Ходочашће Пале - Острог

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

[Guest]

Хвала свима на подршци, мотивише

ekstra

[Resistance is futile]

Па и ове амине Мартирије сматрам неком подршком

[Resistance is futile]

Како је дан одмицао постајало је све хладније, тако да сам зауставио комби да обучем и ону једину преосталу мајицу. Сада ћу их обје сквасити и ако не буде на коначишту какве могућности да их осушим у чему ћу сутра да наставим пут. Међутим, када је возач схватио да ја нисам ни понио јакну, скинуо је своју и дао ми. Једно дивно хришћанско дјело, много му хвала на томе. Сачувао сам једну мајицу за сутра, али то није био крај мојих мука. Ваљда усљед трпљења болова или чега већ, некако сам се тотално исцрпио, тако да сам се једва вукао по цести. Има једна интересантна порука коју сам послао пријетељу који ме је питао како је, а ја сам му рекао: " Ја уопште не ходам него стално падам, само се неким чудом увијек дочекам на ноге"

Био сам задњи и друштво ми је правила Бранка. Много ми је помогла што ме је чекала и бодрила уз пут. Причала ми је како је она прошли пут кренула у лошој обући и направила са тим себи исте проблеме као и ја. Сви су је убјеђивали да уђе у комби, али ја она истрајавала да настави пјешке, све док јој није кренула крв из табана и упалиле се ране од жуљева. Послије је цијели остатак пута морала да проведе у комбију. Зато је савјетовала мени да не направим исту грешку. Каже она: шта значи 10 или 20 километара које ћеш прећи са комбијем наспрам 300 којих ћемо укупно прећи, боље да се одвезеш мало у оваквим ситуацијама па да можеш и сутра да наставиш, него да за два дана не можеш ни корака да направиш. Нисам је могао послушати, нисам се већ други дан могао возити у комбију. Одлучио сам - нек добијем упалу плућа, нек останем без ногу али ћу некако доћи. Размишљао сам, ако хоће Св. Василије може да ме укријепи, а ако неће онда вјероватно нисам ни вриједан тога, а у том случају онда више ништа није битно.

Тијело ми је било давно одустало и ходао сам само снагом воље. Задњих 500 метара ми је мало фалило да зовнем возача да ме покупи, ни сам не знам како сам их прешао. Када сам дошао до улаза у мотел гдје ћемо спавати, видио сам други мотел ниже неких 300 метара. Да су ми рекли да у том другом ноћимо, ја би рекао да ја ноћим у овом до ког сам дошао и платићу све о свом трошку.

Торбу ми је из комбија у собу унио један колега, мислим да није био свјестан колико ми је помогао. Рукама сам дизао ноге са кревета да би устао. Било ми је јасно да и поред све воље нећу сутра моћи наставити пут. Осјећао сам да горим, као да имам температуру и попио сам парацетамол. Нисам се пред овај пут ни уздао у себе, већ сам велике наде полагао у Светог Василија да ће ми помоћи. Стварно се нисам штедио и дао сам све од себе и у мени није више остао ни грам снаге. Још је изгледало да ћу се разбољети. Дјеловало ми је да Свети Василије не жели да ме укријепи, и нећу моћи наставити пут. Још ћу бити први који се разболио на овом путу. Изгледао сам себи као нека горда поган од које свеци окрећу главу, а он једини сам о себи мисли да је нешто. Дуго се нисам тако јадно, напуштено и тужно осјећао. Преко телевизије су за сутра најављивали снијег, мислио сам да то сутра и неће бити мој проблем зато што се од комбија нећу моћи макнути. Изјадао сам се телефоном свом најбољем пријатељу, помолио Светом Василију и заспао...

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

Терећи дан, сликање пред полазак.

[Resistance is futile]

Трећи дан. Напољу снијег увелико пада, а ми сви заједно у ресторану доручкујемо и атмосфера је одлична. Ја, за дивно чудо, не осјећам никакве симптоме прехладе, а што се тиче ногу у поређењу са ситуацијом од јуче није нешто претјерано боље. На сваком стопалу имао сам по 7-8 жуљева.

Почеле су да се формирају прве групице које су лагано кретале испред мотела у правцу Чајнича. Сви су пролазили поред мене и питали како ми је. На шта сам ја покуњено одговарао да ћу се данас возити комбијем и да нисам у стању да пјешачим. Мој познаник преко којег сам и сазнао за ходочашће креће са посљедњом групом и при том ми каже да покушам мало колико могу, а у комби свакако могу успут ући кад год хоћу. Одлучих да га послушам, и на брзину узех кабаницу да је залијепим селотепом, пошто ми се јуче поцијепала на два мијеста, и кренух задњи за њима. Мало по мало, без неког циљног труда, почех да их престижем, једног по једног. Сав бол је нестао и осјећао сам се супер, и нисам се могао зауставити у својој јурњави. Пролазећи крај групица, друштво се изненађивало што ме види да пјешачим уопште, а посебно што сам престизао све, па су ми у шали добацивали: " Јеси ли ти то неке дроге јутрос узимао?"

Стигао сам и до првих, који су којекаквим пречицама добро скратили пут и били су од осталих удаљени 5 километара, што нам је возач рекао. Ја сам их стигао идући регуларно путем. Ни ту се нисам могао зауставити, једноставно су ишли за мене преспоро, а ја сам се морао контролисати да не трчим. Пошто сам међу друштвом новајлија који дошао и из другог мјеста, а не знам сам ни пут, било ми је глупо да јурцам први и да тако сам дођем до Чајнича. Пошто нисам могао да идем њиховим темпом, отрчао би неких пар стотина метара од њих па их онда у лаганој шетњи сачекивао. Урадио сам то 4-5 пута. Шта се то десило са мном не знам, али сад кад размишљам о томе, изгледа да ме је Свети Василије посјетио.

[Resistance is futile]

Баш пада

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

У патикама кроз снијег

[Resistance is futile]