су разни историјски моменти, ерминевтичко богословски приступи, друштвено-теоријске школе. Левиатански апсолутизам, контрареворуционална философија Кортеза и Де Местра, друштвено-политичке промене између почетка и краја Вајмарске републике код Шмита. Бескомпромисни хришћански отпор нацизму код Бонхефера и Барта. Трагично искуство ратног вихора, холокауста, утицај марксистичке философске мисли, принципа наде Ернста Блоха, теологије ослобођења, као и мислилаца Франкфурстке школе код Меца и Молтмана. Бонхеферов пацифизам код Хауерваса, као и критика савременог капиталистичког друштва код Милбанка.

Друга целина представља контекстуално теолошко-политичко промишљање у циљу да се одговори на квалитативни дефицит контекстуалне политичке теологије у Србији. Овакве критичке рефлексије у постконфликтном друштву какво је наше, уопште нема. Ситуација је нешто боља на простору Хрватске и БиХ где постоје теоријски доприноси појединаца али о неком регионалној деконструкцији друштвено-политичких појава у интердисциплинарном и богословском кључу још увек је рано говорити.[2] Други део истраживања почиње реминесценцијом и контекстуализацијом мецовско-адорновског питања: да ли је могуће бавити се богословљем[3] на овим просторима имајућу у виду конфликтну прошлост, остајући на границама универзалистичке и трансцедентне дијалектике без „конкретне ситуације и људи“, не исрпљујући притом анамнетички карактер богословља које мора да говори о „ауторитету оних који пате“[4] и поседује контекстуално-критички сензибилитет. Сагледавајући такав дискурс стиче се утисак својеврсне апатичности и индолентности према питањима блиске прошлости чији потреси и данас узрокују разне друштвено-политичке тензије, који ипак и даље остају без адекватне богословске и религиолошке критичке рефлексије остављајући тако богословље и саму Цркву изван друштвене одговорности и релевантности. Даље, други део истраживања испитује односе између богословља и помирења, „анамнезе и културалне амнезије“, значаја сећања унутар креирања специфичног постконфликтног богословског дискурса. Следе затим промишљања о модалитетима деприватизације религије и политизације као и односа мита и концепта Bellum iustum, амалгамације верског и националног у улози катализатора конфликата и креирања „квазитрационалног националистичког комплекса“.

[1] Rasmusson, 1994:11.

[2] Корак ка регионалној политичкој теологији и интердисциплинарном критичком промишљању религије у постконфликтном друштву представља научни скуп који је одржан у Београду, 9. и 10. јуна 2011. године, у организацији Центра за истраживање религије, политике и друштва и издавачке куће Еx-Libris из Ријеке.

[3] У раду ћу неизменично користити термине богослов/теолог, богословље/теологија као синониме. Треба напоменути да се неретко догађа да православни и протестанти говоре о суштински истим стварима, мада, ипак, формално различитим, што је производ различитих терминолошких матрица. Зато сматрам да је пожељно, контекстуализовати језички апарат западног богословља увек када то могућности дозвољавају. Верујем да такав приступ доприноси бољем разумевању и дијалогу.

[4] Metz, 2009:14.

[Guest - . . .-]

Волео бих и да се брат Никола јави да нам позбори коју

[Nikola Knezevic]

Хвала оче Иване на дивним речима. Пренећу овде и своју дефиницију пол. теологије: Политичка теологија представља дискурс који путем различитих теоријских приступа жели да испита могућности и импликације религијских постулата унутар друштвеног и политичког контекста.

Уколико буде неких питања бићу рад да одговорим на њих колико то време и обавезе дозвољавају.

[Guest - . . .-]

Политичка теологија представља дискурс који путем различитих теоријских приступа жели да испита могућности и импликације религијских постулата унутар друштвеног и политичког контекста.

За кога можемо рећи да се данас озбиљно бави питањима политичке теологије у Србији? Наравно, говоримо о свим хришћанским деноминацијама.

[Nikola Knezevic]

У нашем контексту из перспективе православља то на трагу пол. теологије је свакако био почивши о. Радован Биговић у контексту његових есеја о односу друштвено - политичким питањима и богословља, пре свега у књизи "Црква и друштво". Треба поменути и протојереја Зорана Крстића, чији текстови обрађују проблематику друштвених питања а видео сам и осврте на западне политичке теологе попут Молтмана. Мој драги пријатељ Давор Џалто обрађује теме које су на трагу тео-политичке мисли, нарочито његов последњи есеј о бенду Пуси Рајот који има призвуке контекстуалне теологије ослобођења.... Писац предговора, драги мој пријатељ Дарко Ђого такође је на трагу ове мисли јер иако држећи нагласак на догматици он се у својој док. дисертацији "Христос, Митос, Есхатон" у критици Молтмана ипак дотиче питања политичке теологије, а посебно у његовом раду "Политичка и политиканска теологија 1945-2010". Није ми познато да се тиме у Србији бави још неко, док у Хрватској и БиХ има појединаца који обрађују ову тематику. Треба истаћи Бориса Гуњевића, који је поред есеја о "радикалној ортодоксији" са Славојем Жижеком написао "Bog na mukama, obrati apokalipse" што је добар пример једног квалитетног политичко-теолошког дијалога и критике како богословља од стране друштва, тако и друштва од стране богословља али и богословља од стране богословља самог.

[Guest - . . .-]

Како можемо доћи до Твоје књиге? Веома си ме заинтересовао. Иначе, невероватно ценим издавачку делатност Отачника и сасвим сам сигуран да је ово прави потез имајући у виду и Твоје изванредно образовање.

Да ли постоји могућност да овде добијемо бар један део књиге, неки део текста да се људи поближе упознају са овом проблематиком којом се Ти бавиш?

[horatio]

Poštovani gospodine Kneževiću, želim samo da primijetim da vaša knjiga dolazi u pravom trenutku. Onoliko koliko sam ja upoznat tema je jako aktuelna, a nedovoljno obrađena u našoj akademskoj zajednici. Moram reći da se radujem prvoj prilici da je pročitam. Eventualno, možete li mi odgovoriti na pitanje(a) koje je više rudimentarno nego li razvijeno: smatrate li da je strast koja je odlikovala religiozne rasprave i sukobe danas prenešena na polje političkih ideologija? Takođe, ne predstavlja li pokušaj izlaza iz obora privatizovane religije izvjesnu opasnost po samu teologiju ali i društvo? Da li čitav koncept nove političke teologije na neki način afirmiše antičku poziciju čovjeka kao "zoon politikon"? Hvala

[Nikola Knezevic]

Како можемо доћи до Твоје књиге? Веома си ме заинтересовао. Иначе, невероватно ценим издавачку делатност Отачника и сасвим сам сигуран да је ово прави потез имајући у виду и Твоје изванредно образовање.

Да ли постоји могућност да овде добијемо бар један део књиге, неки део текста да се људи поближе упознају са овом проблематиком којом се Ти бавиш?

Књига ће бити ускоро изаћи из штампе и бити спремна за предстојећи сајам књига у Београду. Биће доступна на штанду Отачника (делим мишљење са тобом оче Иване око њиховихсјајних издања) а после у књижарама са којим Отачник сарађује.

Eво једног одломка из другог дела, који је спремљен раније за Зборник "Демитологизација религијских наратива" који ће ускоро бити објављен a одломак је већ доступан на са ове адресе http://www.cirelstud.org/page/od-kosovskog-mita-do-mita-o-hriscanskoj-naciji-od-deprivatizacije-do-politizacije-religije-i-koncepta-bellum-iustum-u-srbiji-i-sad

[Guest - . . .-]

Да, посебне похвале за сјајан сајт!

[Nikola Knezevic]

Хвала, пренећу програмеру и дизајнеру, то јест, мојој маленкости. Хехех

[Guest - . . .-]

Razlika je u tome što politički diskurs u Srbiji religijske simbole izražava uglavnom ceremonijalno i formalno, putem praznične scenografije ili populističke frazeologije dok je u američkom javnom političkom govoru religijska simbolika nezaobilazan činilac gde se lični religijski narativi u javnom govoru više nego dobrodošli, šta više neophodni. I u jednom i u drugom slučaju radi se o zemljama u kojim su crkva i država odvojene ali je primetna amalgamacija verskih i političkih simbola u javnom životu. Drugim rečima, politički diskurs nije oslobođen religijskih simbola, a još je manje domen religije slobodan od politički motivisanog govora i simbolike

Можеш ли мало да нам појасниш на шта овде конкретно мислиш?

А ово је и Твој блог, који редовно читам

http://blog.b92.net/...ikola-Knezevic/

[Nikola Knezevic]

Razlika je u tome što politički diskurs u Srbiji religijske simbole izražava uglavnom ceremonijalno i formalno, putem praznične scenografije ili populističke frazeologije dok je u američkom javnom političkom govoru religijska simbolika nezaobilazan činilac gde se lični religijski narativi u javnom govoru više nego dobrodošli, šta više neophodni. I u jednom i u drugom slučaju radi se o zemljama u kojim su crkva i država odvojene ali je primetna amalgamacija verskih i političkih simbola u javnom životu. Drugim rečima, politički diskurs nije oslobođen religijskih simbola, a još je manje domen religije slobodan od politički motivisanog govora i simbolike

Можеш ли мало да нам појасниш на шта овде конкретно мислиш?

А ово је и Твој блог, који редовно читам

http://blog.b92.net/...ikola-Knezevic/

Пре свега сам мислио на контекст САД где на политичку климу доста утичу репигијских крогови тзв. Religious right. Етичке теме су увек јако важне у свим изборним програмима. Такође, политика је повезана са месијанским комплексом о "изабрању народа" (са чиме се може повући и паралелизам са нашим контекстом) који има историјски позив да ослободи друге кроз процесе демократизације, дакле, види се једна секуларизована варијанта глобалне евангелизације...

[Nikola Knezevic]

Poštovani gospodine Kneževiću, želim samo da primijetim da vaša knjiga dolazi u pravom trenutku. Onoliko koliko sam ja upoznat tema je jako aktuelna, a nedovoljno obrađena u našoj akademskoj zajednici. Moram reći da se radujem prvoj prilici da je pročitam. Eventualno, možete li mi odgovoriti na pitanje(a) koje je više rudimentarno nego li razvijeno: smatrate li da je strast koja je odlikovala religiozne rasprave i sukobe danas prenešena na polje političkih ideologija? Takođe, ne predstavlja li pokušaj izlaza iz obora privatizovane religije izvjesnu opasnost po samu teologiju ali i društvo? Da li čitav koncept nove političke teologije na neki način afirmiše antičku poziciju čovjeka kao "zoon politikon"? Hvala

Молим вас да ми појасните прво питање јер ми није јасно на који начин дефинишете страст? Што се одговора на друго и треће питање тиче, будући да су комплементарна, морам да нагласим да је домен политичког заправо домен у коме богословље добија своју практичну димензију, где може да врши интеракцију са друштвено политичким феноменима и проблемима. Где може да одговори на дисфукционалности савременог света, проблеме сукоба, корупције, експлоатације, друштвене еманципације, идеологија. Мислим да појмове homo-religiosus i homo-politicus заправо није могуће одвојити. Један од највећих митова је онај који претпоставља религију као аполитичан феномен. Чак и ако би религију покушали да сместимо у потпуности у домен личног искуства, она би делом и тада остала део колективног у зависности од значаја којег би она имала на светоназор појединца. Религија је приватизована током периода просветитељства али ни онда није остала лишена своје политичке димензије. Аполитична религија једноставно није могућа. Штавише, подсетићу на мишљење познатог политичког теолога Ј.Б. Меца да је приватизована религија, па самим тим и аполитична религија друштвено нерелеватна и несврсисходна. Појам политичког је двосмеран па тако са једне стране подразумева профанизацију Светога а са друге подразумева домен политичког као јавни простор у којем религија, у овом случају хришћанство може да активно преображава шири друштвени контекст. Дакле, лично религијско искуство се каналише у колективни политички феномен који трансформише друштво. Са друге стране, политизација представља једну другу врсту дисторзије религије, када она постаје средство манипулисања сакралним симболима и Светим у јавном простору. Религија тада заузима јавни простор али на један малициозан начин, најчешће у форми амалгације верског и националног. Нпр, чак и прво хришћанство које се најчешће у западној литератури пре Константиновског преврата дефинише као аутентично и неполитизовано (треба правити разлику између политичке димензије хришћанства и политизације хришћанства) имало своју политичку димензију деловања. Оно је расло кроз свој отпор према официјалној политичкој теологији Рима која је правно дефинисала верске обавезе а које су биле у директној супротности са хришћанским монотеизмом, што је узроковало бројна прогонства али аналогно томе и ширење нове јудаистичке секте. Тако ће Римско царство прихватити Хришћанство али ће и Хришћанство касније прихватити царство, да парафразирам Бернара Флизена.

[horatio]

Prije svega, hvala vam na odgovoru. Moje prvo pitanje u vezi sa "strašću" ima veze sa vašim odgovorom na moja preostala pitanja. Naime, tvrdite da su pojmovi homo religiosus - a i homo politicus - a neodvojivi. Sa time moram da se složim, a na tragu toga je i moje prvo pitanje. Konkretno, mislio sam da nakon što je religija "protjerana" iz polja političkog na njeno mjesto su stupile sekularizovane političke koncepcije tj ideologije, za koje se bori podjednakom strašću kao u vrijeme religijskih ratova. Ako bih bio prinuđen tu istu strast definisati možda bih je odredio - kao želju i potrebu za smislenom egzistencijom, te čvrstim koordinatnim sistemom vrijednosti, koji će biti rukovodeće načelo našeg djelanja. Možda je to suviše trivijalna opažanja i stoga ću se prije nego što postavim bilo koje drugo pitanje potruditi da pročitam vašu knjigu.

[timjančica]

Dr. Kneževiću, možete li nešto reći, molim Vas, o načinu nošenja sa implementacijom pseudoreligioznih elemenata u politike firmi?