Свети Јован Кронштатски и живот у Христу...

[JESSY]

Neki smatraju da se sve njihovo blagostanje i ispravnost pred Bogom sastoji u iscitavanju svih predvidjenih molitava, ne obracajuci paznju na spremnost srca za Boga, na unutarnje ispravljanje svoje; na primer, mnogi tako citaju pravilo za pricesce. Dok tu pre svega treba gledati na ispravljanje i spremnost srca za primanje Svetih Tajni; ako se srce uspravilo u utrobi tvojoj, po milosti Bozjoj, ako je spremno da sretne Zenika, onda slava Bogu, iako nisi stigao da procitas sve molitve. Carstvo Bozije nije u rijeci nego u sili. (1. Kor. 4, 20) Dobra je poslusnost majci Crkvi u svemu, ali sa razboritoscu i ako se moze, ko moze primiti – dugotrajnu molitvu – neka primi. Ali ne mogu svi primiti tu rijec (Mt. 19, 11); a ako je dugotrajna molitva nespojiva sa vatrenoscu duha, bolje je uciniti kratku, ali vatrenu molitvu. Priseti se da je jedna rec, vatrena srca izrecena, opravdala carinika. Bog ne gleda na mnostvo reci, vec na raspolozenje srca. Glavno je – ziva vera srca i iskrenost pokajanja zbog grehova.

[JESSY]

Nikada ne gubi nadu u milost Bozju ma kakvim gresima bio svezan zbog iskusenja djavolskog, nego se moli svim srcem sa nadom u pomilovanje, kucaj na vrata milosrdja Bozjeg – i otvorice ti se. Ja, gresni jerej, sam ti primer: ma kako da ponekad sagresim zbog dejstva djavolskog, na primer – ponekad se zbog neceg neprijateljski ponesem prema bratu, makar to bilo i zbog pravedne stvari, i sav se oneraspolozim, i brata na sebe podignem, i Svetu Tajnu savrsim nedostojno, ne zbog hotimicne nemarnosti, vec zbog nespremnosti i dejstva djavolskog, medjutim, zbog pokajanja, sve, sve Vladika oprasta, osobito zbog dostojnog pricescivanja Svetim Tajnama: kao sneg ili vuna pobeleces od krvi Hristove; svet nadnebeski ce obitavati u srcu tvome; i lako, lako ce ti biti na srcu, postaces blazen. Zaboravices sve uzburkanosti, nemire i teskobu djavolsku, postaces sasvim nov i kao da ces iz mrtvih vaskrsnuti. Ne ocajavajte, braco, ma kakve grehe da ste pocinili, samo se srcem skrusenim i duhom smirenim pokajte. Slava milosrdju Tvome Gospode! Slava dugotrpljenju Tvome Gospode!

blessyou

[JESSY]

 

Молитва се темељи на вери

M олитва се темељи на вери: ја верујем да је Бог, пред којим изговарам своју молитву; Сведржитељ, који држи на длану сву творевину и који је дао разне врсте гласова створењима ради њиховог унутрашњег узајамног општења, а Сам нема потребу ни за каквим гласом; ја се надам да моја молитва долази до Њега, или боље рећи, право од срца прелази у Његове уши. Тако се и преписка сина са оцем или мајком, браћом и сестрама, оца са децом, пријатеља са пријатељем, који су удаљени једни од других, заснива такође на вери. Они су уверени да када пишу писма постоје и живе та лица, којима они пишу; надају се да ће писана реч доспети до њих, да ће да произведе у њиховој души, одговарајуће писму представе, мисли, осећања и они ће да одговоре на писмо сходно његовом садржају. Тако се ми и у животу руководимо, у много чему, вером и надом: тим више, ми у односу на духовни свет, треба да идемо, до краја времена, вером, а не гледањем (2. Кор. 5, 7).

Разговарајући са било којим човеком, ми смо уверени да нас он чује без обзира на растојање, које нас дели, а некада је оно врло значајно; уверени смо зато што добијамо од њега одговарајуће одговоре, и наше речи изазивају у његовом срцу иста схватања и расположења као и код нас. Или, ми говоримо на бројном скупу и уверени смо да нас цео скуп одједном чује, и ако наше речи иду од срца, онда оне падају такође на срца слушалаца и изазивају у њима добре мисли и душевна расположења. Тако, разговарајући у молитви са Богом или са Светима, ми треба да будемо, без најмање сумње, уверени да ће се наше речи, које су од срца изречене, чути (не говорим о Богу, Који је свуда и све зна, и само срце наше), не само онако како живи људи чују наше речи, него и много боље, ради једноставности својственој свету духовном, и на наше молитве добиће се одговори са већом лакоћом, мудрији и кориснији, него одговори земаљских лица на наше молбе, по тој истој једноставности и богопросвећености небесних житеља. To треба сматрати за истину, којој нису потребни докази, за најобичнију стварност. Као што смо у првом случају сви уверени из искуства, да су други чули наше речи, тако је и овде..

Молећи се Богу, треба стицати тако чврсту и непоколебљиву веру, да би посумњати у било шта, представљало тешкоћу, чак немогућност, а за то треба имати у срцу као написане речи: јер је све могуће Богу (Мк. 10,27); још треба имати и живо убеђење да Господ све испуњава, да је Његова суштина љубав и доброта; да је Његово дело а и суштина: да ствара, да даје, указује милост, штедро награђује, испуњава наше молбе. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22; Мк. 11,24). Још треба бити јако пажљив према свом срцу, да оно не би лагало, да би свака реч излазила из његове дубине, како је казано: из дубине вичем к Теби, Господе (Пс. 129,1)! тј. треба се у највећој мери старати о истинитости молитве, о таквој искрености, која чини твојима све речи молитве, које је саставио неко други, сматрати истинском сваку реч молитве.

Веруј чврсто у остваривост сваке речи, посебно оне која је изговорена за време молитве, памтећи да је Узрочник речи Бог-Реч, да се сам Бог наш, коме се клањамо у Тројици, изражава у три речи или имена: Отац, Реч и Свети Дух; да свакој речи одговара биће, или свака реч може да буде биће или дело. Са страхопоштовањем се служи речима и поштуј их. Запамти да је као ипостасна Реч Божија Син Божији свагда сједињен са Оцем и Духом Светим, тако и у речима Светог Писма, или у молитви, или у писањима богомудрих отаца учествује, по својој свудаприсутности, Отац као врховни Разум, Његова стваралачка Реч и Извршитељ Дух Свети. Зато ни једна реч није празна, но има, или треба да има, у себи своју силу, и тешко онима који празнослове, јер они ће дати одговор за празнословље. Јер у Бога све је могуће што рече (Лк. 1, 37), то је уопште својство речи сила и њена извршивост. Таква она треба да буде у устима човека.

 

[JESSY]

Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру

Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено средства против сумње и неверја. Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не даје Своје дарове! И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков... нека не мисли д a ћ e примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Ћ e гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело.

Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћ eme ; куцајте, и omeopu ћ e вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6 ydy ћ u , умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћ e више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)?

Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати!

Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода.

Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати

Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута "Трисвето" и "Оче наш" и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти? Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.

[JESSY]

Треба се молити , не само устима , него и срцем

Меру достојанства своје молитве мерићемо људским мерилом, квалитетом наших односа са људима. Какви бивамо са људима? Некада им хладно, без учешћа срца, по дужности или из пристојности исказујемо своје молбе, похвале, захвалност или чинимо за њих нешто; а некада са топлином, од срца, са љубављу или некада притворно а некада искрено. Исто тако смо неуједначени и са Богом. А не треба тако. Треба увек од свег срца исказивати Богу и славословље и благодарење, и молбу; треба увек од свег срца чинити свако дело пред Њим; свим срцем увек волети Њега и уздати се у Њега.

Речи молитве сличне су киши или снегу, ако се изговарају са вером и саосећањем: у свакој од њих садржана је њој својствена сила и плод. Кишне капи или пахуљице, које падају попут непрекидне нити или у грудвицама, напајају земљу, и она рађа и доноси плод; тако и речи молитве представљају кишу душевну која свака посебно, напаја душу, и она рађа плодове добродетељи, садејствујући Светом Духу, посебно још ако је то сузна киша.

[JESSY]

Господ даје по срцу

Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (д a ћ e ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се и дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме. Шта Год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5,16).

Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7,78). Само у простоти срца, молите се без сумње.

Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. To је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се и врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији. Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ узалуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13,5). To исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. To је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава да расту.

Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа, у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А БОГ није БОГ мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).

Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу

Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једном срцу Божијем у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Menu пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56).

Ако хоћеш, да Господ брже да срдачну веру твојој молитви, старај се од свег срца да све говориш и радиш са људима искрено и ни на који начин не буди са њима двоједушан. Када постанеш простодушан и поверљив према људима, онда ће ти Господ дати простодушност и искрену веру и у односу са Богом. Онога, који није срдачан са људима, Господ тешко прима на молитви, дајући му да осети да је он неискрен у односу са људима и стога не може да буде савршено искрен и у односу са Богом, без мучења душе

[JESSY]

Молитва нам доноси мир срца

Највећи дар Божији, који ми више од свега потребујемо и који врло често од Бога добијамо, следствено нашој молитви је мир срца, како говори Спаситељ: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). И радујте се и сматрајте да сте богати, да имате све када сте добили мир.

Знак милости према нама од Господа или Пресвете Мајке Његове, после или у време молитве, јесте мир срца, нарочито након напада било какве страсти, којој је својство одсуства душевног мира. По срдачном миру и некаквој светој нежности срца, лако можемо да препознамо да је наша молитва услишена и тражена благодат дарована. Успех молитве препознаће се и по духовној сили, коју ми изнутра примамо, према обављању дела нашега звања, и према унутрашњој светлости, која јасно улази у душу. *

[JESSY]

У молитви је неопходна простота срца

Труди се да дођеш до детиње простоте у обраћању и са људима и у молитви Богу. Једноставност је највеће благо и највећа врлина човекова. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. И нека је твоја душа слободна од подвојености на добро и зло.

За време домаћих и саборних молитава против лукавства ђаволског и расејаности мисли опомињи себе на једноставност истине и говори себи: просто, тј. ја верујем у све тражено простотом срца, и молим све просто; а твоја, непријатељу (3) мој лукавства, твоје хуле, подлости, уображења одбацујем.

Ђаво се обично усељава у нас кроз једну лажљиву помисао и мисао лажну и грешну жељу, а затим делује у нама и онеспокојава нас: тако је он прост. Н e усељава ли се Господ Бог духова у нас кроз једну мисао и љубав истинску и свету, и са нама обитава, и у нама делује и бива за нас све? Према томе, моли се без сумње, просто, тј. у простоти срца, без сумње; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли.

Благодарим Теби, Господе, Владико и Судијо мој, јер ме учиш да се просто молим Теби и слушаш мене, који вапијем Теби, и од грехова мојих и невоља мојих спасаваш ме и на пространом месту поставио си ноге моје. Призвао сам Те у лукавству греха мога речима црквене молитве: Господе Боже наш, покајањем опроштај људима дарујеш... и само што сам је завршио, мир и лакоћа настанили су се у мојој души.

[JESSY]

У молитви је неопходно смирење

У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања!

Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима ( l . Kop . 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин.

Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја.

Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3).

За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста.

На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија!

*

[JESSY]

Веруј и надај се, јер као што је теби лако да дишеш и живиш ваздухом, да једеш или пијеш, још је лакше вери твојој да од Господа добије све духовне дарове. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.

 

 

Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ.

 

 

Молитва - то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је - постојано стање благодарности.

 

 

Молитва је - дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: "Молите се Богу Духом Светим" (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су - дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.

[JESSY]

Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. "Близу ти је Он - у устима твојим и у срцу твом'"(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима.

 

 

Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан : и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом.

 

 

Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.

 

 

Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. "Пред Богом изливам душу своју" (Молитва Ане, мајке Самуилове).

[JESSY]

Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, ошистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом.

 

 

Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, "Оче наш". Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо : ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања!

 

 

Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство.

 

 

Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш И срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз увереЊе да су у њима скривене драгоцености Духа Светога : истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство.

[JESSY]

Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела.

 

 

 

Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.

 

 

Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети

[JESSY]

Каже се : ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. "Царство се небеско на силу узима" (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити.

 

 

Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали.

 

 

При молитви увек чврсто веруј и запамти да свака твоја мисао и реч могу постати дела, "јер у Бога је све могуће што рече" (Лк. 1,37). Чувај реч, драгоцену реч: "За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан страшнога суда" (Мт.12,36).

 

 

Неко се једном у време молитве - док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : "С ким ти разговараш, душо моја? ". Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. "Ако се ти, душо моја, " говорио је он даље, "не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? "

[JESSY]

Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: "из дубине вичем к Теби, Господе" (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом.

 

 

Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.

 

 

Док се молиш Господу, Божијој Мајци или светима, увек имај на уму да Господ даје по заслугама срца: "Да ти да Господ по срцу твојему"(Пс. 20,4); какво је срце такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено и од свег срца, нелицемерно, онда ће ти се, према вери твојој, по мери ревности твога срца, дати дар од Господа. И супротно - што је хладније твоје срце, што је маловерније и лицемерније, то је бескориснија молитва, а осим тога, она још више гневи Господа, Који је Дух и за Себе тражи оне који Му се клањају духом и истином.