Ходочашће Пале - Острог

[Resistance is futile]

Помаже Бог, ходочашће Пале - Острог се ове 2012 године организовало по шести пут. Сваке године се труде да мало промијене руту, али углавном се увијек пређе око 300 километара пјешке, за неких десетак дана. Ја ћу вам овом приликом да наишем нешто о томе, и о мом учешћу у овогодишњем ходошачћу, с циљем и жељом да са тим подстакнем и друге да се догодине прикључе овој, можемо већ рећи традицији Пала, или и да по узору на ово ходочашће организују нешто слично из свог мјеста, града... Волио би да ми се јаве сви заинтересовани, а посебно они који би жељели да се овако нешто ораганизује из Бањалуке. Мислим да би било предивно када би се из највећег и главног града Републике Српке сваке године, по узору на Пале, организовало ходочашће, пјешке на Острог, надам се сваке године са све већим бројем ходочасника. Мислим да је то један јако лијеп хришћански подвиг, у којем не учествују само ходочасници, већ и велики број људи који је и помогао то путовање, својим молитвама, донацијама у виду новца или хране, људи који су уз пут помагали на разне начине, од топлих ријечи подршке, до благосиљања, удомљавања и давања коначишта, хранили, укрепљивали по разним временским непогодама топлим напитцима и сушили нам одјећу, давали нам одјећу...

Мноштво је таквих дивних људи који су нас на путу помогли на разне начине, да би мени сигурно било немогуће да их се свију сјетим и споменем их, али их Господ сигурно неће заборавити ни њих ни њихово милосрђе према нама.

Поставићу овде снимак, интервју са двојицом организатора овога ходочашћа који су ово све и покренули, да видите како је све то почело, а касније ћу, док уграбим мало слободног времена да објавим још неких текстова и слика о овогодишњем ходочашћу. Надам се да ће ова тема да буде дуже активна да би је видјело што више људи.

[Resistance is futile]

http://www.palelive.com/reportaze/dnevnik-jednog-hodocasnika

[Resistance is futile]

Први пут сам чуо о одласку пјешке пут Острога од свог духовника, који ми је причао о једном човјеку из Шипова којег су комунисти у своје вријеме константно малтретирали и који је отишао пјешке на Отрог да тражи помоћ од Св. Василија. Слушајући о томе у мени се почела разгорјевати све већа жеља да и ја то урадим, тако да сам послије неког времена тражио благослов од духовника да одем сам пјешке на Острог. У том разговору духовник ми то није тада благословио, али ми је рекао да ћу ја ићи послије.

Већ сам овдје на форуму пар пута спомињао како је мој духовник имао разне Божије дарове којих смо ми чеда његова често били свједоци. Прије него наставим причу о Острогу, испричаћувам један догађај мога пријатеља са мојим духовником. Вече прије дана када је требао да одвезе нашег заједничког духовника у један манастир, мој колега се са неким својим пријатељем позабавио кафаном и женама, и сутрадан док је возио оца, отац ће њему: Знаш брате ... имам ја једног пријатеља у Бањалуци и он тако зовне свог пријатеља па оду у једну кафану па у другу, па нађу неке жене... и тако му у трећем лицу исприча све што је он синоћ радио и на крају му каже, знаш брате ... реци му молим те да то више не ради да то не ваља.

Колега ми је рекао да је хтио пропасти кроз сиц у ауту и одговорио му исто у трећем лицу: Хоћу оче рећи ћу му

Са овим сам хтио рећи да је отац често кроз разговор са нама чедима причао и о будућим стварима што ми у томе тренутку уопште нисмо могли повезати са контекстом приче, тако и тада када је он рекао да ћу ја послије ићи, ја сам га изненађено погледао, а он се надовезао. И то ћеш са возом ићи. Пошто се он увијек некако смијешио, увијек био радостан и весео, ја сам помислио да се он шали са мном и да се руга мојој жељи а можда и мојој физичкој апсолутној неспособности за то. Са тим мислима сам га и погледао. На шта је он рекао, "Невјерујеш ми брате Горане" А ја сам потиштено рекао, па нема пруге од Бањалуке до Острога, а и какав воз када ја желим пјешке да идем. Отац: ићи ћеш из Сарајева, мало пјешке, мало ће те возити, мало ћеш возити, па опет пјешке, али важно је доћи. Ништа му нисам повјеровао тада, Боже опрости, цијело вријеме сам мислио да се шали са мном. али послије четири, пет година дођем ја код пријатеља на Пале на славу му Аранђеловдан, и тад му упознам брата који је већ пар пута учествовао у том ходочаћу, који ми све о томе исприча и позове ме да дођем и учествујем у томе ако желим. Кретало се на Светог Василија 12. маја, а ја сам дошао у Сарајево једанаестог, возећи се из Бањалуке по први пут у животу возом.

Наставља се

[Resistance is futile]

Групно сликање пред полазак испред цркве на Палама.

[Resistance is futile]

Дан је започео са литургијом. Свештеник је баш пажљиво и предано служио. Молитве су се дуже пјевале него у мојој цркви, а читана је и молитва за нас ходочаснике са помињањем свих по имену, тако да је све трајало дуже него уобичајено. У цркви и испред ње свештеник је одржао бесједу спомињући житије Светог Василија и како су њихови стари мјештани такођер раније ишли чак и боси под Острог на поклоњење Светом Василију. Пожелио нам је сву срећу на путу и замолио нас да и њега споменемо код Светог Василија, што је оставило на мене пријатан утисак. Сликали смо се испред храма групно и кренули. Пролазећи кроз Пале смо направили још пар фотографија.

Мене су носила крила, осјећао сам се јако срећан и чинило ми се да ћу то све у пар скокова обавити. Пријало ми је да идем сам, окрећем бројаницу и понављам Исусову молитву. Међутим то није било могуће пошто сам од тих двадесет људи знао само једну особу, па су ми у наредна два дана сви прилазили да се упознамо и да мало попричамо.

Пошто су ме кући сви зезали да сам физички неспреман и да ћу одустати још први дан, са тим мислима сам разгледао своје сапутнике. Било је ту старијих људи, али и млађих дјевојака од двадесетак година, био је и један дјечак од 15 -16 година. Било је у друшву и активних планинара, спортиста, али доста њих као ни ја нису били у некој посебној физичкој кондицији, тако да сам мислио ако буду могли сви они нема шансе да ћу ја први да осустанем. Пошто понекад свратим и у кладионицу, израчунао сам да ми је квота 19 на према 1, што је добра квота.

Пријатељ ми је из искуства говорио да се знало десити да некоме пукне мишић, да се отворе крваве ране на стоплима, па да се остатак пута морају возити у комбију. Моја највећа грешка је вјероватно била што сам се о путу информисао од можда физички најспремнијег момка, тако да је кроз његову причу све звучало лако. Нисам ни очекивао невријеме које ће нас задесити, јер од десет дана пута само два су била сунчана, а остале дане је падала киша или снијег. За такве услове ја сам дошао потпуно неспреман. Када ме је жена питала хоћу ли понијети зимску јакну, ја сам рекао, шта ће ми јакна у сред љета, па базени су почели са радом у граду. Ја у свом животу нисам видио нити сам могао да замислим да снијег може да пада послије Ђурђевдана, и то да га напада десет центиметара. Поред свега осталог сам понио и неодговарајуће патике, тако да сам већ први дан добио доста жуљева.

Већ када смо мало одмакли од Пала један од првих организатора овог путовања Игор Вукашиновић, којему је ово било шесто учешће у ходочашћу, који је морам споменути и ратни војни инвалид, и потпуно је слијеп, морао је да одустане. Касније сам сазнао да је скоро имао неке операције и да се усљед свега тога почео јако лоше осјећати, тако да му је ово било прво одустајање. Он се ипак довезао са сниматељима на Острог, гдје нас је дочекао и заједно се са нама бос попео од доњег до горњег манастира...

[Resistance is futile]

Овде смо комплетнији

[Guest - . . .-]

Свака част, хвала што сте поделили са свима

[Resistance is futile]

За десет дана пута је потребно много хране и пића за двадесетдвоје људи, а морале су се носити и вреће за спавање као и шатори. Сви су још носили и велике транспортне торбе са резервном одјећом, тако да су нам била потребна два возила да би то све могла да повезу и да стане у њих, џип и комби. На шајбама су имали заљепљен папир на коме је писало Пале - Острог ходочашће, тако да су сви који су нас мимоилазили и људи у мјестима кроз која смо пролазили могли схватити о чему је ријеч и куда се упутила та већа група шетача. Пошто смо углавном пролазили кроз српске крајеве, били смо радосно поздрављани, неки су нас свраћали на пиће да се укрјепимо, неки су доносили храну да је понесемо да нам се нађе за пута, неки су питали да пошаљу по нама нешто за Острог, било је и старијих жена које су нам бацале цвијеће и заплакивале се од радости...

Нисмо сви ходали у једној групи, јер је то на цести и немогуће због саобраћаја, тако да смо се од једне колоне одвајали у мање групице. Било је спортиста који нису могли ићи споро па су јурили први, а и почеле су се јављати и прве симпатије, па су и они гледали да се како одвоје од групе да би мало на само ћаскали. Ја сам први пут пролазио кроз те крајеве па ми је било интересантно разгледати околину и распитивати се за неке ствари код сапутника.

У близини нашег првог коначишта у неком малом мјесту Прача на граници између Републике Српске и Федерације наишли смо смо на један мали лијепо сређени фудбалски терен са малим головима. На улазу је на дрвеној табли писало ДЕЛИЈЕ

Послије смо сазнали да је тај терен направио неки приватник за српску дјецу повратнике, ту у сред ничега (јако лијепо од њега). Основци су играли фудбал и нас пет је у шали упало на терен и заказало утакмицу по гајбу пива Ја сам већ тада имао жуљеве и био сам на голу, али утакмица је била једна велика шала, да се мало разонодимо и исмијемо са дјецом. Све смо претварали у шалу и зезање, губили смо 4 - 1, а тврдили смо да водимо 5 - 1, играли сми и рукама и ногама, и за нас није било ни аута ни корнера. На крају смо дјеци рекли дођете нам гајбу пива али ћемо вам опростити. То наше шаљиво гостовање се брзо раширило мјестом, и ускоро су дошли и старији момчићи да поиграју озбиљан фудбал са нама. Убрзо су пристигли и остали чланови наше групе и формирана су два, три тима и остала су да играју са њима до касно у ноћ, а ја сам отишао до коначишта које је било удаљено стотињак метара да санирам жуљеве. Мислим да смо тај дан јако обрадовали дјецу својим гостовањем код њих. Сви смо спавали код Иконије Лучић баке нашег хокејаша Милана...

[Resistance is futile]

[Resistance is futile]

Кроз Пале

[Resistance is futile]

Да ли се кад били овде?

[Resistance is futile]

Коначиште код баке Иконије Лучић.

[Resistance is futile]

Освануо је и мој дан "Д", пред нама је најдужа рута путовања од неких 45 километара до Устипраче. Пробудио сам се први, што ће ми, испоставило се, бити правило током цијелог путовања. Доручак и све остале своје потребе сам обавио и опет сам морао да чекам пар сати остале. Један домаћин из Чајнича, који нас је угостио током пута, причао ми је о свом учешћу у једном ходочашћу. Старији је то човјек, са, како каже, лошијим здрављем и због тога никако није могао да држи темпо са остаком групе, већ је поштапајићи се стизао на коначиште када су сви остали увелико већ спавали. Зато је због своје спорости устајао и кретао прије омладине која воли дуже да спава, али је и пуна снаге па га је увијек стизала на средини пута. На тај начин је смањивао разлику између себе и њих.

Пошто мени није проблем рано устајање, и ја сам могао да искористим тих пар сати да одшепам мало испред њих, а они би ме послије свакако стигли, и на тај начин би сигурно мање успоравао групу. Пошто нисам знао пут ни руту пута, морао сам да се досађујем и чекам да неко устане. Дефинитивно сам одлучио да други пут, ако Бог дадне па га буде, збавим себи руту пута и не излуђујем се у овој јутарњој досади већ кренем сам. Касније сам видјио да је то исто правило и једног ходочасника који нам се придружио у Чајничу.

Почела је да пада киша. Пријатељ је имао двије најлонске кабанице, па ми је дао једну, пошто наравно ја ни то нисам понио. Када ми је он причао да су они знали да покисну и да се то осуши на њима, ја сам то замишљао као неки љетњи пљусак а њих у мајицама кратких рукава које се послије осуше на сунцу. Тако да сам ја понио доста мајица кратких рукава и само двије танке дугачких, и то само зато што сам мислио да би могле бити хладне ноћи. Понио сам и пар бермуда, а доњи дио тренерке само зато да би могао у нечему да уђем код Светог Василија. Међутим та киша сигурно није личила на љетњи пљусак. Сви су обукли јакне а неке дјевојке и рукавице. Ја онако шепав и у танкој мајици измамио сам сажаљење једног од возача, који се одвезао испред нас у неко насеље да ми купи папуче да ми буде удобније ходати. Пролазили смо кроз муслимански крај, и није више било срдачних поздрава.

Идемо кањоном ријеке Праче према Устипрачи и температура се спушта све више. Упозорени смо да се нигдје не спуштамо мимо макадамског пута јер је терен остао миниран послије рата. Убрзо смо наишли на једну спомен плочу двојице рибара који су погинули од мине. Тад смо упозорење баш озбиљно схватили.

Када сам наишао на једну гомилу снијега на стијенама која се још није отопила, узбуђено сам сам стао покрај снијега да ме сликају па да то покажем друшву у Бањалуци како овде још средином маја има снијега. Тада још увијек нисам могао замислити да ће снијег по нама већ сутра да пада, а за који дан ћу и да се санкам. Схватите ме, Бањалука зна бити топлија и од Требиња и ја до тада никада у свом животу у мају овакву климу нисам видио.

Иако се носи кабаница, и спод ње се ствара конденз тако да будеш потпуно мокар и поред тога што је носиш. На кратко смо се заустављали да се мало одморимо пошто смо били мокри и бојали смо се да се тако мокри не расхладимо. Ја сам у једном тренутку морао да бушим жуљеве да бих могао даље наставити ходати. То је препорука ових искусник планинара а сад и моја. Колико су ме бољеле ране од жуљева, још више сам био забринут за своје здравље овако мокар и лагано обучен на хладноћи. Пошто сам прележао 5-6 упала плућа и јако сам осјетљив по том питању, мислио сам да се ово дефинитивно мора завршити болницом. Али шта сад, да се предамо, е нећемо да се предамо Сви они су ми причали како су потпуно мокри у неким пријашњим ходочаћима знали да проведу читав дан на минусу, и никада се нико није прехладио за ових пет путовања, јер их Свети Василије чува на путу. Све је то уреду, мислио сам ја, вјерујем ја у Василија и знам да може шта хоће, али ја да останем здрав у овој мајичици за то је потребно велико чудо...

[Resistance is futile]

Дан други

[Resistance is futile]

Хвала свима на подршци, мотивише