Биљана-ЖРУ дневник

[Биљана]

Нека Твој сјај одагна нашу таму
и нека у срцима људским отопи лед,
нека дођу помоћ и спасење.
Дан Твог доласка, долази.

Да се спусти Твоја света воља на нас
и ријека милости твоје 
да угаси спржена поља 
гдје су моје кости пале у јаму смрти.

Нека крв Твојих рана које крваре у име свих,
Ти спаситељу душа и моју душу, 
гдје је пепео и прах, 
претвори у плодну башту.

Последњег дана живота на земљи
и у први дан Светог Васкрсења,
нека се поново роди душа моја
убијена гријехом.

Нека буде дух мој, тежи од свих упоришта,
преображен силом пречистом.
Благослови Господе сада и увијек
све ствари у свијету прослављеног.

 

[**Sarah]

I slike i reči na ovom dnevniku odišu toplinom.

 

Biljana srećan rođendan tebi i tvom sinu! 

[keka]

Sanjam li...

Sve i da hoću ..ne mogu ... toliko jako su ostali pečati na duši ..raširim ruke ,

prazninom dodirujem čežnju , drhtavim prstima , šaram oblik siluete, koja mi beži u prostor zalutale nade ..da li toliko čeznem za nečim , što nikad neće biti moje ili sanjam ovaj trenutak ??

[Биљана]

Divine voices! 

[keka]

U svakom dobru postoji zlo, u svakom zlu ima neceg dobrog...

Ne trazim savrsenstvo, nisam savrsena. Ma ne trazim nista.... U sustini imam sve... Samo sam malo pogubljena... I znam sta mi fali, znam sta mi nedostaje, ali isto tako znam da na neke stvari ne mogu da uticem... Ne mogu da ih promenim... I iz tog razloga ostajem pri tome da sam srecna... Srecna sta god da mi se desi... Srecna sta god da odlucim... Ne zelim da iznosim nikakve cinjenice, niti neke situacije vezane za znacenje reci sreca ili nesreca...Niti sta je to sto me je navelo da pisem ovo bas ovde i na ovaj nacin... 

Zelim samo da ispisem da JE UVEK SVE BAS ONAKO KAKO TREBA DA BUDE... I iz svake moje tuge ili patnje izadjem jaca i hrabrija, nekako imuna na slicne teske situacije. I u potpunosti sada razumem i ono SHVATICES KAD "ODRASTES"... I cudno je to sto zbog mog optimistickog pogleda na svet ispadnem ponekad i pesimista... Valjda zato sto znam da kad sve krene naopako mora da prestane, i zato sto znam da posle kise naidje sunce i da je tu uvek nesto sto ce da pokrene u pravom trenutku. Sa druge strane, prokleto se uplasim kad je sve lepo... Uplasim se jer znam da ce opet neka jos jaca bura da naidje... Postanem imuna na teske slicne situacije, ali uvek naidju posle jos gore, teze... I onda kad pomislim da ne mogu da se izborim, da ne mogu da se pokrenem, nesto me podigne na noge... 
Ta lepota zivljenja, mogucnost slobodnog odlucivanja, mogucnost pravljenja gresaka ili mogucnost donosenja pravih odluka...

 

 http://www.domain.com/picture.gif

[Биљана]

Христосе, у име Твојих светих рана, 

умилостиви Оца свих свемира, 

да разбије таму туге моје,

заборављам дужност своју, мој одвратни гријех. 

 

Допусти да мој чин казне, 

по вољи Свемогући омекша,

нека црв мене не оштри од тада,

нека наш шкргут зуба престане.

 

И да ради суза у нашим очима

ишчезне тама и ужас на далеко

и све пропадне, у мучењу нас, 

као огањ казни тако исцрпљен!   (Г.Н. 95/2)

 

[Биљана]

Бити срећан и подијелити то са неким, предивно, али бити тужан и имати некога да то подијелиш...........непроцјењиво! 

[Биљана]

"Мртвоме земља није тешка, ни ствараоцу његово усамљивање. Па опет, некад, када реанимацију не очекујеш, догоди се продор светлости, дугиних луча, кроз окна твојих смежураних дупљи. Зајебе се неко, па ти донесе цвеће на гроб када ниси очекивао, па дајући ти своје лице, чуди се још зашто не остајеш равнодушан, него устајеш да пружиш руку коју си дотад крвљу заливао. А данас моју безименост баш нешто жуља отуђење оних који се наводно дижу против безосећајне анонимности. Јер боли ме време, тишти ме трулеж, све оно што сам детињасто мислио да мене никада неће задесити. А ето, умро сам, а да нисам ни приметио. И мислећи да имам односе, ухватио сам се за етар, јер никога немам. Тада сам схватио да људи које пројектујем у глави нису баш тако реални како сам мислио спрам оних које сам некад речима додиривао. Остаје ми нека слатка туга, намрштена сета, нека притајена радост која користи последњу волтажу сопства, да док у потпуности не прегорим, засветлим себи и другима задржавши последњи поглед на блиц који траје као да је вечно."

[Биљана]

"...Човек, дакле, може принудно да буде изолован од других људи и гурнут, против своје воље, у усамљеност, али може и самог себе да изолује због празне сујете, повређеног самољубља и ускраћених умишљених права. Ако је тешко и претешко исправљати ту све анонимнију апстракцију која се зове друштво, и још горе - ту опасну захукталост која се зове савремена цивилизација, онда смо сигурно у бољем положају када треба да исправљамо сами себе. Отуд добро долази Јунгово писмо једној његовој познаници, која се жалила на усамљеност: „Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Ништа нас не изолује више од моћи и престижа. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

 

 

https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-frc1/282718_340951246014452_828734458_n.jpg

[Биљана]

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ

..Отићи ћу. Остаће само птице
певајући;
остаће врт, са зеленим гранама,
и белим бунаром.

И у свако подне,
небо ће бити плаво и благо,
и звониће, звониће,
као што сад звоне,
звона са звоника.

Умреће они који су ме волели,
село ће бити ново,
и у куту врта, креченог и цветног,
дух мој, чамиће сетан...

Отићи ћу
и бићу сам, без огњишта,
без зелених грана,
без белог бунара,
без неба плавог и благог...

Остаће само птице, певајући.


Х.Р.Хименес

 

https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.net/hphotos-ak-frc3/968855_408463079263268_1381065591_n.jpg

[Биљана]

Емили Дикинсон - ДА ДОЛАЗИШ МИ ТИ У ЈЕСЕН

Да долазиш ми ти у јесен
Одмахнула бих лето руком
Уз полуосмех, полупрезир,
Као што се то чини с мухом.

Да знам за годину ћеш доћи,
Сваки би месец клупко био,
У својој смотано фијоци,
Да чека док се буде збио.

Ако те само столећа прече,
Ја бих их помоћу прстију
Бројала све док ми прсти
Не отпадну у Тасманију.

Да знам, кад овај живот прође
Да твој и мој ће живот бити,
Збацила бих га као кору,
Да вечност могу окусити.

Но сад, кад ми се дужина крила
Времена нејасно указује,
То подбада ме, ко утварна пчела
Што жаоку не исказује.

 

[keka]

"Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,

dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.

Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.

I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.

A imao sam uvek na dlanu nešto novo.

Kakva magičnost materijala!

Kakva čudesna linija!

Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!"

NN.

[Биљана]

О Господи, щедры Твои даренья. 
Ты - жизни свет, души успокоенье, 
Во имя нас страдал Ты и скорбел, 
Идя путем Своим неизреченным, 
Спасая нас, Ты муки претерпел 
Пред тем, как вознестись в иной предел 
И слиться с Духом наисовершенным.

Г.Н. 82/1

 

[Биљана]

Нема на свијету сигурнијег и топлијег мјеста од оног којег смо ми сами створили око себе! Те кукуљице у које смо се завили и са којима смо срасли просто рефлектују све оно што ми јесмо! У њима се одигравају највеће драме нашег живота! У њима се налази све од оног момента докле год сежу наша сјећања! Међутим, ријетки су они који се усуде закорачити изван тог свог и по себи креираног свијета! Али не треба на то строго гледати, можда се плаше! Можда се једног дана и одваже на такав корак, а можда заувијек остану у тим својом кукуљицама из само њима знаним разлозима! 

А нове спознаје су лијепе, колико год да су непознате и недовољно истражене! Па зато се и зову нове! Лијепо је направити искорак из свега до тада само нама познатог! Лијеп је осјећај када удахнеш пуним плућима! Лијеп је осјећај када након дугог сна отвориш очи и примијетиш да је свијет око тебе исти, али другим, свјетлијим бојама обојен! У том моменту просто осјетиш Бога!   Осјетиш сву Његову љубав у себи и у свом срцу! И видиш Га! Видиш Га како се осмјехује и како ти шири руке! Одједном, сва питања која си до тада постављао, добијају своје одговоре! Све је кристално јасно и све је у савршеном реду! Нема никаквог страха, нити икаквих ограничења, све се брише..........само остаје осјећај присутности и љубави Божије који је људским и земаљским ријечником несагледив и неописив. 

Воли нас Бог! Без обзира да ли смо затворени у своје кукуљице или смо се одважили да изађемо из њих, али нас свакако позива на то да се отворимо, да "прогледамо", да иступимо једни пред друге и пред Њега, да начинимо тај корак.......због нас самих, због тог осјећаја који јесте Божански! А мало нам треба за тај корак.......... само љубав! 

 

 

И да, Бог је уистину велики! 

[Биљана]

 

 

Истраживати дубине своје душе, оне њене најтамније дијелове, увијек значи да ћете нешто ново открити......што је добро! Тако човјек упознаје себе. Само је питање, како се носити са тиме шта откријете!!?