Ружно мишљење о себи.

[Nemanja 991]

Jer nekom dosadno.

[Бели Раде]

  On 1. 1. 2014. at 2:58, Nemanja 991 рече

Jer nekom dosadno.

 

Јел ово питање или констатација?    

[Ненад Р.]

То што тражиш пријатеља , веруј ми ниси једини . И ја их тражим и верујем да сам их нашао овде. Мораш да сватиш да сви људи нису исти и да су сви људи личности за себе . Никако не смеш да генерализујеш ствари и да све људе посматраш исто .Јесте да у ово време има више злих људи од добрих , али то не сме да ти буде изговор за страх који имаш .Увек има људи који ти не мисле зло  само треба и ти мало да се промениш  , да се смириш и да ту своју параноју гурнеш по страни. 

Кад смо код страха , ја верујем да нема човека који то по некад не осети , само већина људи нађе себе и нађе успешан начин како да се носи са тим. Према томе еко имаш страх , то значи да си само жив човек , а никако безвредан и да из тог разлога мрзиш себе . Треба да нађеш само начина како ћеш то да потиснеш у други план.

Бог је дао сваком неке способности па и теби . Твоје је само да откријеш своје способности и када то откријеш ће да доживиш себе и друге у многоме бољем светлу .

 

Ти кажеш да се плашиш други људи , али си ипак поставио питање да ти други помогне , то не личи на особу која се плаши други људи . Треба да се само мало смириш и боље размислиш о свему и биће све много боље , видећеш.

 

Стално се питам зашто овакве теме где треба дас потрудимо да неком помогнемо , временом скрену са курса .

Сваког човека може да снађе невоља у животу па и оне који овакве теме не сватају озбиљно , па свати колико значи када му неко упути речи охрабрења и када свати да није сам.

[Ključ]

Ljudi manite promuckaj pa prospi savete.

Sama konstatacija da mrzi sebe je ozbiljan cin.Psiholog obavezno, jer ce psihijatar zbog godista odmah pomisliti na pojavnu shizofreniju.Tako im najlakse.Najbolji nacin je psihoterapija (posle psihoanalize) uz potrebne (ili nepotrebne) lekove.

Obavezna je pomoc porodice ili tacnije okruzenja, ako izostane pomoc porodice, sto je obicno slucaj na balkanu.Obicno ima tzv ljubavi ali nema znanja niti resenosti da se javno suoce sa problemom.

 

Sama mrznja prema sebi kazuje da ima neki ugradjen mentalni princip koji ne sprovodi, tj ima utisak da radi protiv sebe.Ocaj, apatija su samo posledice stand by aranzmana na koji precutno pristaje.Ali moje misljenje je da ne treba istinu sasuti u lice osobi, ni jakoj ni zdravoj , a kamoli poljuljanoj i bezvoljnoj.

Vera, tj religija (bez vernika kao okruzenja) mu moze doneti i dobro i lose.

Svaka socijalizacija je dobra jer poducava i umanjuje mali milion strahova (ne samo od socijalizacije).

 

Sa druge strane svaki ozbiljan psiholog u ovoj zemlji ce reci da se okrece samo laksim slucajevima, jer nema vremena a ni smisla da se posveti tezim, jer ih ima malo , a potreba je puno , pa iz ugla psihologa je bolje da pomogne tamo gde ima smisla, tj gde ce nesto i odraditi, a ne samo zapoceti.

A o sarlatanstvu kod psiho-  loga, jatara ne treba ni pricati....sledeci molim je jak pritisak na celu lekarsku struku koje politicari a inace lekari vrse (valjda to pokazuje kakvi su bili kao lekari, a i ja sam imam izreku za lose stomatologe, daj boze da mu neka farmaceutska kuca da posao da ne bude vise zubar sa masinom u rukama).

 

Dobro poucena i uporna porodica (zacudo zene starije garde su bolji borci za svoju decu) ce pomoci da problem ostane akutan, tj prebrodiv....u protivnom , cucurenje , cekanje , dovodi do sve vecih problema...

Iako se cini samom subjektu, osobi, da ide na bolje jer skuplja snagu, to nije slucaj, jer sam ugradjuje refleksne misli i razne primisli, pa povezuje sve u zamrseno klupko...

 

Znaci savetujem odlazak kod vise razlicitih i psihijatara i psihoanaliticara i psihologa (da se nekako proba neutralisati mesavina na sceni).

[Данче*]

У питању је психолошки проблем и мој савет је најбоље посетити лекара,када се отклони телесни (психолошки) проблем онда прелазите на лекара душе тј. подробна исповест,преиспитивање вашег пређашњег живота и разговор са Свештеником.Данас ништа од горе наведеног није срамота..Свако добро Ти желим од Господа!

Пс.Узела сам себи за слободу да ово напишем јер један члан моје породице има исти тај проблем само што код ње је и аутоагресивност присутна тј. самоповређивање себе...после одласка лекара,преписане терапије,причешћивање и исповести све је Богу хвала добро...

[Ненад Р.]

  У праву сте  . Човек са таквим пробемом треба да се обрати лекару .Није срамота.

[nana]

Немањааааааа, добар ти дан желим,....ај већ једном подари нам овде неку твоју поезију,.....обрадовао би мене а верујем и остале... 8086.gif

[Дијана.]

Korijen većine psiholoških problema je duhovne prirode, ako ide psihologu dobro je, obavezno i razgovor sa duhovnikom, ispovijest i pričešće bi sigurno pomogli... Ne znam da li ste primijetili, kaže da slabo ide u crkvu, a npr.napominjao je da u manastiru osjeća veliku utjehu, a stanje se nije popravilo protokom vremena... Mada koincidencija ne mora da znači i povezanost, ali sve treba pokušati...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Koliko vidim nemanja ti si ušao od skora u veru. Pa dobro u tebi se započeo proces menjanja i to ne bi smelo da ostane bez nekog ko će ti pomoći da brže razumevaš stvari i donosiš odluke u potpunoj slobodi kad si čvrsto uveren i siguran.

 

Borba protiv sebe nije mržnja prema sebi (tvom starom ja) već je gadjenje prema grehu koji je nekad prevario tvoj stari ja.

 

Probaj i sa psihologom ali mu ne pričaj o veri iz nekoliko razloga (naravno da se time nećeš odreći vere)...duhovnik je tu da te uputi.

 

Proslavi Božić u miru i u tom ovaploćenju Sina Božjeg vidi kako je neko uvek sa tobom i u tebi. Kad se Hristos u nama raduje i mi sijamo i radujemo se sa njim.

[Данче*]

О недостатку самопоуздања

 

Најчешћи проблем због којег људи траже помоћ од психотерапеута јесте недостатак самопоуздања. За тај проблем секуларна психологија, на велику несрећу, нема право решење. Психологија која нема у свом „видокругу“ Христа, на начин на који Га познају искључиво православни хришћани, не може човеку пренети велику истину: Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?

 

„Ја сам потпуно безвредан. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниским самопоштовањем. Међутим, ако се мало боље размисли, могло би се рећи да управо тако ми који смо хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења?

По сведочењу свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском оценом сопствене вредности и ниским самопоуздањем. Такве особе увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од тих људи затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Једном приликом је један свештеник замолио једну парохијанку која уме да чита црквенословенски:

„Помози за певницом, преузми ти да читаш мало данас!”    
„Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се , оче, не усуђујем!”

Дакле, иако такво понашање изгледа као смирење, има ли оно суштински има било какве везе са духовним животом?

Према мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање: Оно се изражава у одбијању предузимања неке активности — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Таква особа чини све како би избегла ситуације где постоји вероватноћа да доживи неуспех.

Да би се заштитила од тако страшних ствари, из страха особа са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само пред људима. Када га нико не види — када дође кући и затвори врата – тада нема више ни трага том ниском самопоуздању! У чему се, дакле, право смирење разликује од ниског самопоуздања? 

Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи и шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је: „Човек са ниским вредновањем себе превише оптерећен мислима о себи, стално је преокупиран самим собом. За разлику од тога, смирени човек је једноставно заузет чињењем неког дела. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а особа са ниским самопоуздањем ту своју несавршеност проживљава на патолошки начин, размишља о томе како није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек који има смирење он, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниским самопоуздањем — душом стоји пред људима”.

Најчешће, доживљај своје безвредности крије нешто управо супротно од тог уверења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Смирена особа је склона да опрашта другима, није агресивна, док за особу са ниским самовредновањем важи да, уколико сретне некога ко је по њеном мишљењу још гори од ње, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје то лажно смирење: “Аха, види њу! Дошла је у цркву у панталонама! Ни свећу није упалила !!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, потпуно другачије ће реаговати при сусрету са злом. По Виктору Слободчикову: „Ако је шеф  битанга и хуља, ако обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниским самовредновањем никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће сакрити наводном смиреношћу: `Не судите – да вам се не суди`. Али, зар је то смирење – да пролазимо мимо зла?”

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самопоштовање детета због тога јер је дете уверено да ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.

Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују. Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава:

„Мало дете изграђује себе и своје самопоштовање на основу реакција родитеља. Људи са ниским самопоуздањем јесу људи чији су родитељи сматрали да је хвалити дете у принципу неправилан приступ, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и упућивали критике на личност детета: `Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар.`

Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: `Ти си лош дечак! Не волим те више!` — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а да  подстичу развој смирења. Али, то често доводи до управо обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, нпр. бунтовни, или обрнуто, у патолошки страшљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања од стране психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи под смирењем детета понекад подразумевају беспоговорну послушност или када се дете плаши да изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: `Смири се, твој грех се зове гордост`, — али, таквим начином васпитања се пре може однеговати увређеност и озлојеђеност него нешто друго. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само на примеру сопственог живота”.

На смањење самопоштовања детета веома снажно утиче и његово упоређивање са вршњацима који су од њега способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље —  нпр. да је он најбољи старији син који постоји! Сматра се нормалним да дете у предшколском узрасту треба да има чак и високо самопоштовање, наравно – не без граница. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, то самовредновање ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена оцена сопствених вредности и способности одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, да је нешто савладао, а ако нешто пак није успео, исказати саосећање у вези са тим. Дешава се да ће следећег пута особа то урадити десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са ниским самопоштовањем може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”.  

По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо штићенике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што су у стању. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су закинути за нешто у односу према другој деци. А ево, када одлазе у поход они се тада `усправљају` — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

А шта чинити са одраслима који су утонули у мисли о својој промашености и безвредности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самопоштовање слањем код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако човек направи одмак од тих својих психолошких проблема у пространство духовног живота, тада тај проблем губи на својој оштрини: „Пред Богом нема појмова у смислу `ја сам добар` или `ја сам лош`. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у овом свету — да ли је неко учен или неук, глуп или мудар — ту су неважне. Ту не може бити ”адекватне самооцене“. То је онда највећа гордост — давати оцене о себи и другима, рангирати људе. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”

Али, зар хришћанин не би требало себе да сматра за безвредну особу која је најгора од свих? По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја због својих грехова пропасти“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: `Ја сам гори`, већ: `Ја сам грешан`. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”.

Ми не смемо себе сматрати безвредним јер сми образ (лик) Божији. Како ми онда можемо образ Божији сматрати за нешто безвредно? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим се треба ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да узвисује над другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла: „А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је.” (1 Кор 4, 3-4). Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — и то је потпуно супротно од неразумне и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”.

Митрополит Антоније Сурошки је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; оно доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али то добро треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

Људима који су подложни унинију (меланхолији а понекад има све одлике депресије, прим.уред.) управо због сматрања себе ништавним, протојереј Андреј Вороњин подсећа на поздрав древних хришћана који гласи „Радуј се!”: „Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћани и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због односа са Богом, а не као плод нашег ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — безвредан, ја свагда говорим: `Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си ти вредан за Бога?`”

 

Додао садржај:Пријатељ Божији
Аутор: Ина Карпова
Превод: Миодраг Рођенков
Извор: Правмир.ру