ДОМАЋА ЦРКВА - СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ

[JESSY]

Свештеник Павле Гумеров: Значај Свете тајне причешћа у животу православног хришћанина

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве.Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама.Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос.

УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства.

Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео.

Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши:

Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28).

Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну.

РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ

У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв.

О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56).

НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом.

Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.

Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце.

Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.

ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА

Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити.

Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“. Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу.

Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере.

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20).

Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“— каже се у молитвама пред свето причешће.

Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.

Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед.

Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.

Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56).

[JESSY]

Који је разлог вечитих конфликата између таште и зета, и између свекрве и снахе? Овде постоје два основна фактора:

1. Љубомора. Једног истог човека воли двоје људи. Али различито. Једна страна воли као мајка, а друга као жена (или муж). И тог вољеног човека они не могу да поделе међу собом. Наравно, овде је главни кривац углавном старија генерација. Мајка никако не жели да пусти своје вољено дете, нити да схвати да је оно одрасло и да, по природи ствари, има право да ствара своју породицу, односно да поред мајке воли још неког.

И да све то ни у ком случају не негира чињеницу да ће он наставити да воли своју мајку.

2. Судар две генерације: очева (мајки) и деце. Старија генерација некако сама по себи сматра себе искуснијом, мудријом. Старији људи мисле да имају право да дају савете и мешају се у животе млађих. Младима се то нимало не допада. Они имају свој живот и своје виђење ствари. За њих је поглед на свет старијих „старомодан“, а искуство – изашло из употребе.

Могуће је навести још и трећи разлог конфликта, а то су предрасуде. Предрасуде су првобитно необјективан однос према супротној страни. Тада ми под утицајем урбаних легенди о таштама и зетовима, као и на основу жалосног искуства пријатеља и рођака, почињемо лоше да се односимо једни према другима превремено, а приори (тј. пре искуства), односно, видимо у човеку противника, и по свој прилици, непријатеља.

Зашто се код млађе генерације конфликти јављају углавном са свекрвама и таштама, односно са мајкама својих половина, а с очевима веома ретко?

Жене су много емотивније, и емоције (укључујући и негативне) често односе превагу над разумом. И тако се оне лакше уплићу у конфликте и свађе. Други разлог је то што је мајчинска љубав, по правилу, јача од очинске. Дете више времена проводи са мајком и зато је више везано за њу, као и она за њега. Мајка веома страхује и брине за дете, много више него отац, и она не жели да га пусти јер из ње често говори слепа љубав, везаност, егоизам и љубомора.

Чувени истраживач природе љубави Ерих Фром писао је да у мајчинској љубави може бити присутан моменат посесивности, егоизма. Он „може бити манифестован у нарцисистичком* елементу мајчинске љубави. Због тога што се дете доживљава као део ње саме, љубав и слепо обожавање мајке може бити задовољење њеног нарцисизма. Други мотиви могу бити манифестовани у мајчиној жељи за заповедањем или поседовањем. Дете је беспомоћно биће које потпуно зависи од њене воље и природни објекат задовољења за жену која воли да заповеда, тј. која има црте посесивности“.

Понекад се заиста дешава и таква аномалија: мајка никако не може да схвати да је њено дете већ одавно одрасло и да је дужно да ступи у живот одрасле особе. Јер ако мајка има истинску љубав, онда она мора да схвати да не треба да задржава одраслог сина или ћерку, већ да им помогне да стекну слободу и независност. Љубав је жртва и уколико родитељи желе својој деци добро, они морају да схвате да је срећа немогућа без јаке породице и да њихова деца треба да буду срећна са својим вољеним. Љубав не тражи своје (1Кор. 13,5) каже апостол Павле, и ако родитељи траже љубав своје деце или су љубоморни, значи да их не воле довољно.

Да ли сте се икада запитали зашто има толико смешних вицева и анегдота за ташту и зета, а за свекрву и снаху их нема уопште? Ја лично нисам чуо ниједан за њих. То је зато што однос између снахе и свекрве има често уместо комичан – веома драматичан карактер, па ту онда није до шале.

Посебно ако је сина подизала самохрана мајка, онда она често њега сматра својом крвном имовином и уколико било која друга жена почиње да воли њеног сина, она одмах у њој види супарницу и чини велике напоре да посвађа сина и снаху, а понекад чак и да их заувек растави. Познавао сам случајеве где су мајке саме упознавале своје синове са њиховим будућим женама, а затим и уништавале њихов брак својом љубомором и слепом мајчинском љубављу.

При том, ове жене често несвесно срљају. Њима се чини да заиста воле синове и мисле да се снахе недовољно брину о њиховој вољеној деци, као и то да су, уопштено говорећи, препуне разних недостатака. А, у ствари, мајке се једноставно осећају усамљено, несрећно и напуштено и веома пате због тога. И њих, наравно, такође треба разумети.

Конфликт може бити погоршан тиме, што син такве доминантне мајке може бити врло зависан од ње. Он не може да донесе потребне одлуке, и уместо да брани своју жену и замоли мајку да се не меша у њихове животе, наставља да у свему слуша своју родитељку.

Он ће се копрцати између жене и мајке, што ће, наравно, само упропастити његов однос са женом, јер жена увек очекује од мушкарца одлучност и заштиту.

[JESSY]

Представивши у општим цртама ситуацију, пређимо сада на главно питање: шта да радимо са свим овим и како да се понашамо према родитељима и млађој генерацији како бисмо избегли конфликтне ситуације. Пошто је моја књига намењена првенствено младим породичним људима, почнимо од њих.

Прво што треба да учините у комуницији с родитељима ваше половине јесте, да превазиђете предрасуде и заборавите све вицеве о таштама и језиве приче о свекрвама.

Навешћу једну поучну причу. Аутобусом путује један мрачни човек и мисли: све је лоше, жена звоца, деца – нерадници, ташта – злотворка. А иза његових леђа анђео бележи његове мисли: „Све је лоше, жена звоца, деца – нерадници, ташта – злотворка“. Није ово први пут. Сам је тражио.

Наравоученије ове приче је следеће: како се ти поставиш према свом животу и људима из своје околине – тако ће се живот и људи постављати према теби. Ако си ти убеђен да ти је жена џангризава, ташта – злотворка, а деца – нерадници, они ће то доиста за тебе и бити. И, обрнуто, ако је човек добро и позитивно настројен према другима, од њих ће заузврат добијати само добро и наклоност.

Таште и свекрве нису наши непријатељи већ мајке наших најближих, а то значи да би требало и нама да постану блиске . Наравно, оне се понекад понашају веома чудно: намећу своје савете и држе лекције, брину се за своју одраслу децу као да су још увек у обданишту и мисле да се ми недовољно бринемо о њиховим драгоценим чедима. Али све ово није зато што се оне лоше односе према нама, него зато што веома много воле своју децу. На крају крајева, и ми ћемо, ако Бог да, једног дана сви бити у прилици да се опробамо у улогама таста, свекра, таште и свекрве, и тада ћемо се исто тако бринути о својој деци, а сходно томе – и разумети њихове бриге и секирације. Сада их само треба умирити и дати им прилику да осете да су им деца у сигурним рукама, да имају бригу и да их нико не љути. А савете и лекције дају сви старији људи. Међутим, из неког разлога ми од својих рођених мајки савете мирно прихватамо, а када нам нешто сугерише рецимо свекрва – то онда у нама аутоматски изазива буру негодовања и сматра се као мешање у наш приватни живот. Као што смо већ истакли, све је то од оне исте пристрасности. Јер је једнако могуће одговорити и саветима мајке као и саветима свекрве, с обзиром на то да нам обе говоре корисне ствари. Само веома глуп човек мисли да све зна боље од других и не слуша ничије савете. Ево, на пример, ја се често консултујем са својом таштом и знам да је она у неким питањима много стручнија од мене. Узгред, старијој генерацији је то као мелем за душу, јер тражећи савет ми у ствари показујемо поштовање према човеку, признајемо његово искуство и ауторитет. Љубазност у вођењу дијалога са старијима и придржавање субординације – особине су истински културног и васпитаног човека.

Постоји још једна важна ствар. Односи са нашом половином побољшаће се само ако ми уместо да ратујемо са њеним (или његовим) родитељима, покушамо да нађемо заједнички језик са њима и покажемо да их поштујемо. Мајка је, посебно за мушкарце – светиња. Имао сам прилику да разговарам са бившим затвореницима и криминалцима, који су пола свог живота провели у затвору. И с каквом су само нежношћу ови, наоко, груби мушкарци причали о својим мајкама. Стога, ма колико нас не волеле наше жене или мужеви, не треба их терати да се располућују између нас и родитеља. Боље је средити однос са родитељима и приволети их на своју страну.

Наравно, није све тако једноставно. Постоје и веома тешки случајеви, готово патолошки, када без обзира на то колико се ви лепо и пријатељски односите, таште и свекрве никако не желе да прихвате зетове и снахе – у сталном су сукобу са њима и покушавају да им униште породицу. У таквој ситуацији се опет морате потрудити да учините све што је до вас како бисте сачували мир, и да посебну пажњу усмерите на јачање своје сопствене породице. Јер никаква свекрва неће моћи да вам уништи брак, ако је он јак и ако међу супружницима владају мир и хармонија. И, обрнуто, ако је породица на ивици развода, никакво уплитање таште неће бити потребно – довољан им је и најмањи повод да то реализују.

И ево неколико препорука тастовима и таштама, односно, свекрима и свекрвама. Прва ствар коју треба да урадите да бисте разумели младе јесте да се присетите себе кад сте били млади. Сигурно сте и ви имали конфликте и трвења са родитељима својих брачних другова, и нисте могли такође да их разумете. И сада када су вам познате обе ове улоге, тј. млађе и старије генерације, онда вам је много лакше да их разумете, опростите и прихватите младе. Па ипак сте ви људи са великим животним искуством и немојте бити строги према омладини. Ако желите срећу својој вољеној деци, онда би требало да се молите за њих и бринете о миру у њиховој породици. И иако је веома тешко, треба да разлучимо када из нас говори права љубав према деци, а када егоизам и жеља да управљамо њима.

Сада је пред вама тежак период – „криза напуштеног гнезда“ и, наравно, та нова животна ситуација вас оптерећује. Међутим, и на те услове се морате навићи и прилагодити. Ваша деца су одрасла; у њиховим животима се сада појавила нова породица и ваш задатак је да ту породицу заволите и пружите јој помоћ и подршку.

Извор: Манастир Клисина

[JESSY]

О. Павле Гумеров о три кризна периода у породичном животу

...Потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође...

 

Једном, током  тешке животне ситуације дали су ми број мобилног телефона оца Павла Гумерова. У очајању сам позвала и... разговарала са оцем Павлом више од сат времена, ако не и два...Пошто се нисам никада обраћала оцу кога нисам лично познавала, он ми је сваки пут посвећивао путем телефона довољно много времена дајући ми , рекло би се , просте али мудре савете који би ми веома помагали. Касније сам сазнала да је отац  Павле аутор многобројних књига породичне тематике(нпр. „Мала црква“, „Он и она“, „Породични конфликти. Профилактика и лечење“, „Православна аскетика за мирјане“, „ Кључеви за породичну срећу“, „Грађански брак.Почетак породичног живота или блудни суживот’’), при чему је једна из њих - “Три кита породичне среће“, призната најбољом књигом за омладину 2012.године од стране Издавачког савета Московске Патријаршије. Васпитајући два сина, свештеник Павле Гумеров успева не само да служи у новом дрвеном храму Светих Петра и Февроније Муромских у Марину, већ и да снима дискове, држи предавања, семинаре и беседе на тему породице и брака, моралног богословља.  Није необично да је отац Павле постао настојник храма, названог у част небеских  покровитеља породице  јер он тако много зна о породичним проблемима. Али знати је једно, а помагати сасвим друго....

-Оче Павле, захваљујем Вам се на помоћи  у решавању мојих проблема који су почели одмах пошто је наша ћерка завршила средњу школу и пошто се дуги брак између мене и мог мужа, рекло би се срећан, распао. Хајте да попричамо о кризама у породици.

 

Било која криза је испит, а криза у породичном животу је провера чврстине тога какве односе смо успели да изградимо у породици.

 

-Неки људи у речи „криза“ чују само нешто лоше. Сада и код нас у земљи сви само и говоре о тој кризи: да је она практично крај живота, све поскупљује. Према анкетама „Левада-центра“ већину људи сада брину само неке тренутне ствари, раст цена који се тиче непосредно твог новчаника, а не неки глобални проблеми геополитике који се дешавају и у земљи и у свету: рушење економије, корупција, могући рат који узгред и доводи по повећања цена. Тако да у тој кризи људи виде нешто негативно и мрачно.

Реч  „криза“ је грчка реч која има два значења. Прво значење – ''прелаз, прелом, преврат''. Ми знамо да постоји криза болести. На пример, човек се разболи и почиње неки прелом у болести, најчешће му бива лошије. Лекари говор: ''Почела је криза''. После те кризе обично човек или оздрављује, бива му боље, или та болест прелази у веома тежак стадијум. То јест, криза најчешће има две стране. А друго значење је ''суд''. Свака криза је провера чврстине, испит. На пример, криза породичног живота – то је испит тога до чега је дошла породица, какве односе смо успели у њој да изградимо. Када је све добро, када је све тихо, мирно, предивно, нема начина да проверимо колико волимо један другог. Али ево, појављују се неке тешкоће, на пример, рађа се дете. Доста често сам се у пракси сусретао са тиме да су се рођењем детета, кварили односи у породици.

- Зашто? Па то је предиван, срећан догађај у породици који многи очекују са нестрпљењем?

- Зато што је, на пример, жена почела да се љути на мужа што се недовољно брине о детету, не помаже јој у одгајању детета, она све ради сама. Или се мужу чини да је она опседнута дететом . До детета она га је пазила и мазила, а сада га је сасвим, јадничка, заборавила. А шта се десило? Та промена, прелом, прелазно стање проверило је чврстину породице. Испало је да није баш све добро. То је некаква „провера квалитета“. У породици су се појавили проблеми које је потребно решавати.

А баш такви проблеми могу и да ојачају породицу. Нисам само једном био сведок срећног решења веома тешке, предразводне, породичне кризне ситуације и приметио сам: да по правилу чим супружници заиста успеју да изађу из такве ситуације, они успевају поново да заволе једно друго, поново почињу живот, заборављају све своје увреде, остављају сав негативни терет, поново граде односе користећи то горко искуство које су имали.

 

Уопште у породичном животу постоји много свакаквих криза, али ја мислим да постоје основна три кризна периода.

Први период - то су прве године породичног живота, период адаптације.  Код једних је то прва година, код других прве три године, код неких и мало дуже, све зависи. По статистици највише развода бива или због какве свађе или због грешака баш у овом периоду. Прва година је најтежа. У Старом  Завету,  у Другом закону, постоје речи о томе да када се мушкарац жени он се чак ослобађа од војног рока, од учешћа у ратним дејствима, од некаквих друштвених обавеза и послова. Прве године он је био дужан да теши своју жену, да гради породично огњиште, зато што је то врло сложени период. Састају се два различита човека којима је потребно да се навикну једно на друго, да дођу до усаглашености деловања, да стешу оштре рубове и неравнине. Отац Илија Шугајев је наводио овакав пример: када у джак ставе два камена и почињу да га тресу, камење ће се или трети и постати глатко или ће поцепати тај џак и испасти, одлетевши на разне стране што обично често и бива.

[JESSY]

 

Где живети: са родитељима или одвојено, колико имати деце - ова и друга питања будући супрузи требa да реше још пре брака.

 

Овај пример прекрасно илуструје прве године заједничког живота и задатке супруга у овом периоду - навикавање једно на друго, налажење заједничког језика, решавање неких нерешених питања. Узгред, нека питања треба решити још до брака. А многи сматрају као да пре брака не треба ништа разматрати, не треба једно друго да „оптерећујемо“, треба да уживамо, удварамо  се једно другом. То је све добро, наравно, али врло често бива да људи, ступивши у брак, одмах схватају да постоји потпуна неусаглашеност у неким врло важним питањима. На пример, где живети: с родитељима или одвојено? Жена сматра само са родитељима. Муж је категорички против, он сматра да треба живети одвојено. Или, на пример, колико имати деце: колико Бог да, колико успемо или једно-двоје? Јасно је да све то треба решавати заједнички и то пре брака јер у браку  када су људи стављени пред чињенице, таква питања је врло тешко решити.

У првим годинама заједничког живота када се често рађа дете и потребна је посебна обазривост и трпљење, бива да супрузи не могу да издрже - „падају“ тај испит. Рођење детета је за младу породицу веома велики стрес. „Stress“ у преводу са енглеског значи „напетост“, човек се налази у напетом стању својих духовних и физичких сила. Стрес може бити изазван на пример умором, конфликтном ситуацијом, гужвама у саобраћају или нечим другим. Али, може бити изазван и неким радосним догађајем, на пример, рођењем бебе. Ипак врло често тај радостан догађај постаје, на жалост, разлог неслагања, различитог мишљења, конфликата у породичном животу. Иако по идеји баш рађање детета треба да обједини породицу: заједнички напори за одгајање и васпитање детета треба да „зацементирају“ породицу.

- Са каквим се још проблемима сусрећу млади супрузи?

Прве године брака су тешке још и због тога што човек изабравши своју половину, мужа или жену, приде добија и велики број рођака: таста и ташту, свекра и свекрву, шураке, девере, браћу, сестре, нећаке и остале рођаке мужа или жене, а често и њихову децу из претходног брака. Природно, са свим тим блиским људима који постају и твоји рођаци , ти мораш такође да нађеш заједнички језик и да научиш са са њима сарађујеш, живиш у сагласности и не свађаш се. Ако и буде свађа( а свакако ће их бити) треба их решавати продуктивно и са минималним губицима.

 

- А када се јавља друга криза?

Други кризни период у породичним односима је период када  породица већ постоји 7-10 година. Он је такође прилично опасан. Рекло би се: живи и радуј се: све је нормално, навикли су се једно на друго. Проблеме са рођацима су такође навикли да решавају за десет година, научили су да трпе једно друго, умирили су се итд. Проблеме са становањем, по правилу, човек је за десет година породичног живота такође решио. Или је то свој стамбени простор или је изнајмљен на дугорочан период.  Деца су се такође родила. Са првим дететом је врло тешко, али са другим, трећим  је по правилу све лакше. И прво дете је већ порасло. Али врло често бива да се људи разводе . При том говоре:“Све је прошло, прошла је љубав, све је увело, све је прошло“.

-А зашто се то догађа?

Зато што врло често, нажалост,  људи решавајући своје проблеме заједно са водом просипају и бебу.  Бринући се за децу и посао који би хранио породицу , они се не баве својим односима , проводе мало времена заједно, мало разговарају једно с другим, не показују знаке пажње и нежности, не покушавају да нађу нешто заједничко. Све то, по правилу, остало је у прошлости када је трајао медени месец или када још нису имали деце.

Тих седам - десет година могу се назвати периодом „бурне изградње“. Супрузи граде свој дом у буквалном и преносном смислу: граде начин живота, нешто купују, деца се рађају, расту, још неке проблеме решавају. Али када код људи почиње период некакве стабилности, спокоја, схватају да је нестала љубав, нестало је оно најважније ради чега се и ствара породица , а она се ствара ради тога да би се живело заједно, да би се добила радост од личног контакта, да би се било још ближе једно са другим.

По правилу жене говоре са тугом:“Све је лоше“. Ја се противим томе: „Ево сада је лоше, али ви сте живели у браку већ десет година . Зар је све тако лоше било увек?“. Јасно је да наравно не, оне су биле веома задовољне, у почетку је све било добро. Када човек ствара породицу шта он хоће? Он види да им је добро заједно и он хоће да тај празник живота траје све време - кроз десет, петнаест, двадесет пет година. Али испада да после неког времена људи заборављају како је било у почетку и упадају у рутину живота која не може дуго да сједињује људе. Када тај период  „бурне изградње“ прође, за њим следе старосни периоди који могу да буду још сложенији за породицу, на пример када деца одрастају и супрузи остају сами једно са другим.

-Како савладати ту другу кризу?

-Потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође.

[JESSY]

Најбитнијa ствар коју може отац да уради за своју децу је - да воли њихову мајку.

 

А уколико су код супруга лоши односи , они ће се обавезно одразити и на децу. Један човек је рекао врло мудру реченицу: “Најбитнију ствар коју може отац да уради за своју децу је да воли њихову мајку“. Када он воли њихову мајку, када је у породици све добро , онда није потребно ни речи рећи деци о васпитању. Онда ће и њихова породица бити тако чврста, срећна –према обрасцу и налик њиховој породици. Тако да је потребно бавити се односима.

- А како да се њима бавимо?

Потребно је да се сетимо шта смо радили у првим месецима нашег заједничког живота, како смо ишли у биоскоп, у позориште, на игранке, једноставно смо могли да заједно седимо и разговарамо, направивши вечеру, како смо се трудили да једно другом говоримо лепе речи, како смо даровали поклоне не само за рођендан и 8.март, имендан. Узгред, то се мора обавезно радити током свих година брака , независно од тога колико сте провели заједно у браку.

Као пример може да нам послужи породица нашег последњег цара Николаја Александровича и његове супруге Александре Фјодоровне.  Када читаш њихове дневнике, њихова писма видиш да ти људи који су родили већ петоро деце, људи који имају скоро педесет година, нимало нису изгубили своју љубав, нежност, романтику из првих година њиховог супружничког живота. То је врло важно зато што се из тих срећних, светлих  тренутака  и састоји наш живот. То је оно о чему се ми после сећамо у слободно време или у старости.  Зато што ако се цео живот састоји из некаквих непријатности, ситница, сталних прекора, свађи, конфликта, онда ћемо се и сећати тога, тада нећемо моћи да се сетимо ничега лепог

- А трећи период?

Трећи период се назива „синдром пустог гнезда“. То је период средњег доба, када деца одрастају, сазревају и граде своје породице. Врло често се овај период истовремено јавља са кризом средњих година која се по правилу јавља код мушкараца.

 

Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота. И у старости постоје огромне могућности за самореализацију.

.

- Многе породице су преживеле кризу средњег доба са јадним резултатима. Шта бисте посаветовали онима који још нису у њега дошли?

У овом периоду човек види да младост пролази, све лепо што се догађало у животу је остало у прошлости, пред њим је не зна ни он шта, појављује се сумња у своју снагу.  Ако човек у свом животу нешто није успео, није урадио, сада му се чини да то неће ни урадити зато што више нема ту снагу итд.  Иако тако не треба. Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота: и младост, и зрелост и старост имају своје плусеве, огромне могућности за самореализацију, за срећу. Ово је период када људи који су веома везани за своју децу и воле их, остају сами једно са другим. И то врло често, нажалост, доводи до развода.

- Зашто?

Зато што је супруге уједињавао стамбени простор, понекад заједнички посао, деца, а сада тог обједињавајућег начела нема, нису успели да изграде добре односе једно са другим. Када су деца одрасла те струне су веома ослабиле. Такође и мушки и женски организми другачије подносе старосне промене,  уколико се мушкарац у својих 50 година осећа пун снаге, код жена је период гашења природних женских функција мало другачији. Наравно то је врло тужно, али то је чињеница. И врло често ако породица није јака, ако је саграђена на телесној страсти, врло често се дешава да муж оде код некакве младе љубавнице а затим се и жени са њом.

На самом крају хоћу да кажем - да све тече, све се мења. Наш живот се све време мења, рађају се деца, унуци, још се нешто дешава, неке друге промене у породичном животу. Врло је важно да у сваком периоду чувамо нашу љубав, чувамо наше односе, да се све време трудимо да проучавамо, читамо литературу о узрасној психологији, о породичној психологији. 

Врло је важно да, под један – знамо сва ова три периода живота, под два – да у сваком од њих видимо нешто добро. Када у својој другој половини, у другом човеку, који нам је дат од Бога, у нашој деци и родитељима видимо добре стране , а не лоше, када се трудимо да не примећујемо лоше стране , онда ће наравно наша породица бити јака и лако ће да преброди све кризе.

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=845:gumerov-tri-krizna-perioda&Itemid=435

[Данче*]

Вакцина против зла

 

Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво нису бајке, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: \"Спаси и сачувај\", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.

 

Када видим гомилу кумова и младих родитеља који иду према парохијском дому где се код нас обављају разговори са онима које треба крстити, моје срце, нажалост, не поскакује од радости. Пре би се рекло обрнуто. Зато што знам да ми не предстоји нарочито пријатан разговор. Ја сам млад свештеник, али сам ипак крстио већ доста народа. Зато могу да се сетим само пар случајева када су кумови знали напамет Символ вере. Најпре сам то приписивао својој младости, али затим сам сазнао од једног постаријег свештеника који пола века служи у чину да је он такође само неколико пута чуо молитву "Верујем" од кумова (не рачунајући, наравно, случајеве када је крштавао децу својих сталних парохијана). И уопште, знање многих кумова о томе шта је то кумство своди се, изгледа, на гледање ганстерског филма Кум. Многи од њих чак немају ни крстић око врата. Није мало таквих који не знају шта је то исповест и причешће. Но добро, они нису читали Јеванђеље и духовну литературу, али морају знати барем или неке књиге или филмове где свештеник прима исповест.

 

Све што сам рекао о кумовима може се приписати и родитељима. Ниво њихових знања ни мало није виши. И уопште, на целокупном њиховом понашању налази се неки печат неозбиљности и неумесног весеља. Више пута сам се суочавао с тим да су родитељи или кумови почињали унапред да "славе" догађај. Од њих се већ осећао алкохол и нису увек добро владали језиком. Понекад, када човек све то види, спопада га забрињавајућа мисао: "Да ли је паметно крштавати малу децу?" Јер такви родитељи и кумови очигледно неће васпитавати малишана у вери и побожности, али због нечега обавезно хоће да крсте своју децу.

Ми јако добро знамо у чему је неистина протестаната у вези са њиховим некрштавањем деце. Ако сам ја црквени човек и живим животом Цркве, и моје дете, наравно, мора њиме да живи, да се причешћује с нама из исте Чаше, да се моли у храму. Ако бринемо о деци, како онда да их не помињемо на Литургији? А некрштени се не могу помињати. Али многи људи о томе и не размишљају. Њима је главно да крсте дете, да се оно упише у књигу крштених.

Праведности ради рећи ћу да је људи озбиљних (истина, непросвећених) такође много. Ето управо се њима првенствено и обраћам за време катихетских разговора.

Крштење нас не чини здравим и срећним, јер спада у духовну, а не у материјалну област; ми се крштавамо да бисмо спасли душу, а не ради тога да бисмо поправили здравље.

Питање о намерама пред крштење није ни мало неумесно. У Петрограду се деведесетих година догодио веома непријатан случај. Једног човека су екстрасенси послали да прими крштење у десет храмова како би се излечио. И ни у једном (!) храму га нису упитали зашто се крштава. Код мене је једном дошла жена са сином наркоманом и отворено ми је рекла да их је послала исцелитељка да се исповеде и причесте.

Затим установљавам степен црквености родитеља и кумова. Говорим о обавезности исповести и причешћа за сваког православног. Јер хришћанином нас не чини ношење крста, већ учешће у Св. Тајнама Цркве. Породица је домаћа мала Црква где сви морају да буду једно. Ако желимо спасење деци, и сами морамо да се спасавамо заједно с њима, да идемо тим путем према Богу.

Говорим о кумовима. Они нису почасни сведоци који стоје с врпцама на свадби. Они су духовни учитељи и руководитељи своје кумчади. Не можеш човека научити нечему што сам не познајеш. Према томе, треба што више сазнати. Кумови су они који за време малолетности деце полажу за њих завете светог крштења, то јест, јемче главом да ће уложити све напоре да дете одрасте у вери и да затим не оде из Цркве. Ако обећавамо нешто, онда морамо то да и испунимо, а ту дајемо обећања Самоме Богу, пред крстом и Јеванђељем. А сада оно најважније. Ради чега примамо крштење? Човек је двострук, он се састоји од душе и тела. Души је потребна далеко већа брига, него телу. На тело никада не заборављамо, а ето душе можемо да се не сећамо годинама.

Ми примамо крштење да бисмо спасли душу, да бисмо постали деца Божија и васпоставили изгубљену везу с Богом. Крштење се назива другим рођењем. Питам мајке: "Када родите дете, шта одмах чините након што вам га донесу?" Оне одговарају: "Стављамо га на груди и дојимо га". Ето видите, ми га хранимо. После крштења човеку је такође потребна духовна храна - Тајна причешћа, молитва. Крштење је само почетак пута. Човека је мало родити, њега треба одгајити, васпитати и подучити. Исто то је и у духовном животу. Крштење нас не спасава аутоматски, без наших напора. Оно нас чини децом Божијом и децом Цркве коју је основао Бог. А то значи да морамо да користимо све оне благодатне дарове који у Цркви постоје: Евхаристија, исповест, друге Тајне и кроз њих нам се даје благодат Божија.

Ако се човек крстио и наставља да живи онако како је живео, он је сличан оном безумнику који је купио карту за воз, а не спрема се да отпутује њим. Или се уписао на факултет, а неће да студира. Неке људе два пута у животу доносе у храм. Једанпут на крштење, а други пут на опело. То је страшно.

Крштење је велика Тајна, али без наше вере она нема дејство. Ко буде веровао и крстио се биће спасен; ако не буде веровао биће осуђен (Мк. 16,16). Али, као што је познато, и вера без дела је мртва (Јк. 2,20). А дела вере су живот по заповестима, молитва и добра дела. У Јеванђељу се говори о томе да, када демон излази из човека, он лута по пустим местима, и не нашавши нигде уточиште, враћа се и види дом свој (то јест, људску душу) пометен и празан и доводи са собом још седам других демона. И потоње бива горе од првог.

 

Свети Јован Златоуст приписује ове речи и Тајни крштења. Када је крштење извршено, али нема никаквог духовног рада тада духовни вакум испуњавају духови злобе. Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ако се узме у обзир данашње дивљање секти и окултизма, то је нарочито опасно.

Ако примећујем смех и подгуркивање за време одрицања од сатане (када се дува и пљује), онда строго пресецам такво понашање. Ђаво нису бајке, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Он се труди да се освети. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите. Човек који носи крст, моли се и приступа Тајнама не треба да се боји ђавола.

Духовно васпитање је вакцина против зла које царује у свету, имунитет против њега.

Без вере у Бога је немогуће сачувати децу од саблазни. Васпитавши дете у заповестима, ви постављате темељ целог његовог живота. Мислим да сваки отац и свака мајка хоће да их деца воле, да им буду ослонац, а о томе говори и пета заповест: Поштуј оца и матер... (Мт. 19,19). Заповести треба знати и причати о њима деци.

Да, пут духовног живота је сложен, али треба ићи њиме, треба чинити прве кораке, а затим ће бити лакше. То је једини пут којим можемо спасти нашу децу и подићи нашу земљу.

   

СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ
    Породични живот у савременом свету

http://www.prijateljboziji.com/_Vakcina-protiv-zla/38624.html

[Данче*]

Tри кризна периода у породичном животу

Неки људи у речи „криза“ чују само нешто лоше. Сада и код нас у земљи сви само и говоре о тој кризи: да је она практично крај живота, све поскупљује. Према анкетама „Левада-центра“ већину људи сада брину само неке тренутне ствари, раст цена који се тиче непосредно њиховог новчаника, а не неки глобални проблеми геополитике који се дешавају и у земљи и у свету: рушење економије, корупција, могући рат који узгред и доводи по повећања цена. Тако да у тој кризи људи виде нешто негативно и мрачно. 

Свака криза је провера чврстине, испит. На пример, криза породичног живота – то је испит тога до чега је дошла породица, какве односе смо успели у њој да изградимо. Када је све добро, када је све тихо, мирно, предивно, нема начина да проверимо колико волимо један другог. Али ево, појављују се неке тешкоће, на пример, рађа се дете. Доста често сам се у пракси сусретао са тиме да су се рођењем детета, кварили односи у породици иако је то предиван, срећан догађај у породици који многи очекују са нестрпљењем?

То је зато што, на пример, жена почела да се љути на мужа што се недовољно брине о детету, не помаже јој у одгајању детета, она све ради сама. Или се мужу чини да је она опседнута дететом. До детета она га је пазила и мазила, а сада га је сасвим, јадничка, заборавила. А шта се десило? Та промена, прелом, прелазно стање проверило је чврстину породице. Испало је да није баш све добро. То је некаква „провера квалитета“. У породици су се појавили проблеми које је потребно решавати.

А баш такви проблеми могу и да ојачају породицу. Нисам само једном био сведок срећног решења веома тешке, предразводне, породичне кризне ситуације и приметио сам: да по правилу чим супружници заиста успеју да изађу из такве ситуације, они успевају поново да заволе једно друго, поново почињу живот, заборављају све своје увреде, остављају сав негативни терет, поново граде односе користећи то горко искуство које су имали.

Уопште у породичном животу постоји много свакаквих криза, али ја мислим да постоје основна три кризна периода.

Први период - то су прве године породичног живота, период адаптације.  Код једних је то прва година, код других прве три године, код неких и мало дуже, све зависи. По статистици највише развода бива или због какве свађе или због грешака баш у овом периоду. Прва година је најтежа. У Старом  Завету, у Другом закону, постоје речи о томе да када се мушкарац жени он се чак ослобађа од војног рока, од учешћа у ратним дејствима, од некаквих друштвених обавеза и послова. Прве године он је био дужан да теши своју жену, да гради породично огњиште, зато што је то врло сложени период. Састају се два различита човека којима је потребно да се навикну једно на друго, да дођу до усаглашености деловања, да стешу оштре рубове и неравнине. Отац Илија Шугајев је наводио овакав пример: када у џак ставе два камена и почињу да га тресу, камење ће се или трети и постати глатко или ће поцепати тај џак и испасти, одлетевши на разне стране што обично често и бива.

Где живети: са родитељима или одвојено, колико имати деце - ова и друга питања будући супрузи требa да реше још пре брака.

Овај пример прекрасно илуструје прве године заједничког живота и задатке супруга у овом периоду - навикавање једно на друго, налажење заједничког језика, решавање неких нерешених питања. Узгред, нека питања треба решити још до брака. А многи сматрају као да пре брака не треба ништа разматрати, не треба једно друго да „оптерећујемо“, треба да уживамо, удварамо  се једно другом. То је све добро, наравно, али врло често бива да људи, ступивши у брак, одмах схватају да постоји потпуна неусаглашеност у неким врло важним питањима. На пример, где живети: с родитељима или одвојено? Жена сматра само са родитељима. Муж је категорички против, он сматра да треба живети одвојено. Или, на пример, колико имати деце: колико Бог да, колико успемо или једно-двоје? Јасно је да све то треба решавати заједнички и то пре брака јер у браку  када су људи стављени пред чињенице, таква питања је врло тешко решити.

У првим годинама заједничког живота када се често рађа дете и потребна је посебна обазривост и трпљење, бива да супрузи не могу да издрже - „падају“ тај испит. Рођење детета је за младу породицу веома велики стрес. „Stress“ у преводу са енглеског значи „напетост“, човек се налази у напетом стању својих духовних и физичких сила. Стрес може бити изазван на пример умором, конфликтном ситуацијом, гужвама у саобраћају или нечим другим. Али, може бити изазван и неким радосним догађајем, на пример, рођењем бебе. Ипак врло често тај радостан догађај постаје, на жалост, разлог неслагања, различитог мишљења, конфликата у породичном животу. Иако по идеји баш рађање детета треба да обједини породицу: заједнички напори за одгајање и васпитање детета треба да „зацементирају“ породицу.

Прве године брака су тешке још и због тога што човек изабравши своју половину, мужа или жену, приде добија и велики број рођака: таста и ташту, свекра и свекрву, шураке, девере, браћу, сестре, нећаке и остале рођаке мужа или жене, а често и њихову децу из претходног брака. Природно, са свим тим блиским људима који постају и твоји рођаци, ти мораш такође да нађеш заједнички језик и да научиш са са њима сарађујеш, живиш у сагласности и не свађаш се. Ако и буде свађа (а свакако ће их бити) треба их решавати продуктивно и са минималним губицима.

Други кризни период у породичним односима је период када  породица већ постоји 7-10 година. Он је такође прилично опасан. Рекло би се: живи и радуј се: све је нормално, навикли су се једно на друго. Проблеме са рођацима су такође навикли да решавају за десет година, научили су да трпе једно друго, умирили су се итд. Проблеме са становањем, по правилу, човек је за десет година породичног живота такође решио. Или је то свој стамбени простор или је изнајмљен на дугорочан период. Деца су се такође родила. Са првим дететом је врло тешко, али са другим, трећим  је по правилу све лакше. И прво дете је већ порасло. Али врло често бива да се људи разводе. При том говоре: “Све је прошло, прошла је љубав, све је увело, све је прошло“.

Ово се догађа зато што врло често, нажалост, људи решавајући своје проблеме заједно са водом просипају и бебу. Бринући се за децу и посао који би хранио породицу, они се не баве својим односима, проводе мало времена заједно, мало разговарају једно с другим, не показују знаке пажње и нежности, не покушавају да нађу нешто заједничко. Све то, по правилу, остало је у прошлости када је трајао медени месец или када још нису имали деце.

Тих седам - десет година могу се назвати периодом „бурне изградње“. Супрузи граде свој дом у буквалном и преносном смислу: граде начин живота, нешто купују, деца се рађају, расту, још неке проблеме решавају. Али када код људи почиње период некакве стабилности, спокоја, схватају да је нестала љубав, нестало је оно најважније ради чега се и ствара породица, а она се ствара ради тога да би се живело заједно, да би се добила радост од личног контакта, да би се било још ближе једно са другим. 

По правилу жене говоре са тугом: “Све је лоше“. Ја се противим томе: „Ево сада је лоше, али ви сте живели у браку већ десет година. Зар је све тако лоше било увек?“. Јасно је да наравно не, оне су биле веома задовољне, у почетку је све било добро. Када човек ствара породицу шта он хоће? Он види да им је добро заједно и он хоће да тај празник живота траје све време - кроз десет, петнаест, двадесет пет година. Али испада да после неког времена људи заборављају како је било у почетку и упадају у рутину живота која не може дуго да сједињује људе. Када тај период  „бурне изградње“ прође, за њим следе старосни периоди који могу да буду још сложенији за породицу, на пример када деца одрастају и супрузи остају сами једно са другим.

Да бисмо савладали ову, другу, кризу потребно је вратити се у време када им је било врло добро једно са другим, сећати се тога времена, трудити се да проводе више времена  заједно. Врло је важно да супрузи поставе себи овакво златно правило: одређени део свог времена да не посвећују само деци већ и својој другој половини. То у ствари уопште није тешко. Једноставно једном месечно или једном у две недеље посветите једно другом време. Наравно и свакодневно, после посла такође.

Најбитнијa ствар коју може отац да уради за своју децу је - да воли њихову мајку. А уколико су код супруга лоши односи, они ће се обавезно одразити и на децу. Један човек је рекао врло мудру реченицу: “Најбитнију ствар коју може отац да уради за своју децу је да воли њихову мајку“. Када он воли њихову мајку, када је у породици све добро , онда није потребно ни речи рећи деци о васпитању. Онда ће и њихова породица бити тако чврста, срећна –према обрасцу и налик њиховој породици. Тако да је потребно бавити се односима.

Потребно је да се сетимо шта смо радили у првим месецима нашег заједничког живота, како смо ишли у биоскоп, у позориште, на игранке, једноставно смо могли да заједно седимо и разговарамо, направивши вечеру, како смо се трудили да једно другом говоримо лепе речи, како смо даровали поклоне не само за рођендан и 8. март, имендан. Узгред, то се мора обавезно радити током свих година брака, независно од тога колико сте провели заједно у браку.

Као пример може да нам послужи породица нашег последњег цара Николаја Александровича и његове супруге Александре Фјодоровне.  Када читаш њихове дневнике, њихова писма видиш да ти људи који су родили већ петоро деце, људи који имају скоро педесет година, нимало нису изгубили своју љубав, нежност, романтику из првих година њиховог супружничког живота. То је врло важно зато што се из тих срећних, светлих  тренутака  и састоји наш живот. То је оно о чему се ми после сећамо у слободно време или у старости.  Зато што ако се цео живот састоји из некаквих непријатности, ситница, сталних прекора, свађи, конфликта, онда ћемо се и сећати тога, тада нећемо моћи да се сетимо ничега лепог.

Трећи период се назива „синдром пустог гнезда“. То је период средњег доба, када деца одрастају, сазревају и граде своје породице. Врло често се овај период истовремено јавља са кризом средњих година која се по правилу јавља код мушкараца.

Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота. И у старости постоје огромне могућности за самореализацију.

У овом периоду човек види да младост пролази, све лепо што се догађало у животу је остало у прошлости, пред њим је не зна ни он шта, појављује се сумња у своју снагу. Ако човек у свом животу нешто није успео, није урадио, сада му се чини да то неће ни урадити зато што више нема ту снагу итд.  Иако тако не треба. Господ Своје дарове даје у било ком периоду живота: и младост, и зрелост и старост имају своје плусеве, огромне могућности за самореализацију, за срећу. Ово је период када људи који су веома везани за своју децу и воле их, остају сами једно са другим. И то врло често, нажалост, доводи до развода.

Ово се догађа зато што је супруге уједињавао стамбени простор, понекад заједнички посао, деца, а сада тог обједињавајућег начела нема, нису успели да изграде добре односе једно са другим. Када су деца одрасла те струне су веома ослабиле. Такође и мушки и женски организми другачије подносе старосне промене,  уколико се мушкарац у својих 50 година осећа пун снаге, код жена је период гашења природних женских функција мало другачији. Наравно то је врло тужно, али то је чињеница. И врло често ако породица није јака, ако је саграђена на телесној страсти, врло често се дешава да муж оде код некакве младе љубавнице а затим се и жени са њом.

На самом крају хоћу да кажем - да све тече, све се мења. Наш живот се све време мења, рађају се деца, унуци, још се нешто дешава, неке друге промене у породичном животу. Врло је важно да у сваком периоду чувамо нашу љубав, чувамо наше односе, да се све време трудимо да проучавамо, читамо литературу о узрасној психологији, о породичној психологији.  

Врло је важно да, под један – знамо сва ова три периода живота, под два – да у сваком од њих видимо нешто добро. Када у својој другој половини, у другом човеку, који нам је дат од Бога, у нашој деци и родитељима видимо добре стране, а не лоше, када се трудимо да не примећујемо лоше стране , онда ће наравно наша породица бити јака и лако ће да преброди све кризе.

 

Свештеник Павле Гумеров

http://www.prijateljboziji.com/_Tri-krizna-perioda-u-porodicnom-zivotu-/39035.html
 

[Данче*]

„Тешка“ мушка судбина

Mушкарац ће одговарати пред Богом за себе и децу: Ево ја и деца коју ми даде Бог (Јевр. 2,13), и за жену: Јер је муж глава жени (Еф. 5,23), и уопште, ни у једној сфери живота: ни у војсци, ни у производњи - нигде није могућа ситуација да глава, старешина, генерал само руководи а да ни за шта не одговара. То се, наравно, догађа, али то се онда назива злоупотребом положаја и кажњава се по закону. На пример, када се догоди хаварија на атомској електрани или у хемијској фабрици, ко се први позива на одговорност: радник, скретничар или директор?

Ја сматрам да су мушкарци, мужеви, криви за абортусе ништа мање од жена. Ако је жена учинила абортус, значи: 1) да је муж није одговорио од тога, није јој забранио да иде на чедоморство; 2) да јој муж није обезбедио услове рачунајући ту и материјалне да до абортуса не дође (муж је поступио попут ноја који је сакрио главу у песак).

Код мене су често долазиле на исповест несрећне жене, плакале су, кајале су се због абортуса, али због нечега нисам исповедао још ни једног мужа који би се кајао због тога што је дозволио жени да абортира. И ако је, у принципу, таква ситуација могућа. То је о одговорности. А сада о организацији и потчињавању.

Ако је процес организован правилно, ако је шеф - руководилац одговоран и воли своје сараднике, брине се о њима, њега такође воле и не служе му из страха већ из савести. Ако пак не, већ је све изграђено само на страху од казне, довољно му је да покаже слабост и све ће се срушити. Један мој познаник протојереј врло се озбиљно разболео и није могао често да се појављује у цркви (а био је старешина цркве). Он је углавном давао упутства телефоном, и то не често. Треба рећи да за годину дана његове болести у цркви се није десио ни један поремећај. Нико није изостајао са посла, није ленчарио, користећи одсуство домаћина, сви су поштено вршили своју дужност. То говори о томе да је свештеник успео да изгради добре односе с људима, њега су волели и бојали су се да му подвале. Друштво изграђено на страху нема способност за живот, оно постоји само онда када људе држе у строгој покорности.

Наравно, бити прави муж, глава породице ни мало није лако. Није узалуд речено: "тешка ли си, круно Мономахова". Који хоће да буде велики међу вама нека вам служи. И који хоће да међу вама буде први нека вам буде слуга (Мт. 20, 26-27). Ове речи Господње могу се односити и на мужеве. Што је руководилац виши по статусу то он мање себи припада.

Али ћу рећи као утеху мушкарцима: бити прави муж је врло племенита и благодатна ствар. Као у песми Окуџаве: "Друже мушкарче, ипак је примамљива твоја дужност".

Бити муж је истинско мушко предназначење и љубав и поштовање који се по праву дају глави породице, јесу награда за његове напоре. У Библији је речено о жени: Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога (Пост. 3,16). То јест, у женској природи је од Бога утемељена љубав, поштовање и тежња према мужу, глави. Отац је такав ауторитет за децу какав не може бити мајка, чак и ако су деца душевно ближа мајци. Познато је да ако отац верује у Бога, деца у 80 посто случајева такође одрастају као верници, а ако само мајка верује у Бога само 7 посто.

У томе што је муж глава жени, за жену нема ничег увредљивог, и ако се у почетку (нарочито у нашем веку свеопште еманципације) тако чини. А. И. Осипов, професор Московске духовне академије, наводи овакав пример. Муж је глава, а жена је срце. Шта је главније и важније? Може ли човек живети без срца или без главе? Ни без једног, ни без другог. Тим више што су у срцу (по мишљењу Светих Отаца) садржана човекова осећања. Не каже се узалуд: "Он је без срца". На тај начин, у породици свако има своју почасну улогу.

У психологији се прилично често разматрају типови бракова. Углавном има три:

1. Гради се по принципу младалачког пријатељства: заједничког провода у кругу пријатеља, заједничког хобија. Психолози сматрају овакву везу једном од најлабавијих.

2. Самостални мушкарац игра у њему доминантну улогу оца, брине се, штити и обезбеђује жену. Жена прихвата бригу и увек се може ослонити на снажно раме. У руској традицији се управо овакав брак сматрао класичним. Као тип овакав савез је најпостојанији.

3. У данашње време инфантилних мушкараца можете срести свугде. Жена у овом типу брачне везе игра, доминантну улогу. Али то не значи да је муж увек папучић и страдалник. Врло често овакав брак одговара обома супружницима.

Шта се може рећи на ово? Наравно, за нас руководство за живот јесте Свето Писмо које јасно дели породичну хијерархију: муж је глава жени. Али ми знамо да су људи и типови људи бескрајно разнолики и сваки човек и породица су индивидуални. Муж и жена могу да поседују потпуно различите темпераменте и карактере, и то није лоше, јер они морају да једно друго допуњавају. Не може се захтевати од човека оно за шта он по типу свог карактера није способан. Али сваки од супружника (на пример, претерано пословна жена) мора знати те своје особине и, ако су они верници, да поштује Богом успостављену хијерархију. Муж, опет, који поседује сањарски и мек карактер, не сме да постане инфантилан. Јер брак је одговорност; ако њој не тежимо, боље је и да не заснивамо породицу.

Чак је и човек, рекло би се, са најмање нелидерским карактером услед околности (не само у породици) принуђен да за некога или нешто одговара, да се брине. Сваки човек је за о то призван: да се стара о родитељима када они остаре, о деци, о колегама... И сваки муж мора да тежи да буде ослонац и носи бреме одговорности за своју породицу, чак и ако му се чини да он за то уопште није способан. Кад си се нечега прихватио не говори да не можеш. Ето ради чега нам Свето Писмо даје искуство каква мора бити хијерархија у породици.

Што се тиче жена - генерала у сукњи, како показује искуство, чак и такве жене не желе да виде поред себе мушкарца - безвољног млакоњу (узгред мушкарцима се често свиђа да немају никакве одговорности). Понекад је бурна активност коју развијају такве жене, њено непрестано трчкарање - само начин борбе против стреса: оне потајне траже у мушкарцу сигурно раме, али га не налазе и почињу да активно послују и гњаве мужа. А било би лакше ако би мушкарац стварао душевно разумевање, бригу, топлину и подршку.

Врло је добро ако супружници разумно и усклађено распоређују улоге и дужности у породици, слушајући своје срце и саветујући се са вољеним ближњима. Љубав, као што је познато, не тражи cвoje. И цео живот може проћи у споровима и препиркама ако будемо стално расправљали ко је у кући газда и коме шта боље полази за руком. Ако хоћеш да будеш глава, буди ослонац породице и жена ће то сама схватити без препирки и зановетања. 

Свештеник Павле Гумеров

 

http://www.prijateljboziji.com/_%E2%80%9ETeska%E2%80%9C-muska-sudbina/39745.html

[Данче*]

Дивљи брак

Одмах ћу се оградити да се не ради о браку који је регистрован код матичара већ о заједничком живљењу (наложништву) без регистрације и венчања који се због нечега чак назива „грађанским браком” али је тачније „слободна веза” или „неформални брак”. Зато тај израз стављам под знаке навода и у даљем тексту ћу ову појаву ради једноставности називати овако. Овај израз је постао веома распрострањен. Данашњи помодни психолози препоручују да се мало живи у таквом „браку”, филмске звезде и друге јавне личности не устручавају се да причају на страницама часописа о својим слободним односима, без папира. 

Шта људе привлачи да живе у таквој „вези”? 

Сви атрибути правог брака постоје али одговорности нема никакве. „Слободна веза” се понекад назива пробним браком, то јест, млади људи хоће да провере своја осећања и мало проживе као муж и жена „онако”, затим да се региструју. Иако понекад о регистрацији уопште нема ни говора. Муж и жена су људи који су једно другоме најближи, чак су ближи него што су то деца родитељима. Поставља се питање, може ли неко бити пробни отац или мајка? Односно, родити дете а ако се неком не свиди, дати га у дечији дом? Ретко ко се неће сложити да је то аморално. Ако волиш, онда волиш 100 посто. Не може се волети напола, нарочито муж или жена. То није љубав, већ неповерење, несигурност у љубави. Управо она и јесте у темељу „неформалног брака” [слободних веза]. Познат је пример да у оваквој вези људи живе као да су им врата отворена, тако да увек могу да побегну. Али ако су у кући увек отворена врата, живети у њој је хладно, непријатно и опасно.

Једном ми је на исповест дошла девојка и рекла да живи с момком „без папира”. И почела је да говори о слободним и неформалним односима. Ја сам јој рекао: „Па ви нисте ни сигурни да ли га волите”. Она је размислила и одговорила: „Да, у праву сте, ја не знам да ли ћу до краја моћи с њим да проживим живот”. Међутим, ако ви нисте сигурни у своја осећања, просто се дружите, комуницирајте, али не називајте то браком, не захтевајте све и одмах. У таквом „браку” нема оног главног – нема праве љубави и међусобног поверења. 

Аутор интернет–сајта „Пережить.ру“ пружа помоћ људима који већ неколико година живе у „слободној вези” и пише о њима овако: „Са шеснаест – двадесет година они су почели да живе у такозваном неформалном браку и то траје три – четири, а чешће пет година. Затим одједном увиђају да треба нешто мењати, да је ово до сада пут у никуда. Почиње припрема за свадбу, понекад чак купују и прстење. И... тада се растају заувек.

Неки чак успевају да се венчају, али се брак практично одмах распада. И овакво финале је разумљиво. Ми потцењујемо васпитну улогу „неформалног брака“, који психолози (мени толико омраженог „сјаја“) не пропагирају тек тако. Такав облик заједничког живота уопште није припрема за брак, већ потпуно другачији пут. То је школа неодговорних уживања. Зато људи у „неформалном браку“ и живе прилично мирно, јер их демони не искушавају – зашто скретати људе са погубног пута? И када након неколико година таквог лажног брака они одлуче да се венчају, одједном схвате колико ће нагло морати да мењају свој живот и да се прихвате неких обавеза. То доводи до тешких последица. Школа неодговорних уживања не може припремити за упис на академију одговорности и љубави”.

Љубав нису уздаси на клупи, како је рекао песник, већ узајамна одговорност. А ње (нарочито код мушкараца) у „слободној вези” нема. У једном (узгред, потпуно световном) часопису сам прочитао: „За жену је „неформални брак“ илузија породице, а за мушкарце – илузија слободе”. Жене, налазећи се у оваквом наложништву најчешће хоће да озаконе односе. И разумљиво зашто. Свака жена је потенцијална мајка и неће да јој дете расте без оца и материјалне подршке. С друге стране, на алиментацију, наследство, стан тешко је рачунати. Занимљиво је да жена, по правилу, назива свог наложника мужем, а мушкарац своју „неформалну жену” љубавницом, пријатељицом, другарицом. И само неки је називају женом. Мушкарци схватају да ништа не губе. Дете ће одгајати мајка, јер је тражити новац од „таквог мужа” такође веома тешка ствар.

Људи хоће да имају породицу, домаће огњиште, да воле једни друге, али култ распуштености, уживања и неодговорности прогутао је многе. Људи покушавају да нађу срећу у „слободној вези” и не налазе је. То је само начин да се побегне од реалности, да се човек опусти и заборави да је права срећа могућа само када супружници у потпуности верују једно другоме, воле се и одговарају једно за другог пред Богом и људима.

Поменућу духовну страну овог питања. Људи који живе у наложништву, стављају себе ван нормалног црквеног живота и они то осећају. На исповести врло ретко ко није свестан да је то велики грех (по правилу, сви се за то кају). Постоји мишљење: ако се лицима која се налазе у „неформалном браку” не допушта да се причесте то ће их одбити од Цркве и они уопште неће прићи Богу. Мислим да је то сушта бесмислица. Задатак свештеника није да привлачи људе у храм по сваку цену, већ да показује пут спасења, понекад усмеравајући и уразумљујући. Ја се, на пример, придржавам строгог правила да ускраћујем причешће онима који живе у „слободној вези” . И не сећам се (мада је можда и било тако нешто) да су људи затим напуштали Цркву. После тога сам их више пута видео у храму а неки су чак и склапали законити брак, али о томе касније. Све зависи од тога како човек разговара с људима.

Обично учтиво говорим зашто је још увек недостојно такав се причестити. Најпре треба разјаснити своје односе и венчати се или не живети заједно (то не значи да људи треба у потпуности да прекину све односе; они само не смеју да живе у разврату, јер се све не своди на то. Они ће се можда предомислити и венчати се). Али до тога нема приступа причешћу. То је исто као кад долази да се причести човек који је пре два дана упао у блуд и каже да ће и сутра учинити то исто. Забрана причешћивања није одлучење од Цркве, анатема; то је епитимија. Јасно је да је човек немоћан, њему није лако да одмах промени живот, он може да долази у храм да се моли, и исповеда, али приступати Чаши у стању перманентног греха се не може, то је изругивање Тајне. Не може се говорити човеку да је црно бело, а његов грех норма. Ако му Црква не каже истину, а ко ће? Свест о томе да га „слободна веза” ставља ван евхаристијске заједнице, ван Чаше, може јако утицати на његов живот. Код мене је једном дошла једна жена. Хтела је да се причести али је рекла да много година живи у „неформалном браку”. Саслушао сам њену исповест, поразговарао са њом, али сам јој рекао да ће са причешћем морати да сачека. Она је све разумела, убедила је свог мушкарца да се венчају и била је затим врло захвална. Такав случај, хвала Богу није једини.

Психологу А.В.Курпатову је жена која живи у „слободној вези“ написала писмо: „Мој младић мене никада не води на пословне журке, иако ја знам да тамо иду жене његових пословних партнера. Ми смо у неформалном браку више од годину дана и добро се слажемо“. Ево шта јој је психолог на то одговорио: „Уопштено говорећи, појам „неформални брак“ је врло дискутабилан. Ви свог младића сматрате мужем, а да ли он вас сматра супругом? Ако вас не води на пословне журке, највероватније не. Запитајте се у ствари због чега је ваш брак још увек неформалан. И покушајте да дате себи одговор на то питање.

Исти психолог сведочи: „Неко би могао рећи да се сличан стрес може избећи постепено, уколико прво буду живели мало у „грађанском браку“. Али, ту нас очекују подаци немилосрдне статистике, која са свом својом неумољивошћу указује на следеће: код парова, који су пре закључења брака имали период наложништва, ризик од развода је већи него код парова који пре брака нису живели заједно“.

Познати новинар Генадиј Бачински, који је недавно погинуо у саобраћајној несрећи, рекао је у једном интервјуу: „Прошао сам доста тога, али ми је сада једно очигледно: од нормалне породице нема ништа боље. Кад немаш породицу, осећаш да си слободан. Живите заједно, а ти слободан... Можеш увек да одеш. Човек који је свестан да не може да оде, понаша се друкчије. Исто тако је са родитељима и децом: ти не можеш да промениш своју маму и свог тату, али си приморан да изградиш с њима однос. Тако се треба односити и према својој жени“.

Намерно сам овде изнео изјаве световних лица а не православних теолога, да би било јасно да сваки поштен и искрен човек пре или касније схвати: да је „грађански брак“ лажна и бесмислена заједница.

Предање о Петру и Февронији

У Руској Православној Цркви постоје чудесни светитељи – благоверни Петар и Февронија Муромски. Њихове мошти почивају у храму древног града Мурома. Притичу им сви који желе да добију помоћ у брачном животу или се припремају да ступе у брак. Житије ових светитеља представља пример благочестивог хришћанског брака, који почиње на земљи а наставља се на небу. 

Февронија (у монаштву Ефросинија) је била из обичне пчеларске породице. Будући обдарена од Бога исцелитељским моћима, излечила је кнеза муромског Петра (у монаштву Давида), после чега је он одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бољари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода и тиме вређа остале жене племића, или да не буде кнез Мурома. И кнез је одабрао подвиг љубави. Напустивши земаљско богатство и власт, одабрао је породичну срећу и љубав. Тај избор нам говори о томе, да ништа у материјалном свету не може да буде битније од породице. Да ли може државни велможа, који је достигао највишу власт и сва земаљска блага да буде срећан ако га жена и деца не воле? Кнез је остао у сиромаштву, али зато са женом коју воли. Међутим, Господ видевши његов подвиг, убрзо му враћа власт и кажњава његове непријатеље. У Мурому почињу међусобна убиства, у којима многи ловци на власт губе животе.

Пред крај живота Петар и Февронија су се замонашили и добили монашка имена Давид и Ефросинија.

Представили су се у Господу истог дана. Предосетивши своју кончину, Петар се мислено обратио Февронији: „Више не могу, одлазим Господу својему“. Света Февронија му на то одговори: „Сачекај ме, морам да завршим своје рукодеље – а у том тренутку је шила црквени убрус. И он опет рече: „Не могу више“. Тада светитељка убоде иглу у платно и оде ка Господу. Оставили су у аманет да их сахране у истој гробници, раздвојеном само преградом. Али их људи по својој непромишљености, желећи да их разликују, положише у одвојене гробнице различитих цркава. Међутим, пошто их је Господ на чудесан начин више пута састављао на истом месту, њихова тела положише у исту гробницу.

Тајне брака не могу укинути чак ни монашки завети. Једноставно, људи се растављају на одређено време и односи међу супружницима се прекидају због новог подвига, да би се они после изнова сјединили у вечности.

Свештеник Павле Гумеров
Извор: Манастир Клисина

[Ina Ina]

On 31.1.2014. at 17:13, Midrash рече

Nema od toga 'leba. Čovek je pao i u ovakvom ljudskom društvu, ravnopravnost ne može da se postigne. Na tome je propao i komunizam. Ideja jednakosti ljudi je prava, ali jednakost osnovana na ljudskoj volji je nemoguća. Čovek ne voli ni sebe, a kamoli da voli druge i da ih smatra jednakima. Jednakost se može provesti jedino na osnovu Božje volje i sa Hristom kao vezivnim tkivom. Sve ostalo je samo jedan ili drugi oblik manipulacije i promašaja.

Lepo receno 

[JESSY]

 DUHOVNO VASPITANJE JE VAKCINA PROTIV ZLA KOJE CARUJE U SVETU, IMUNITET PROTIV NJEGA.

Mislimda je tema krštenja dece neposredno povezana s temom hrišćanskog vaspitanja pokolenja u odrastanju. Nešto ću ispričati o tome zašto krstimo decu i šta im daje ta Tajna.

Kada vidim gomilu kumova i mladih roditelja koji idu prema parohijskom domu gde se kod nas obavljaju razgovori sa onima koje treba krstiti, moje srce, nažalost, ne poskakuje od radosti. Pre bi se reklo obrnuto. Zato što znam da mi ne predstoji naročito prijatan razgovor. Ja sam mlad sveštenik, ali sam ipak krstio već dosta naroda. Zato mogu da se setim samo par slučajeva kada su kumovi znali napamet Simvol vere. Najpre sam to pripisivao svojoj mladosti, ali zatim sam saznao od jednog postarijeg sveštenika koji pola veka služi u činu da je on takođe samo nekoliko puta čuo molitvu "Verujem" od kumova (ne računajući, naravno, slučajeve kada je krštavao decu svojih stalnih parohijana). Vaistinu je Rusija krštena, ali nije prosvećena. I uopšte, znanje mnogih kumova o tome šta je to kumstvo svodi se, izgleda, na gledanje gansterskog filma Kum. Mnogi od njih čak nemaju ni krstić oko vrata. Nije malo takvih koji ne znaju šta je to ispovest i pričešće. No dobro, oni nisu čitali Jevanđelje i duhovnu literaturu, ali moraju znati barem ili neke knjige ili filmove gde sveštenik prima ispovest.

Sve što sam rekao o kumovima može se pripisati i roditeljima. Nivo njihovih znanja ni malo nije viši. I uopšte, na celokupnom njihovom ponašanju nalazi se neki pečat neozbiljnosti i neumesnog veselja. Više puta sam se suočavao s tim da su roditelji ili kumovi počinjali unapred da "slave" događaj. Od njih se već osećao alkohol i nisu uvek dobro vladali jezikom. Ponekad, kada čovek sve to vidi, spopada ga zabrinjavajuća misao: "Da li je pametno krštavati malu decu?" Jer takvi roditelji i kumovi očigledno neće vaspitavati mališana u veri i pobožnosti, ali zbog nečega obavezno hoće da krste svoju decu.

Mi jako dobro znamo u čemu je neistina protestanata u vezi sa njihovim nekrštavanjem dece. Ako sam ja crkveni čovek i živim životom Crkve, i moje dete, naravno, mora njime da živi, da se pričešćuje s nama iz iste Čaše, da se moli u hramu. Ako brinemo o deci, kako onda da ih ne pominjemo na Liturgiji? A nekršteni se ne mogu pominjati. Ali mnogi ljudi o tome i ne razmišljaju. Njima je glavno da krste dete, da se ono upiše u knjigu krštenih.

Pravednosti radi reći ću da je ljudi ozbiljnih (istina, neprosvećenih) takođe mnogo. Eto upravo se njima prvenstveno i obraćam za vreme katihetskih razgovora. Navešću (u skraćenom obliku) razgovor koji obavljam s roditeljima i kumovima.

Prvo pitanje koje obično postavljam glasi: "Radi čega primate krštenje?" (unapred im govorim da to nije ispit i da moraju da kažu svojim rečima). Ima najrazličitijih odgovora: 1) mi smo Rusi, pa znači moramo i da se krstimo; 2) da dete ne bi bilo bolesno; 3) da bi bilo srećno u životu.

Objašnjavam im da nas krštenje ne čini više Rusima nego što jesmo, da je ono dato svim narodima, da u Crkvi "nema ni Jelina, ni Judejca", da je većina zemalja primila hrišćanstvo kada je Rusija bila još paganska.

Krštenje nas takođe ne čini zdravim i srećnim, jer spada u duhovnu, a ne u materijalnu oblast; mi se krštavamo da bismo spasli dušu, a ne radi toga da bismo popravili zdravlje.

Pitanje o namerama pred krštenje nije ni malo neumesno. U Petrogradu se devedesetih godina dogodio veoma neprijatan slučaj. Jednog čoveka su ekstrasensi poslali da primi krštenje u deset hramova kako bi se izlečio. I ni u jednom (!) hramu ga nisu upitali zašto se krštava. Kod mene je jednom došla žena sa sinom narkomanom i otvoreno mi je rekla da ih je poslala isceliteljka da se ispovede i pričeste.

Zatim ustanovljavam stepen crkvenosti roditelja i kumova. Govorim o obaveznosti ispovesti i pričešća za svakog pravoslavnog. Jer hrišćaninom nas ne čini nošenje krsta, već učešće u Sv. Tajnama Crkve. Porodica je domaća mala Crkva gde svi moraju da budu jedno. Ako želimo spasenje deci, i sami moramo da se spasavamo zajedno s njima, da idemo tim putem prema Bogu.

Govorim o kumovima. Oni nisu počasni svedoci koji stoje s vrpcama na svadbi. Oni su duhovni učitelji i rukovoditelji svoje kumčadi. Ne možeš čoveka naučiti nečemu što sam ne poznaješ. Prema tome, treba što više saznati. Kumovi su oni koji za vreme maloletnosti dece polažu za njih zavete svetog krštenja, to jest, jemče glavom da će uložiti sve napore da dete odraste u veri i da zatim ne ode iz Crkve. Ako obećavamo nešto, onda moramo to da i ispunimo, a tu dajemo obećanja Samome Bogu, pred krstom i Jevanđeljem. A sada ono najvažnije. Radi čega primamo krštenje? Čovek je dvostruk, on se sastoji od duše i tela. Duši je potrebna daleko veća briga, nego telu. Na telo nikada ne zaboravljamo, a eto duše možemo da se ne sećamo godinama. Mi primamo krštenje da bismo spasli dušu, da bismo postali deca Božija i vaspostavili izgubljenu vezu s Bogom. Krštenje se naziva drugim rođenjem. Pitam majke: "Kada rodite dete, šta odmah činite nakon što vam ga donesu?" One odgovaraju: "Stavljamo ga na grudi i dojimo ga". Eto vidite, mi ga hranimo. Posle krštenja čoveku je takođe potrebna duhovna hrana - Tajna pričešća, molitva. Krštenje je samo početak puta. Čoveka je malo roditi, njega treba odgajiti, vaspitati i podučiti. Isto to je i u duhovnom životu. Krštenje nas ne spasava automatski, bez naših napora. Ono nas čini decom Božijom i decom Crkve koju je osnovao Bog. A to znači da moramo da koristimo sve one blagodatne darove koji u Crkvi postoje: Evharistija, ispovest, druge Tajne i kroz njih nam se daje blagodat Božija.

Ako se čovek krstio i nastavlja da živi onako kako je živeo, on je sličan onom bezumniku koji je kupio kartu za voz, a ne sprema se da otputuje njim. Ili se upisao na fakultet, a neće da studira. Neke ljude dva puta u životu donose u hram. Jedanput na krštenje, a drugi put na opelo. To je strašno.

Krštenje je velika Tajna, ali bez naše vere ona nema dejstvo. Ko bude verovao i krstio se biće spasen; ako ne bude verovao biće osuđen (Mk. 16,16). Ali, kao što je poznato, i vera bez dela je mrtva (Jk. 2,20). A dela vere su život po zapovestima, molitva i dobra dela. U Jevanđelju se govori o tome da, kada demon izlazi iz čoveka, on luta po pustim mestima, i ne našavši nigde utočište, vraća se i vidi dom svoj (to jest, ljudsku dušu) pometen i prazan i dovodi sa sobom još sedam drugih demona. I potonje biva gore od prvog. Sveti Jovan Zlatoust pripisuje ove reči i Tajni krštenja. Kada je krštenje izvršeno, ali nema nikakvog duhovnog rada tada duhovni vakuum ispunjavaju duhovi zlobe. Postoji zakon: duhovni život ne trpi prazninu. Ako se ne bavimo duhovnim vaspitanjem deteta, njegovu dušu zauzima drugačija duhovnost. Ako se uzme u obzir današnje divljanje sekti i okultizma, to je naročito opasno. Ako primećujem smeh i podgurkivanje za vreme odricanja od satane (kada se duva i pljuje), onda strogo presecam takvo ponašanje. Đavo nisu bajke, to je realnost. On neće sedeti skrštenih ruku, gledajući kako se čovek spasava. On se trudi da se osveti. Ali radi toga nam se i daje veliko oružje: krštenje i krst Gospodnji. Na njemu je napisano: "Spasi i sačuvaj", i ne sme se skidati, jer time sebe lišavamo odbrane i zaštite. Čovek koji nosi krst, moli se i pristupa Tajnama ne treba da se boji đavola.

Duhovno vaspitanje je vakcina protiv zla koje caruje u svetu, imunitet protiv njega.

Bez vere u Boga je nemoguće sačuvati decu od sablazni. Vaspitavši dete u zapovestima, vi postavljate temelj celog njegovog života. Mislim da svaki otac i svaka majka hoće da ih deca vole, da im budu oslonac, a o tome govori i peta zapovest: Poštuj oca i mater... (Mt. 19,19). Zapovesti treba znati i pričati o njima deci.

Da, put duhovnog života je složen, ali treba ići njime, treba činiti prve korake, a zatim će biti lakše. To je jedini put kojim možemo spasti našu decu i podići našu zemlju. Bez preporoda duša ljudskih, naših i vaših duša, Rusija se nikada neće preporoditi.

 

Izvor: www.svetosavlje.org

[JESSY]

КАКО СЕ БОРИТИ С ДЕПРЕСИЈОМ

 

Као и свака страст, туга има сасвим природно порекло. Несрећа, туга, плач – то су обичне емоционалне реакције човека на неке тешке околности у животу. На пример, када умире блиски човек, ретко ко остане равнодушан к том догађају. Ми не можемо да останемо равнодушни при тешким ударцима. Наше емоције нам помажу, као прво, да преживимо стрес, као друго, да мобилишемо своје силе у борби с тешкоћама, оне нас покрећу к некаквим активностима. Али је лоше када емоције овладају нама. Када дођемо у дуготрајно стање туге, онда смо већ близу депресије. Шта је то страст туге, депресија?

То је продужено, болесно стање душе. Од туге постајемо зависници, почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, захтева жртве. Човек који се налазио у депресији, и који је потом, с Божијом помоћи, успео да превазиђе то стање, потом се с ужасом сећа ње, као кошмарног сна. Све што га је тада узнемиравало, изгледало као чудовишни проблем, потом је изгледало смешним и апсурдним. И уопште говорећи, туга – то је лако лудило, помрачење ума и душе. За време депресије, човек је неспособан да адекватно оцењује животне околности, људе и себе самог. Какве се мисли врте у глави човека, који страда од туге: „Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, мене нико не воли, не разуме, мој живот је бесмислен“. И наравно, самобичевање: „Ја сам најнесрећнији човек, губитник,глуп и безвредан, људима доносим само страдања“. У целом том монологу, оно што највише узбуњује и брине, то су категоричка осуђивања: „Све, ништа, нико, нај“ итд. Било којој здравој, нормалној особи, која се не налази у стању продужене депресије, је јасно, да не може све бити лоше. То је апсурд, бесмислица. Сваки човек има могућност за живот и срећу. Једноставно, човек у депресији то упорно не жели да прихвати. Сигурно да постоји здравље (у мањој или већој мери), руке, ноге, глава, чула, постоји некакво занимање, посао, постоје вештине, навике, блиски људи, рођаци и другови, значи, постоји могућност да се воли и да будеш вољен. И свако то схвата. То је јасно, као два пута два: у човеку који страда од туге, не говори његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст! Она је овладала његовом душом и свешћу. Али страсти нису део наше душе, оне долазе споља, ми их само пуштамо у душу. Сада је јасно, ко нам шапуће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Бес туге. И ми га мирно слушамо, примајући његове поруке као сопствене мисли. Неопходно је почети борбу с њима: не сматрати их својим и не допуштати да бораве у нашој души. А ако су оне већ овде, терати их прљавом метлом и што пре уселити на њихово место друге – светле и добре мисли.

Опасност туге, депресије, је у томе, што се она појављује у виду страсти, а значи, делује као било која од 8 страсти. С једне стране мучи човека (страст – значи страдање), а с друге стране доноси масу пријатних осећања, иначе се нико не би упецао на ту ђаволску удицу. И страдајућем од туге се, такође, ма колико то чудно било, у нечему свиђа то слатко робовањетој страсти.

Зато је веома тешко изаћи из тог стања, зато тако лоше утичу утехе блиских; човек не очекује исцељење, већ пријатан осећај самосажаљења, он уопште не жели да га теше. Туга заиста може да опије, као вино, као наркотик, и налажење у том топлом пријатном блату за депресивног је пријатно, иако, наравно, такво стање приноси страдања и води к саморазарању. Поред тога, понављам, изаћи из тог стања није лако, то је труд, и за многе је лакше препустити се тој „речној струји“. Баш зато веома често од депресије и меланхолије страдају лењи људи, који нису навикли на рад.

Иако, туга може бити изазвана некаквом жалошћу, тешки догађаји нису узрок туге, они само могу да је испровоцирају. Узрок је увек у самом човеку. У томе, како он доживљава догађања у животу. Зато што је то апсолутно познато, то је доказани факт – депресија не зависи од околности у животу и од животне средине, разлог је увек, не спољашњи, већ унутрашњи, то је болесно стање душе. То потврђују статистички подаци. Највећи проценат депресије и самоубистава није у бедним земљама трећег света, већ у најразвијенијим и најбогатијим, где је веома висок ниво живота и људи више немају чему да теже и шта да желе. Сваки пети представник „златне милијарде“ пати од депресије. И што је најчудније, међу бескућницима, скоро да нема самоубица. То јест, чини се да им је живот испуњен очајем и безизлазношћу, а самоубистава практично нема.

Зашто је страст туге, узбуне, узнемирења, тако распрострањена у савременом свету? Због губитка вере. Запад стрмоглаво губи веру.У нашој земљи се такође, на жалост, примећује спад интереса к Цркви. Када у човеку нема праве вере у Бога, јер и „И длака с главе ваше неће погинути“ без воље Божије (Лк. 21,18), у његовом срцу се појављује узбуна, узнемирење, а то је већ почетак депресије. Човек почиње свега да се боји и размишља: „Шта ће се са мном десити сутра, а шта ако се разболим, пензију нећу дочекати, шта ако ме убију, ето какве ужасе на телевизији приказују. Шта ако изгубим посао и умрем од глади, а ту још ако додаш економску кризу…“ Због страха, узнемирености, људи се боје да верују једни другима, да формирају породице, да рађају децу. Верник добро зна: ако помажеш другима, сам никада нећеш остати без парчета хлеба, – то је закон духовног живота.Још једно пројављивање неверја – губитак смисла живота, а управо он лежи у основи депресије: „Нема смисла живота, ја никоме нисам потребан“ итд.

Хришћанин увек има смисао живота. Тај смисао је у љубави к Богу и ближњем, он зна, верује, да га Бог никад неће оставити, с Богом он никада неће остати сам у невољи. Тако победити тугу и депресију, човек може само уколико сву наду усмери на Господа. Да Му повери своје туге и проблеме, измоливши од њега помоћ и подршку. Нашу узнемиреност за будућност и садашњост треба положити на Бога. Тако ће се много лакше победити узнемиреност и туга.

С спадом вере, повезан је, код депресивног човека, и губитак интереса к животу. Њега све престаје да радује, он ништа не цени и мало на шта обраћа пажњу. А живот је, у свим његовим формама, најглавнији дар Бога човеку и тако се односити према њему је велики грех. Ето зашто је туга смртни грех. Човек ће бити срећан само онда, када сам то пожели, када почне да се радује животу. „Радујте се свагда. Молите се Богу без престанка. На свачему захваљујте“, – говори нам апостол Павле (1 Сол. 5, 17-18). Управо захваљујте. Кроз захвалност Богу се учимо да ценимо дар живота. А радост и срећу доноси само то, што се цени. Један свештеник је саветовао својим духовним чедима да на крају сваког дана записују најмање 50 тачака: „За шта да захвалим Богу“. Други баћушка је дошао за савет старцу протојереју Николају Гурјанову на острво Залита. Дошао је тужан и о. Николај, саслушавши га, рече: „Радуј се!“ Свештеник је помислио, чему овде да се радујем? И о. Николај је продужио: „Радуј се, што си се родио, радуј се што си се крстио, радуј се што си православне вере, радуј се што си још увек жив!“ Палим у депресију, онима који су изгубили радост и укус живота, можемо да посаветујемо да пажљиво прилазе сваком дану. Све што радите, радите с пажњом и смислом. У свему се трудите да видите нешто добро, пријатно, учите се да се радујете и најмањој радости. Апостол Павле говори: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините.“ (1Кор. 10, 31). То јест, све радите за спас душе, захваљујући иславећи Бога. На пример, узимање хране. Ми се молимо пре јела да нам да „хлеб насушни“ и једемо с захвалношћу Творцу, не просто уносећи у себе храну, већ једући с радошћу, знајући да је то дар Божији. А. И. Солжењицин описује, како једе затвореник у логори специјалне намене. С каквим задовољством он то ради! А једе храну, која би код нас вероватно изазвала повраћање. За затвореника је и та храна велика радост. И ето он једе ту кашу, с задовољством поједе свој комад црног хлеба, а потом до блеска обрише свој тањир остатком од хлеба. И он памти, да му је за вечеру остало још једно парче хлеба, зарађено и сакривено с великим трудом, негде испод душека. И заиста, сиромашан човек, лишен многих задовољства, може добијати од живота много више радости, него онај ко је обезбеђен свим земаљским благом.

Човек који хоће да се избави од туге, мора да се учи да види смисао и радост у сваком дану, часу и минути живота. Идемо у шетњу – трудимо се да на све обраћамо пажњу, да посматрамо, разговарамо с неким, тежимо да у њему видимо нешто лепо, да нешто научимо. Читамо књигу – не да просто „гутамо странице“, већ се замислимо, вадимо белешке, потом анализирамо. Тако ће наш живот да постане осмишљени и испуњен.

Одлично је, уколико је рад заиста за душу, уколико доноси задовољство. Али чак и ако није такав, било какав рад може се обављати с радошћу, ако се научи да се у њему виде оне пријатне стране. Чак и такав примитиван рад, као што је чишћење, прање посуђа итд. може да донесе задовољство, ако је одрађен добро и по савести.

О томе да туга може бити изазвана невољама, тешкоћама, већ смо причали раније. Али неког невоље повлаче у понор очаја, а други часно излазе из њих, страдања их притискају, али их не ломе. Овде је све,заправо, у самом односу према невољама. Уопште узев, било коју ствар лошом или добром чини наш однос према њој.

Хтели ми то или не, страдања су неизбежна у нашем животу. Ни један човек на земљи није их избегао. Патње, болести и смрт су дошли на свет с грехопадом Адама.Изменила се људска природа, изменио се и цео свет. Али понављам, према патњама и невољама се може односити на различите начине. Као прво, треба памтити, да Бог никада и никоме не шаље искушења више него што може да поднесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу, а шта не, да поднесу његова деца „…веран је Бог који вас неће пустити да се искушате више него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети.“ (1 Кор. 10:13). Као друго, после периода патњи увек долази утеха. Ако се негде од човека узима, значи, на другом месту му се даје.

У нашем животу се ништа не дешава случајно, сваки догађај има свој значај. И бесмислено Бог не допушта страдања. Ми страдамо или ради очишћења наших грехова, да не би страдали у вечном животу, или нам се невоље шаљу да би нас оградиле од грехопада и других опасности. Још један смисао невоља је у њиховом очишћујућем дејству, које они производе на нашу душу. Патње, (уколико имамо исправан однос према њима) нас чине бољим, чистијим, смиренијим. Оне нас принуђују да другачије погледамо на себе, да укажемо помоћ ближњем, да почнемо да саосећамо с њим. Понекад, тек кроз многе године видимо да искушења нису била послата случајно, она су нам тада била потребна. Протојереј Николај Гурјанов је много година одседео за веру православну у логорима. И ето он је говорио, да ни мало не жали за године проведене у затвору. Многи људи, који су прошли кроз пакао логора, затвора, изгубивши здравље, нису жалили због тога, и сећали су се касније тог периода с захвалношћу према Богу. А другачије ни бити не може, јер ако би имали други прилаз к животу, једноставно не би преживели та страшна искушења.

Сам човек не зна на шта је способан, неко издржава нељудска страдања, а неко због малих непријатности пада у депресију, очај, и спреман је да одузме себи живот. Када се човек одлучи на самоубиство (уколико, наравно, није изазвано психичким болестима), то је увек слабост, малодушје и маловерје. Самоубица хоће да оде о привремених, земних страдања, не може да их трпи, али он не зна шта га чека тамо, где ће га та страст мучити вечно.

Све што ради Господ – све води к бољитку, такав наш став треба да буде сваки дан. Врло често нас оптерећују и узнемиравају, не само реалне, већ и претпостављене, хипотетичке невоље и искушења. Преживљаваћемо непријатности по мери њиховог доласка. Против панике и бриге постоји веома добро средство – МОЛИТВА. Не једном сам је користио, бринући за децу. Сваки пут, када сам с бригом мислио о њима, налазећи се далеко од дома, читао сам кратку молитву о здрављу и спасењу и забринутост је пролазила.

Већина људи, који су код мене исповедали грехе туге и очаја, нису имали стално занимање или посао. Веома је добро, када човек у депресији нађе посао који може да га заинтересује. Али чак и када таквог посла нема, треба себе принуђивати к обављању неких простих послова, који не захтевају умно напрезање. Сваки сат, или чак минута, у дану мора бити нечим испуњена, да не би остало места за мрачне мисли. Човек не може истовремено да мисли о две ствари, зато је неопходно негатив заменити позитивом, мислити о добром.

Некакав ручни рад, хоби или просто рад у кући – то је то, чиме се увек може попунити време, чак и при одсуству сталног посла. Колико год да је тешко принудити себе на неки посао, то је неопходно радити. Прочитао сам некад још један одличан савет: „Ако сте тужни, у очају, и чини вам се да вас нико не воли, – укажите помоћ ближњем, учините неко добро дело, пожељно је некоме коме је још горе него вама“. Радећи тако, ми „једним ударцем убијамо 2 муве“, одвлачимо се од туге и осећамо да смо некоме потребни. Такође ћемо схватити, да нисмо ми ти којима је потребна помоћ, већ наши ближњи.

Туга и униније могу бити изазвани и грешним животом, често, неисповеданим и неокајаним гресима. Јер савест, тај глас Божији говори у сваком човеку. И ако човек не зна како да се ослободи грехова, како да се покаје због њих, он онда често пада у депресију. Овде је, наравно, неопходна детаљна исповест, пожељно за цели свој живот и дела, која су достојна покајања. Депресивни човек мора да се труди да се често причешћује. Пожељно, сваке недеље.

Посете психотерапеута и антидепресанти могу да дају само привремени ефекат, али истински се туга лечи само духовним животом и личним радом.

Изведимо закључак.Изборити с тугом, се може помоћу јачања у себи вере у Бога и полагањем наде на Њега. Требамо научити да видимо Његову безграничну благодат према нама и да будемо захвални за њу. Депресиван човек сам одбија да живи, не цени дар Божији. И још, наравно, борба с том страшћу је непрестани труд. И то наш лични труд. Зато што је „спасење дављеника – дело руку оног ко се дави“. Туга, очај – то је слабост воље, а васпитавати вољу може само сам човек. „Бог нас не може спасити без нас самих“, он нам шаље помоћ и средства, а ми их морамо искористити.

 

Извор: Манастир Лепавина

[JESSY]

Шта радити ако Бог не даје децу?

– Ако Бог не даје породици децу треба се надати, не падати у очај и стрпљиво чекати. Данас многи људи нису претерано здрави и зато се дешава да после неколико година брака нема деце. Треба се молити и треба постити. Треба се молити праведнима Јоакиму и Ани, Петру и Февронији. Треба ићи на ходочасничка путовања – на Атон или на друга места.

Ако супружници дуго немају деце то представља искушавање њихових осећања, проверу колико се воле, јер кад човеку све лако иде, кад му се све даје на поклон, он то не цени превише. А кад људе повезује нека заједничка невоља, они постају ближи, почињу изузетно танано да се воле, савладавши ову невољу.

Што се тиче ВТО која се приказује као лечење неплодности: вештачка оплодња представља грубо мешање у тајну зачећа, у тајну рађања деце. И знамо да је Архијерејски Сабор 2000. године забранио православним хришћанима да прибегавају овој технологији, премда неки у овој забрани лукаво виде могућност за прибегавање неким варијантама вештачког зачећа. Међутим, у одлукама Сабора је јасно речено да су с православне тачке гледишта недопустиви сви облици вантелесне оплодње, који претпостављају припрему, конзервацију и касније уништавање ембриона. Приликом вештачке оплодње увек долази до уништавања, односно до убиства ембриона.

Укратко ћу подсетити на то каква је суштина ове технологије. Код жене се стимулише суперовулација како би се одмах добило што више јајних ћелија, понекад чак до 20; од њих се бирају најбоље, оплођују се семеном мужа и смештају у специјални инкубатор на неколико дана. Затим се (увек неколико) пресађују у материцу, друге се замрзавају, њих касније може да користи исти брачни пар, или други. То је некаква производња деце на траци. И ту се врти велики новац: један покушај ВТО са свим пратећим процедурама у Москви кошта минимум 150 хиљада рубаља. А код мене су, на пример, долазили људи који су имали по 10-15 покушаја. И без резултата. Зато што ВТО не даје стопостотни резултат! То је зарађивање на људској несрећи, а не лечење неплодности.

А сад поставимо питање: а шта се дешава ако су почели да се развијају сви ембриони који су пресађени у материцу? Јер ставља се одмах неколико како би била већа вероватноћа да ће преживети, јер не преживљавају сви… Шта се дешава ако је остало неколико? «Сувишни» ембриони се редуцирају, односно, одстрањују хируршким путем – врше се абортуси. Тако да се приликом ВТО уништавају оплођени ембриони који су већ деца с душом. И испоставља се да човек који примењује ВТО пристаје на абортусе.

Постоји једна лукава досетка: у неким медицинским центрима се нуди «ВТО за верујуће». Не предлаже се стварање неколико ембриона, од којих ће касније неки бити одстрањени, већ да се уради блага суперовулација, добије мали број ембриона и да се они одрже. Али то не мења суштину ствари.

Технологија ВТО је апсолутно безбожна. Човек преузима на себе функцију Господа Бога, меша се у оно што на тајанствен начин треба да се одвија у мајчином организму.

Још једно питање: зашто оплођени ембриони неколико дана треба да се развијају у инкубатору? Ево зашто. Да би се открило да ли постоји нека патологија, углавном генетска. И постоји наредба коју је потписао министар здравства по којој се у случају да постоји опасност од развоја патологији ембрион не пресађује. Такав ембрион се убија.

А да не говорим о томе да приликом ВТО има много више побачаја, има много више неуспелих трудноћа. И много чешће се рађају недоношчад.

Нажалост, има врло мало статистичких истраживања о здрављу деце рођене помоћу ВТО. Зашто? Зато што је то бизнис, корпоративни договор. Подаци постоје, али се не објављују. Али понешто се може сазнати. Тако академик Алтухов, веома познати генетичар, православац, сведочи: скоро 20% ВТО-деце има неку психолошку патологију.

Још један проблем: у природи, кад јајна ћелија доспева у мајчину материцу среће је милион сперматозоида али се прилепи само један – „најјачи“, ако могу тако да кажем. А ВТО се може извршити чак и с веома слабим семеном мужа. И ако семенски материјал није веома квалитетан, каква ће бити деца?

Тако да је православни пут следећи: молити се и чекати. А ако Господ не шаље дете треба поступати онако као што су у Русији и у другим земљама људи одувек радили – треба усвојити сироче или дете из дечјег дома.

 

http://www.pravoslavie.cl/sr/sta-raditi-ako-bog-ne-daje-decu/

[JESSY]

 

Шта радити када је породица у опасности?

 

Отац Павле говори о томе да се међу питањима која постављају парохијани најчешће појављују она која су везана за супружнички живот и на узајамне односе родитеља и деце, пошто су за већину људи породични проблеми на првом месту. 

Да ли је могуће да брак и породични живот протичу без конфликата?

Уопштено говорећи, конфликти су неизбежна појава у породичном животу. Ту су, пре свега, неподударност у мишљењу, неуспех у општењу, немогућност да се успостави сагласност. То се најчешће догађа у периоду формирања новог, супружничког живота. Зашто? Зато што нову породицу стварају људи који су различито васпитавани и који имају своје укорењене навике, карактере и различите представе о томе каква би требало да буде породица. У таквој ситуацији, сваки човек доживљава извесни стрес – од сада више неће живети само свој живот, него и живот друге, њему најближе особе, његове ''друге половине''. У Светом Писму је о супружницима речено: И биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ово су речи које би уистину требало схватити у том смислу да морамо да постигнемо једнодушје (једна душа - управо то и јесте ''једнодушје''), сарадњу и узајамно разумевање у најразличитијим питањима. Мора се, међутим, свим силама настојати да се избегну и спрече конфликти, али ја морам да признам да никада нисам видео породицу у којој није долазило до конфликата. Често се догађа да се младић и девојка практично никада не посвађају, да су њихови односи готово идеални, али да се, одмах после венчања, љубав и срећа разбију о обичне свакодневне ствари. Одакле то потиче? У том предбрачном периоду постоји моменат романтике и заљубљености. И из стварног живота и из књижевности знамо да је то период узвишених осећања, када се човеку чини као да лети и када он заиста заборавља све на свету. Идеализација изабраника или изабранице је неизбежна, и пре брака ми нисмо у могућности да човека упознамо у стварном, свакодневном животу, чак и ако тај период, како саветују неки искусни свештеници, траје и годину дана. Када створимо ту идеалну слику, ми ступамо у брак а да при том не познајемо уистину ни врлине ни мане своје ''друге половине''. Када та особа почне да испољава неке своје особине – она се не мења, него је ми једноставно боље упознајемо – често нам се догађа да се запитамо како смо могли толико да погрешимо! У најбољем случају, бивамо збуњени чињеницом да се, као прво, испоставило да човека не можемо до краја да упознамо, а као друго, тиме што се наш брачни партнер пре брака показивао бољим, него што заправо јесте. Из тог разлога би требало да се потрудимо да свог изабраника или изабраницу добро упознамо пре брака, да проценимо да ли ћемо моћи да живимо са њим или са њом, да ли се можемо помирити са овим или оним манама и да ли их можемо трпети, а онда са том особом ићи даље кроз живот.

ПРАВИЛНО РАЗУМЕВАЊЕ ЉУБАВИ

Сматрам да је основа хармоничних односа у браку – правилно разумевање љубави. Међу оним одређењима љубави која је дао апостол Павле, постоји и следеће: Љубав не тражи своје (1. Кор. 13; 5). Шта то значи? У љубави, у породичном животу, људи најчешће траже да се пријатно осећају. На пример, девојци се чини да ће јој бити пријатно да живи поред одређеног човека зато што је наочит, мудар, добар, брижан, великодушан. Тако се дешава до одређеног тренутка, док објекат наше љубави не почне да се понаша онако, како нисмо очекивали. То нас неће увек радовати, али то је сасвим неизбежно. Ово се не односи само на супружнички живот, него на све типове односа међу људима. Наши вољени, наши ближњи, почињу да нас огорчују и тада се појављују проблеми, свађе, конфликти, па чак и разводи. Зашто? Зато што почињемо да тражимо своје. Човек бива разочаран и одједном постаје свестан да заједнички живот није нека угодна шетња и корачање са неким кроз живот, него да су то уистину заједничка, повремено чак и врло тешка искушења. Да бисмо избегли ова горка разочарења, морамо несебично волети своје ближње – морамо их волети управо због тога што нам они дају и саму могућност да волимо. Љубав је велика срећа, снажно осећање, које нас чини блискима Богу. Господ је Љубав и Он љуби човека, а човек који своју љубав према Богу оваплоћује у породичном животу се на тај начин уподобљује Богу. Господ нас воли несебично – а не зато што смо Му захвални! Он једноставно не може да нас не воли! Човек не може да буде истински срећан ако не воли – не говорим овде само о супружничкој љубави, него и о љубави према ближњима, према деци, рођацима. Један мудрац дао је следећу дефинницију љубави: љубав нису емоције, нити осећања, као што многи мисле. Љубав је човеков свестан избор: чврсто сам одлучио да ћу те волети без обзира не све, без обзира на све недаће или на животне околности, без обзира на моје лоше расположење, на умор, итд.

Љубав је веома крхко и деликатно осећање и она не може да постоји без наших напора, слично нежном цвету којем су потребни непрестано заливање и нега. Као што је говорила света царица Александра Фјодоровна, ''љубави је потребан њен насушни хлеб'' и зато је потребно да дар љубави свакодневно распламсавамо како у свом срцу, тако и у срцу вољене особе. Природно је, међутим, да љубав у одређеним периодима трпи успоне и падове. Овде би се осећање љубави могло упоредити са осећањем вере. Као што знамо, у духовном животу не може увек да постоји пламена ревност и истрајност у молитви. И ту постоје периоди хлађења, маловерја и духовне лењости, али то не значи да све треба да одбацимо и да престанемо да одлазимо у цркву! То значи да би требало да се присилимо на молитву, а Господ ће нам подарити још духовних плодова. У тим тешким временима за породицу морамо се потрудити да се сетимо онога доброга што је било, да би нам та сећања помогла да преживимо тешко време. Тада ћемо човека волети читавог свог живота. Узгред речено, кад је у питању љубав према родитељима, дата нам је пета Божија заповест, која каже да смо дужни да волимо и да поштујемо родитеље. Није, дакле, речено да би требало да волимо само неке, добре родитеље, родитеље који нас увек радују. Родитељи могу да буду веома различити – они могу да буду алкохоличари и могу се веома рђаво понашати према нама – свеједно нам је речено да их поштујемо. Човек је дужан да у темеље положи ову основну поставку и да на томе гради своје односе и у супружничком животу и са родитељима. Љубав не подразумева тежњу ка својој сопственој удобности, угодном животу и ка томе да мени буде добро – тек у том случају постаје могуће да се изграде хармонични односи. Тада лакше можемо да носимо бремена једни другима и да једни другима опростимо слабости. Тек тада наша осећања љубави не само да се неће угасити, него ће се све више и више распламсавати, постајати све дубља и омогућити да једни у другима откријемо и неке нове стране.

Догађа се да у породицама у којима је, како се чинило, све било добро и где су муж и жена волели једно друго, изненада дође до напетости, да чак и обичне ситнице постану узрок незадовољства, да се појави равнодушност једног према другоме. Када лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, морамо се молити Пресветој Богородици, морамо се молити светим заштитницима нашега брака. Зашто? Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15; 5), рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласност у породици, вредности које су, после вере у Бога, најважније за православног човека – треба тражити од Бога. Оне се, међутим, морају тражити са вером и надом, како би нам Он помогао да превазиђемо кризе и конфликте. Господ ће сигурно помоћи, будући да се молимо за најважније хришћанске врлине – за љубав и за мир, при чему ми сами не седимо скрштених руку, него се трудимо да и сами нешто учинимо у том правцу.

РЕШАВАТИ СВА БОЛНА ПИТАЊА

Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима разговарају о озбиљним темама. У већини случајева, људи почињу да расправљају о озбиљним питањима и о неспоразумима тек онда, када већ дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна питања, да се то чини са спокојним тоном, без емоција и без увреда, уместо да се трпељиво ћути о томе, јер то може довести до губитка љубави. Морају се пронаћи потребне речи, јер ни у ком случају не смемо да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо разговарати без оптужби... Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају љубав.

Разуме се да би неке ситнице требало и претрпети. Васцели брак се састоји у томе да носимо бремена једни другима (Гал. 6; 2), како каже апостол Павле. Морамо да проналазимо неке компромисе у односима, а нека ситна незадовољства једноставно треба да одбацимо. То су проблеми с којима се суочава готово свака породица. Догађа се да је сваки од супружника сам по себи прекрасна особа, добар пријатељ, особа која поседује изврсне особине али да, сједињени у браку, не налазе заједнички језик и не могу да разумеју једно друго. Зашто се то догађа? Зато што заборављају због чега су се сјединили у браку: да ли због тога да би се свађали и разјашњавали ко је у праву а ко не, или због тога да би волели и били вољени, да би се заједно спасавали и заједно ишли ка Богу?

Сваки пут, када нам се јави жеља да оштро изнесемо своје мишљење морамо се зауставити, морамо направити паузу и одмерити шта добијамо као резултат такве свађе, а шта можемо да изгубимо. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир - свој душевни мир и мир са нашима ближњима, губимо поштовање које ближњи осећа према нама, губимо његову благонаклоност и добро опхођење према нама. Шта при том добијамо? Добијамо задовољење својих амбиција. Добијамо осећање да смо победили, али да смо при том много изгубили, а то што је изгубљено не може се лако васпоставити и у души ћемо дуго носити мучно осећање, празнину и стид. А било је довољно да само мало сачекамо и да пронађемо повољан тренутак!

Када већ дође до конфликта и када се људи посвађају, најважније је да надвладамо своју раздражљивост и увређеност. Зашто? Зато што онда, када се осећамо увређенима, нисмо у стању да донесемо ниједну конструктивну одлуку. Стари Латини су говорили: ''Јупитеру, ти се срдиш, то значи да ниси у праву''. Свако испољавање увређености и повређеног самољубља подразумева стање помраченог ума и стање афекта. Да бисмо правилно проценили ситуацију, морамо се најпре ослободити тог осећања да смо увређени. Поред тога, морамо имати на уму да је пресаздавање, прекаљивање и преваспитавање другог човека – потпуно нереална ствар. Немогуће је да пресаздамо нечији начин размишљања. Зашто? Зато што је човеку од Бога дата слободна воља, коју чак ни Сам Господ не може насилно да промени. Узалудно ћемо покушавати да се изборимо са нечијим манама. Ми, наравно, једном или два пута можемо приморати некога да нешто учини. У тамници, иза закључаних врата и окружен стражарима, човек је лишен права и све док тамо седи, човек мора да учини оно што му кажу. Ово се, међутим, ни у ком случају не може применити на породични живот, јер нас после таквог понашања друга особа више никада неће волети. Када једном разумемо да не можемо да преваспитамо другу особу, мораћемо да променимо свој однос према њој и да се прилагодимо новонасталој ситуацији. То ће нам бити лакше, уместо да се беспоштедно боримо са његовим или њеним недостацима, а ми ћемо разумети да човека морамо прихватити онаквог какав јесте, морамо се потрудити да се поставимо у његов положај. Често се догађа да нас друга особа ненамерно повреди, једноставно због тога што она на свој начин види одређену ситуацију. Реч је о томе да су муж и жена – веома различите особе, и сасвим је могуће да имају потпуно различита гледишта на један исти проблем.

У хришћанству постоји једно златно правило: што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7; 2). Ово правило се у потпуности односи и на породични живот. У браку смо дужни да поступамо онако, како бисмо желели да друга особа поступа са нама и при том морамо настојати да разумемо другу особу. Желео бих још нешто да напоменем. Спасавање утопљеника дело је самог утопљеника – то значи да ми сами морамо да се мењамо, да морамо да разумемо да се ни у једној сфери конфликт не појављује сам од себе и да никад кривицу не сноси само једна особа – чак и ако нисмо непосредно криви (а што се ретко догађа), сигурно је да нисмо учинили све да до конфликта не дође. Често се, пак, догађа да и сами ненамерно испровоцирамо конфликт. Постоји још нешто: људи, а посебно они млађи, одбацују савет да пођу у сусрет другоме, да учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. У већини случајева, међутим, то има веома позитивно дејство – наиме, човек ишчекује другога, ишчекује његове заједљивости на које ће одговорити у истом тону, али не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да покажете отвореност и искреност према другоме – у томе могу да вас спрече једино ваше амбиције.

 

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=570&Itemid=408