Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

[Guest]

СИМВОЛ ВЕРЕ: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Tвopцa неба и земље и свега видивог и невидивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре сви.х векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је cвe постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се одДу.ха Светога и Марије Дјеве и постао човек;

И Koju је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдao и погребен.

И Koju је васкрсао трећи дан као што је писано;

И Koju се узнео на небеса u ceдu с десне стране Oцa;

И Koju ће опет доћи са славом да суди живима u мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Koju од Oцa исходи, Koju се заједно са Оцем u Сином поштује u слави, Који је Говорио кроз пророке.

У једну, свету, саборну, и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за отпуштење Грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућега века. Амин.

"ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ". Верујем у Прво Лице Свете Тројице у Једнога Бога Оца. Верујем да је Он Творац неба и земље, и свега видљивог света и невидљивих бестелесних Небесних Сила. Верујем да је Он Сведржитељ, Цар и Господ свега од постања света и до свршетка његовог.

"И У ЈЕДНОГА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖЈЕГ, ЈЕДИНОРОДНОГ, РОЂЕНОГ ОД ОЦА ПРЕ СВИХ ВЕКОВА". Верујем у Друго Лице Свете Тројице - Јединородног Сина Божијег - Господа Исуса Христа - Бога Слова (Речи, Логоса). Верујем да је Он рођен од Оца пре постања света, пре свих векова.

"СВЕТЛОСТ ОД СВЕТЛОСТИ, БОГА ИСТИНИТОГ ОД БОГА ИСТИНИТОГ, РОЂЕНОГ НЕ СТВОРЕНОГ, ЈЕДНОСУШТНОГОЦУ, КРОЗ КОГА ЈЕ СВЕ ПОСТАЛО". Верујем да је Христос Светлост свету, да се родио од Истинитог Бога Оца, да је Син Божији раван Богу Оцу.

Ове речи молитве дубоко прожимају душу, распламсавају љубав према Богу Оцу и Сину Божијем - Исусу Христу Светлости и Богу Истинитом.

Нечисти ум и грешна душа не могу да приме сву ту Величанственост Светлости Божије. Када се поје у цркви Символ вере душу обузима усхићење и умилење и рађа се покајање за грехе. Символ вере је темељ хришћанства, на њему, као на камену, заснива се домострој спасења рода човечијег.

" КОЈИ ЈЕ РАДИ НАС ЉУДИ И РАДИ НАШЕГ СПАСЕЊА СИШАО С НЕБЕСА И ОВАПЛОТИО СЕ ОД ДУХА СВЕТОГА И МАРИЈЕ ДЈЕВЕ И ПОСТАО ЧОВЕК". Господ је дошао на земљу да спасе род човечији од вечне пропасти. Син Божији, Исус Христос, примио је тело човечије, родио се од Пречисте Деве Марије наитијем Светога Духа. Недокучива је тајна ваплоћења Сина Божијег, као и свака тајна Божија! Но душа верује без испитивања Правде Божије да је Исус Христос Син Божији и Син Човечији, да је Он - Богочовек. Узвишени Бог смирио се до обличја слуге, обукао се у тело човечије, постао човек, приближио Себе палом човеку да га научи, да га искупи од проклетства и спаси од вечне погибије.

"И КОЈИ ЈЕ РАСПЕТ ЗА НАС У ВРЕМЕ ПОНТИЈА ПИЛАТА, И СТРАДАО И ПОГРЕБЕН". Син Божији је живео на земљи 33 године, научио је народе заповестима Новога Завета (заповести Блаженстава), дао људима нову, главну заповест о љубави: љубити Бога и љубити ближњега. И ради те љубави према изгубљеном роду човечијем Он је пострадао, претрпео муке и крсну смрт. Христа су распели на Крсту књижевници (законици) и фарисеји за време римског управљача Понтија Пилата. Безгрешни Бог био је као човек погребен у гробу од стране благочестивих мужева Јосифа и Никодима и жена - мироносица.

Душа осећа бол и страда при спомињању Крсних Страдања Христа, спопада ме страх кад увидим да изнова распињем Господа својим гресима. Тада се клањам Распетом Христу у сузној молитви: "Ти Господе, Који си примио (поднео, претрпео) пљување, ударање и ране, мене ради, осуђеног, не осуди ме по делима мојим, сажали се мојој бедној души и помилуј ме, и као разбојника благоразумног, помени и мене, Господе у царству Твоме!"

"И КОЈИ ЈЕ ВАСКРСАО У ТРЕЋИ ДАН КАО ШТО ЈЕ ПИСАНО". Према предсказањима у Писму, Господ Исус Христос васкрсао је из гроба Својим телом трећи дан и васкрснуо је сав род човечији из вечне погибељи (пропасти) - дакле, из смрти.

"И КОЈИ СЕ УЗНЕО (ВАЗНЕО) НА НЕБЕСА И СЕДИ СА ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА". По Свом васкрсењу, Господ наш Исус Христос вазнео се Својим Божанским телом на небеса, показујући нам пут спасења, и сео је с десне стране Оца Небеснога, напомињући нам да је наше Отачаство на небесима, а да је земаљски живот наш привремено странствовање (туђиновање), припремање за вечни небески живот, и стога смо дужни да појачано иштемо благо на небесима, о горњем да мудрујемо а не о земаљском.

" И КОЈИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ СА СЛАВОМ ДА СУДИ ЖИВИМА И МРТВИМА И ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ НЕЋЕ БИТИ КРАЈА". Душа дрхти од ових речи при спомињању последњег Страшног Суда Божијег, не само због дела, него и због мисли и жеља. О бедна душо моја, како ћеш одговорити за своје грехе Бесмртном Судији. Нико се неће сакрити од лица Божијег, сви ће примити по делима и помислима својим. Сви ће у трепетном страху очекивати своју последњу пресуду на вечно блаженство или на вечне муке, којима неће бити краја.

"И У ДУХА СВЕТОГА, ГОСПОДА, ЖИВОТВОРНОГА, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ, КОЈИ СЕ ЗАЈЕДНО СА ОЦЕМ И СИНОМ ПОШТУЈЕ И СЛАВИ, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО КРОЗ ПРОРОКЕ". Верујем и у Треће Лице Свете Тројице - у Духа Светога Господа. Он животвори и испуњава све заповести Бога Оца. Поштујемо и славимо Духа Светога као и Оца и Сина. Духом Светим су благовестили пророци у Светом Писму, Духом Светим су проповедали апостоли разним народима реч Божију учење Христово. Духом Светим су се руководили пре, и сада се руководе, истински хришћани - слуге и пријатељи Божији.

"У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ". Црква је светионик усред бурног житејског мора, корабља (лаћа) нашег спасења. Света, Саборна, Апостолска Црква започиње у апостолским временима и исповеда њихово учење непроменљиво, зато се она и назива Апостолском. Апостоли су прејемници Христови. Црква се назива Саборном не само зато што су сви њени догмати утврђени од Светих Отаца на Васељенским Саборима, него зато што њу чине све Цркве у целом свету и хришћани на свим странама света. На тај начин она је сабрана, то јест састоји се од свих православних хришћана у целом свету.

Душа сваког благочестивог хришћанина веома се радује што је она унутар ограде праве, спасоносне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што усред греховних бура житејског мора постоји и тихо пристаниште (мирно уточиште) нашега спасења, где се душа обнавља, задобија укрепљење за борбу са духовима злобе, са видљивим и невидљивим непријатељима нашим. Изван Цркве нема спасења.

"ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ ЗА ОТПУШТЕЊЕ ГРЕХОВА". Ове речи подсећају на крштење у купељи (крстионици, бањи) - "рођење Духом". Приликом тајинства крштења умива се (пере се) првородни грех прародитељски и скида се проклетство, а такође и сви греси се опраштају, ако се ко не крштава у детињем узрасту. А затим се миропомазањем новокрштеном даје благодат Светога Духа. Приликом крштавања дају се обећања: одрицање од сатане и свих дела његових, и сједињавање са Христом и приправности на живот по заповестима БожиЈ'ИМ, по закону и по вољи Божијој.

"ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ. И ЖИВОТ БУДУЋЕГА ВЕКА. АМИН." Верујем да ће васкрснути умрли свих векова, и сви живи и мртви доћи на последњи праведни Суд.

Чекам васкрсење мртвих и будући вечни живот где све нас очекује или вечна радост, вечно блаженство, или вечна мука у аду (паклу) у најкрајњем, у геени огњеној, где се огањ не гаси и црв не умире.

Господе, не осуди ме по делима мојим, но по милости Твојој спаси ме!

[Guest]

ОБЈАШЊЕЊЕ СИМВОЛА ВЕРЕ ПО КАТИХИЗИСУ

По појединим члановима:

1. Верујем, да Један Бог Сведржитељ јесте Творац све видиве и невидиве творевине, Отац и Сведржитељ, и да је Он небо са свом лепотом и Анђелима, земљу са човеком и животињама, и све остало у своје време ни из чега створио свемоћном заповешћу и вољом, и да их одржава.

2. Верујем, да је Спаситељ наш Исус Христос, Син Божији, Јединородни, од Оца пре свих векова роћен на неизрецив начин, као Светлост од Светлости, суштаствено и бестрасно.

3. Верујем, да је Истинити Син Божији једносуштан и равночастан Оцу, да би спасао род човечији, Адамовим падом осуђен на ад, у подручје сатанино с небеса сиће, и прими тело човечије у утроби Деве Марије, од крви Њене девичанске, Духом Светим сачињено, словесно и одуховљено, а не без душе, нити привидно, него да је Савршени Бог и Савршени Човек од душе словесне и човечијег тела састављен, један (једини) Син Божији, Господ Исус Христос, а не два Сина, Једна Синовља Божија Ипостас која се налази у две природе: по Божанству од Бога Оца пре свих векова, а по човечанству од Деве Богородице у своје време рођен.

4. Верујем, да је Спаситељ наш Господ Исус Христос по својој Сопственој вољи (добровољно), страдање, мучење и распеће из неизрециве љубави према Своме створењу - човеку - истински претрпео, а не привидно, нити Божанством (као Бог), но само човечанством (као човек) био распет и погребен.

5. Верујем, да Спаситељ и Господ наш Исус Христос истим оним телом које прими у утроби Деве Богомајке и којим пострада и умре, свемогућом Силом Божанском васкрсе у трећи дан, као што пророчанства предсказиваху.

6. Верујем, да се Спаситељ наш Господ Исус Христос, силом Божанства Свога, по четрдесетодневном пребивању са Својим ученицима, вазнео на небеса (са) телом Својим, и седи с десне стране Оца, као Бог равночастан и једносуштан.

7. Верујем, да је Спаситељ наш Судија живима и мртвима, праведнима и грешнима и да ће са истим телом, које прими од Деве Богородице, и пострада, и би погребен и вазнесе се, доћи на земљу са свима Анђелима, са славом великом, да да свакоме по делима његовим, и да Његовом Царству, које ће праведници као награду примити, неће бити краја.

8. Верујем, даје Дух Свети Бог савршени, једносуштан Оцу и Сину, да од Оца Самог исходи, и да је Он са Оцем и Сином једнако поштован (обожаван) и слављен.

9. Верујем, да је само једна Света, Саборна и Апостолска Црква, која је Крвљу и учењем Христовим, апостолским и Светих Отаца и мученика утврђена, да њу ни врата пакла неће надвладати, да се у њој Православно источно исповедање (вере) држи као несумњиво спасоносно и непоколебиво следи оно што је установљено.

10. Верујем, да, ако се ко не крсти, не може бити спасен. Дакле, тајна крштења је двер Божије благодати, јер ако се не крстимо, ни Крв Сина Божијег ништа не користи, а ако се крстимо, имамо остављање (опраштање) грехова и спасење вечно и бивамо саучесници заслуга Христа Сина Божијег, и дужни смо да поштујемо све хришћанске законе, а нарочито да се са страхом Божијим причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, под видом хлеба и вина.

11. Верујем, да ћемо истим овим телом, које примисмо, и којим бејасмо створени од Бога, и у свету поживесмо, на глас

Сина Божијег у последњи дан сви васкрснути, и добити по делима нашим или живот вечни или муку вечну.

12. Верујем, да су како Царство Небеско тако и пакао - бесконачни, и да ћемо, по васкрсењу из мртвих и по дану Судњем, имати живот вечни: или у блаженству са Богом или у проклетству са ђаволом.

[Guest]

КО СУ СВЕТА ТРОЈИЦА

Отац, Син и Свети Дух: Отац нерођен, Син од Оца пре векова (превечно) рођен. Дух Свети од Оца пре векова (превечно) исходећи, Света, Једносуштна и Нераздељива Тројица.

Не три Бога, но Један Бог, у трима Ипостасима поштован (обожаван). (Ипостас је реч грчка, на руском се каже лице, али не лице телесно, него духовно у Богу, као код светлости сијање).

Творац је Отац, Син и Дух Свети, не три, но један, јер Један је Бог, у Тројици поштован (обожаван) и исповедан.

Један је лик (образ, икона): јер какав је Отац такав је и Син, а такав је и Дух Свети,тј. Отац је Светлост или сијање, и Син је таква иста Светлост и Дух Свети иста таква Светлост или сијање. Једна је воља.

Један је по Божанству, као што је горе речено, а тројичан по Ипостасима.

[Guest]

УПАМТИ ОНО ШТО ЈЕ ГЛАВНО ЗА ДУШУ

Сваки дан сматрај последњим у свом животу, проводи га уздржано, са страхом Божијим, припремајући се за страшни одговор за сав живот и за све грехе. Свако дело освештавај молитвом, призивањем имена Божијег, ако иштеш успеха. Сети се реченога: "Без Мене не можете чинити ништа".

Вазљуби Бога и наћи ћеш у души рај, заволи (љуби) ближњега у име Божије, као чедо Божије, и ако се себе одрекнеш по заповести Божијој, сви ће ти бити пријатељи.

Ко себе љуби, тај не може љубити Бога и неће служити ближњем самопожртвовано.

Сви греси потичу од љубави према себи. Почетак је добра одрећи се себе, распети тело са страстима, трпети увреде, жалости, напасти. Греси се чисте покајањем сузама и трпљењем увреда у духу кротости. Зато не избегавај увреде, не лишавај себе венаца, немој бежати од исцелења душе! Ко се оправдава и настоји да докаже да је у праву (своју невиност), тај ће можда и истерати правду, али ће тиме само осујетити планове Божије за исцелење душе. Ко иште спокојства, у томе не може пребивати Дух Божији. Где је жалост (невоља), тамо је и Бог.

Главна жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити.

Смирење се задобија тешким, озбиљним трудом, трпљењем недаћа, болести, увреда, сиромаштва (оскудице). Трпећи жалости споља, у души ћеш имати утеху од Духа Божијег.

Показати љубав према ближњем, служити му, више је од читања молитвеног правила и поклона. Пази на помисли: овде је зачетак греха.

Сваку службу (служење) врши као послушање од Бога, без роптања.

Заволи молитву, пост, милосрђе, то отвара небеса.

Никога не осуђуј и нећеш бити осуђен. Судећи ближњем бришеш себе из књиге живота и не увиђаш своје грехе, ђаво их заклања. Чешће се припремај за причешће, читај реч Божију и духовне књиге, у њима је источник живе вере. Имај руководитеља и љуби откровење, тада ћеш погодно наћи Царство Небеско.

[Guest]

СВАКОДНЕВНА ПРАВИЛА

1. Бити према свима праведан и непристрасан до ситница (и у најмањем, и у оном безначајном).

2. Никада, чак ни у шали, никога не обмањивати.

3. Бити некористољубив чак и у ситницама.

4. Тражити прилику где год је могуће да коме будемо од користи.

5. У свим непријатностима осуђивати себе најстроже и бити снисходљив према другима.

6. Никада и никоме се не ругати и не подсмевати му се.

7. О себи никада ништа добро не говорити и заборављати самога себе ради других.

8. Боље је ћутати, него говорити, сваког саслушати до краја, и ако је могуће, избегавати спорове.

9. Свагда се старати да не будемо беспослени.

10. Не расрђивати се, а ако ли будеш осећао да је гнев тако овладао тобом да ти је тешко да савладаш себе, онда одмах ућути и ако је могуће, отиди.

[Guest]

ЗА ШТА ПРИЛИЧИ БЛАГОДАРИТИ БОГУ

1. Што нас је из непостојања привео у постојање.

2. Што нам је указао почаст човечијом, а не бесловесном душом.

3. Што нас је искупио Својом Часном Крвљу.

4. Што нам је подарио право да будемо наследници Царства Небесног.

5. Што је много пута био гневан и срдит на нас али се није до краја разгневио на нас.

6. Што нас није погубио при самом чињењу греха, него нас је сачувао живе, не обазирући се на тешка сагрешења наша.

7. Што нас чува неповређеним и не допушта ђаволу да нас прогута, када грешимо.

8. Што до сада (и сада) очекује покајање наше и ми смо још живи, а не мртви, што још увек црви не једу тела наша у гробу и што душе наше још увек нису у паклу.

9. Што још има времена за наше покајање.

О, како смо дужни да благодаримо Богу за све ово!

[Guest]

КАКО СЕ ТРЕБА ОДНОСИТИ СПРАМ ДУХОВНОГ ОЦА

1. Пре свега срдачно се молити Богу, уз строги пост, да дарује духовног оца.

2. Имати потпуно поверење према духовном оцу.

3. Дати потпуну исповест са шест година.

4. Молити да се установе правила: за молитву црквену и домаћу, за сан, за рад.

5. Пре доласка код духовног оца са било каквим питањем, усрдно се помолити да нам Господ открије Своју вољу.

6. Ићи духовном оцу потпуно уверен да ће нам Господ преко њега открити Своју вољу.

7. Безусловно и тачно испуњавати све што је духовни отац рекао, бити му потпуно послушан.

8. Не скривати од духовног оца ништа, никакву узнемиреност,грех и друго.

9. Ако се према духовном оцу појавила било каква узнемиреност, неповерење, подозрење, одмах му рећи о томе потпуно отворено, јер у противном враг (непријатељ) може да вас погуби.

10. Постојано се молити за свог духовног оца и тражити свагда његов благослов и молитве.

11. У тешким околностима призивати Господа: Господе, молитвама оца мога духовног (име) спаси ме, или ми помози (у томе и томе)".

Ако се јави жеља да се измени понешто од правила која је дао духовни отац, или у погледу продужавања (молитава, поста и осталог), или, обрнуто, њиховог смањивања (ублажавања), онда то чинити само са благословом духовног оца. Амин.

[Guest]

ДУХОВНА ЛЕСТВИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА

Говорећи да су хришћанима дарована велика обећања Божија, кроз која они могу да постану причасници божанске природе, апостол Петар у другој својој посланици (1,47), даје нам поуку, како доћи до тих дарова.

Ради тога, говори он, треба избећи похотну страст која влада у свету и свом ревношћу задобијати веру. А затим у вери пројавити врлину, то јест добра дела, а у врлини знање, то јест разум духовни, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.

Дакле, вера, добра дела, знање, уздржање, трпљење, побожност, братољубље, љубав, јесу степени духовне лествице светог апостола Петра.

Све ово има мећу собом тесну унутрашњу везу, сваки (степен) производи онај следећи, а следећи узвисује, усавршава и укрепљује претходни.

1. Пројавите у вери вашој врлину. Наравствено - духовни живот почиње вером. Вера је први степен на лествици нашег спасења. Вера треба да буде срдачна, искрена, нелицемерна, несумњива, жива и делатна. Ако тако верујеш, ако си усадио у себи такву веру, онда ћеш је неминовно показивати делима - стараћеш се да испуњаваш вољу Божију, да стремиш ка свему што је добро: у мислима, речима и делима. Такво расположење за добро, стремљење ка испуњењу воље Божије и држање заповести Господњих, развија и васпитава у теби наравствену делатну снагу духа - ВРЛИНУ, коју рађа вера.

Дакле, истинска, срдачна, жива вера раћа врлину, твори добра дела. Са своје стране, врлина узвишава и укрепљује веру, даје јој више наравствених вредности, јер сама вера без добрих дела, без делатног стремљења ка добру, сасвим је недовољна за спасење душе.

"Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти?" Осим тога, таква је вера нечиста, сујетна, недејствена, па чак и мртва: "Вера, ако нема дела, мртва је сама по себи" (Јак. 2,14, 17).

А у врлини је ЗНАЊЕ (расудљивост, разумност).

Стремећи ка добру у свему: у мислима, речима, делима и настојећи да испуни вољу Божију, хришћанин се опитно учи да истинито суди о стварима, да разликује Божије од човечијег, истинско добро од лажног, стварно зло од привидног, правду од неправде, то јест да развија у себи практично хришћанско искуство - свету благоразумност у свим делима. То јесте наравствено расућивање, знање духовно, хришћанско благоразумље.

Дакле, врлина ствара духовно знање, али и сама од њега задобија савршенство, јер каква је врлина корисна, ако је не прати знање (разум)? "Ревност не по разуму" (Римљ. 10,2).

А у знању је УЗДРЖАЊЕ.

Духовно знање (разум) открива хришћанину где је добро и зло, где истина и лаж, - у њему самом, у његовом поквареном срцу, открива мноштво рђавих мисли, порочних склоности, злих похота и страсти, и хришћанин јасно види како су пуста и лажна њихова завођења и како су оне опасне за развој и усавршавање духовног живота. Увиђајући то, он почиње мало-помало да се одупире порочним склоностима, труди се да се уздржава од задовољавања злих похота, искорењује страсти и на тај начин стиче ново наравствено савршенство - уздржање од злих похота и страсти, чинећи своје срце чистим. А чистота срца узвисује и развија његово духовно знање, јер чистим срцем, по речи Божијој способни су да душевним оком виде Бога и ствари Божанске: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".

А у уздржању је ТРПЉЕЊЕ.

Када се хришћанин мужаствено бори са унутрашњим непријатељима свога спасења, у то време нападају на њега непријатељи спољашњи: разнородна искушења и саблазни - лаж, клевета, оговарање, прекори, подсмевања, прате га на свим путевима наравствене делатности. Превртљивост и невоље у служби, домаћи раздори и несугласице, оскудица у издржавању и снабдевању (материјалном обезбеђењу) себе и својих домаћих, губитак имовине, нарушавање здравља, све ово он често трпи на себи самом! Искушења на сваком кораку! А колико се овде захтева од хришћанина трпљења. трпљења мужаственог, често дуготрајног! Такво трпљење развија у себи хришћанин, који је стекао духовно уздржање, научивши се да одолева чулним жељама, и побеђујући страсти.

Трпљење је ново, више наравствено савршенство, јавља се иза уздржања. Са своје стране, п трпљење даје велику снагу и крепост. Нестрпљење (нетрпљење) сред искушења, униније у невољама слабост је духа, а дух споља ослабљен природно постаје неспособан да побеђује унутрашње своје непријатеље.

А у трпљењу је ПОБОЖНОСТ.

Стекавши уздржање. научивши се добродушном подношењу невоља, трпљењу сред искушења, хришћанин усходи на нови степен наравствено-духовне лествице - развија и одгаја у себи побожност (благочешће).

Побожност је наравствено-побожно настројење хришћанина, његових мисли, осећања и делања, једно (јединствено) прослављење пресветог имена Божијег у души и срцу, искрена жеља да се благоугоди Господу, појачано старање да се испуни Његова света воља.

Ово је делокруг многих врлина и наравствених савршенстава: овде је и страх Божији и живо уздање у Бога, и свецела преданост Богу, и смирење, и искреност мисли и осећања, речи и дела, и чистота намера и побуда. "Побожност је корисна у свему пошто она има обећање живота садашњега и будућега" (1. Тим.4,8).

Она преноси достојанствену вредност претходним подвизима - трпљењу и уздржању. Хришћанин који поседује истинску побожност, још брижљивије чисти своје срце од страсти и похоте, знајући да је Господу мрска чак и нечиста помисао, да само чисти срцем виде Бога, а да се у искушењима и напастима још више укрепљује духом, будући уверен да Господ неће пустити "да се искушате (хришћани) већма него што можете, него ће учинити са искушењима и крај, да можете поднети" (1. Кор. 10, 13), знајући још да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Римљ. 8,18).

А у побожности је БРАТОЉУБЉЕ.

Побожност одуховљује и освештава мисли, осећања и дела хришћанина, побуђује нарочити покрет у његовом срцу, и у њему се из љубави према Богу развија љубав према ближњима, испрва не према свима, већ само према истоверној браћи развија братољубље.

Хришћанин почиње да љуби искрено у Господу све који исповедају с њим исту веру. Сада за њега нема ни роба ни слободњака, не постоје разлике у звању (сталежу) и имању (положају), полу и узрасту, за њега су сви хришћани деца једнога Оца Небеснога, сви су искупљени Најдрагоценијом Крвљу Сина Божијег, крштени у једној истој купељи Крштења - у име Оца и Сина и Светога Духа - сви подједнако призвани на спасење, свима, коначно Он дарује од Божанске силе све "што је потребно за живот и побожност" (2. Петр. 1, 3). Хришћанин свима срдачно жели спасење и делатно доприноси спасењу свих - молитвама, речју саосећања, утехе, поуке и својим примером.

Са своје стране и братољубље даје силу побожности п предаје јој савршенство: " Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је" (1. Јов. 4,20).

А у братољубљу је ЉУБАВ.

Најзад, хришћанин усходи на највиши степен наравственог савршенства - љубав.

Љубав према Богу, побуђујући љубав хришћанина према једноверној браћи, све више је распрострањује. Љубеће срце хришћанина се, такорећи, шири, и оно сада својом љубављу обухвата све људе, не разликујући њихово звање, положај, веру, - он љуби чак II непријатеље своје. Таква љубав је врхунац савршенства - највиши, последњи степен духовне лествице.

И преподобни Исаак Сиријски говори: "Ко љуби све подједнако, милосрдно и недељиво,тај је достигао савршенство".

А апостол Павле учи: " А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол. 3, 14).

[Guest]

ПОРЕДАК ПОБЕЂИВАЊА СТРАСТИ

1. Постом и уздржањем обуздај свој стомак и тада ћеш трудом, бдењем, молитвом и смирењем победити блудну похоту.

2. Победивши блудну похоту ишчупаћеш и користољубље.

3. Истерај њега, угасићеш завист и гнев.

4. Угуши гнев и завист - прогнаћеш жалост.

5. Одбаци жалост, и бићеш ослобођен од унинија.

6. Подноси увреде и понижења, и, по благодати Божијој, достићи ћеш смирење и победити празнославље (празну славољубивост, таштину).

7. Без празне славољубивости нећеш имати ни гордост. Јер њен почетак је самомњење (високоумље) и самопреузношење, што и чини страст празног славољубља.

[Guest]

ШТА ЈЕ ТО СВЕТОСТ

Слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.

Ову слободу од греха и врлинско живљење достижу само малобројни усрдни, и то не одједном, већ постепено и уз многе и дуготрајне невоље, болести и напоре, бдење и молитве, и то не својом силом, већ благодаћу Христовом.

[Давидова]

ШТА ЈЕ ТО СВЕТОСТ

Слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.

Ову слободу од греха и врлинско живљење достижу само малобројни усрдни, и то не одједном, већ постепено и уз многе и дуготрајне невоље, болести и напоре, бдење и молитве, и то не својом силом, већ благодаћу Христовом.

Sjajno duhovno štivo! .hvala.

Hvala ti, Martirije, ovo je praznik za dušu! thank_you777

Svaka čast i učenim bogoslovima, ali reči opitnih staraca su nešto drugo. Barem meni...

[Guest]

СТРАДАЊА СПАСИТЕЉА ИСУСА ХРИСТА

Прво тешко страдање и суд били су пред првосвештеницима Аном и Кајафом. Њихов слуга Малх ударио је Господа железном рукавицом по устима, а друге слуге су Га понижавале, ругајући Му се три часа, ударали су Га говорећи: "Прореци нам, ко те удари?"

Други суд био је пред Пилатом. По његовој наредби Господа су бичевали скорпионима, бичевима на чијим крајевима су биле железне бодље, и сво пречисто тело Господа било је једна рана (потпуно изранављено), све до стопала ногу. После таквог ужасног злостављања војници, исмевајући се, представили су Га као цара, да би Га исмејали. Ради тога обукоше му стари похабани пурпурни огртач. На главу Његову метнуше венац од бодљикавог трња и дадоше Му палицу (штап) од дебеле трске у десницу, и започе неизрециво страдање - сваки војник падао је на колена пред Њим говорећи: "Здраво, царе јудејски!" А затим узеше трску и бише Господа по глави, услед чега се оштре бодље дубоко забадаху у главу, а очи свете беху обливене крвљу.

Трећи суд био је пред Иродом царем, пред тим ужасним деспотом, који није страховао да одсече главу светог Јована Крститеља. Ирод се тако жестоко наругао Господу, чак Га је и мађионичарем назвао, и предао Га на мучење својим дворјанима. Сваки од њих се трудио да један другог превазиђе у злостављању. Затим је Ирод заповедио да се Господу обуче одећа поруге изношени пурпурни огртач - и послао Га одевеном њиме натраг Пилату, а овај Га предаде да се разапне...

[Guest]

КРСТ ХРИСТОВ, ПОБЕДА НАД ЂАВОЛОМ

Крст Господа нашег Исуса Христа је непобедиво оружје против ђавола.

У чему је изражена победа Крста над ђаволом? Шта је основна суштина те победе?

Ђаво, проклет од Бога, хтео је да постигне то да Бог такође изложи проклетству и човека. Ради постизања тог циља он изазива непријатељство створења Божијег - човека, против свога Творца - Бога.

У људе, подвргнуте страстима: зависти, гордости, среброљубљу итд., ђаво улива још и своју, нечовечну злобу, и они, поремећена ума, вичу: "Распни Га, распни!" и "Крв Његова на нас и на децу нашу!"

Превазишавши сваку зверску јарост, несвојствену човеку, јудејски учитељи и њихови сарадници злостављају свога Спаситеља од главе до пете, пропраћајући то злобним (заједљивим, пакосним) змијским подсмевањем и, најзад, распињу Га на Крсту.

Ђаво тријумфује! Циљ је близу... Наступа врхунац трпљења Страдалника... Већ се отварају уста... Ево - дуго очекиваног проклетства!.. Авај, ево шта он (ђаво) чује: "Оче опрости им, јер не знају шта чине..." (Лк. 23,34).

У Безграничног нема граница ни трпљењу, ни Љубави! Ето чиме је био поражен ђаво! Ето зашто је њему страшан Крст Христов и он бежи од њега!

[Guest]

МАЈКА БОЖИЈА - "НОВА РАДОСТ" ЗА ХРИШЋАНЕ

Последњи дани земаљског живота Божије Мајке. Њено успење - Пресељење са земље на Небо. О поштовању Пресвете Деве Богородице. Њено застуПништво у Небесном Савету.

Пред само време Свога преславног успења Пресвета Дева Марија опет се вратила у Јерусалим са свог путовања на Атон и на острво Кипар васкрслом Лазару.

Њена слава као Богомајке већ се распространила по земљи и изазвала против Ње непријатељство многих завидљивих и гордих Јудеја, који су јој радили о глави. Но Бог Ју је чувао од непријатеља.

Живећи код светог Јована Богослова у Јерусалиму, Пресвета Дева Марија пребивала је у непрестаној молитви, имала постојано Божанствену жељу да сазерцава Сина Свога, Који седи с десне стране Бога Оца. Често је посећивала места која је Син Њен и Бог освештао стопалима пречистих ногу Својих. Горећи непрестаном љубављу према Богу, Пресвета Дева често је уздисала и молила се за Своје пресељење у блажене обитељи Сина Свога и Бога нашега. И како Јој је било предсказано ваплоћење Сина Божијег од Ње, тако је Господ Њој открио и о Њеном блаженом успењу.

Прилике које су претходиле успењу Божије Мајке и које су га пратиле, познате су у Православној Цркви од времена апостолских.

УI веку о успењу Богомајке писао је Дионисије Ареопагит. УII веку приповест (предање) о телесном пресељењу Пресвете Деве Марије на небо налази се у делима Мелитона епископа Сардског. У IV веку на предање о успењу Богомајке указује свети Епифаније Кипарски. У V веку Јувеналије, патријарх Јерусалимски, о успењу Богородице говори грчкој царици Пулхерији: "Иако у Светом Писму нема приказивања околности Њене кончине, ипак ми знамо о њима по најдревнијем и највернијем предању". То предање је подробно сабрано и изложено у Црквеној историји Никифора Калиста у XVI веку.

Из те историје о преславном успењу Божије Мајке познато је следеће:

Последњих дана земаљског живота Божија Мајка је непрестано горела од жеље да остави земаљску долину н да се пресели у небеске обитељи, да би што пре видела Сина Свога. Она се често молила на гори Јелеонској (Маслинској), оној истој са које се вазнео на небеса Господ и Син Њен.

Три дана пре наступања преславног Њеног успења, Господ је к Њој послао Арханђела Гаврила који Јој је служио од самог детињства, благовестио Јој о рођењу од Ње Христа, Спаситеља света и био неодступни чувар у све дане Њеног живота.

Једном је Пресвета Дева Марија, по обичају Своме, узносила Своје пламене молитве Господу на гори Јелеонској. Уједанпут стао је пред Њу небесни посланик, Архангел Гаврило, са радосном вешћу за Њу: "Син Твој, и Бог наш очекује Тебе са свима Анђелима и Арханђелима, са Херувимима и Серафимима, са свима небесним духовима и душама праведних у Своме Горњем Царству, да би Ти, Мајка Његова, живела и царствовала с Њим у веке бесконачне". А у знак истинитости својих речи и Њене победе над смрћу телесном он Јој је уручио рајску гранчицу од палминог дрвета која је сијала светлошћу небеске благодати. Уручујући ту гранчицу, Благовесник је додао да ће она бити ношена испред самртног одра за време погребења пречистог Њеног тела.

Каквом се великом и неизрецивом радошћу испунила Преблагословена Дева Марија чувши да је наступило време да вечно гледа Божанску Славу Свога Љубљеног Сина!

Испуњена побожним страхом, Она је пала на земљу, заблагодарила Богу и са осећањем Свога смирења, које је свагда украшавало Богомајку, овако је молила Господа: "Ја не бих могла бити достојна да примим Тебе, Владику Мога, у утробу Своју, да ниси Ти Сам помиловао Мене, слушкињу Своју! Сачувала сам поверено Ми Благо, и молим Те, Царе Славе, огради Ме од силе пакленог подручја! Небеса н Анћели пред Тобом свагда дрхте, утолико ће пре пролазни (смртни) човек, од земље саздан, који нема у себи ничег доброг осим оног што прима од Тебе по неизрецивој Твојој благости".

Затим је Владичица молила Господа да приликом Свог успења Она види свете апостоле, који су се разишли по васељени (свему свету), проповедајући Јеванђеље.

[Guest]

Окончавши молитву, Пресвета Дева Марија вратила се дому Своме. Лице Њено је у то време сијало небеском Славом светлије него лице Мојсија, који је беседио са Богом на Синајској гори. Дом у који је Она ступила, ускомешао се од невидиве Божанске Силе и Славе којом је Она била преиспуњена.

Пречиста је почела да се припрема за Свој преславни исход (одлазак) из земаљске долине. Пре свега обавестила је о томе Свога љубљеног и усвојеног сина, светог Јована Богослова. у чијем дому је живела и коме је сада дошла, а исто тако и свима осталима домаћима који су у то време били присутни. Затим је Она затражила да се приправе светиљке, окади тамјаном и учини све што је потребно за погреб. А рајску гранчицу коју је донео Арханђел, уручила је светом Јовану Богослову, заповедивши да је носи испред ковчега. А Јован Богослов је одмах јавио о скором престављењу Божије Мајке светом апостолу Јакову, брату Господњем и првом епископу у Јерусалиму, а исто тако и свим сродницима и ближњима, при чему је назначио и дан преставл5ења. Апостол Јаков, са своје стране, раширио је вест о томе међу својом паством не само у Јерусалиму, него и по свој његовој околини. Услед тога стекло се мноштво верних у дому у коме се налазила Божија Мајка, и почели су горко да плачу због скорог растанка са Оном Коју су тако богобојажљиво поштовали. Пресвета Дева убрзо је утешила све сабране око Себе тиме да их Она неће оставити напуштене и да ће бити брза Помоћница и Заступница онима који буду Њој прибегавали. Успокојивши оне који су је окруживали Она је објавила предсмртно завештање. Две одежде, које су Јој остале, заповедила је да се предају двема сиромашним удовицама које су Јој служиле за време Њеног живота. Она је заповедила да се Њено тело сахрани близу Јерусалима у Гетсиманији, која се налази крај горе Јелеонске, где су почивали Њени праведни родитељи Јоаким и Ана, а такође и свети Јосиф, Њен бивши обручник.

У време када је Она била тешила окупљене и саопштавала им Своју последњу вољу, уједанпут настаде шум силни и мноштво облака окружи дом у коме беше присутна Божија Мајка. На тим облацима Анђели су по заповести Божијој донели апостоле са разних крајева васељене. Они су се радосно сусрели пред дверима дома и, не могући да схвате шта се с њима десило, питали су један другог: "Зашто нас је сабрао Господ?"

Али ево радосно их поздравља свети Јован Богослов, који им је изашао у сусрет и саопштава им разлог правог чуда које се догодило са њима. Апостоли, ушавши у дом и угледавши Пресвету Богородицу како лежи на постељи, овако су је поздравили:" Благословена си Ти од Господа, Који је створио небо и земљу." Она им је рекла: "Мир вама, браћо, коју изабра Господ". И питала их је на који начин су дошли к Њој. Апостоли су јој испричали како је сваки из оног краја у коме је проповедао, Духом Божанске Силе био узет и донесен овамо на облаку. Прославивши Бога за то што је Он испунио молбу и жељу Њеног срца да види апостоле пред своју кончину, Пречиста им је рекла: "Господ вас је довео к Мени да утеши душу Моју којој настаде време да се разлучи од тела, по дугу смртне природе". Чувши од Ње о Њеном престављењу, почели су да тугују, говорећи: "На Тебе смо гледали као на Самог Владику нашег и Учитеља док си Ти пребивала у свету. Ти си била утеха наша, па како да поднесемо тугу срца наших сада када се Тебе лишавамо? Ми се радујемо томе што се Ти пресељаваш у вечност и по извољењу вољи Христа Спаситеља и што се завет Божији на Теби испуњава, али уједно и тугујемо што остајемо убоги и што овде више нећемо видети Тебе, нашу Мајку и Утешитељку". Но Божија Мајка за час је пружила утеху, исто тако као што је дала и оним вернима, који су Јој дошли пре апостола и такође јадиковали. Рекла им је: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови! Не помућујте својом жалошћу Моју радост, већ се са Мном заједно радујте што одлазим Своме Сину и Господу! А ви, предавши тело Моје да се погребе у Гетсиманији, вратите се сваки на своју страну на проповед Јеванђеља. А по одласку Мојем, ако буде благоугодно Господу, са Мном ћете се свагда виђати (сретати)".

За време ове беседе Божије Мајке са апостолима појавио се пред Њом и радосно је поздравио апостол Павле: "Радуј се, Мајко живота, Ти коју благовестим! Мада се ја и нисам наслађивао гледајући својим очима Господа мога Исуса Христа до Његовог вазнесења на небо, сада ипак, угледавши Тебе, као да видим Њега". Са светим Павлом појавили су се и његови блажени ученици: Дионисије Ареопагит, Јеротеј, Тимотеј и други од седамдесеторице апостола.

Називајући их све по имену, Пресвета Богородица их је позивала к Себи и тешила, величајући њихову веру и труд уложен у благовест Христову.

Најзад, наступи петнаести август, трећи и последњи дан после арханђелске благовести. Ближио се трећи час дана када је требало да се догоди престављење Божије Мајке. Пречиста Дева Марија лежала је на велелепном украшеном одру, очекујући долазак Сина и Господа Свога. У дому је горело мноштво светиљки, а апостоли су започели славословље Богу. За време молитве уједанпут се отвори кров дома, и Божанска Слава обасја све присутне. Сви они задрхташе. Пред њиховим очима појавио се Сам Цар Славе Христос, са небројеним мноштвом Арханђела, Анђела и свих Небеских Сила, а такође и са праведним душама светих праотаца и пророка.

Угледавши Господа како се приближава, Мајка Божија радосно је ускликнула (запојала) Своју уобичајену песму: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, што погледа на смерност слушкиње своје", и придигавши се са одра, поклонила се Своме Господу. Приближивши Јој се и гледајући Је очима испуњеним љубављу, Господ је рекао: "Приђи сада, најдража Мати Моја, и уђи у дом вечног живота". Пресвета Богородица опет је поновила пред Господом Своју молитву да Њу Он сачува од сваке сатанске власти, и, успокојена од Њега, одговорила Му Је речима псалма Давидовог: "Готово је срце Моје, Боже, готово је срце Моје", и при том поновила пређашње своје речи: "Нека Ми буде по речи Твојој!" После тога поново је легла на одар и, не осећајући никакву немоћ од које страда смртни човек пред своју кончину, предала пречисту душу Своју у руке Сина Свога, Господа и Бога. И тога часа разлегло се радосно анђелско појање у коме се често понављао анђелски поздрав: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си ти међу женама!"

Тако је свечано од самог Господа била преношена у Горње обитељи пречиста душа Богомајке уз пратњу свих Небеских чинова. Апостоли, удостојивши се да виде такав чудесан призор, испраћали су Је умилним очима, и, као да су заборавили све око себе, дуго су стајали ужаснути, гледајући на небо. Дошавши себи и поклонивши се Господу, Који је вазнео на небеса душу Мајке Своје, Преблагословене Деве Марије, окренули су се самртном одру Њеном и видели да Њено лице сија као сунце, необичном Небесном Светлошћу, и осетили су чудесан миомирис који превазилази све земаљске мирисе. Сви су са страхом и побожношћу целивали Њено пречисто тело. Сви који су страдали од болести добијали су исцелење од њега, само додирнувши одар.

После тога почело је преношење пречистог тела Богородице на место погребења које је Она одредила. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, брат Божији и други, највиши од њих, понели су на својим раменима одар са пречистим телом. Јован Богослов узео је рајску палмину гранчицу и понео је испред погребне поворке. Свечана поворка уз многобројни сабрани народ, упутила се од Сиона, из дома Јована Богослова, кроз цео град Јерусалим у Гетсиманију. Успут је започело уобичајено погребно пјеније (опело) Давидовим псалмом: "На излазак (исход) Израиља из Египта",са припевом "алилуја" на сваки стих. Појали су такође и друге свечане и благодарствене псалме. За време ове свечане поворке (литије) над пречистим телом Богородице и над онима који су га окруживали, надносио се, као облак обасјан необичном Светлошћу, велики круг, налик на венац, а у исто време у ваздуху се чуло дивно анђелско појање. За време такве свечане литије (поворке), која се не може описати ни на каквом језику човечијем, догодило се нешто невероватно. Многи од житеља Јерусалима, неверни Јевреји, зачувши погребно пјеније и угледавши свечану поворку, дојавили су о томе првосвештеницима и књижевницима јудејским. Свагда ван себе од гнева и мржње према Исусу Христу и Његовим следбеницима, они су се и сада, дочувши са каквим почастима су испраћали ревносни следбеници Христови тело Пресвете Богородице, испунили гневом и завишћу. А старешине јудејске сместа су послале своје слуге и војнике и подстакле многе у народу да са оружјем и тољагама нападну хришћане, издавши при том следећу наредбу: све који окружују одар са пречистим телом Богородице, разјурити, ученицима нанети ране, а тело Богомајке спалити огњем. Но, свемоћ Божија није им допустила такав злочин. Чим је разјарена гомила неверних почела да се приближава свештеном сабрању следбеника Христових, онај светли круг облака који се до сада надносио над самим одром Богомајке и над оним који су га окруживали, спустио се на земљу и одвојио неверне од верних, који су тако постали безбедни. Осим тога, Анђели Божији невидиво пратећи свештени сабор верних, за казну једнима и ради одвраћања других од сваке зле замисли, погодише слепилом све дрске, тако да су неки од њих већ ту, стешњени код градских зидина, разбили своје главе, а други незнајући куда да иду, тражили пратиоце.