Шта мислите о богословљу о. Серафима Роуза?

[Sophrosyne]

Ako nađeš postavi taj video.

[Лазар Нешић]

Што да глуми неку лажну скромност? Зашто да не каже оно што мисли?

И света Марија Египћанка је указала оцу Зосими на неправилност у манастиру, сећаш се? Практично је искритиковала неку појаву у манастиру за коју је сматрала да није добра, јел може тако да се каже?

Зашто не би могао о. Серафим да критикује неког свог савременика. А није ни о. Шмеман остајао дужан, јел тако? Умео је да критикује када му се критиковало, зар не?

А можда је и та критика о. Серафима била одговор на неку критику о. Шмемана.

Наравно, све то стоји, осим: није проблематична критика по себи, већ начин на који је отац Серафим то радио, дакле начин! А тај начин је често био неотесан и само на основу ад хоминем аргумената. Не ради се о забрани мишљења, већ о томе да отец Серафим није ни желео да мисли, већ је желео да се свађа.

И Шмеман је критиковао, али нигде није био тако неотесан и нигде није имао тај незрели и неофитски ниво као о.Серафим Роуз. Њих двојица се не могу упоређивати, па колико год покушавали да будемо питоми и добронамерни.

Отац Серафим је одговарао на генералну критику монаштва у САД, коју је (а ја тврдим: са потпуним правом) спроводио Шмеман, и то на један уљудан и хришћански начин, без прозивања људи и њихових грехова, што је била Серафимова слаба тачка. Онда је он прозвао Шмемана да је "протестант" и остлао што сам већ наводио. Дакле, није постојала њихова директна полемика, већ се је Серафим незналачки упецао и покушавао да доскочи Шмеману својим прозивкама за пушење и остало.

Дакле, сума: критика је увек пожељна, али да буде теолошка, аргументована и хришћанска. Без ниских удараца, на шта бивши Јуџин (као бивши накроман, алкохоличар, хомосексуалац и милитантни атеиста) није имао никакво право.

[Ратко :(]

Лазаре, немам поверења у твоје анализе.

Сматрам их тенденциозним и пристрасним, мада не и злонамерним.

[Лазар Нешић]

Лазаре, немам поверења у твоје анализе.

Сматрам их тенденциозним и пристрасним, мада не и злонамерним.

Па, ок, можда су помало пристрасне (нарочито везано за оца Шмемана), али нису тенденциозне ни мало.

Немам ништа против оца Серафима Роуза, нити желим да му прикачим нечега чега нема: мислим да сам јако поштено писао што сам писао.

Навео сам доста негативних страна његовог дела (а помало и личности, мада не толико), али сам га богами и негде похвалио.

За дубљу богословску анализу ми треба времена да је овде напишем.

Мада, форум је углавном неповољно место за такве ствари и како год да буде биће парцијално и недоречено.

Остајем при томе да је отац Серафим Роуз у богословљу дошао и остао на нивоу неофита и да не може бити теолошки ауторитет. Напросто, превише је неких ствари испромашивао.

Ко мисли другачије, нека покаже и каже.

На крају, мени није проблем да га видим и поштујем као светитеља, као једну жедну Бога душу која је тог Бога некако нашла. Али, његова теологија није ни за нашу веронауку, а камоли да се он негде наводи као неки "отац" и "учитељ".

[obi-wan]

Наравно, све то стоји, осим: није проблематична критика по себи, већ начин на који је отац Серафим то радио, дакле начин!

Mislis, nesto ovako kako Aleksandar ovde radi, a bome ponekad i ti? Ili si mislio na nesto drugo...

[Лазар Нешић]

Mislis, nesto ovako kako Aleksandar ovde radi, a bome ponekad i ti? Ili si mislio na nesto drugo...

Не, не мислим то ни мало: погрешан и неотесан начин више везујем за ликове попут тебе и сличних: без анализе, него онако само да би се правио проблем и само да би се паметовало и само да би се као пијан плота држали својих светих крава.

Мислим да је Алексадар био сасвим благ и износио је чињенице које су неке људе заболеле превише, а камоли тек ја - ја сам пример праве критике, можебити и узор, онакве каква треба да буде: поштена и без идолатризације, са дозом крви-у-жилама и без осуђивања туђих грехова.

Напросто, сјајан сам у тим стварима, зар не видиш то?

[obi-wan]

Не, не мислим то ни мало: погрешан и неотесан начин више везујем за ликове попут тебе и сличних: без анализе, него онако само да би се правио проблем и само да би се паметовало и само да би се као пијан плота држали својих светих крава.

Мислим да је Алексадар био сасвим благ и износио је чињенице које су неке људе заболеле превише, а камоли тек ја - ја сам пример праве критике, можебити и узор, онакве каква треба да буде: поштена и без идолатризације, са дозом крви-у-жилама и без осуђивања туђих грехова.

Uz sve to si i izuzetno skroman... a najbolja strana ti je pronicljivost - kako citas druge ljude, ma k`o ren`gen...

[Sophrosyne]

Дакле, сума: критика је увек пожељна, али да буде теолошка, аргументована и хришћанска. Без ниских удараца, на шта бивши Јуџин (као бивши накроман, алкохоличар, хомосексуалац и милитантни атеиста) није имао никакво право.

Чекај,дај убаци још нешто да би изгледало убједљивије.

[Лазар Нешић]

Uz sve to si i izuzetno skroman... a najbolja strana ti je pronicljivost - kako citas druge ljude, ma k`o ren`gen...

Како год, питао си ме и одговорио сам ти. Ионако те не сматрам за неког озбиљног саговорника, јер не умеш да разговараш, нити си научио да се понашаш. Нема везе.

Ако још нешто треба, отворимо тему о мени и не спамујмо више ову, овде се ради о Серафиму Роузу.

Чекај,дај убаци још нешто да би изгледало убједљивије.

Жао ми је, ја нисам отворио ову тему и нисам од Серафима Роуза правио идола, нити свеца.

Нити имам против да га други сматрају за то.

Једино сам приговарао да он не може бити учитељ богословља другима и Цркви.

Нити сам ја то "убацио", већ о томе пишу његови биографи, па чак и часни отац Дамаскин.

Нисам ја измислио да је Јуџин пијан и дрогиран псовао Бога на брду изнад Лос Анђелеса, кад је био младић.

Мислим да је то опште позната ствар и што би се исто прикривало?

Напротив, то само сведочи о величини Јуџиновог преумљења и покајања у оца Серафима. И Христовој љубави.

Наравно... сви су се ухватили мог критиковања, али нико не спомену и светле стране које сам изнео о њему.

Како год, отац Серафим је (за мене) један фин лик и слава Богу што смо и њега добили. Ето.

[obi-wan]

Како год, питао си ме и одговорио сам ти. Ионако те не сматрам за неког озбиљног саговорника, јер не умеш да разговараш, нити си научио да се понашаш.

Luk hu`z toking, sto bi kaz`li englezi...

Sto se o. Serafima tice - slazem se, u principu, i za mene je on pre svega pokajnik i primer preumljenja. Nikad nisam ni pomisljao da je on neki veliki bogoslov.

Jedino sto mi je zasmetalo do neba jeste (i na ovoj temi) Aleksandrov nacin "obrazlaganja" necega.

Cela je prica inace o tome isla, manje o o. Serafimu...

[Лазар Нешић]

Sto se o. Serafima tice - slazem se, u principu, i za mene je on pre svega pokajnik i primer preumljenja. Nikad nisam ni pomisljao da je on neki veliki bogoslov.

Онда се овде слажемо, добро је.

И још сам нешто забораваио да кажем:

Монаси манастира у Платини су (чудно је кад ја то кажем) дивни.

Јако су нас лепо угостили и некако су јако питоми и безазлени. Прави монаси: ћутљиви, повучени и скромни. Јако сиромашни. И нисам чуо да се петљају у ствари које их нико не пита.

Добар део њих тамо је још из времена када је о. Серафим био жив: тако да му и ту морам одати једно признање - да је имао добру монашку заједницу и да је оставио иза себе неке добре монахе и људе.

[Sophrosyne]

Па добро ја се у начелу слажем и морам да признам да колико ја знам,а мало знам,о.Серафима никада нисам ни покушао да сматрам за неког теолошког ауторитета...Сам о.Серафим је имао превелику љубав према светим оцима и само на њих се и позивао,много их читао и преводио на енглески...Е сад,његовим животом ми се чини да је имао ту тенденцију ка опитном богословљу,што се огледа у непрестаном богослужбеном ритму који су имали у манастиру Платина,начину живота...А и бивајући да је обраћеник у Православље,онда се и може говорити о можда мало јачем жару који би га из ове наше перспективе окарактерисао као неофита.Мада,како рече митрополит Амфилохије,о.Серафим је био удостојен највећег дара којег,по Светим Оцима,човјек може бити удостојен на земљи: дара разлоковања духова.

[nedeljko]

Sto se o. Serafima tice - slazem se, u principu, i za mene je on pre svega pokajnik i primer preumljenja. Nikad nisam ni pomisljao da je on neki veliki bogoslov.

Преподобни Серафим Саровски

О ПОКАЈАЊУ

Онај ко жели да се спасе треба увек да има срце расположено за покајање и скрушеност, како вели Псалмопојац : Жртва је Богу дух скрушен ; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити. ( Пс. 50, 19 )...

Почетак покајања долази од страха Божијег и пажње, као што говори мученик Бонифатије ( Житија Светих 19. децембар ). Страх Божији је отац пажње , а пажња је мајка унутрашњег покоја. Он рађа савест, која чини да душа види своју ружноћу као у некој чистој и непомућеној води. Тако се рађају зачеци и корен покајања.

Ми читав свој живот својим падовима у грех жалостимо величанство Божије. Због тога смо свагда дужни да се смиравамо пред Њим, иштући остављење наших дугова.......

Када се искрено кајемо због грехова својих и окрећемо се Господу нашем Исусу Христу свим срцем својим, Он се радује, устројава славље и сазива све миле му силе, показујући им драхму коју је поново нашао, тј. свој царски лик и подобије. Положивши на рамена заблуделу овцу, Он је приводи Оцу Своме. У станиште свих оних који се веселе Бог смешта и душу која се покајала, заједно са онима који од Њега нису одступили.....

Покајање због греха се, између осталог, састоји и у томе да се он не понавља.

Као што за сваку болест има лека, тако и за сваки грех има покајања.

Не сумњајући приступај покајању, и оно ће те заступати пред Богом.

Преподобни Серафим Саровски - ПОУКЕ ОЧИНСКЕ ЉУБАВИ ; П:Ц:О: Линц 2007.

Чисто да се надовежем...........

[obi-wan]

Онда се овде слажемо, добро је.

И још сам нешто забораваио да кажем:

Монаси манастира у Платини су (чудно је кад ја то кажем) дивни.

Јако су нас лепо угостили и некако су јако питоми и безазлени. Прави монаси: ћутљиви, повучени и скромни. Јако сиромашни. И нисам чуо да се петљају у ствари које их нико не пита.

Добар део њих тамо је још из времена када је о. Серафим био жив: тако да му и ту морам одати једно признање - да је имао добру монашку заједницу и да је оставио иза себе неке добре монахе и људе.

Zanimljivo, ostavio je zdravu monasku zajednicu (sto je tacno, naravno, upoznao sam o. Damaskina licno), dok Aleksandar bez imalo stida kaze da je on raskolnik i jeretik...

I posle se cudi sto su ga svi napali ovde...

[Лазар Нешић]

Па добро ја се у начелу слажем и морам да признам да колико ја знам,а мало знам,о.Серафима никада нисам ни покушао да сматрам за неког теолошког ауторитета...Сам о.Серафим је имао превелику љубав према светим оцима и само на њих се и позивао,много их читао и преводио на енглески...Е сад,његовим животом ми се чини да је имао ту тенденцију ка опитном богословљу,што се огледа у непрестаном богослужбеном ритму који су имали у манастиру Платина,начину живота...А и бивајући да је обраћеник у Православље,онда се и може говорити о можда мало јачем жару који би га из ове наше перспективе окарактерисао као неофита.Мада,како рече митрополит Амфилохије,о.Серафим је био удостојен највећег дара којег,по Светим Оцима,човјек може бити удостојен на земљи: дара разлоковања духова.

Лепо си ово написао и добро си запазио.

Наравно, ја верујем митрополиту Амфилохију и не сумњам у истинитост његових речи.

Zanimljivo, ostavio je zdravu monasku zajednicu (sto je tacno, naravno, upoznao sam o. Damaskina licno), dok Aleksandar bez imalo stida kaze da je on raskolnik i jeretik...

Јесте, манастир за пример, чак и нашим српским.

Александар је, чини ми се, мало претерао у те две ствари: за раскол треба много много више и отец Серафим то није био.

За јерес исто: оца Серафима Црква свакако (бар за сада) не препознаје као таквог, а мислим да неће имати разлога икада.

Да мало грубо кажем, али не и злонамерно: отац Серафим се је мало превише "ложио" на неке ствари и мало превише ревновао. То је све. За Америку и њено православље је то, како ствари стоје, било неизбежно.