Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?

[laetitia]

Мало је чудно писати песму (о) ономе ко је у суседној соби...што не значи да нема поезије о браку, можда се само изговара усмено или испољава без речи...тј. моје срце пева кад чујем да он долази кући :lol:

[исидорица]

Већ годинама знам да нестајемо

Заједно. тако писах још у дане

кад време беше вал са сланом пеном

младости, светлом страшћу усијане;

сада све више знам да нестаћемо

као два позна плода с исте гране,

које заједно стресе крајем дана

одлучна, блага рука баштована.

...

У дисање си моје упевана

ко молитва у обред. Тобом дишем.

У рукопису мом си уписана

Између сваког лсова које пишем.

Изузми себе из било ког дана

и ја ћу бити извесности лишен -

а то су дани које и не бројим,

јер не знам да ли у њима постојим.

...

Кад ноћу дишеш поред узглавља ми

ја слушам спори покрет зодијака

над равним кровом, гласове у тами

што боји простор између два знака;

најближи свету онда кад смо сами,

кад душа света шапуће из мрака,

учимо мудрост дружења с тишином -

и љубав наша стари као вино.

Иван В. Лалић, делови песме Strambotti, збирка "Писмо" из 1992. године.

Иван В. Лалић је наш невероватно актуелан песник, готово теолог, који је у животу имао велику трагедију, али и велику љубав и подршку у својој жени.

[Анастасија]

Мислим да уопште ниси у праву и говорим ти то као филолог и проучавалац књижевности.

Намерно сам поставила питање поезије која пева брачну љубав зато што ми је доста ружичанствених љубави које цео живот ловиш, а никако да их уловиш, а не мислим ни да та поезија треба да се сведе на разговор о чарапама и пеглању.

Први пример је Неруда, Иван В. Лалић, Васко Попа... Али, то је мали број и те њихове песме нису најрадије читане.

Не мора песма експлицитно спомињати брак да би била о брачној љубави.

Takođe mislim da ti nisi u pravu, uz poštovanje tvog zvanja filologa i proučavalaca književnosti.Ja govorim kao obična žena koja voli poeziju i književnost i iz iskustva. Poezija ne mora pod obavezno da bude o ljubavi koju ceo život loviš a ne uloviš, može da bude i poezija o ostvarenoj ljubavi, ali o ljubavi dvoje ljudi koji se vole a ne o ljubavi prema braku.

[milan.]

Takođe mislim da ti nisi u pravu, uz poštovanje tvog zvanja filologa i proučavalaca književnosti.Ja govorim kao obična žena koja voli poeziju i književnost i iz iskustva. Poezija ne mora pod obavezno da bude o ljubavi koju ceo život loviš a ne uloviš, može da bude i poezija o ostvarenoj ljubavi, ali o ljubavi dvoje ljudi koji se vole a ne o ljubavi prema braku.

amin,amin,amin.

[milan.]

Pre nego što

Sam te našao

Živeo sam

U kršu i lomu

U danima bez boja

Okružen zidom

ništavila

Ti si lestvica

Kojom se popeh

Na vrh tvrđave samoće

Na vrh mene samog

I ugledah predivnan

Kosmos u tebi

Tobom otkrih

Svet prepun

Čarobnih boja

Tvog pogleda

Osunčanih jutra

Tvog osmeha

Otkrih svet

Ukrašen

Zvezdanim nebom

Razumevanja tvog

Koji mirise

Spokojstvom

Tvog zagrljaja

Što do tada

Sretah samo

U svojim

Skoro zaboravljenim

Snovima

_______________________

evo na primer ovo moje skrabanje moze se razume i ko da je pisano zeni s kojom sam u braku a i ne mora... u cemu je razlika?

[исидорица]

Можда људи мисле, кад ступе у брак, да је то.....то! Нема више уздаха, маштања, заноса, заљубљености! Па самим тим и нема потребе за поезијом! Оно о чему смо некад писали, сад живимо!

Вероватно се тако људи осећају. Бојим се да смо сви који мсо у браку у тој опасности - препустити се монотонији, то јеч увена тема! Мислим да је заљубљеност и у браку обновљива, поготово за оне заљубљиве природе.

Слажем се да живимо оно о чему смо писали. То смањује потребу за писањем онакве "паћеничке" поезије, исписане на листовима и табацима неких левих свезака. Да ли постоји квалитет љубавне поезије који није патетичан, претерано меланхоличан или чежњив на слаткаст начин? ... Мени се ипак чини да постоји, иако нас пракса у већини лсучајева демантује...

[Јаков.]

Ovo je pesma o mojoj Selmi

Kada sam je ženio

na usta sam penio.

I ako je grešila,

ona je se smešila.

Bila jakao kao bik

moja Selma baš je lik.

Nosila me preko praga

moja Selma, baš je draga.

U našem je braku

uvek ko u mraku.

Ona svetli kao sveća,

moja Selma, moja sreća.

Moja Selma ručak kuva

i kućicu našu čuva.

Kada dođem ja iz štete,

njene ruke meni prete.

I ako sam sav ko vrag,

mojoj Selmi još sam drag.

Naša ljubav kao stena,

moja Selma, prava žena.

[исидорица]

Takođe mislim da ti nisi u pravu, uz poštovanje tvog zvanja filologa i proučavalaca književnosti.Ja govorim kao obična žena koja voli poeziju i književnost i iz iskustva. Poezija ne mora pod obavezno da bude o ljubavi koju ceo život loviš a ne uloviš, može da bude i poezija o ostvarenoj ljubavi, ali o ljubavi dvoje ljudi koji se vole a ne o ljubavi prema braku.

Ја нисам говорила о љубави "према браку", већ о љубави оних који су у светој тајни љубави, тј. брака, пред Христом и Његовом Црквом сједињени. Мислим да је поставка у складу са основном идејом постојања овог форума. О љубавној поезији уопште можемо ћаскати на зилион других форума.

Моја намера има везе са чињеницом да смо као људи који, ево, већ годинама живимо у Цркви, потпуно испустили могућност певања свом супружнику као Другоме. То је, опет, везано за поезију иначе, која такође има исти случај.

Уколико желимо да христијанизујемо све поре нашег живота, зар не би било занимљиво размишљати у правцу дубоке хришћанске љубавне поезије?

[Биљана]

Вероватно се тако људи осећају. Бојим се да смо сви који мсо у браку у тој опасности - препустити се монотонији, то јеч увена тема! Мислим да је заљубљеност и у браку обновљива, поготово за оне заљубљиве природе.

Слажем се да живимо оно о чему смо писали. То смањује потребу за писањем онакве "паћеничке" поезије, исписане на листовима и табацима неких левих свезака. Да ли постоји квалитет љубавне поезије који није патетичан, претерано меланхоличан или чежњив на слаткаст начин? ... Мени се ипак чини да постоји, иако нас пракса у већини лсучајева демантује...

Јој не знам шта да ти кажем! И ја сам у браку, али не знам шта бих ту писала! Можда зато што смо се временом удаљили (нажалост) и можда што ту више нема шта да се ни прича, а камоли пише...... Вјерујем да постоји квалитетна поезија на тему брака, али искрено.......више ми се свиђа управо она меланхолична, чежњива....

Јован Дучић "ЗАЛАЗАК СУНЦА"

[milan.]

Zelim svakog jutra

kraj tebe da se budim,

da posmatram svoj san

kako spava.

Zelim da ugledam

tvoj osmeh kako se radja,

kako me obasjava,

i da osetim kako me ozivljava.

Zelim da se okupam

u bistrom jezeru tvog pogleda,

i da plavetnilo tvojih ociju

zauvek vedri moj dan.

Zelim da me uzmes za ruku

i da nam se usne spoje,

da postanemo jedno,

da ne budemo vise dvoje.

Zelim da se volimo

dok nas smrt ne rastavi,

i da se nase jedinstvo

i posle toga nastavi.

Zelim da umrem

sa tvojim likom

u mislima

i imenom na usnama.

_________________________________-

evo jos jedne moje bracne.

[исидорица]

Pre nego što

Sam te našao

Živeo sam

U kršu i lomu

U danima bez boja

Okružen zidom

ništavila

Ti si lestvica

Kojom se popeh

Na vrh tvrđave samoće

Na vrh mene samog

I ugledah predivnan

Kosmos u tebi

Tobom otkrih

Svet prepun

Čarobnih boja

Tvog pogleda

Osunčanih jutra

Tvog osmeha

Otkrih svet

Ukrašen

Zvezdanim nebom

Razumevanja tvog

Koji mirise

Spokojstvom

Tvog zagrljaja

Što do tada

Sretah samo

U svojim

Skoro zaboravljenim

Snovima

_______________________

evo na primer ovo moje skrabanje moze se razume i ko da je pisano zeni s kojom sam u braku a i ne mora... u cemu je razlika?

Може. Али и не мора. Узгред, песма ти је ритмички занимљива.

Слажем се... Ипак, постоји слојевитост такве поезије која сведочи талог искуства и по томе се она увке скоро експлицитно и од стране критике препознаје као поезија намењена брачнику. Е, таквих је мало.

Мислим да се у промашају нашем да пишемо такве песме - баш као што има најмање квалитетних песама о Богу, а да нису прометејски бунтовне - показује и незрелост, неспремност да истински живимо ту тајну. Наравно, сада говорим о призваним песницима, који то заиста виде као свој позив.

[Јаков.]

Čitajte malo Rabindranata i ostale induse. I uopšte azijska poezija je puna bračno-erotično-lirskih motiva.

Reka je prelazila preko tvojih grudi,

na stomaku plešući .

Držao sam te za ruku i celivao,

zavideći reci što te miluje.

Naš Džan je plakao pod krošnjom drveta,

a mi zbog naše sreće.

[Анастасија]

Ја нисам говорила о љубави "према браку", већ о љубави оних који су у светој тајни љубави, тј. брака, пред Христом и Његовом Црквом сједињени. Мислим да је поставка у складу са основном идејом постојања овог форума. О љубавној поезији уопште можемо ћаскати на зилион других форума.

Моја намера има везе са чињеницом да смо као људи који, ево, већ годинама живимо у Цркви, потпуно испустили могућност певања свом супружнику као Другоме. То је, опет, везано за поезију иначе, која такође има исти случај.

Уколико желимо да христијанизујемо све поре нашег живота, зар не би било занимљиво размишљати у правцу дубоке хришћанске љубавне поезије?

Pa ok.Razumela sam ja tebe , ali i dalje mislim da poezija o ljubavi onih koji su u svetoj tajni braka ( ili skraćeno - braku),nema šta da kaže, bar nema šta puno da kaže.Brak može da bude inspiracija u smislu da muž napiše pesmu voljenoj ženi, mada su takve pesme retke i to je sve.Brak se jednostavno živi, i tu malo ostaje za neku maštu, za neku čežnju jer su bračnici jedan pored drugog svakodnevno.A poezija jeste baš to, mašta, čežnja , želja da se jednom bude sa onim drugim.U braku.Ili van braka.

A ko ima inspiraciju da piše poeziju o braku i da je hristijanituje, volela bih da to pročitam.

[Анастасија]

Milane, pesme su ti mnogo lepe.Mnogo!

[исидорица]

Čitajte malo Rabindranata i ostale induse. I uopšte azijska poezija je puna bračno-erotično-lirske poezije.

Reka je prelazila preko tvojih grudi,

na stomaku plešući .

Držao sam te za ruku i celivao,

zavideći reci što te miluje.

Naš Džan je plakao pod krošnjom drveta,

a mi zbog naše sreće.

Тако је. Зато што дубински чувају етику брака. Ми смо сачували моралну фатаморгану (хвала Западу на том отрову), а измакла нам је егзистенцијалност. Нама је већином брак нужно зло, након великих тзв. разочарења. И тај отров са свих страна (породица, пријатељи, медији, итд.) непрекидно нагриза свету тајну.