Својина

[Marjanovic]

7.1. Својина се обично схвата као друштвено прихваћен облик односа људи према плодовима рада и природним ресурсима. Међу основна права власника обично се увршћује право поседовања и коришћења, право управљања и стицања добара, право отуђивања, потрошње, промене или уништавања предмета својине.

Црква не одређује права људи на својину. Па ипак, материјална страна људског живота не остаје изван њеног видокруга. Позивајући да се пре свега тражи ''Царство Божје и правда његова'' (Мат. 6, 33), Црква не заборавља ни потребе везане за ''хлеб наш насушни'' (Мат. 6, 11), сматрајући да сваки човек мора имати довољно средстава за достојанствен живот. Црква уједно упозорава на претерану усхићеност материјалним добрима, осуђујући оне који живе у ''бригама и богатству и сластима овога живота'' (Лук. 8, 14). У ставу Православне Цркве према својини нема ни игнорисања материјалних потреба ни супротне крајности, која заговара усмереност људи према стицању материјалних добара као највишег циља и највеће вредности постојања. Нечије имовинско стање не може се само по себи узимати као сведочанство о томе да ли је неко угодан Богу или није.

Однос православнога хришћанина према својини треба да се заснива на јеванђелском начелу љубави према ближњем, израженом у Спаситељевим речима: ''Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге'' (Јов. 13, 34). Ова заповест представља основу за морално понашање хришћана. Са становишта Цркве, она и њима и осталим људима треба да буде императив у области регулисања међуљудских односа, укључујући и својинске односе. Према учењу Цркве, сва земаљска добра људи добијају од Бога, Коме и припада апсолутно право располагања њима. Релативност права својине за човека Спаситељ је много пута показивао у причама: виноград дат на коришћење (Марк. 12, 1 - 9), или таланти раздељени људима (Мат. 25, 14 - 30), или мање дато на привремено управљање (Лук. 16, 1 - 13). Исказујући, мисао својствену Цркви, да је апсолутни власник свега Бог, свети Василије Велики пита: ''Кажи ми: шта имаш своје? Одакле си то узео и у живот донео?'' Грехован однос према својини, који се испољавау превиђању или у свесном одбацивању овог духовног начела, рађа поделе и отуђенсот међу људима.

7.2. Материјална добра не могу човека учинити срећним. Господ Исус Христос упозорава: ''Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат'' (Лук. 12, 15). Трка за богатством погубно делује на човеково духовно стање и може довести до потпуне деградације личности. Апостол Павле указујена то да они ''који хоће да се обогате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље које гурају људе у пропаст и погибељ, јер корен свију зала јесте среброљубље; њему се предавши, неки застранише од вере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човече Божји, бежи од тога'' (I Тим.6, 9 - 11). У разговору са младићем Господ је рекао: ''Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном'' (Мат. 19, 21). Доцније је Христос Својим ученицима објаснио ове речи: ''Тешко је богатоме ући у Царство небеско... Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије'' (Мат. 19, 23 - 24). Јеванђелист Марко прецизира да је у Царство Божје тешко ући управо онима који се не уздају у Бога него у материјална блага - ''који се уздају у богатство'' (Марк. 10, 24). Само они ''који се уздају у Господа као гора су Сион; неће се поколебати довека'' (Пс. 124, 1).

И богаташ, уосталом, може да се спасе. Јер, ''што је људима немогуће, Богу је могуће'' (Лук. 18, 27). У Светом Писму не постоји негативан став према богатству као таквом. Веома имућни били су и Авраам и старозаветни патријарси, праведни Јов, Никодим и Јосиф из Ариматеје. Но греши онај ко, поседујући велику имовину, располаже њоме у складу са вољом Бога. Коме припада све што постоји, и у складу са законом љубави, јер радост и пуноћа живота није у стицању и поседовању него у даровању и самоодрицању. Апостол Павле нас позива да се ''опомињемо речи Господа Исуса коју ин рече: Блеженије је давати него примати''(Дела ап. 20, 35). Свети Василије Велики сматра лоповом свакога ко део своје имовине не даје као жртвену помоћ ближњем. Исту мисао наглашава свети Јован Златоуст: ''Не давати свог имања - такође је крађа.''Црква позива хришћанина да својину сматра Божијим даром који му је дат да га користи на своје добро и на добро ближњих.

Истовремено, Свето Писмо признаје право човека на својину и осуђује сваки насртај на њу. У двема од Десет Божијих заповести директно се говори о томе: ''Не кради. Не пожели кућу ближњега својега; не пожели жену ближњега својега; ни слугу његова; ни магарца његова; нити ишта што је ближњега твојега'' (Изл. 20, 15 и 17). У Новом Завету сачуван је такав однос према својини, али је добио још дубљу моралну утемељеност. У Јеванђељу је о томе овако речено: ''Јер оно: не укради... не пожели туђе, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: Љуби ближњега својега као себе самога'' (Римљ. 13, 9).

7.3. Црква признаје постојање многих облика својине. Државни, друштвени, корпоративни, приватни и мешовитиоблици својине добили су у разним земљама различиту укорењеност у току свог историјског развоја. Црква не даје предност ниједном од ових облика. Код сваког облика својине могуће су како греховне појаве - крађа, похлепа, неправедна расподела плодова рада - тако и поштено и морално оправданао коришћење материјалних блага.

Све већи значај добија интелектуална својина, у коју спадају научни радови и открића, информационе технологије, уметничка дела и остала достигнућа ствралачке мисли. Црква поздравља стваралачки рад усмерен на добробит друштва и осуђује нарушавање ауторских права на интелектуалну својину.

Уопште узев, отуђивање и прерасподелу својине са гажењем права њених законитих власника Црква не може одобрити. Изузетак може да представља једино такво одузимање својине на основу одговарајућег закона које је, будући да је условљено интересима већине људи, праћено правичном надокнадом. Историјско искуство наше земље показује да кршење тих начела неминовно води ка социјалним потресима и страдањима људи.

Удруживање имовине и одрицање од приватних својинских претензија било је у историји хришћанства карактеристично за многе заједнице. Такав карактер својинских односа доприносио је учвршћивању духовног јединства верника и у многим случајевима био је економски ефикасан. Као пример могу послужити православни манастири. Ипак, одрицање од приватне својине у хришћанској заједници апостолског доба (Дела ап.4, 32), а касније у општежитељским манастирима, било је искључиво добровољно и повезано са личним духовним избром.

7.4.

Својина верских организација представља посебан облик својине. Она се стиче на разне начине, али основна компонента њеног настанка јесу добровољни прилози верујућих људи. У складу са Светим Писмом, то је свети прилог, то јест он у непосредном смислу припада Господу: онај ко прилаже, даје Богу, а не свештенству (Левит. 27, 30; Јездр. 8, 28). Прилог је добровољни чин, који верници предузимају имајући у виду духовне циљеве (Нем. 10, 32). Добровољни прилог треба да потпомогне не само служитеље Цркве него и сав народ Божји (Филипљ. 4, 14 - 18). Будући да је посвећен Богу, добровољни прилог је неприкосновен, а ко год га отима, мора да врати више него што је однео (Левит. 5, 14 - 15). Давање прилога спада у основне заповести које је Бог дао човеку (Сирах 7, 30 - 34). На тај начин, добровољни прилози представљају посебан случај економских и социјалних односа и зато на њих не треба да се аутоматски примењују закони који регулишу финансије и економију државе, а посебно државно опорезивање. Црква истиче да, ако неки њен добитак има предузетнички карактер, онда он може бити опорезован, но било какво узурпирање верничких прилога, преступ је и пред Богом и пред људима.

Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве

Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа: 2007, стр.89- 94

[Juan Valdez]

Хахаххахххаааа! Кад руска црква прича против стицања и поседовања материјалних добара, заиста смешно звучи. На моменте бизарно...

[Marjanovic]

Зашто?

[Juan Valdez]

Ти ме зезаш? Шверц цигара, сатови скупљи од мог стана, више злата по црквама, него бетона...

[Marjanovic]

Значи због појединих лоших примера црква не сме да има свој став или бар не би требало да га износи јавно.

[Grizzly Adams]

Цео текст је веома конфузан, као да га је писао неки основац за домаћи који му се не ради. На крају није јасно шта је заправо писац хтео да каже. Пре свега - како Црква уопште може да има "социјалну концепцију"? Црква није "друштво", Цркву никада у историји није чинило више од пар процената неког друштва. Веома површно написано.

А ово је врхунац:

Уопште узев, отуђивање и прерасподелу својине са гажењем права њених законитих власника Црква не може одобрити. Изузетак може да представља једино такво одузимање својине на основу одговарајућег закона које је, будући да је условљено интересима већине људи, праћено правичном надокнадом.

Значи, испада да Црква благосиља насилно отимање тамо где је ту у "интересу већине". Алилуја! Хришћански марксизам.

[Juan Valdez]

Нису поједини, него први међу једнакима. Наравно да сме да има став, само што је тај став јако лицемеран.

[Marjanovic]

Нису поједини, него први међу једнакима. Наравно да сме да има став, само што је тај став јако лицемеран.

Хришћанске заповести су узвишене, ретко ко их испуњава. Но, то не значи да треба да их заменимо либералним или неким другим секуларним.

[Juan Valdez]

Ово нису никакве хришћанске заповести, него обична демагогија.

[Marjanovic]

Наравно, чим није у складу са либералном идеологијом.

[Juan Valdez]

Наравно, чим није у складу са либералном идеологијом.

Није у складу с мозгом.

[Marjanovic]

Наравно, непросвећено штиво, непросвећених аутора које читају непросвећни. Сва срећа па постоји либерализам.

[RYLAH]

Значи, испада да Црква благосиља насилно отимање тамо где је ту у "интересу већине". Алилуја! Хришћански марксизам.

"Уз правичну накнаду". То постоји у свим државама света и зове се експропријација, верујем да су на то мислили.

[Marjanovic]

Шта се чудите, па текст је писао сам Маркс. То је очигледно.

[Juan Valdez]

Политичко штиво, Марјановићу.