...

[Ведран]

Како исказати могућност предочавања Немогућег?

му даде одлична форма на прашањето, го стегна како тапан.....

е сега нека удри по него пост-теологот и нека екне звук....

[Лазар Нешић]

...

[Лазар Нешић]

...

[Vaske]

Е, друга је ствар да ли ово Црква сведочи и данас, то јест ми сами.

Ово ме потсјетило на Дучићев стих гдје се он обраћа Богу и каже:

Јесмо ли као у исконске сате

налик на твоје обличје и данас?

Ако јесмо, каква бједа за те

ако нисмо каква туга за нас.

[Vaske]

Из године у годину мог црквеног живота, постајем све убеђенији да су простори тог исказивања немогућег и сведочење о сусрету са Другим, простори унутрашњих одјека у самом Сведоку, тј. нешто што унутра живи у њему и непрестано расте и сведочи само од себе. Чак и без речи, већ у ћутању пред оним што Други саопштава. И што се у ћутању сведочи свету.

[Лазар Нешић]

Ово ме потсјетило на Дучићев стих гдје се он обраћа Богу и каже:

Јесмо ли као у исконске сате

налик на твоје обличје и данас?

Ако јесмо, каква бједа за те

ако нисмо каква туга за нас.

Да, то је тема за себе, али важна као никад до сада: јесмо ли Црква тиме што како је било (епоха ране Цркве, отаца и Византије), или смо Црква тиме што јесмо и што ћемо бити (сведоци Христови у свету и синови Царства Божијег)?

Дакле, ламентација или сведочење - прво је наша црквена реалност, а друго потенцијална могућност.

Свакако, и данас међу нама има оних који сведоче, да не буде да сам песимиста

[Vaske]

Много сам га умрсио

Ма какви, ја сам баш мислио да пишем о томе како суштина могућег лежи у Немогућем, те да је искуствена-стваралачка-метафора пут постваривања могућег Немогућим. То би уједно била и похвала пост-теологу.

Што се тиче свједочења чутањем, управо сам на то мислио када сам говорио о оној кажи о томе како пјесма пјева свог пјесника, те се тако и сам пјесник отвара за искуство немогућег кроз оно што му је најиманентније, и најмогућије да тако кажем, а то је језик.

[Vaske]

Да, то је тема за себе, али важна као никад до сада: јесмо ли Црква тиме што како је било (епоха ране Цркве, отаца и Византије), или смо Црква тиме што јесмо и што ћемо бити (сведоци Христови у свету и синови Царства Божијег)?

Дакле, ламентација или сведочење - прво је наша црквена реалност, а друго потенцијална могућност.

Свакако, и данас међу нама има оних који сведоче, да не буде да сам песимиста

Синоћ сам управо Ведрану говорио о томе како мислим да тек слиједи период истинског свједочења али сам додао и то да не вјерујем да ће мо ми то доживјети.

Ми,напросто, још увијек живимо само искуство превазиђености онто-теолошког, а свједочење још чека своје вријеме.

[Ведран]

Синоћ сам управо Ведрану говорио о томе како мислим да тек слиједи период истинског свједочења али сам додао и то да не вјерујем да ће мо ми то доживјети.

Ми,напросто, још увијек живимо само искуство превазиђености онто-теолошког, а свједочење још чека своје вријеме.

да, така беше во нашиот вчерашен разговор Васке, кој ми остави силен впечаток. Духот на твоето кажување, ме потсети на оние отечки мисли, кој велат дека сите ние треба неуморно да се трудиме на нивата Господова. А тоа дали ќе вкусиме од плодовите на нашите раце, тоа не е наше....тоа е во милоста Божја. И Мојсеј во старозаветната црква, од далеку ја гледаше ветената земја, ама не влезе во неа. Затоа пак на Тавор, разговараше со Воплотениот Логос, лице во лице и вкусуваше сладејќи се од славата на Синот Божји и Синот Човечки.....Чудесни се тајните на Живиот Бог и неискажливи и прекрасен е Он, во своите светии.

[Лазар Нешић]

Синоћ сам управо Ведрану говорио о томе како мислим да тек слиједи период истинског свједочења али сам додао и то да не вјерујем да ће мо ми то доживјети.

Ми,напросто, још увијек живимо само искуство превазиђености онто-теолошког, а свједочење још чека своје вријеме.

да, така беше во нашиот вчерашен разговор Васке, кој ми остави силен впечаток. Духот на твоето кажување, ме потсети на оние отечки мисли, кој велат дека сите ние треба неуморно да се трудиме на нивата Господова. А тоа дали ќе вкусиме од плодовите на нашите раце, тоа не е наше....тоа е во милоста Божја. И Мојсеј во старозаветната црква, од далеку ја гледаше ветената земја, ама не влезе во неа. Затоа пак на Тавор, разговараше со Воплотениот Логос, лице во лице и вкусуваше сладејќи се од славата на Синот Божји и Синот Човечки.....Чудесни се тајните на Живиот Бог и неискажливи и прекрасен е Он, во своите светии.

Пре неки дан ми каже једна моја колегеница (једини женски теолог кога признајем и која је међу најбољима у СПЦ), а поводом нашег разговора о шаблонској теологији и црквеном искуству које је на разини копи-пејст живота, да ће оно што нас неколицина сад пишемо и говоримо овде бити јако популарно за једно 10 година. То је њена процена. Па још каже: сви ће једног дана тако писати, а то ће тек онда бити најгоре. Хахаха

Но, ово нисам написао да бих нас хвалио, већ да бих рекао како прети опасност да се иде од једне моде до друге, а да се занемари сведочење живота.

Сигурно, с друге стране, да један теопоетски језик сам по себи доноси освежење и актуелност хришћанству, а без чега оно не може да дише, наиме без увек новог Христа који и даје све те дарове, па и дар теопоетике и пост-теологије.

Ко ће заиста (по)сведочити и када ће заиста доћи тај период (поновне) радикалне експликације хришћанства, не знам ни сам. Али да, он предстоји.

Ово су само мрвице и предокуси.

Занимљиво је да Дерида, али и Жижек (на страну све што код њих можемо критиковати), у хришћанству виде "религију" са највећим потенцијалом на свету и предвиђају му велику будућност. Ако они то тако виде, колико ми тек треба онда да стрепимо. И дрхтимо.

[Јанко]

...

Из године у годину мог црквеног живота, постајем све убеђенији да су простори тог исказивања немогућег и сведочење о сусрету са Другим, простори унутрашњих одјека у самом Сведоку, тј. нешто што унутра живи у њему и непрестано расте и сведочи само од себе. Чак и без речи, већ у ћутању пред оним што Други саопштава. И што се у ћутању сведочи свету.

Овим не желим да подценим комунитарни (причасни) живот у светим тајнама и сусрету са заједницом.

Без Евхаристије нема доласка Другог, па самим тим ни могућности да га сретнемо и започнемо драму присуствовања и одсуствовања, жудње, тражења, чежње, благодати, љубави, гледања, огледања, и ко знаш та свега, што нам однос са Другим доноси...

Мене је подсетило на:

"в) Врло је значајно: насупрот проповеди, догмат се повезује са богослужењем. Ово је изражено у једној реченици светог Василија Великог (0 Светоме Духу, 27,66): „Јер о догмама се ћути, а проповеди се објављују". Ове речи су новијим патролозима (ја обележио) дале повода да закључе како Василије Велики ћути када је у питању Божанство Светога Духа. Но, што се наше теме тиче, ова Василијева реченица има следећи смисао: догмати су оно што Црква, као богослужбена заједница, исповеда, (дакле доживљава, тј сведочи својим животом и доживљеним, мој додатак) а не оно што проповеда онима који су изван Цркве."

Догматске теме, МИтр. Ј. Зизјулас стр.16

[Јанко]

Да додам и ово ( а требало би бити пре свега):

(Видови богословствовања)

"д) У виду искуственог богословља, које је углавном потекло из аскетског искуства Отаца, које за православне има нарочит значај. Тако Изреке пустињских стараца (Старечник), дела светог Јована Лествичника, светог Максима Исповедника, светог Симеона Новог Богослова, као и исихаста(пре свих светог Григорија Паламе), кроз изношење аскетског искуства, излажу догматско богословље.

Управо због свих ових елемената, догматика у основи има доживљајни, искуствени карактер, и не представља систем интелектуалног расуђивања и излагања рационалних судова. Наиме, она не представља пуко потврђивање и исповедање истина намењених уму и интелекту, већ доживљај и искуство одређеног односа човека према Богу и свету." исто, стр. 8.

Е сад, зашто неки данас малтене са подсмехом говоре о исихазму, а уместо сопственог искуственог богословља управо прибегавају болдованом у горњем тексту, заиста је занимљиво питање...

[Лазар Нешић]

...

[Јанко]

...

Управо јер нема искуства и сусрета са Христом. Или га има, али у виду "хришћанског атеизма", а питање је да ли то јесте икакав сусрет.

Тако да само остаје преписивање туђих искустава и остале наведене ствари.

Наравно, ово не важи само за теологе, већ за све хришћене, јер смо сви позвани да будемо теолози и Бога-са-беседници.

Рекао бих да су то управо најгласнији представници "новог" и "старог"..."отвореног" и "затвореног"..."гласног" и "тихог"...

Они први туђе скуство виде као "психологизацију" вере јер немају лично искуство, ови други "обоготворавају" мистику и мешају је са Тајном. И први су спремни да мудрост изједначе са искуством (а знамо шта је Господ рекао о мудрима), а други да сваког који је "на линији" виде као Светог (са великим С) и сваког другог ван њиховог наученог као јеретика...

[Лазар Нешић]

...