Проблеми савременог доба- Владика Давид крушевачки (аудио & видео)

[Guest - . . .-]

 

 

 

 У среду, 18. септембра 2013. године, уочи празновања спомена на чудо светог Архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији, Епископ крушевачки Господин Давид је по вечерњој служби окупљеном народу говорио о иконопоштовању и правилном схватању икона, као и о начину на који треба да се врши целивање икона  храму. 

 

http://eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2013/09/beseda-vladike-davida-na-vecernjoj-o-ikonopostovanju.mp3

 

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Вечерас слушате предавање Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида на тему „Божије заповести и Божанске енергије“, које је одржао 29. марта 2014. године на трибини Света три Јерарха у манастиру Крка, а поводом обележавања 400 година од оснивача Крчке Богословије. Благодаримо Радију „Светигора“ на тонском запису овог предавања.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/08/13.08.14_zbor_-_vladika_david_-_bozije_zapovesti_kao_bozanske_energije_64kbps.mp3

 

                                                     

[Стефан Пауновић]

Јутрос сам одслушао ово предавање Преосвећеног Владике. Милина је слушати га.   Увек сазнам нешто ново што остави дубок утисак на мене и тера ме на размишљање и поновно преиспитивање. 

[JESSY]

[JESSY]

     Љубав, то јест Света Литургија, јесте наш једини ослободилац и наша једина слободна територија – она наша једина неодузимљива отаџбина.

      Непријатељ не само да се може победити љубављу него и он и жели да га љубав победи, да буде поражен љубављу; наш противник то чак сматра својом највећом победом и чашћу. Зато је она највеће одликовање.

      Молитва за непријатеље у себи не крије искушење, јер она претпоставља љубав, а љубав однос и заједницу.

     Присуство на Светој Литургији без причешћивања идентично је знању о Богу без познавања Бога – то јест бивању познатим од Њега Самога. Причешћивање пак Телом и Крвљу идентично је богопознању ( Лк 24 30-32).

      Прво стање, стање небогопричасности, предокушање је Пакла, а друго стање предокушање Раја ( у складу са тумачењем светог Максима Исповедника).

Света Литургија је резиме светотројичног Домостроја спасења, као и обожења целокупне твари, па се о њој може говорити и као о богочовечанском реализму. Садржај обухваћен тим реализмом јесте преображена материја. У простору тог литургијски преображеног материјализма хришћани су позвани да учествују као његови причасници, никако пак као његови посматрачи. Опасност коју би за собом повлачило неучествовање у Трпези тог и таквог литургијског материјализма потицала би управо од његовог разоваплоћења. Конкретно, целокупан литургијски домостројитељски реализам рада би постао апстрактан, а ми би смо као литургијска бића настављали да постојимо само у сфери иреалног, макар се о љубави и васкрсењу радило ( као у Matrixu). Богослови који, попут оца Димитрија Станилоја, данас говоре о Паклу као начину постојања без могућности богочовечанског општења, и опет о постојању у димензијама апстрактних светова у чијој позадини нас Сатанин лик изједа као црв (као у Matrixu), подсећају нас, пре свега, на евхаристијски реализам као сушту реалност, на богословље као на службу човекољубља којом никоме не треба дозволити да брани деци долазак ка Христу. Тим пре, би оно само, литургијско богословље, требало да нас ослобађа за Христа, а никако да нас у томе спречава. Само би силом таквог, литургијског реализма било могуће разорити магијско и апстрактно хришћанство, на пример влашког краја, понајпре, опет, његову нецрквену љубав.

 

ПРАВОСЛАВЉЕ ДИЈАЛОГ ЉУБАВИ

[JESSY]

Радујте се свагда: Због чега хришћанство није песимистичка религија?

Kод многих људи, и простих и образованих, влада мишљење да је хришћанство песимистичка религија. Хришћанство, веле они, сматра земљу за долину плача, човек је на њој изгнаник и заробљеник.

 

Фотографија: Миљан Милетић

ело је тамница душе; телесни нагони су страшна сметња за прави, хришћански живот. њих треба постом, молитвом, уздржавањем и целомудреношћу уништити. Треба презрети задовољства и уживања и одрећи се, чак и самога себе, све што човека за земљу везује и спречава његово духовно уздизање и морално јачање.

Зато већина људи, којих је гесло: “једанпут се живи”, негирају и речима и својим животом хришћанске принципе. Они страсно желе да овај живот проживе са што више задовољства и радости, а што мање брига, напора и уздржавања. Они олако прелазе преко “тешких и неостварљивих” хришћанских принципа, и, да би оправдали себе и своје поступке, нападају хришћанство као сметњу правог пуног, радосног живота.

Да ли је заиста тако, односно да ли је хришћанство песимистичка религија? Не! Напротив, хришћанство је најрадоснија и најутешнија религија, јер остварење хришћанских принципа у животу људи донело би друштву прави мир, истинску и трајну радост.

Христова наука није за људе страшна вест и осуда, него јеванђеље блага, радосна вест о братству и љубави и богосинству људи. Она осуђује у људима старога, грешнога човека, да би га уздигла, оплеменила и оспособила да разуме живот, смисао живота и сврху свога битисања на земљи. Хришћанин, убеђени хришћанин, јаке вере, која се у делима његовим огледа, никад није песимист. Обогаћен духовно, морално ојачан, он зна зашто живи и душа му је испуњена животном радошћу. Он зна “да је све дозвољено, али није све на корист”.

Чувајући душу, он избегава све оно, што шкоди његовом духовном узрасту. Он се не лишава задовољства у животу и радости, коју она доносе човеку. Он се лишава штетних задовољстава и претераних уживања. Јер таква задовољства и уживања доносе разочарања, пустоше душу, уносе болест у тело, и стварају песимисту и очајника.

Није, дакле, хришћанство песимистичка религија, него је оно утеха и радост за људе, радост за жене, које је оно изједначило с људима, радост за децу, коју је Христос толико волео, и људима саветовао да буду као деца. Хришћанство је, даље, радост за робове, које је ослободило и дало им да и они осете радост живота; радост и утеха за сиромахе, и, нарочито, велика радост за грешнике који понова постају људи, деца Божја.

О радости, коју је Христова наука донела људима, говори се врло много у Новом завету, на близу стотину места. “Радујте се и веселите се…, моја радост у вама да остане, … радости ваше нико неће узети од вас… вели Христос. “Верујући у Христа” вели ап. Петар, “ви се радујете радошћу неисказаном”. “Браћо моја, радујте се у Господу”… “Царство Божје… је правда и мир и радост у Духу светоме”… “Бог да вас испуни сваке радости и мира”… “Род духовни је љубав, радост, мир”… вели ап. Павле.

Хришћанство је људима, који се плаше баука смрти, донело, такође велику утеху и радост. Гроб није завршетак и уништење, него двери за вечни живот. Зато су хришћански мученици радосно и певајући ишли у смрт.

Читајте животе светитеља, гледајте иконе на којима су њихови ликови. Никад они нису намрштени, зловољни и мрачна изгледа! Благост и радост светли им на лицу као израз богатства и радости духовне. Они су век провели често под најсуровијим околностима: усамљени у удаљеним пештерима, о хлебу и води целога живота, оскудни у свему осим у силној вери и љубави према Христу. И били су радосни и радост њихову нико им није могао одузети.

У животу данашњег друштва нема много праве радости. Мучан је данас живот, много је себичности, мржње, греха, очајања и самоубистава, а мало духа Христовог код људи. Земља је, заиста, за многе постала долина плача.

Само враћање Христу може донети људима мир и радост живота. Јер његова наука не само што није песимистичка, каквом је сматрају многи маловерни и необавештени, него је она услов за истински, једино достојан човека, пун радости и оптимизма, живот овде на земљи.

https://www.sabornik.net/радујте-се-свагда-због-чега-хришћанст/