Да ли је неки манастир оставио посебан утисак на вас?

[Milena B.]

Manastir Zagradje kod Pluzina, predivan manastir, a iguman manastira o.Lazar je na mene ostavio jak utisak. Prvi put sam otisla tamo pre par meseci da pomazem oko kuhinje sa drugaricom na jedan dan, neki praznik je bio, ne mogu opisati moje utiske. To treba doziveti. Toplinu i mudre pouke oca Lazara nikad necu zaboraviti Svima toplo savetujem da posete ovaj manastir

 

http://www.manastir-zagradje.org/

[Maslacak_]

@ Milena B, divan je ovaj manastir. I ja sam jednom prilikom bila gore, sasvim slucajno. Nisam imala prilike da upoznam o.Lazara, sa nama je sjedio neki drugi monah, sad sam zaboravila kako se zove, al svakako su utisci vrlo pozitivni.

A i onaj pogled odozgoooo divan jeee Nisam znala da imaju stranicu, hvala na linku

[Milena B.]

@ Milena B, divan je ovaj manastir. I ja sam jednom prilikom bila gore, sasvim slucajno. Nisam imala prilike da upoznam o.Lazara, sa nama je sjedio neki drugi monah, sad sam zaboravila kako se zove, al svakako su utisci vrlo pozitivni.

A i onaj pogled odozgoooo divan jeee Nisam znala da imaju stranicu, hvala na linku

Poseban je pogled odozgo, samo usce Pive i Tare kako daju Drinu. Da imam polozeno za auto, svake nedelje bih isla gore na Liturgiju, ali i ovako nije daleko, kako studiram u Foci, to je nekih sat vremena puta Svakako vredi otici gore, vise je nego prelepo

[pahulja]

Manastir Nimnik!  Manastir sa crkvom posvećenom prenosu Moštiju Svetog Nikolaja Mirlikijskog. Nalazi se kod Velikog Gradišta, sećam se da sam bila fascinirana samim dolaskom do manastira, vozila sam putićem kroz hrastovu šumu kao iz bajke, baš je sve ostavilo  prelep utisak na mene..

 

Manastir je dobio ime Nimnik prema legendi koja kaže da su hajduci koji su tražili Marijanski manastir, koji su hteli da opljačkaju, naišli na devojčicu i pitali je gde je manastir, a ona je ponavljala na vlaškom  “ Nu šću nimnik “ ( Ne znam ništa ). Hajduci su je zatim ubili. Rođaci su uveče krenuli da traže devojčicu po šumi, u daljini su ugledali svetlost, kada su se približili videli su da je to plamen iz tela devojčice.

Kada su natovarili telo na kola volovi su hteli da idu samo u pravcu manastira. Tako su Nikolinu  sahranili kod manastira, a manastir je po njenim rečima dobio naziv Nimnik.

Od tada se na njenom grobu dešavaju čuda. Kasnije je kum devojčice, koji je predvodio hajduke, u znak pokajanja podigao kapelu u krugu manastira a njeni posmrtni ostaci su preneti u nju.

 

[Икар Губелкијан]

Обишао сам само неколицину, пошто нити сам рођен и одрастао, нити живим у Србији (или некој другој православној земљи). Први манастир који сам икада посетио је св. Петке у Извору код Параћина, и то је, можете мислити, било једно прелепо искуство. Возили смо се из правца Зајечара, и кад сам кроз крошње видео кубе, срце ми је било пуно. После тога је ишла Раваница. А последњи, који је оставио велики утисак на мене, је један Румунски, Јаломица, тако некако, у парку природе више Буштенија. Сама црква је узидана на улазу у пећину, али интересантнија ми је прича једног британског путописца који је пролазио тим крајевима. Описивао је како су то били недоступни крајеви, да си морао да ходаш опасним неким литицама зараслим да би дошао до манастира. Тамо су га дочекали монаси, који су причали 'на влашком', и љубазно га гостили дуже време. Иначе је то поприлично опасно подручје јер има много медведа.

[Veliki Marko]

Не први који сам посетио али први који је оставио јак утисак на мене је манастир св. Петке у Извору код Параћина.

После Ђуниса свартили смо на путу ка кући у манастир св.Роман,  па после у  манастир Лесје тамо је било прегршт народа и превелика гужва,  па онда у манастир св. Петке у Извору код Параћина. Сам долазак у манастир  св. Петке у Извору код Параћина ми је уливао такву некакву " чудност " какву не могу да обајсним. Ту сам први пут и причао и упознао неког монаха, то је био монах  Ромило који је већ био загазио у осму деценију свог земаљског живота.Монах Ромило је седео код бунара на врху брда када смо ми дошли и даривао нам је коцкице шећера, окипили смо се и сели  око њега и прво нам је рекао да се умијемо водом са лековитог извора јел је добра за очи, каже монах умитесе и ако те пецкају очи имаш неки проблем са очима, тако је и било. Запазио сам очи тог старца оне су биле тако бистре, прозирне, душа тог монаха је  пуна доброте и љубави како нигде нисам видео, његове речи и беседа су биле тако смирене са посебним жаром ( тај део је личне природе ).  Седео бих ја са њим и причао  цело послеподне него је почело да буде хладно а и јесен је већ била почела да приказује своје лице, ред сунца ред кише, испод нас пространа поља и зраци сунца који их обасјају када им облаци то дозволе. Причао је монах доста поучних и реалних ствари из свог искуства и искуства других. Одговарао ми је на питања сасвим стрпљиво. Када смо кренули показао је монах на неки споменик крст  и дрво одмах у пољу на врх брда у том тренутку опет искочи сунце и призор остаје у мом сећању док сам жив а и после. 

Помазао нас уљем и пожелео срећан пут, после неколико година сам питао за оца Ромила и добио сам информације да је преминуо али нисам сигуран да је то баш тај монах. Да не заборавим да је и утисак остао и код деце са посебним потребама о којима се монахиње брину као о својима.