Miroslav Lazanski

[Sudija]

ово више није исто друштво,НАТО је променио Албанце на Космету…

 

Da!

[grigorije22]

Србија купује од Руса мигове, С-350 и хеликоптере

28. август 2013. | Мирослав Лазански / Политика

 

Мирослав Лазански

 

Отварајући 11. Међународну изложбу авиона „Макс 2013” на подмосковском аеродрому „Жуковски”, премијер Русије Дмитриј Медведев нагласио је да се та манифестација не одржава у овом граду баш случајно, већ да се у „Жуковском” ствара руски национални центар авио-градње где ће бити све што је потребно за разраду перспективних модела летелица, од пројектовања до првих модела нових авиона.

Међутим, руски председник Владимир Путин није се појавио на отварању авио-изложбе иако је то чинио претходних година. Наводно, незадовољан је брзином развоја руске авио-индустрије.

Упркос томе, руска цивилна авио-индустрија очекује да се на „Максу 2013” потпишу уговори о почетку производње цивилних авиона „суперџет 100” и „МС-21”, при чему велике уговоре очекује и компанија „Иљушин”.

Руска компанија „Ростехнологија” и канадска фирма „Бомбардир” потписаће уговор о производњи у Русији путничког авиона за домаћи саобраћај на средњим линијама, док је домаћа компанија „Радиоелектронске технологије” представила на овој изложби два нова руска технолошка достигнућа: нове пилотске кациге, које пилотима омогућавају савршено опажање циља дању и ноћу и у свим метео-условима, као и нови радар за хеликоптере „ми-28Н” помоћу којег пилот претражује терен изнад којег лети.

Осим школског авиона „ласта 95”, који је представљен уз сву могућу рекламу и око којег је од јуче доста посматрача, Србију на „Максу 2013” представља и војна делегација са командантом ваздухопловства и ПВО генералом Ранком Живаком на челу. Делегација ће водити разговоре са домаћинима, генералима руског ратног ваздухопловства, као и са представницима фирме „МиГ”.

Србија жели да купи шест авиона „миг 29М2”, то јест „миг 35”, а Москва у ту сврху нуди врло занимљив кредит. Српска војска је заинтересована и за куповину два руска радара, као и два најновија хеликоптера „ми-171А2”.

Осим тога, желимо да купимо и руски ПВО систем С-350, што је варијанта између система С-300 и С-400. Систем С-350 је специфичан, јер има могућност да користи и ракете за гађање ближих циљева, тако да се не троши скупа ракета за гађање на великим даљинама ради погађања циљева који су на средњим даљинама.

На „Максу 2013” ће, иначе, први пут скупно летети три руска авиона пете генерације Т-50, а посебан интерес влада и за програм наступа вишенаменског борбеног авиона „миг 35Д”, као и за ловац „су-30СМ”. Руске акрогрупе „Руски витезови” на авионима „су-27”, група „Стрижи” на апаратима „миг 29”, „Соколови Русије” на „су-27” и група „Беркути” на хеликоптерима „ми-28Н”, најављују спектакуларне програме. Ту је и кинеска акрогрупа „Први август” на авионима четврте генерације „Ј-10”.

Од руских авиона летеће и ловци и ловци-бомбардери „су-25СМ”, „су-30М2”, „су-35С”, „миг 29СМТ”, бомбардери „ту-160”, „ту-95МС”, школско-борбени „јак-130”, борбени хеликоптери „ми-26” и „ка-52” и нови транспортни авион „ил-76МД-90А”. Један дан биће посебно посвећен хеликоптерима, очекује се премијера хеликоптера „ми-171А2”, као и представљање бизнис хеликоптера ССЈ-100.

На овогодишњем „Максу” присутно је више од хиљаду излагача међу којима је 277 страних из 43 државе. Ове године биће приказано 165 руских летелица и 21 инострана. „Макс 2013” очекује и одличне финансијске резултате, будући да је прошле године потписано уговора у вредности око десет милијарди долара.

Што се тиче посетилаца, прошле године је сајам авијације обишло више од 500.000 људи, а ове године цене улазница су од 12 до 17 евра. За безбедност манифестације брине се око 3.000 полицајаца.

 

http://www.vaseljenska.com/misljenja/srbija-kupuje-od-rusa-migove-s-350-i-helikoptere/

[grigorije22]

Напад на Сирију тест за руско оружје

30. август 2013. | Мирослав Лазански / Политика

 

Мирослав Лазански (Фото: Видовдан)

Русија је послала ракетну крстарицу „Москва” и још један брод пут обала Сирије због евентуалне евакуације свог особља из сиријске луке Тартус. Француска шаље најновију противавионску ракетну фрегату „Шевалије Пол” такође у то подручје, амерички нуклеарни носач авиона „Нимиц” остаје у Индијском океану, а нуклеарни носач „Хари Труман” у Арабијском мору.

Четири америчка ратна брода са крстарећим пројектилима су у водама Средоземља, Британци довлаче ратну авијацију у своје базе на Кипру, а председник Сирије Башар ел Асад у обраћању својим генералима каже: „Сирија ће победити.”

Дакле, све је спремно за још један блискоисточни рат. Ко је употребио прастари бојни отров сарин и зашто је употребио баш тај отров када је могао да користи много модерније бојне отрове, који не остављају ама баш никакве трагове, то сада и више није важно. Запад је одлучио да удари по Асадовој Сирији, УН су ту неми посматрач, а Русија је у врло деликатној позицији.

Москва има уговор о помоћи Сирији, који, истина, не предвиђа да Русија по потреби улази у рат због Сирије, али уколико САД и савезници „истамбурају” сиријску армију у неколико дана без већих губитака на својој страни, то ће, свакако, бити дипломатски, политички и војни шамар за Русију. Наиме, Русија је опремала и модернизовала сиријску војску током протеклих година, па сада остаје да видимо резултат.

У Москви се војни званичници засад чувају било каквих процена о могућностима Асадових снага да се супротставе ракетно-ваздушним ударима САД, Велике Британије и Француске. Уместо њих, јављају се неки пензионисани совјетски генерали са прилично великим очекивањима да би сиријска војска могла да пружи врло снажан отпор снагама нападача.

То је стара совјетска школа гледања на проблем, а чињеница је да су израелски борбени авиони у прошлости улазили у ваздушни простор Сирије и изводили акције када год су хтели. Како ће се сиријска армија бранити зависи, пре свега, од масовности и трајања удара западних снага. То хоће ли се ићи на симболичан удар на Сирију у трајању до два-три дана или ће то бити радикалан напад на све политичке и војне циљеве у Сирији да би се омогућило опозицији да преузме власт, јесте опет последица политичке одлуке Вашингтона.

Уколико дође до ограниченог ваздушног удара, тек да се Запад мало „опере” пред својом јавношћу због досадашње пасивности, Асад би могао и да остане уздржан у свом војном одговору, али би цех платила наоружана опозиција на коју би се сручила сва одмазда Асадових снага. Дакле, ако дође до „програмираног” и договореног напада Запада на Сирију у тачно одређеном времену трајања и са тачно одређеним интензитетом, а није немогуће да су се о томе већ договорили Москва и Вашингтон, сви из ове ситуације могу да изађу релативно неповређени: Барак Обама би показао чврстину, Асад би остао на власти, Владимир Путин би сачувао образ, а јавност Запада би видела да је нешто урађено, а да се при том рат није проширио на друге земље.

Телефонски разговор Путина с иранским председником Хасаном Роханијем, током ког су наводно оба председника нагласила да су против употребе хемијског оружја, али и против војног удара на Сирију, указује на то да Москва можда признаје да је употребе хемијског оружја ипак било. Са чије стране, то је друга прича.

Проблем је ако удар на Сирију буде радикалан и ако Асад одлучи да одговори нападом на циљеве на Кипру, у Израелу и у Турској. У првих неколико сати рата, САД и Велика Британија могу да на Сирију пошаљу до 200 крстарећих ракета „томахавк” и укупно до 350 борбених авиона, рачунајући на два америчка носача авиона, америчке ваздушне базе на острву Дијего Гарсија, у Саудијској Арабији, Кувајту, Јордану и на британску базу на Кипру. Ту су и две базе НАТО-а у Турској.

Чиме и како се тој западној сили може одупрети сиријска војска? Пре свега, маневром и маскирањем. Сиријска армија је већ напустила позиције око аеродрома у Дамаску и све стационарне објекте. Снаге ПВО Сирије броје укупно 60.000 припадника, што није мало, али је питање стање морала тих људи после две године грађанског рата и њихова обученост.

Сирија располаже са 25 ракетних бригада противваздушне одбране, од чега је 11 бригада са ракетама С-65 „волга” и С-125 „печора 2М”, односно модернизована „нева”. Ту је и 11 самоходних бригада са пројектилима „квадрат”, односно модернизованим ракетама „куб” и са новим пројектилима „бук М-23”. За све те системе у складиштима и на борбеним позицијама постоји око 800 ракета.

Три су бригаде са ракетама кратког домета „оса-акм”, постоје и два дивизиона са по две батерије система С-200В3. У јединицама војске Сирије је и око 4000 ракета кратког домета „стрела 2М”, као и 36, могуће и 50 система противваздушне одбране „панцир” с укупно 700 ракета само за тај систем.

Неки извори овде у Москви тврде да је Русија испоручила Сирији два дивизиона система са ПВО ракетама С-300ПМУ-2, али службене потврде за то нема. Дакле, Сирија има ПВО искључиво совјетске и руске производње, али није познато како је модернизован систем „куб” у „квадрат”, нити у чему је све модификација система „печора 2М”. Ипак, било је довољно времена да Руси обуче сиријске посаде на свим тим системима.

С обзиром на све то, ово ће бити тест руског оружја. Сирија, заправо, има само два модерна ПВО система: „бук” и „панцир”. Та два система могла би да буду проблем за нападаче, посебно „панцир”, наравно, и С-300ПМУ-2 ако је уопште у Сирији. Са ракетама „стрела 2М” Сиријци могу да обарају само крстареће ракете.

Чиме Сирија може офанзивно да узврати? Ако ратни бродови западних нападача приђу обалама Сирије испод 300 километара, могу бити циљ за сиријске, то јест руске противбродске ракете „јахонт” из система „бастион”. Наравно, неће ни прилазити. Сиријски „мигови 29” у верзији коју има Дамаск јесу застарели, но Руси кажу да су зато сиријски авиони „су-24МК” модернизовани и да са ракетама Х-31 могу да гађају британске базе на Кипру.

Дамаск може да употреби и своје ракете „скад Б” које гађају мете и даље од 350 километара, чиме су британске базе на Кипру у домету. Не знамо ни шта је све од ракетног оружја у протеклом периоду Техеран испоручио Дамаску. Ни шта ће урадити либански терористички Хезболах са својим ракетама. Хоће ли Сирија одговорити нападом на циљеве у Израелу? Зависи колико је жестоко нападну.  

 

 http://www.vaseljenska.com/misljenja/napad-na-siriju-test-za-rusko-oruzje/

[grigorije22]

Мирослав Лазански Николај Иванович и Сирија

Када једном неопрезно паднете са степеника, тешко се на њега враћате

Зрикавог Кољку упознао сам пре скоро тридесет година поред казанске железничке станице у Москви. Зрикавом Кољки је са очима све у реду, заправо, не зна се због чега је Николај Иванович својевремено добио тај надимак, који је срастао са својим власником толико да се и овај тешко сећа свог правог имена. Али зато ми је неколико пута испричао своју биографију, наравно уз гутљаје вотке. Кољка је рођени Московљанин, имао је стан и жену, из глупости се потукао и осуђен је. Затим су догађаји кренули по хиљаду пута поновљеном сценарију.

Николај Иванович је за шест месеци изгубио дозволу боравка у Москви, две године касније жена му се преудала и, када је Николај Иванович изашао из затвора, није имао ни куће ни кућишта. И при томе је „раније осуђиван“. Упутили су га у Калињинску област да тамо живи и поштено ради. Отишао је. Тамошњи реонски инспектор једва да му је и погледао документа: „Не надај се, нећемо ти дати дозволу боравка. Имамо и превише својих разбојника.“ Николај Иванович је у себи рекао да је од сада човек другог, па и трећег реда. Пробао је још неколико пута да негде пусти корење. Сваки пут се сударао с истим неразрешивим проблемом: стан.

Мучио се тако Николај Иванович извесно време док није схватио: неће се вратити на онај степеник са којег је својевремено неопрезно пао, судбина је таква, не може да живи као сви нормални људи. Тако се претворио у зрикавог Кољку. Три дана је седео са шеширом за просјаке поред казанске железничке станице, три дана је пио.

Сетио сам се Николаја Ивановича док сам ових дана шетао Москвом. Нема више просјака, Москва је данас сређена, умивена, блештава ноћу као Лас Вегас, препуна кафића и луксузних ресторана. Нигде папирића ни пластичне кесе на улици, метро савршено чист и тачан, паркови неговани, тргови милиметарски поплочани. У Тверској улици бутици свих светских модних кућа, истина цене су астрономске, али су и плате у Москви солидне: учитељица има 1000 евра, шофери по 1500 евра, чланови надзорних одбора банака имају плате неколико пута веће и од плате Владимира Путина. Додуше и станови су јако скупи.

На улицама је млади свет обучен по последњој моди, у метроу и млади и стари зуре у своје „ајфоне”, „ајпеде”, у мобилне телефоне, тек понеко чита књигу. Улицама Москве јуре најлуксузнији аутомобили: „бентли“, „ферари“, „ламборгини“, џипови свих светских марки. Никољска улица, Стари и Нови Арбат живе 24 сата, преко пута зидина Кремља најмодернија робна кућа са француским парфемима у излозима, преко пута старе зграде КГБ на Тргу Феликса Ђержинског, чија се фасада сада обнавља, нови је суперлукусузни хотел.

Гледам сву архитектонску раскош позлаћених купола данашње Москве, тај свет богатства и сјаја, капитализма на руски начин и сетих се Николаја Ивановича. Је ли његова судбина, заправо, судбина државе? Када једном неопрезно паднете са степеника, тешко се на њега враћате. Односно данашња Русија и некадашњи Совјетски Савез?

Некадашњи је СССР уочи четвртог арапско-израелског рата 1973. године испоручио Египту и Сирији тада најновије ракетне ПВО системе „куб“, односно СА-6, те обучио арапске посаде за руковање тим средствима. У прва три дана тог рата Египћани и Сиријци оборили су ракетама више од 100 израелских борбених авиона. За Американце и Израелце то је био шок. Када су у противнападу војници генерала Аријела Шарона успели да пређу на другу страну Суецког канала, напипавши слаби спој између египатске 2. и 3. армије и када су израелски тенкови стигли тачно на 101 километар од Каира, Москва је упутила јасан ултиматум и Израелу и САД: ако се израелски тенкови моментално не зауставе, Совјетски Савез ће послати у помоћ Египту и Сирији пет својих најелитнијих ваздушнодесантних дивизија.

И израелски су тенкови стали. Има индиција да су делови совјетске 103. гардијске ваздушнодесантне дивизије тада већ били стигли на аеродром Батајница. Јер, Тито је тада отишао у Москву на позив Леонида Брежњева на хитан састанак свих шефова комунистичких партија и држава поводом тог рата. Није ми то причао Николај Иванович, знам то поуздано из других извора. Али би Кољка данас вероватно рекао: „Била су то друга времена.“ Времена када Москва није била инфериорна, када те 1973. године није била војно понижена употребом совјетског оружја у арапско-израелском рату. Леонид Брежњев, ма колико био тада стар, није дозволио потпуни тријумф америчке моћи на неколико стотина километара од својих граница. Али тај исти Леонид Брежњев послао је мог познаника Кољку у затвор.

Не знам како ће Владимир Владимирович Путин објаснити евентуални крах сиријске ПВО у судару с америчким ракетама и авионима? Да ли је напустио свог сиријског савезника и јефтино продао руске интересе на Блиском истоку или је на време наоружао Сиријце?

Мирослав Лазански

објављено: 07.09.2013.

 

 http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Nikolaj-Ivanovic-i-Sirija.sr.html?fb_action_ids=10201067911878204&fb_action_types=og.recommends&fb_source=other_multiline&action_object_map={%2210201067911878204%22%3A657272154284078}&action_type_map={%2210201067911878204%22%3A%22og.recommends%22}&action_ref_map=[]

[grigorije22]

Дипломатски тријумф Русије

12. септембар 2013. | Мирослав Лазански / Политика

 

1

Мирослав Лазански

Логика рата замењена је логиком политичког решења, а све се одиграло за само неколико сати. Најпре је амерички државни секретар Џон Кери „необавезно” изјавио „да Сирија може да избегне амерички напад уколико своје хемијско оружје стави под међународни надзор“, али да он мисли да такав сценарио „није изгледан”.

Стејт департмент је одмах пожурио да ублажи Керијеву изјаву објашњењем да је реч о „реторичком аргументу”. Но, било је касно, јер је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров мајсторски искористио набачену лоптицу. И поентирао.

Москва је одмах најавила да ће убедити Дамаск да прихвати међународну контролу сиријског хемијског арсенала, касније и његово уништавање, па сиријском министру спољних послова Валиду Муалему, који је био у посети Москви, није преостало ништа друго него да прихвати руски предлог.

Можда је Кери тако, свесно или несвесно, помогао Бараку Обами да коначно заслужи Нобелову награду за мир, али је помогао и Москви, односно Дамаску.

Ратни удар САД против Сирије одгођен је на неодређено време, истина није и сасвим искључен, али је Русија успела да до бомбардовања њеног савезника сада не дође иако је датум напада практично већ био утврђен.

То је била и још је изнуђена политика Москве, која се темељи на двострукој стратегији: дипломатски напори и иницијативе уз истовремено јачање руске војне присутности у источном Медитерану.

Ако се погледа састав руских ратних бродова који су недавно прошли кроз Дарданеле, осим ракетних ударних пловних јединица пут обала Сирије отишли су и велики десантни бродови класе „ропуша” и „алигатор”, као и шпијунски бродови.

Изненађујуће је велико присуство руских десантних бродова близу Сирије. Могуће је да су превозили руске маринце ради евентуалне заштите евакуације руске базе у Тартусу, или евакуације руских држављана у Сирији.

Могуће је и да су допремили неке нове ракетне системе ПВО за сиријску војску, рецимо С-300 ПМУ2, или С-2500, или С-400, јер руске војне бродове Турци не могу да заустављају у Босфору.

Како је руски председник Владимир Путин најавио да ће Русија војно помоћи Сирији ако је Америка буде бомбардовала, онда покрет руске ратне морнарице ка обалама Сирије треба гледати управо у том контексту. За сада је Владимир Владимирович одржао реч. Овакав развој догађаја Москва може да прогласи као своју победу.

Наравно, треба бити поштен и признати да иницијативе Русије и пристајања Сирије да стави свој хемијски борбени потенцијал под међународну контролу не би ни било да није постојала претња америчког бомбардовања. Има ту неких сличности са великом кубанском ракетном кризом пре 50 година: Хрушчов је пристао да повуче совјетске ракете са Кубе, Кенеди се, додуше тајно, обавезао да неће рушити режим Фидела Кастра и да ће САД повући своје ракете из Турске. Но, у случају кубанске кризе оружје су повлачили Совјети и Американци, сада треба да га повуку Американци и Сиријци. А Башар ел Асад да остане у Дамаску, а Руси у луци Тартус. И у томе лежи успех Москве.

Остаје оперативни део „посла”. Асад треба да убеди своје генерале да хемијско оружје мора под међународну контролу, а после и на уништење. То неће бити лако, јер сиријски војни врх своје хемијско оружје сматра „оружјем судњег дана”, јединим фактором одвраћања од израелског напада у неком могућем рату. Сиријски генерали хемијско оружје сматрају контратежом израелској атомској бомби. Хемијско оружје се сматра атомском бомбом сиромашних држава.

Биће доста натезања око контроле и стављања под међународни надзор сиријских складишта хемијског оружја, питање је хоће ли Американци затражити да инспекторе УН подрже и „војне снаге за имплементацију”. То је била „инспекцијска клопка“ за Садама Хусеина” 2002. и знамо како се завршило.

Што се тиче каснијег уништавања сиријског хемијског оружја, најједноставнији начин је потопити све ракете и бомбе пуњене бојним отровима у море. Тако су својевремено урадили и Руси и Американци, нешто бојних отрова спаљивали су на полигонима уз велике еколошке последице, док су већи део бацили у море. Тихи океан је препун бомби и ракета пуњених америчким и руским бојним отровима.

Било какво сиријско одбијање контроле њених хемијских арсенала могло би у САД бити протумачено и као разлог за тренутну војну интервенцију, овог пута и без одлуке Конгреса, наравно и без одлуке УН. Под једним условом: да Москва није Дамаску већ испоручила најсавременије ПВО системе.

 

 http://www.vaseljenska.com/misljenja/diplomatski-trijumf-rusije/

[grigorije22]

[grigorije22]

LAZANSKI: Smešne su tvrdnje da Amerikanci nemaju špijunsku bazu u Srbiji Objavljeno: 07/11/2013

 

Vojno-politički analitičar Miroslav Lazanski ocenio je danas da američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) i Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) nisu mogle instalirati svoju špijunsku opremu u Ambasadi SAD u Sarajevu, niti bilo gde u regionu, bez prećutne saglasnoti tamošnjih kontraobaveštajnih službi i samih država.

Lazanski je rekao da SAD nisu same u svom “špijunskom poslu” i da sve rade u koordinaciji sa “zemljom domaćinom”.

“Mislim da su oni to manje više znali, da su domaće službe, kontraobaveštajne i obaveštajne u Sarajevu znale za ove aktivnosti i sa njima to obavili”, istakao je Lazanski.

On je pri tom naglasio da Amerikanci nikom ne veruju, ni najbližim saveznicima, te da oni špijuniraju “apsolutno sve”.

Komentarišući navode britanskog dnevnika “Indipendent” da na prostoru Srbije nema špijunskih baza CIA i NSA, Lazanski je rekao da je njegov jedini odgovor na tu tvrdnju “veliki smijeh” i dodao da “SAD možda i nemaju potrebu da špijuniraju Srbiju, jer im Srbi jednostavno `sve i sami kažu”.

Lazanski smatra da nema nekog posebnog razloga što je britanski dnevnik baš sada “lansirao” informacije o postojanju špijunskih baza u Sarajevu, Zagrebu, Prištini i Tirani, te naglasio da je lično nekoliko dana pre “Indipendenta” u beogradskoj “Politici” objavio fotografiju špijunske instalacije na Ambasadi SAD u Madridu.

“Sve se tu manje više znalo. Ništa tu novo nije. Otprilike da nije (Edvard) Snouden to izneo u javnost i da nije bruka pukla, ne bi bilo ničega, ali pošto je to ovaj izneo u javnost – sada je to veoma teško sakriti”, zaključio je Lazanski.

http://www.intermagazin.rs/lazanski-smesne-su-tvrdnje-da-amerikanci-nemaju-spijunsku-bazu-u-srbiji/

 

 

[grigorije22]

Мирослав Лазански: После 12 година реформи ми смо једна деморалисана и осиромашена земља

После 12 година реформи ми смо једна деморалисана и осиромашена земља

Србија, земља у којој је држава одувек имала неограничену моћ, сада се нашла практично без државе. У парламенту нас уважени народни представници упозоравају да би на некој следећој фудбалској утакмици могло бити „много крви”. Је ли ми то плаћамо уважене народне посланике да на спортским приредбама не би било „много крви и паравојних хулиганских група”, или их плаћамо да академски индиректно констатују да се закони у овој земљи не поштују, да је правосуђе немоћно, да је Уставни суд вредан сажаљења, да они који су овако „правно перфектном” реформом правосуђа нанели свима нама милионску штету, а нико да их због те работе позове на одговорност?

Радници месецима не примају плате, па блокирају пруге и путеве, све резултат демократских реформи у последњих 12 година, реформи које су Србију оставиле и без државе и без привреде. Социјалне последице су катастрофалне, већи део становништва живи на ивици сиромаштва, људи све више губе наду, припадници образоване средње класе више не знају како да преживе. Криза је дубоко захватила све слојеве друштва у Србији, владу и њену политику, морал, спорт и културу, политички систем у целини.

После 12 година реформи ми смо једна деморалисана и осиромашена земља у којој лопови који су је опљачкали још уживају и слободу и уважавање. А понеки се на мала врата враћају и у систем власти.

Српским друштвом завладала је апатија, медији су мање више таблоидизовани, школство је на ивици пропасти, омладина је незаинтересована за политику и ако се овај тренд настави Србија ће се сврстати у ред земаља „четвртог света”. Владајуће странке, у жељи за што већим рејтингом, примају у своје редове демоне прошлости, политичаре-превртаче, „птице грабљивице”. То је стари историјски хендикеп Србије, тако је краљ Александар после 1918. примио у редове краљевске војске многе официре бивше аустроугарске војске и сви су редом 1941. године издали Југославију.

Увек када се у Србији мења држава, када на овај или онај начин треба да буде успостављена, из политичког подземља се, управо попут птица грабљивица, уздижу демони прошлости, поборници чистог етатизма, наклоњени деспотизму и тоталној бирократији. Они тврде да је њихов модел једини који су грађани Србије одувек желели и разумели.

Политика која је за себе тврдила да је отелотворење демократије изазвала је у међувремену и велико непријатељство према тој истој демократији. Јер, 12 протеклих година били су катастрофалан експеримент у животу Србије, сецирање наших живота „на живо”, стотине опљачканих предузећа и стотине покрадених милиона евра, радници избачени на улице. И још нико од крупних риба за то није правоснажно осуђен?

Наравно, могу овде да наведем и друге тенденције и идеје које данас постоје у Србији, али да будем искрен, грађани Србије не препознају идеју која би могла сада да их масовно и привуче. Јер, прави проблем лежи у нечем другом: стручњаци за односе с јавношћу и агенти агитпропа не могу данас у Србији да наметну националну идеју која би ујединила све грађане Србије, од Војводине до Санџака.

Национални идентитет, патриотизам и култура производ су историјског развоја на чије формирање утичу различите струје, како спољашње тако и унутрашње. Клептократски режими нису били у стању да окупе народ и управљају земљом, у међувремену су потрошили и српску историју. Патриотизам је добио пежоративан третман, национални идентитет се утопио на путу ка ЕУ.

Дакле, постоје ли данас у Србији уопште снаге које су у стању да креирају нов и здрав политички систем? Има ли таквих људи у бази, у провинцији, у предузећима, на факултетима, међу интелигенцијом? Одговор на ово питање могу да дају само способни кадрови којих има, али који су остали без „горива”, без мотивације, без наде, без рационалних и јасних програма. Јер, сведоци су, као и сви ми, метеорског напретка искључиво страначких кадрова. Истински демократски политички систем мора да се ослања на бројне друштвене, културне, политичке, па и опозиционе институције, на моћне синдикате, политичке партије…

Само такви фактори дају легитимитет једном систему, ма колико га критиковали. Потребна је и доза политичке културе, грађанин треба да верује систему, да они који бирају и они који су изабрани деле исто мишљење, да се залажу за иста начела и исте идеале. А не да политичари једно причају и обећавају пре избора, а после на све то забораве и заступају потпуно другачије ставове.

Можда је све ово помало идеализовано дефинисање одредница политичког система, али је теоретски свакако исправно и указује на дубину српске кризе. Историја се у Србији стално понавља, ова земља на својим плећима стално носи исти, стари терет, иако он поприма нове облике. Уништава нас исцрпљеност, немоћ да се одупремо унутрашњим слабостима. Реформска држава претворила се у паразита, зависимо од стране помоћи. Признали смо да смо поражени и срушили смо се под сопственом тежином. Као да смо промашили век.

(Политика)

[grigorije22]

Мирослав Лазански: Хоћемо руско оружје и српске официре у НАТО школама

Руски министар одбране Сергеј Шојгу стари је пријатељ Србије. Заједно с Ивицом Дачићем, заслужан је за отварање руског центра за ванредне ситуације на аеродрому у Нишу, центра око којег се код нас пре неколико година дигла бука, јер „ето, Руси праве тајну војну базу у Нишу“. Тајна војна база на међународном аеродрому, који је скоро у центру града? Но, добро, та је ствар у међувремену постала јасна и сумњичавим атлантистима, јер су руски хеликоптери и авиони са нишког аеродрома гасили пожаре широм Србије, Црне Горе и БиХ. У то време Сергеј Шојгу није био министар одбране већ министар за ванредне ситуације.

Сада је у Србију дошао као министар одбране, као први руски министар одбране који посећује Београд после 14 година. Неколико дана пре посете Шојгу је изјавио „да су главни противници Русије данас међународни тероризам и НАТО“. Наша је влада пре извесног времена усвојила Акциони план за спровођење индивидуалног програма сарадње са НАТО-ом у оквиру Партнерства за мир. Но, ми смо војно неутрална земља.

Министар одбране Русије је у Београду изјавио „да се у протеклих 15, а могу рећи и 20 година ниво војнотехничке сарадње смањио до драстичног, могу да кажем до непристојног нивоа, и да је најбоље да односе у области војне индустрије уредимо у најкраћем року“. Шојгу је ту највероватније мислио на проблем наших модификација и модернизације руских ракетних ПВО система „куб“ и „нева“ и противоклопних ракета „маљутка“, што смо све урадили не питајући о томе руску страну. Сада се они позивају на заштиту интелектуалне својине, и то ретроактивно, а ми бисмо да се то евентуално односи само на будућност. Руси страхују да ће наше компаније модернизоване споменуте ракетне системе продавати и на трећим тржиштима, и питају се где је ту њихов интерес.

Потписаним стратешким споразумом о сарадњи у области одбране земље направљен је први корак ка превазилажењу тих проблема, створен је простор за нову и квалитетну сарадњу на подручју школовања војних кадрова. Некада је СФР Југославија водила паметну и уравнотежену политику школовања официра на војним академијама како на Западу тако и у Совјетском Савезу. У последњих 14 година ми официре, када их шаљемо у иностранство на школовање, шаљемо претежно у земље НАТО-а. Када причамо приче о обуци наше војске причамо о стандардима НАТО-а, који су „најбољи у свету“. Интересује ме ко је то оверио да су то „најбољи стандарди у свету“? У ком су то рату и против ког то противника ти стандарди и проверени? Јер, рат је једини реалан тест способности неке војске, па и квалитета њених стандарда. Синтагме српског војног новоговора, типа „евалуација“ до нивоа постављања неког војног кампа, праћење конвоја, или раздвајање насилних демонстраната, посао је за армије банана државица.

Руска страна добро зна ко је у нашем политичком и војном естаблишменту заговорник новоговора, „евалуације“ и осталих будалаштина, па отуда и неке оцене министра Шојгуа.

Да, председник Србије Томислав Николић одликовао је министра одбране Русије Орденом српске заставе првог степена, рекавши при томе и „да су наша оружја увек дејствовала заједно, али да се нада да у свету више неће дејствовати ни једно оружје“. Како је овај други део изјаве председник Николић дао да га не би дежурни критичари одмах напали за први део изјаве, који је уосталом историјски сасвим тачан, то значи да ће нови „мигови-35” за јединице наше борбене авијације ипак стићи следеће године.

(Политика)

[grigorije22]

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Немци су као нација починили највише злочина у два светска рата, а сада другима држе лекције!

Get a button!

БЕОГРАД-Обележавање 100 година од почетка Првог светског рата покушава се искористити за ревизију историје и додатне притиске на Србе, због чега би на време требало направити стратегију за супротстављање таквим трендовима, упозорио је војнополитички коментатор Мирослав Лазански.

-У неким центрима моћи у западној Европи, као и у Сарајеву, спрема се једна врста прославе која би, истовремено, била и једна врста ревизије узрока почетка Првог светског рата, где би се кривица покушала приписати Србима, рекао је Лазански вечерас на Палама на предавању о теми “Војнополитичка ситуација у Републици Српској и осврт на Први светски рат”.

Он је навео да је интересантно да Србија, као држава, није учинила ништа на научном и државном нивоу да покуша да лоцира покушаје ревизије разлога почетка Првог светског рата, док Република Српска ипак спрема предавања, округле столове и покушава да такве трендове “сасече у корену”.

-Покушаји ревизије историје не долазе са нивоа држава, али је врло индикативно да долазе из неких западноевропских земаља. Неке западне земље након Првог светског рата покушале су да направе неку врсту помирења, а сада узрок за овај рат, који је био највећа кланица народа у Европи, припише Србима, рекао је Лазански.

Истичући да онај ко контролише историју контролише садашњост и будућност, Лазански је оценио да је сада потребно направити све да се и будућим нараштајима који расту на просторима бивше Југославије, посебно у БиХ, та историја представи онаквом каква заиста јесте и представни оно што је научна истина.

-Треба организовати што више округлих столова, емисија, публикација или неку врсту `беле књиге` на српском и на енглеском језику. Видећемо из којих центара моћи ће то све ићи и у ком правцу, додао је Лазански.

Он је подсетио да су Немци након Другог светског рата као нација која је починила највише злочина у оба светска рата носили “крст на себи”, али су успешно кроз разбијање Југославије то “гурнули под тепих” и сада другима држе лекције.

Овај војнополитички коментатор каже да су немачки планови за поход на Балкан направљени шест месеци пре Сарајевског атентата. Лазански наводи и да су, када је реч о Првом светском рату, све архиве отворене, и британске и америчке и руске, те да се зна шта се тада дешавало.

-Можда овоме и не би требало давати велику димензију, али треба радити систематски, не да се Србија и Република Српска правдају, јер немају зашто да се правдају, већ да се не дозволи ревизија историје, истакао је Лазански.

Коментаришући војнополитичку ситуацију на простору БиХ, Лазански је оценио да је она помало комична, а као најрационалнији навео предлог председника Републике Српске Милорада Додика, који је рекао да цели простор БиХ треба демилитаризовати.

-У БиХ постоји војска која по својој структури личи на бившу ЈНА, а знамо ко је против ње устао на просторима БиХ. Питање је због чега постоји та војска. Да ли само због мировних мисија, као што је Авганистан, а коју плаћају сви грађани БиХ, запитао је Лазански.

Лазански додаје да се може поставити питање какве везе то има са безбедношћу у БиХ и оцијенио да тим мисијама БиХ само може “навући додатних невоља”.

Он је упозорио и на оне који се враћају са сиријских ратишта као џихад ратници и упитао шта ће од искуства, индоктринације, планова и акција донети у БиХ.

-Бела Ал каида је најопасније противник и САД и Европе, а могућа је само на територији БиХ зато што се расно физички не може разликовати ко је припадник `беле` Ал каиде, а ко долази из арапске земље, навео је Лазански.

Позивајући се на изјаву сиријског амбасадора у Србији, Лазански је рекао да на сиријском ратишту има неколико хиљада џихад ратника са подручја БиХ, Санџака, Косова, Македоније.

Он је упозорио да ће њиховим повратком доћи до великих проблема на овим просторима, те да се њихов одлазак не може контролисати.

-Надам се да ће америчке и британске обавештајне службе, које су у БиХ јако присутне, јер је ова земља у том смислу `избушена`, водити рачуна шта им се може десити од тих ратника, закључио је Лазански.

Вечерашње предавање организовала је Студентска организација Филозофског факултета на Палама.

(Независне новине)

http://www.pravda.rs/2013/11/28/miroslav-lazanski-nemci-su-kao-nacija-pocinili-najvise-zlocina-u-dva-svetska-rata-a-sada-drugima-drze-lekcije/#.UpdnE8x5Ngs.facebook

[Golub]

"Србија била победник и у Првом и у Другом светском рату. То је један од извора мржње према Србији коју смо осетили и осећамо крајем 20, и почетком 21. века. Да илуструјемо то следећом епизодом. Француски генерал Пјер-Мари Галоа пише да је 1976. и 1977. често путовао у Немачку на позив министра одбране Јозефа Штрауса. За време разматрања југословенских проблема између осталог, у уском кругу европских колега, Немци су уверавали да после Титове смрти Југославија мора да буде територијално подељена. Интересантни су узрoци због којих је Немачка томе тежила. Према речима министра одбране, то је жеља Немачке да се освети Србима који су два пута, 1914-1918. и 1939-1945. стали на страну савезника против њих..., што је допринело томе да је Немачка изгубила у Другом светском рату. Генерал Галоа је убеђен да је то Немачка увукла САД у авантуру са кажњавањем Југославије, мада су САД имале за то и своје разлоге".

[grigorije22]

[grigorije22]

MIROSLAV LAZANSKI: NATO je poput Trećeg rajha, a Ukrajina mu je potrebna da nastavi opkoljavanje Rusije Objavljeno: 14/12/2013

 

Piše: Miroslav Lazanski

Nazovimo stvari pravim imenom, demonstracije u Kijevu samo su nastavak višegodišnje bitke za Ukrajinu između SAD i Rusije i zapravo su nastavak politike pokušaja opkoljavanja Rusije i stvaranja sanitarnog kordona oko nje. Niko ne može da me ubedi kako je političarima iz EU i SAD stalo do boljeg života naroda u Ukrajini, do ljudskih prava i demokratije i da zato po svaku cenu zovu Kijev da potpiše sporazum s EU.

Ako je altruizam ideja vodilja u ponašanju EU i SAD prema Ukrajini, zašto EU ne ponudi i Rusiji isti takav sporazum? Da i ruski narod živi bolje. Ili, zašto NATO u svom pohodu na istok ne ponudi članstvo u savezu i Rusiji? Može li mi neko objasniti zašto NATO i posle završetka hladnog rata i propasti Varšavskog ugovora i Sovjetskog Saveza nikada nije ponudio Rusiji članstvo u NATO-u? Pa da zajedno sa Rusijom u NATO uđe i Srbija.

Ali ne, to se Moskvi ne nudi, jer Rusija je krajnji cilj i meta širenja NATO-a na istok. S druge strane, koliko je to demokratski da nekoga, pod pretnjom sankcija, praktično na silu zovete u svoj klub, koji je eto oličenje demokratije i ravnopravnosti? Koliko to liči na ponašanje Trećeg rajha oko pristupanja drugih država Trojnom paktu?

I zašto i danas, u eri borbe protiv svetskog terorizma, 80 odsto vojnih vežbi NATO-a godišnje predstavljaju manevri oklopno-mehanizovanih snaga i desantne operacije mornaričke pešadije i padobranaca? Protiv koga vežbaju te snage? Protiv talibana? ’Ajte molim vas, ako su nekadašnje NATO vežbe tipa „Rifordžer“ premeštene sa obala Holandije, Belgije i Francuske na obale baltičkih država onda se zna za koga se spremaju te jedinice.

Ili, šta ćemo sada s američkim protivraketnim štitom u Rumuniji, kada je s Iranom postignut dogovor oko atomskog programa Teherana. Pošto su Vašington i Brisel godinama tvrdili da je taj protivraketni štit namenjen odbrani od iranskih raketa sa nuklearnim bojevim glavama, dok je Moskva od prvog časa upozoravala da je reč o delu ofanzivnog raketnog potencijala SAD blizu ruskih granica. Hoće li SAD sada odustati od baze u Rumuniji sa antiraketnim štitom?

Naravno da neće, biće samo zanimljivo kako će siroti Rumuni pravdati i sebi i drugima protiv koga je sada taj štit na njihovoj teritoriji. Protiv Irana više nije, Severna Koreja je daleko, Sirija ima svojih briga, biće ipak da je sada aktuelno Pridnjestrovlje. To je deo Moldavije gde je većinsko stanovništvo rusko, ima tu i ruske vojske, a Bukurešt očito želi da priključi Moldaviju Rumuniji. Umesto velike Srbije imaćemo uskoro veliku Rumuniju. Ako, tako i treba, oni su naši prijatelji i još nisu priznali Kosovo.

Svako ko nije priznao Kosovo automatski je naš prijatelj, onaj ko je priznao Kosovo automatski nam nije prijatelj. Osim ako nema puno para, ili ako je velika ili srednja sila, za nas su sada skoro svi srednje sile, o velikim da i ne govorim, ili ako je bivša jugo-republika. Pa nećemo se valjda inatiti sa bivšom braćom.

Dakle, Ukrajina je za EU samo jedno novo veliko tržište i mogućnost da se još više, NATO, geografski priđe Moskvi. U Ukrajini je na delu vrlo ozbiljan geopolitički sukob Rusije i SAD. Ukrajinu je u važno geostrateško pitanje pretvorila ne Moskva, već Amerika, koja odbija da prekine sa hladnoratovskom politikom opkoljavanja Rusije nastojeći da za sebe pridobije sve bivše sovjetske republike.

Pišući u „Gardijanu“ u jesen 2004. novinar Džonatan Stil je taksativno naveo ko je sve učestvovao u naporima da Janukovič izgubi a Juščenko dobije izbore: Američka nacionalna fondacija za demokratiju, USAID, „Fridom haus“, Karnegi fondacija, Institut za otvoreno društvo Džordža Sorosa, zapadne ambasade u Kijevu… Džon Laflend takođe je u „Gardijanu“ u jesen 2004. objavio članak o dvostrukim standardima zapadnih medija kada je u pitanju Ukrajina.

Nezavisna i prozapadna Ukrajina ima odlučujući uticaj na geopolitičko slabljenje Rusije. Zapad taj adut i koristi. Pobedu „narandžaste revolucije“ 2004. godine Putin je doživeo kao lično poniženje, jer je Kremlj morao da popusti i prizna naknadnu pobedu Juščenka. Zapad, opet, Janukoviča smatra proruskim političarem, ali u Moskvi ni Janukoviču ne veruju previše, jer on Rusiju više ne gleda kao saveznika već sve tretira strogo pragmatično. Ljudi u pozadini Janukoviča, oligarsi iz istočne Ukrajine, rukovode se samo ekonomskim interesima, po sistemu ko da više.

Rusija i Ukrajina sarađivaće i dalje bez obzira na koju će se stranu okrenuti Kijev. Bliskost interesa to jednostavno nameće, oko 40 odsto ruskog gasa za Evropu ide preko Ukrajine, zajedno prave avione Tu-334, posao je vrlo isplativ. Ukrajini danas nije najvažnija nekakva integracija sa Rusijom, već samopotvrđivanje kao nove države, koja nikada do sada nije postojala u ovim granicama. I to je samopotvrđivanje na osnovu razlikovanja od Rusije, pa čak i suprotstavljanja njoj. Rusi i Ukrajinci, to su vam Srbi i Hrvati. Samo što Rusija ima Putina, a Ukrajina ga nema…

(Politika)

 

 

 

[grigorije22]

MIROSLAV LAZANSKI: Crna Gora je bahato i neprijateljski odgovorila Rusiji i tako joj lupila pravi šamar Objavljeno: 25/12/2013

 

Piše: Miroslav Lazanski

Godinama sam verovao da su tri stvari kod Crnogoraca praktično nepromenjive: crnogorsko čojstvo, junaštvo i gostoljubivost, ljubav koju gaje prema Rusiji, i u to da su sa Japanom još uvek u ratnom stanju. Za ovo treće, kada sam o tome 1994. u Tokiju upitao načelnika Generalštaba japanskih odbrambenih snaga, generala Tecuu Nišimota, samo me je nemo pogledao i počeo da se smeje, dakle u ovo treće sada nešto manje verujem. Doduše, i crnogorski istoričari sada se dosta trude da negiraju bilo kakvu pomisao da je Crna Gora kao saveznik Rusije 1904. godine objavila rat Japanu. Kažu, bilo je dobrovoljaca iz Crne Gore koji su se u tom rusko-japanskom ratu borili na strani Rusije, spominju se i pojedinci kao dr Ante Gvozdenović, koji je bio u štabu ruskog generala Kuropatkina, pa Jovan Lipovac, koji je komandovao crnogorskim odredom u tom ratu, pa Aleksandar Saičić… Ruski car je u to vreme tvrdio „da je Crna Gora istinski i jedini prijatelj Rusije”. Ljubav je bila obostrana, Rusija je finansijski pomagala Crnu Goru, obnavljala škole i crkve u Crnoj Gori, slala čak i odeću za dvor na Cetinju, slala žito za narod u Crnoj Gori, crnogorski kralj je bio i pukovnik ruske armije.

Godine su prolazile, mnogo je Crnogoraca zaglavilo na Golom otoku zbog Staljina, procentualno možda čak i najviše, mnogo je Crnogoraca bilo na dužnostima političkih komesara u JNA. Zarađivalo se na remontu sovjetskih ratnih brodova u „Arsenalu” u Tivtu, dolazile su sovjetske podmornice, razarači, sve po propisima što se tiče pogona i naoružanja. Jugoslavija je vodila računa da posle svakog sovjetskog ratnog broda u naše luke uplovi američki ratni brod i obrnuto.

Sada, posle tačno 110 godina i rata sa Japanom, Crna Gora je lupila pravi šamar zahvalnosti Rusiji. Naime, Rusija je bila zainteresovana da njeni ratni brodovi pristaju u Baru i Kotoru, što je službena Podgorica odmah okarakterisala kao ruski zahtev za otvaranje pomorskih baza. Da bi na putu ka članstvu u NATO-u dobili dodatne poene, u Ministarstvu odbrane Crne Gore nisu hteli ni da razgovaraju o tome sa Rusima. Ambasada Rusije u Podgorici je objasnila da nije tražena vojna baza već pravo tzv. humanitarnog pristajanja, odnosno pravo da kupe gorivo, vodu i hranu, borave u luci najviše 72 sata. Iz Ministarstva odbrane Crne Gore je ruskoj ambasadi u Podgorici rečeno „da ih ne zanima ta priča”. Ima li nekoga u tom ministarstvu ko poznaje pomorsko pravo, pravo „neškodljivog uplovljenja u strane teritorijalne vode i luke”?

Ruski ratni brodovi već godinama pristaju u luke Grčke, Kipra i Malte, kupuju gorivo, vodu i hranu. Sve uredno plaćaju, zadržavaju se tačno onoliko koliko tzv. humanitarno uplovljenje dozvoljava i niko od toga ne pravi pitanje. Ovakav bahat, skoro neprijateljski odgovor Crne Gore Rusiji izvan je tradicionalne gostoljubivosti crnogorskog naroda. Zar treba biti veći katolik od pape? Da li su crnogorski glavari svesni da onog časa kada se približe ulasku u NATO njihova upotrebna vrednost prestaje.

(Politika)

 

 

 

[Justina]

"Србија била победник и у Првом и у Другом светском рату. То је један од извора мржње према Србији коју смо осетили и осећамо крајем 20, и почетком 21. века. Да илуструјемо то следећом епизодом. Француски генерал Пјер-Мари Галоа пише да је 1976. и 1977. често путовао у Немачку на позив министра одбране Јозефа Штрауса. За време разматрања југословенских проблема између осталог, у уском кругу европских колега, Немци су уверавали да после Титове смрти Југославија мора да буде територијално подељена. Интересантни су узрoци због којих је Немачка томе тежила. Према речима министра одбране, то је жеља Немачке да се освети Србима који су два пута, 1914-1918. и 1939-1945. стали на страну савезника против њих..., што је допринело томе да је Немачка изгубила у Другом светском рату. Генерал Галоа је убеђен да је то Немачка увукла САД у авантуру са кажњавањем Југославије, мада су САД имале за то и своје разлоге".

 

 

Posto je u Nemackoj od 1969 - 1982 kancelar bio Vili Brant ( kasnije Helmut Scmit), a oni su socijalisti,

tesko da je neko kao Straus ( demohrascinan iz male bavarske partije) mogao da bude ministar odbrane

pa tako Lazanskii kao i obicno lupeta, ali publike uvek ima, pa sto da ne. Moze mu se.

Straus je bio ministar odbrane 1956 godine do 1962.

I od kud Lazanski moze da zna sta i o cemu dva ministra razgovaraju? Bas je ovaj Francuz pravio

konferencije za stampu i pricao o cemu su razgovarali) ?

Mrzi me da guglam, verovatno ovaj Francuz nikada i nije postojao