Сабор у Ћелијама,14.јун2012

[feeble]

Све су речи узалудне...

Видех да су хејтери направили клип и назвали га "Представа Ристе Радовића"...

[Баба]

Видех да су хејтери направили клип и назвали га "Представа Ристе Радовића"...

И сузе и речи су узалудне...

[Марио Токовић]

Највећи подвиг је имати иконичну савест.

То јест посматрати и доживљавати људе иконично,Христосолико.

Видети човека каквог га Бог жели,а не онако какав он јесте реално.

Јер реално сви болујемо од смртне ране,гордости,на смрт болујемо.Сви.

И када би нам Бог за тернутак дао виђење као Софронију,

амбис пакла,у нама и под нама,наш живот би се преобаразио.

Постали би смо сасвим другачији,милостивији и огњенији.Живели би смо МОЛИТВОМ.

Бојим се да рана Цркве крвари дубље и опакије од ране коју наноси Артемије.

Ако наша млакост не буде постиђена поразом,и ако не заволимо пораз,

сви повратци ће рађати нове одласке.

[Guest о. Агапије]

И сузе и речи су узалудне...

Оче Иване, Жељко је потпино у праву!

Јер није ствар само ето Артемије да се врати Цркви.

И пре раскола Артемије и екипа ( дружина око В. Димитријевића) су образовали псеудо- духовност која се само бави антиекуменизмом, антипапизмом, антиамериканизмом, Антихристом, масонима итд . А најгоре од свега је што се спрдају са јерархијом Цркве, са теолозима....

Дакле ствар је у менталитету, а ја бих рекао и у психологији, ако ме разумете...

Пошто се они у том смислу неће никада променити ( читај-покајати) јер су се бавили омаловажавањем јерархије и пре, много им је боље да остану у расколу и наставе да фурају зурлотску причу... А наша Црква да настави да се бави спасењском мисијом на шта је и позвана.

Мислим да овај Артемијев раскол , поред негативних ствари има и једну веома позитивну. А то је што јасно разграничава и дефинише којим путм ће се даље кретати наша Црква: Да ли питем завера, антиекуменизмом, антипапизмом, пијетизмом и изолацијом или путем обнове црквеног и литургијског живота, окретању својој светоотчкој духовности , сарадњи мисији међу црквама ( икуменизам) ....

Да ли ме разумете, у питању је проблем разумевања Цркве ( еклисиологије) ... Да ли ћемо имати секташку еклисиологију гуруистички орјентисану или светоотачку окренуту ка Литургији, ка свету и ка будућност (- Есхатону)?

[Дејан]

Naprosto postoje ljudi koji su bolesni i tu se ne može mnogo učiniti...

[Баба]

Није ми намера да ширим дефетизам и песимизам. Никада нисам тако настројен од кад знам за себе, пре сам склон еуфорији и лажном оптимизму.

Имам више мејлова због посла којим се бавим, на један од њих свакодневно непрестано добијам од разних артемијевских сајбер групација само хејтерске текстове и пароле.

После овога догађаја у Ћелијама , ни један позитиван гест , или реч или текст , или макар неки мало помирљивији нисам прочитао, него је рекација била још жешћа , још усиљенија и оптужбе се настављају.

Није више ствар у томе да је "Синод одлучио Артемија" , ствар је у томе да Артемијевци одлучују Синод и СПЦ са клирицима и народом од себе .

Оптужбе су по мом мишљењу само изговори а суштински проблем је у духовном настројењу . Артемијевци захтевају од СПЦ да поприми фарисејски дух који они имају оптужујући је за садукејски дух.

Ја не спорим да у СПЦ има проблема и да има излета , но то је живот Цркве, тако је одувек било, имамо ми и грешника и светитеља , и свако има свој мозак , сви смо различити , али сви смо у једном завету у једној заједници .

Немам ништа против ни фарисеја у Цркви некада они имају своју сврху , али просто црква не може да дозволи да један од тих екстремних стилова изражавања вере постане примарни стил по коме ће се препознавати наша Црква.

Мене страшно иритирају овде неки анационални православци , но шта да радим , то је њихов стил, можда би они били добри мисионари на западу и ја би им то радо омогућио , кад бих имао средства. Али не треба дозволити да један стил потисне све остале , да се на силу наметне и да по том неком идеолошком принципу не дозвољава да у Цркви постоје и други и другачији, то је људи моји комунистичко наслеђе чисто као суза.

Када би Црква била под стакленим звоном у идеалним условима , можда онда не би имали све те проблеме и разноликости у мишљењима и ставовима . Али је реалност таква да је Црква у свету , а свет је у проблемима од вајкада, то се рефлектује и на Цркву.

[Макрина]

Злонамерни људи могу да коментаришу како желе и како хоће.Битно је да смо сви ми који смо тада били тамо,окупљени око гроба оца Јустина,осетили истинску хришћанску заједницу и молитву а то ни једна количина отрова не може да затрује и осуши.

Преподобни отац Јустин нас је окупио и показао нам како треба да волимо једни друге и да се молимо једни за друге,без вређања,без осуде.

Ја сам то осетила,молитвама Преподобног оца Јустина и трудићу се,што жељом срца,што приморавањем,да никада више не кажем ни једну реч за заблуделу браћу ако та реч није прожета молитвом и истинском жељом да сви будемо једно.

[Walter]

Tрудићу се,што жељом срца,што приморавањем,да никада више не кажем ни једну реч за заблуделу браћу ако та реч није прожета молитвом и истинском жељом да сви будемо једно.

ДА.. Тако је ..

Али искрено, ја сам и до сада веома ретко наилазио на људе из Цркве који су имали другачији приступ Артемијевцима, што за њих (заблуделу браћу Артемите) заиста не могу да кажем..

На жалост ,..наравно..

[Ведран]

солзите на Митрополитот Амфилофиј и нековиот крик за братот Артемиј да се врати, ме трогнаа до срце....

два пати досега го имам слушнато тој внатрешен крик, кој стигнува до Небото од овој свет и мил владика:

прв пат кога се упокои Патријархот Павле и сега втор пат кога плаче по својот брат, пред гробот на нивниот духовен отец, светиот Јустин Ќелијски....

[obi-wan]

Све су речи узалудне...

И сузе и речи су узалудне...

Nijedan trud u Bogu nikad nije uzaludan...

[Guest о. Агапије]

солзите на Митрополитот Амфилофиј и нековиот крик за братот Артемиј да се врати, ме трогнаа до срце....

два пати досега го имам слушнато тој внатрешен крик, кој стигнува до Небото од овој свет и мил владика:

прв пат кога се упокои Патријархот Павле и сега втор пат кога плаче по својот брат, пред гробот на нивниот духовен отец, светиот Јустин Ќелијски....

Брате, такође је веома потресна беседа мит. Амфилохија и на опелу о. Јустина (25. март /7. април 1979) када су га снима и прислушкивали комунистички шпијуни и агенти.

[Баба]

Nijedan trud u Bogu nikad nije uzaludan...

Надам се

[draganzzz]

Највећи подвиг је имати иконичну савест.

То јест посматрати и доживљавати људе иконично,Христосолико.

Видети човека каквог га Бог жели,а не онако какав он јесте реално.

Јер реално сви болујемо од смртне ране,гордости,на смрт болујемо.Сви.

И када би нам Бог за тернутак дао виђење као Софронију,

амбис пакла,у нама и под нама,наш живот би се преобаразио.

Постали би смо сасвим другачији,милостивији и огњенији.Живели би смо МОЛИТВОМ.

Бојим се да рана Цркве крвари дубље и опакије од ране коју наноси Артемије.

Ако наша млакост не буде постиђена поразом,и ако не заволимо пораз,

сви повратци ће рађати нове одласке.

Наравно,

међутим и на овом сабору било је идолопоклонства и човекопоклонства колико хоћеш,

а евхаристијског прослављања светог човека Јустина понајмање.

Управо се оно дешава противу чега је грмео Јустин кроз све своје проповеди, читавог свога живота.

[Макрина]

Наравно,

међутим и на овом сабору било је идолопоклонства и човекопоклонства колико хоћеш,

а евхаристијског прослављања светог човека Јустина понајмање.

Управо се оно дешава противу чега је грмео Јустин кроз све своје проповеди, читавог свога живота.

Шта то причаш,аман?

Какво идолопоклонство и човекопоклонство без Евхаристијског прослављања оца Јустина?

Сети се-какве су нам мисли-такав нам је живот!

[Andre Williams]

Наравно,

међутим и на овом сабору било је идолопоклонства и човекопоклонства колико хоћеш,

а евхаристијског прослављања светог човека Јустина понајмање.

Управо се оно дешава противу чега је грмео Јустин кроз све своје проповеди, читавог свога живота.

и ти си брате био, као и Валентина?