Miroslav Lazanski

[grigorije22]

                            Српска ракета „алас“ могла би да буде конкурентна у свету                        

                                    

                        

18. фебруар 2013. | Бета

Мирослав Лазански

Београд – Мирослав Лазански, војно-политички коментатор, изјавио је

данас да би ракета „алас“, која ће се по споразуму са Уједињеним

Арапским Емиратима производити у Србији, могла да буде конкурентна на

светском тржишту.

Лазански је оценио да је, међутим, мало вероватно да ће та ракета

бити уведена у наоружање Војске Србије, која са буџетом за одбрану од

550 милиона евра може само да подмири текуће обавезе, а о набавци нових

система нема ни говора.

Према речима Лазанског, наменска индустрија Србије располаже

капацитетима за производњу нове ракете, коју развија приватна компанија

„ЕдеПро“ уз спонзорство Југимпорт-СДПР, а да Емирати имају потребан

новац.

Лазански је навео и да ракетни систем „алас“ представља „прву српску

микро-крстарећу ракету“ чије се вођење на циљ остварује преко оптичког

кабла, а ракета се може програмирати да лети по унапред задатој

трајекторији, са претходно дефинисаним контролним тачкама, уз могућност

укључивања главе за самонавођење ради откривања потенцијалних циљева.

Лазански је рекао да фабрике наменске индустрије у Србији, попут

земунског „Телеоптика“ или ваљевског „Крушика“, располажу капацитетима

потребним за производњу тог ракетног система, али да је проблем у

финансијама.

На питање зашто су Емирати заинтересовани за сарадњу са Србијом у

области наоружања и војне опреме, Лазански је одговорио да њихов интерес

лежи у неопходности развијања сопствене војне индустрије.

- Они немају бесконачне резерве нафте. Западне земље им продају

најмодерније авионе и другу војну опрему али не и саму технологију

производње. Зато Емиратима одговара овакав аранжман са Србијом, која и

даље располаже знањем за производњу сложених борбених система – рекао је

Лазански.

[DYNABLASTER]

opet promasaj, iako navodno gadja direktno u metu, dok god ljudi budu pravili ubistveno oruzije nema nista od pameti a da ne pricamo o svesti...

 

tolko je napredovala tehnologija, da oruzije ustvari treba da bude orudje, al dobro ko je budala nek se roka

[grigorije22]

Мирослав Лазански: Да бисмо опстали морамо освојити опет несврстане

   

       

 
Србија је дала веома квалитетну
понуду Анголи и због тога је успела да се пробије на њено веома
захтевно тржиште, каже војно политички коментатор Мирослав Лазански.
Војна индустрија вуче остале сегменте привреде, па ће тако у Анголи,
поред наменских, бити запослене и многе српске цивилне компаније,
истакао је Лазански.
 
Војно политички коментатор Мирослав
Лазањски рекао је, гостујући у Јутарњем дневнику РТС-а, да је Србија
дала Анголи врло квалитетну понуду, чиме је успела да се пробије на то
тржиште.

Из гостовања Мирослава Лазанског у Дневнику РТС-а.

Према његовим речима, продати Анголи производњу неких борбених
система, договорити изградњу нове војне болнице која ће бити копија ВМА
је велики успех.

“Ангола је врло размажено и високо
захтевно тржиште, пошто земља добија велики новац од извоза нафте.
Уопште није лако ући на то тржиште и успех првог потпредседника Владе
Александра Вучића је јако добра ствар”, истакао је Лазански.

Како је истакао Лазански, то ће уједно
бити и одлична референца војног санитета, јер ће тамо осим градње
болнице наши лекари помагати у обуци кадрова.

Говорећи о упошљавању српске привреде,
Лазански је рекао да војна иднустрија, као и у већини земаља, вуче
остале сегменте индустрије, па ће тако у Анголи, поред наменских, бити
запослене и многе цивилне компаније у Србији.

О поптисивању споразума о развоју
ракетног система са Абу Дабијем и критика на његов рачун, Лазански
истиче да критике нису основане и да у Србији има технолошког
потенцијала да се такав ракетни систем заиста и прозведе.

“Продати нешто Уједињеним Арапским
Емиратима, који од војне индустрије могу да купе све најсавременије на
овом свету је такође велики успех”, каже Лазански.

Он наводи и да је веома битна ствар што и УАЕ и Ангола желе од Србије, поред готовог производа, да купе и технологију.

“И Емирати и Ангола на светском тржишту
могу да купе шта хоће, али нико да им испоручи технологију, а они желе
технологију да би се осамосталили”, закључио је Лазански.

(РТС)

[grigorije22]

Американац у Београду

При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде

Таман када сам помислио како ће нова америчка екселенција у Београду, амбасадор Мајкл Кирби, више волети Србију него његови претходници, барем се тако чинило претходних месеци, кад оно екселенција наставља истим утабаним путем. Каже да „Вашингтон не жели нову Републику Српску на Косову, јер се тај модел није показао као добро решење за развој БиХ”. Ако основано претпоставимо да је љубав Американаца према некој држави, или нацији, увек заснована на конкретном интересу, онда је председник Републике Српске Милорад Додик својевремено најбоље одговорио америчком амбасадору у БиХ на примедбу „како БиХ не функционише, а они Американци су у пројекат те државе уложили паре”.

„Екселенцијо, Република Српска је спремна да вам врати сваки уложени долар, ево такорећи сутра, само немојте више да нам намећете ваша решења”, рекао је Додик. Американац је био изненађен, згранут и без текста.

Дакле, хајде да и ми понудимо Вашингтону да му платимо зато што су нас бесправно и мимо свих међународних конвенција и правила бомбардовали 1999. године, да платимо све бомбе, ракете и осиромашени уранијум којим су нас засејали, да им платимо сав страх и душевни бол њихових пилота док смо их гађали, да платимо и душевни бол који екселенција вероватно има кад год прође улицом Кнеза Милоша поред остатака зграде Генералштаба и Министарства одбране. Јер, „Ђуро ће ти опростити што те је тукао”. Можемо ми то, како да не, па наши односи са Вашингтоном и Бриселом све више личе на прилично недоличан оријентални базар. Наиме, већ 12 година Србија живи између револуције и контрареволуције, између јасних циљева и нејасних перспектива, између притиска и заборава, између неспојивог очувања Косова, у овом или оном облику, и уласка у ЕУ.

И све то време шериф намеће ред и закон, санкционише оно што сматра да треба, оцењује резултате на плану демократије и људских права, похваљује и додељује дипломе и повластице ревносним ученицима, а да се нико од домаћина у овој Србији не упита каква смо ми то земља? Не због нас, већ због Америке и Американаца, јер њима, ако заиста волимо САД, треба помоћи. Ратничка политика, паганска етика, Америка све више личи на некадашњу римску империју, јер само је Рим у једном периоду историје био толико војно супериоран. После добијеног „хладног рата”, Америка влада светом без савезника, без институција, без правила, реагујући силом где хоће и кад хоће. То неосновано самопоуздање зове се „хибрис”, то је грчка реч, а значи отприлике прекорачење сваке мере, кад људи замисле да су моћни као богови, и не виде да управо зато и срљају у провалију.

Управо је на примеру Косова савремени Рим на реци Потомак прихватио своју империјалну судбину, заборавио сву моралну реторику, јер то као да сада није реално, али за разлику од Римљана, који су отворено прихватали своју империјалну судбину, Американци воле да верују, и да друге у то уверавају, да они немају империју. Заправо, Америка је унилатерална када хоће, или кад год може, као свака сила, а мултилатерална кад мора, опет као свака сила, јер то је само однос снага. При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде. САД сматрају да стабилност и америчке интересе на Косову могу да гарантују Тачи и Харадинај, а не српски политичари, како на Косову тако и у Београду. Америчка империја се на Косову определила за стабилност, као водећу идеју, а не за демократију, још мање за људска и национална права Срба. Америка је годинама подржавала и помагала најгоре војне режиме и диктатуре широм света, наравно, ако су обезбеђивали ред и бранили интересе Америке. Косово је само наставак те империјалне политике.

Косово је вековна агонија ривалских култура и нација, судар међусобно неспојивих историја заплетених у борби за примат на истом и уском географском простору. Косово је и судар митова чија се веродостојност периодично потхрањује и крвљу, а свако ново убиство на том простору чини историју која је до њега довела вероватнијом и тежом за превазилажење. Бескорисно је истицати да су све историје у великој мери митске, да су културе препуне логичких бесмислица и самообмана и да је план Приштине о хармоничном и идиличном Косову Албанаца и Срба неоснована фантазија. Бог зна да су се из класне и идеолошке солидарности у прошлом веку изродила ужасна зла. Да ли је неоспорно да ће руке националне и етничке солидарности данас бити чистије? Ако је истина да је комунистички визионарски интернационализам доживео слом, у којој мери се добронамерни либерални национализам показао успешним, рецимо, на просторима Балкана?

Шта би данас урадио Вудроу Вилсон, прави представник добронамерног либералног национализма, са бандама убица и пљачкаша на Косову? Јер, у Вилсоновом либералном национализму централно место заузимала је доктрина самоопредељења, односно идеја да потлачене нације имају право да збаце своје тлачитеље и да захтевају суверене државе на територији коју насељавају. На Балкану су све нације добиле то право осим Срба. Осим, ако америчка екселенција у Београду не мисли друкчије...

Мирослав Лазански

објављено: 09.03.2013. 

 

 http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Amerikanac-u-Beogradu.sr.html

[grigorije22]

Шта да питамо папу?

16. март 2013. | Мирослав Лазански / Политика

 

2

Мирослав Лазански (Фото: Видовдан)

Догма о „непогрешивости папе” и догма о „непогрешивости партије”, да ли је то и камен темељац данашњих политичких система?

Многи у Београду нису волели папу Пољака, ни папу Немца, многи неће волети ни папу Аргентинца. Посебно ако се присете да је Аргентина својевремено илегално продавала оружје Хрватској у време грађанског рата у тој бившој југорепублици. Заправо, у години Миланског едикта односи Српске православне цркве и Ватикана су коректни, али ништа више од тога. Православље је заштитник српског националног идентитета, па отуда питање шта се и данас замера Ватикану?

Као и Руси, који не заборављају да су Наполеон и Хитлер били католици, и да Католичка црква никада није екскомуницирала Хитлера, и Српска православна црква тражи од Ватикана да се јасно одреди према геноциду Срба у Другом светском рату, посебно према Јасеновцу. Хоће ли то учинити нови папа, може ли он у том смислу бити реформатор, је ли дошло време за сусрет Србије и папе? Или терен за такав сусрет још није довољно припремљен, наравно, не у техничком смислу. О чему би онда разговарали председник Николић и папа Фрањо Први? Протоколарни састанак руководилаца две државе, или размена мишљења о сличностима реформи у социјалној држави, какву желимо у Србији, и у католицизму. Јер, нови папа, посебно зато што долази из Јужне Америке, наставиће путем „социјалне доктрине” цркве која је, од владавине Лава Тринаестог, од 1878 до 1903, постала извор већине формулација трећег пута, пута између капитализма и социјализма. Чак је и папа Јован Павле Други, за којег је Михаил Горбачов рекао да је борбом против „вестернизације” света постао „највише лево оријентисани човек на планети”, дакле тај је папа 1993. изјавио да „комунистички систем има и своје добре стране: социјалну правду и бригу за сиромашне”.

Шта би ми дакле могли сада да питамо новог папу? Италијанска реч „adjornamento”, буквално обнова у духу времена, означава реформу католицизма започету још пре 50 година и суштински се односи на опстанак и обнову католичке цркве у условима савременог света. Заокрет с идеологије ванземаљских циљева ка потребама живота „овде и сада”. Утврђивање права и достојанства личности, сарадње и демократије уместо хијерархије и централизма, тенденција ка плурализму, отворености и дијалогу. Дакле, нека унутрашња аналогија између реформе католицизма и социјалне државе свакако постоји, у прошлости су се идеолози ортодоксног марксизма-лењинизма и католички фундаменталисти прилично потрудили да код људи створе представу о радикалној неспојивости марксизма и хришћанства, избацујући у први план не оно што зближава Христово и Марксово учење, већ оно што раздваја идеолошке и моралне системе марксизма и хришћанства, као и њихов поглед на свет. Покушаји да се међу њима пронађе нешто заједничко проглашавани су квадратуром круга. Наравно, без дезидеологизације марксизма и без демистификације хришћанства веома је тешко доћи до јачих додирних тачака, премда духу Христа исто тако мало одговара проповед: „Ако волите Господа, морате мрзети његове непријатеље”. Баш као и духу Маркса парола оних који себе сматрају марксистима: „Ко није с нама, тај је против нас”.

Католицизам је много старији од социјалне државе, хришћанска доктрина католицизма почива на вери, марксистичка концепција социјалне државе на науци. Ипак, и поред свих разлика у историји католицизма и социјализма, између њих постоји запањујућа сличност у узрочној условљености кризе, и идејне и организационе, какве смо сведоци данас. Догма о „непогрешивости папе” и догма о „непогрешивости партије”, да ли је то и камен темељац данашњих политичких система? Или извор њихове деградације, како кризе вере, тако и кризе социјалне државе, кризе монополских институција и њихових идеологија, кризе „непогрешивих” вођа и њиховог искључивог права да буду носиоци праведних идеја? При томе су реформатори само производ оног система којег желе да промене.

Да ли је сличност управо та безгранична вера у исправност изабраног пута ка Богу, или ка светлој и демократској будућности у ЕУ, стрпљива смерност у очекивању скорог доласка Христа, или уласка у ЕУ већ за живота већине данашњих становника Србије? Вера се стицала, или се стиче преко „христијанизације”, или „европеизације” народних маса свим средствима пропаганде узора привржености, стрпљења, хероизма, превладавања тешкоћа, лишавања и трпљења. Ипак, наметана вера би, ако се циљеви ускоро не остваре, могла да има супротан ефект: губљење поверења у проповеднике, духовност се може претворити у бездуховност и нихилизам, вера у неверништво, и што је најважније, човек губећи личну веру у брзи улазак у ЕУ, или у долазак Христа, у могућност трансценденталних циљева, губи уједно и подстицај да промени свој друштвени и лични живот, постаје индиферентан, а као такав и могућа жртва новопечених култова и идола. Последице тога су познате, и у хришћанству и у социјалној држави: морални нихилизам и губљење идентитета. Потврдаевропеизма српског плуралистичког друштва или компромис са стварношћу? Да о свему томе приупитамо и папу? 

http://www.vaseljenska.com/misljenja/sta-da-pitamo-papu/

 

[Sudija]

А како то да никада није био још неки војни аналитичар код нас осим Лазанског и, кад је он отишао у пензију, Дрецуна?

И како то да се ниједна њихова "анализа" не завршава никаквим конкретним закључком, већ само врте једне исте фразе у круг...

 

Bio je svojevremeno Dragan Džamić-90tih godina.

[grigorije22]

Уцена из Берлина

 

 

У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји

 

Цео дан смишљам којих би то седам услова Србија могла да постави Немачкој око почетка преговара за чланство Србије у ЕУ? Стоп ревизији историје из времена Другог светског рата, страдање Срба у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, бомбардовање Београда 6. априла 1941. разарање градова. Тешко, јер Немци ће рећи да је Вили Брант потписао са Титом споразум о помоћи од 800 милиона немачких марака као некој врсти ратних репарација, чиме Немци сматрају да је за њих та прича завршена.

За разлику од нас, за Израел та прича никада није завршена. И неће бити завршена. Шта онда друго као услов да поставимо Немцима да бисмо ми пристали на преговоре око нашег уласка у ЕУ? Да запретимо да ћемо прекинути дипломатске односе са Мађарском? Зашто побогу са њима? Зато што су пустили једног официра Азербејџанца који је на некаквом НАТО курсу у Будимпешти упуцао официра Јерменца. Мађари пустили Азербејџанца да оде кући, а Јерменија одмах прекинула дипломатске односе са Мађарском. Која је чланица и ЕУ и НАТО. Нечувено како ти Јерменци чувају достојанство своје државе. Но, како су они православци могли бисмо и ми да као упозорење прекинемо дипломатске односе са Мађарима. Не због Азербејџана већ онако, никад се не зна, због Војводине. Истина, Азербејџан има нафту, али Јермени имају спор са Турцима, па му то некако дође на исто. Углавном, Јерменија ме је фасцинирала, она је прва земља у свету која је прекинула дипломатске односе са неком чланицом ЕУ. Што ми нисмо учинили ни са Сенегалом, који је први у Африци признао независно Косово. Јер, ми имамо велике политичке и економске интересе у Сенегалу, а имамо и одличне односе са Турцима, за разлику од Јермена.

Да поставимо Немцима и питање око бомбардовања СР Југославије 1999. године, чиме је прекршено међународно право, али директно и немачки Устав. Ко ће платити штете из тог рата, сада када нема ни Бранта ни Тита? Да приупитамо Немце за трговину људским органима на Косову, није ваљда да БНД о томе ништа није знао, кад се зна да ОВК без БНД-а ништа није смела да уради.

Дакле, одушевио ме је извесни господин Андреас Шокенхоф, иначе из владајуће партије немачке канцеларке Ангеле Меркел. Наиме, господин Шокенхоф нам је у име и странке и канцеларке и Немачке уручио седам услова за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ. Као некада резолуција Информбироа. Наравно господин Шокенхоф није друг Стаљин, иако када гледам његову слику, наравно не Џугашвилија, усуђујем се да тврдим да је тих седам услова Србији страсно испоручио и у своје име. Ипак, захвалан сам господину Шокенхофу, човек је потврдио оно што сам на овим страницама написао још пре четири године: Србија неће ући у ЕУ све док изричито не призна независност Косова. Сада су ствари сасвим огољене, Србији чак нема ни преговора о чланству у ЕУ све док изричито не призна Косово. Ако неко у земљи Србији мисли да било какав писмени споразум између Београда и Приштине, у смислу онога што тражи господин Шокенхоф, неће бити изричито признање Косова онда вређа здрав разум просечног грађанина ове земље. Осим, ако Приштина не пристане да на таквом папиру Косово буде под фуснотом, под звездицом, под ознаком Месеца, или Јупитера. Па се питам, а зашто би Приштина на тако нешто пристала? 

Добили смо немачку уцену, то је директна политика диктата по принципу „узми или остави”. И то не први пут у историји од Немаца. Наравно да ЕУ и Немачка имају право да постављају услове за пријем сваком кандидату који жели у ЕУ, да утврде објективне критеријуме за чланство, али биће лоше ако се у јавности Србије створи утисак да Немачка представља и главну препреку нашем уласку у ЕУ. Биће лоше ако Србија стекне осећај да је због Косова сатерана у ћошак. Ако спознамо да смо тренутно изгубљени у гомили проблема са којима се суочава ЕУ, да смо само колатерална штета укупне европске игре. Односно, или ће Европа бити немачка, или ЕУ неће бити. Много рада, мало склада, лоша атмосфера.

Геополитика је на Балкану врло флексибилна дисциплина. У такву дисциплину ЕУ, па и Немачка требало би да инвестирају, јер то су инвестиције за будућност. Србији нису потребне лекције из моралне дипломатије ни двострука мерила међународних односа. Ако неко у Берлину жели мирно да спава, онда је питање како је то могуће ако Срби на Косову не могу мирно да спавају. Реалполитика само за једне, али не и за друге, шири опасне илузије. Србија нема економију одмазде која би могла да наведе „добре душе Запада” на размишљање, али ако буде сатерана у ћошак због Косова Србија може да изабере и потпуни стратегијски заокрет.

У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји. Ако неко мисли да је то данас у 2012. години немогуће, нека се сети 1948. године и Информбироа. У супротном, одрекнимо се Косова и завршимо ту причу једном заувек. Избор је само наш…

Мирослав Лазански

 

( Политика )

[grigorije22]

Лазански: РС не дозвољава да је уцењују иако није држава као Србија

27. март 2013. | Срна / Васељенска ТВ

 

Мирослав Лазански

 

Београд – Војни аналитичар Мирослав Лазански рекао је Срни да се најава Агима Чекуа о формирању „војске Косова“ може схватити и као притисак у светлу преговора у Бриселу и као наставак политике шиптарских терориста, али да та војска у неком заметку већ постоји. „Све што Чеку ради, не ради без сагласности Брисела и Вашингтона. Друго, косовска војска у неком заметку већ постоји, то су те косовске снаге безбедности које већ сада имају неке лаке оклопне аутомобиле, пешадијске формације, лако наоружање“, рекао је Лазански.

Он је напоменуо да „НАТО обучава косовске снаге“ и да је већина земаља чланица ове војне алијансе признала Косово које је за њих и Американце суверена држава, па сматрају да нема никаквих проблема да формирају и праву војску.

Лазански је оценио да „војска Косова“ може бити проглашена „и сада“ и да нелегалне шиптарске структуре ништа не спречава да званично то и учине, с обзиром на то да су могли да прогласе независност.

„Ко то може да их спречи, када смо ми у Београду толико попустљиви и све што они ураде, практично, аминујемо нашим ставом да ћемо све то дипломатски, мирно и правно решити“, упитао је Лазански.

Напоменувши да Београд у преговарачком процесу тражи да „за дуго времена косовске оружане формације неће улазити на север Косова“, Лазански је упитао шта то значи – да ли је то месец дана, шест месеци, годину дана или пет година и како то Београд уопште може да спријечи.

„То што ми у Брисел идемо толико снисходљиво са формулом ‘дајте нам бар нешто’ – то је потцењивање српског народа на северу Косова. Није српски народ на северу Косова ‘дајте нам бар нешто’. То су људи који су живели у једној држави барем 70 година и заслужују да матица Србија о њима поведе рачуна као што свака држава штити своје грађане“, истакао је Лазански.

Он је упитао зашто је Београд сам себи сузио маневарски простор и зашто се тежи уласку у ЕУ по сваку цену.

„Погледајте како паметно то ради председник /Републике Српске/ Милорад Додик. Рекао је ‘нећемо, народ ће на референдуму да одлучује и готово’. Је ли може неко Додику да испоручује такве захтеве и ултиматуме као што се испоручују Београду? Па, не може. А Република Српска није држава у смислу као Србија, мања је и нема своју војску и међународни суверенитет, а опет не дозвољава да је уцењују као што се Србија уцењује“, рекао је Лазански.

На питање зашто се Русија не умеша у бриселске преговоре, Лазански је одговорио да Београд званично уопште не позива Москву, него само „као званично има добре односе, а незванично трчи свако мало у Берлин“.

„Сад неко овде мисли да они тамо у Москви то не виде. Па нису они блесави, Москва јако добро и прецизно зна све што се догађа у Београду“, рекао је Срни Лазански, који је и војни коментатор београдског листа „Политика“.

Агим Чеку изјавио је да ће тзв. „косовске снаге безбедности“ постати „војска Косова“ и да се ради на научној студији чији је циљ да одреди потребе и могућности тих снага, за шта је потребно време. 

 

 http://www.vaseljenska.com/vesti/lazanski-rs-ne-dozvoljava-da-je-ucenjuju-iako-nije-drzava-kao-srbija/

[grigorije22]

Мирослав Лазански: Господо јесу ли вас Тачи и Ештонова превеслали!

 

(Политика)

 

Симболично, српско политичко друштво на примеру бриселских осам рунди разговора-преговора о Косову као да је постало адолесцентно

 

Србија и Северна Кореја као да имају нешто заједничко: док млађани лидер Ким Џонг Ун постепено подиже ратну атмосферу, која би уочи 15. априла могла да кулминира лансирањем једне или чак две ракете средњег домета пут Пацифика, дотле смо ми у Србији протеклих дана били у психози добровољног или наметнутог нам опсадног стања.

Прошао је дакле и овај уторак, нисмо потписали нешто чега за потпис, заправо, није ни било, нису нас бомбардовали нити су нам увели санкције, тролејбуси и даље возе, а пролеће је ипак стигло. Као што рече шеф делегације ЕУ у Београду господин Венсан Дежер, „уторак није био судњи дан, ЕУ и Србија не одустају од постизања решења, не постоји никакав ултиматум и целу ту хистеричну реторику треба оставити иза нас”.

Чак и Петер Бојер, из редова демохришћана ЦДУ–ЦСУ, иначе известилац немачког Бундестага за Србију и Црну Гору (изгледа да смо премали да би господин Бојер извештавао немачки парламент само о нама), каже „да то није био ултиматум, већ цајтнот, јер је реч о техничком процесу”. А ми ударисмо у кукњаву како смо добили ултиматум. Па још и то да за осам рунди разговора у Бриселу нисмо ништа написмено добили. Па шта сте, заправо, радили током тих осам рунди преговора-разговора-дијалога-монолога? Како то да се нико из нашег преговарачког тима није присетио да после првог састанка у Бриселу пришапне оној другој страни да своје предлоге-услове стави на папир? Ако нема папира на столу, у шта сте гледали? У баронесу Ештон?

Дипломатија, а посебно вођење оваквих преговора, не трпи аматеризам, па би требало приупитати и министра спољних послова господина Мркића о свему томе. Нико нормалан данас у свету не верује било чијим вербалним уверавањима и обећањима. Усмене гаранције брзо се заборављају, посебно ако је реч о Косову, и песимисти су око тога апсолутно у праву. Шта је све потписано око Косова, од Кумановског споразума до Резолуције УН 1244, а шта је од тога и реализовано на терену?

Господо, после осам рунди разговора сада признајете да су вас Тачи и Ештонова „превеслали“, јер ето нисте знали да ће све то, усмено понуђено, бити тако лоше за нас па сте зато и изненађени и разочарани. И после свега, сада слушам децидиране и самоуверене изјаве како ће свака следећа понуда-решење бити гора за нас од претходне. Невероватно, нисмо знали каква ће бити ова понуда, али са сигурношћу знамо да ће следећа бити још гора?

То ме наводи на охрабрујућу помисао да смо можда изненада активирали наше обавештајне центре у Европи, пошто смо после 5. октобра 2.000. године на неко време укинули шифре у нашим дипломатским представништвима. Јер, шта ће нам шифре, сви на Западу су нам пријатељи, а међу пријатељима логично и нема тајни. Све ми ово личи на збуњујућу топло-хладно игру наших вајних политичара, од вртоглавице до тахикардије, при чему нам је ЕУ очито преписала коњску терапију: после три хладна туша следи потапање у врелу воду. При чему је наш проблем у томе да код неких политичара на месту где треба да се налазе знање и уверење лежи само инстинкт за опстанак на власти.

Биће врло чупаво објашњавати јавности да у следећој рунди морамо потписати нешто што је још горе од претходног. Годинама су нас уверавали да Косово и улазак у ЕУ немају везе, да су то „два одвојена процеса“. Годинама су нас уверавали да када испоручимо Младића и Караџића у Хаг, нема више нових услова за Србију. Коме сада и како веровати? Ко нам гарантује да Санџак и Војводина неће бити нови услови? Ако смо безалтернативно за улазак у ЕУ, шта кошта неке из ЕУ да поставе и те услове.

Са друге стране, догађаји погодују кризи сваког централног ауторитета у Србији без обзира на то како се он звао. Фикција о непогрешивости политичара нестаје, све постаје предмет оспоравања и биће све теже владати Србијом. Некада је већина гласова била довољна да се обезбеди легитимитет једне владе. То у потпуности и више није случај, јер држава се више не дели на већину и на мањину, на два јасно идентификована пола пошто је политичка дебата данас потпуно распршена. Створене су интересне групе које преговарају, или се конфронтирају у оквиру и између политичких странака.

Могло се некада владати Србијом, руководити предузећем, управљати разредом, а да се за то није требало превише правдати. Сада се морају доказивати компетенције, способност да се промени ток догађаја. Легитиман ауторитет има само онај ко зна да преговара, да објасни, да дискутује, макар и у бескрај. Симболично, српско политичко друштво на примеру бриселских осам рунди разговора-преговора о Косову као да је постало адолесцентно

 

http://srbin.info/2013/04/miroslav-lazanski-gospodo-jesu-li-vas-taci-i-estonova-preveslali/

[grigorije22]

Miroslav Lazanski Ko je progutao žabu

Najlakše je spiskati i imovinu i istoriju, to svako može

Tog 19. decembra 2005. sedeo sam u malom pariskom lokalu blizu Vensanske šume i prelistavao „Figaro”. Članak Izabele Laser pod naslovom „Srbija se priprema za nezavisnost Kosova” odmah mi je privukao pažnju. No, pre nego što sam počeo da ga čitam pozvao sam kelnera da mi preporuči nešto za jelo. Ovaj mi je trijumfalno saopštio da je specijalitet restorana albanska žaba, da ih dobijaju iz Albanije, iz mesta Novosel pored Valone. U diskusiju, da pripomogne kelneru, uključio se i vlasnik restorana.

„Znate, albanska žaba je ovde kraljica, lovi se u jezerima i barama, dopremaju nam ih žive, deo će biti zamrznut, ali specijalitet je živa žaba. Na hladnom, žaba upadne u letargijsko stanje i ostaje živa dok se ne isporuči. Ima poseban ukus i najtraženija je na tržištu. Mi ih kupujemo od firme ’Vival’ direktno iz Albanije, vlasnici firme su četiri brata iz porodice Sakaj, zajedno s Anestom Bazanijem razvili su odličan posao.”

Zamolio sam za malo vremena da se odlučim hoću li pojesti albansku žabu, ili nešto drugo. U međuvremenu navalim na članak u „Figaru”. Uglavnom zapadni stavovi o neizbežnosti nezavisnosti Kosova, u stilu „što je duža neizvesnost to je bliža nezavisnost”. Jedan pasus Izabel Laser počinje konstatacijom: „Skupština Srbije je izglasala rezoluciju koja propisuje da će se svako rešenje za Kosovo ispitati na referendumu u Srbiji...”

„Hoćete li albansku žabu na pariski, ili na lionski način, ili više volite žablji omlet”, uporan je bio kelner. Počinjem da sumnjam da je ovo provokacija, ili da kelner možda radi za albansku obaveštajnu službu. Ipak, pitam kakva je albanska žaba na pariski, a kakva na lionski način, a šta je to žablji omlet.

„Na pariski način seku se samo bataci, a lionski je kada se ostavljaju celi ekstremiteti. Žablji omlet pravimo tako što celu žabu umočimo u razmućeno jaje.”

Nisam pojeo žabu, odlučio sam se za klasičan biftek. Sada, posle sedam godina vidim da su drugi ne samo pojeli, već progutali albansku žabu. Da li živu, da li na pariski, ili na lionski način, ili je to bio žablji omlet, ostaće za istoriju. Koju, uostalom, u Srbiji određuje karakter pojedinca i osećaj trenutne političke i svake druge moći, uz minimalističku spoljnu politiku koja je u stalnom i paničnom strahu za budućnost zemlje.

Narodi u istoriji, pa tako i srpski narod, imaju nešto kao ušteđevinu svojih predaka, svojevrstan istorijski kapital. Naravno, dođe nekada i vreme rasipanja. Ne znam je li to automatski dobro ili loše, ali znam da bi odgovorni morali da vode računa koliko mogu od svega toga i da troše. Kako sa parama, tako je i sa istorijom, odnosno sa državnim interesima. Koji su kod nas često kratkoročni, ako već nisu samo izborni. Najlakše je spiskati i imovinu i istoriju, to svako može. Najčudnije je što ova vrsta naivnosti nije tipična za srpski mentalitet, jer srpskog seljaka i srpskog trgovca, barem iz literature, kada su pare u pitanju, niko nije mogao da vuče za nos. A pare su dokazanih 8,3 milijarde tona mrkog uglja na Kosovu, pretpostavke su da ga ima još najmanje toliko i to su najveće rezerve u Evropi. U rudnicima Trepče eksploatisao se bakar, zalihe su toliko velike da su u Drugom svetskom ratu ovi rudnici bili pod direktnom kontrolom Vermahta. Postoje indicije o značajnim nalazištima zlata u Trepči i hroma na granici s Albanijom. Većinu rudnika na Kosovu osnovala je Srbija, samo od 1970. do 1999. Srbija je na Kosovu potrošila 15 milijardi evra za kombinate i infrastrukturu. Kosovo je jedna od najvećih akcija otimačine i otuđivanja u istoriji.

Da, reći će neki, ali to je realnost. Možda, ali je međunarodno pravo na Kosovu u sukobu sa tom realnošću. Bespogovornim prihvatanjem realnosti mi podrivamo međunarodno pravo na koje se onda, u pojedinim trenucima, ipak, pozivamo. Želim da se oslonim samo na zdrav razum i elementarnu pravnu logiku, pa kada mi kažemo da nismo priznali nezavisnost Kosova, a potpisujemo kako nećemo praviti smetnje putu Kosova ka EU, onda bih voleo da mi neko objasni da li u EU ulazi hotel „Grand” u Prištini, vinogradi kraj Đakovice, albanske žabe, ili država Kosovo? Ili mislimo da su oni u EU naivni, pa ako mi prvi uđemo možemo onda da blokiramo Kosovo?

Svašta je ovih dana moglo da se pročita i čuje u našim medijima. Od već otrcanih floskula „da treba da živimo kao sav normalan svet”, navodnih pretnji Prištine kako će, ako ne potpišemo to što smo prihvatili, vojno napasti Srbe na Kosovu, do stavova kako kosovske oružane snage neće bez konsultacija sa Kforom i lokalnim zajednicama ulaziti na sever Kosova. Po čemu mi to ne živimo „kao sav ostali svet”? Taj „ostali svet” izađe zbog Kosova na ulice Varšave i Praga da bi pružio podršku Srbiji. Samo zbog ćirilice je na trgu u Zagrebu bilo više od 50.000 ljudi. A mi hoćemo da sačuvamo Kosovo. Ispada da mi nismo kao sav ostali svet. Ako Srbija nema druge mehanizme da zaštiti svoje građane na severu Kosova osim pustih obećanja, onda mi ličimo na sporedne likove iz neke Brehtove drame: obavljamo zadatke koje su nam namenili moćniji, a sami smo praktično irelevantni...

Miroslav Lazanski

objavljeno: 27.04.2013.

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Ko-je-progutao-zabu.lt.html

[DYNABLASTER]

Zaboravio je da spomene najredji metal na svetu kojeg na Kosovu ima mnogo, a to je molibden, i jos pregrst izvora vode... al kao sto vec rekoh, to je amerima, pored geostrateske pozicije, od sekundarnog znacaja, na prvom mestu im je to sto masoni i magijasi naslednici vavilonskih aspida dobro znaju da je Kosovo sveta zemlja

[grigorije22]

Руска војна експанзија

На случају Сирије, Москва, заправо, упућује поруку да је у њеној интересној сфери завршена ера мењања режима који нису по вољи Запада

Између Русије Владимира Путина и америчко-европског света опет влада „хладни рат”, конфронтација која је по некима нестала падом Берлинског зида, а коју је сменило „блиско партнерство” Јељцинове Русије и Америке. Могућа испорука руских ракета С-300 Сирији показује да је то партнерство сада само ствар прошлости, а можда тако нешто никада и није постојало. Од руско-америчких односа „статус кво плус” стигли смо, дакле, до формуле „статус кво минус”. Иран, Сирија, Косово, амерички противракетни штит у Европи, дешавања унутар Русије, јесу питања на којима ће Запад морати да покаже колико прихвата положај јаке и самоуверене Русије, у којој има све више оних који сматрају да САД желе да им нашкоде, да раскомадају Русију, или да пољуљају њен политички систем. Много тога спада и у домен психологије и емоција, но стварни војни изазови са којима се Запад суочава у 21. веку налазе се у Азији. Онај ко жели да води светски рат на исламском Оријенту, само расипа своју снагу. Ту је и старо правило: „Никада се не мешај у туђи грађански рат”.

Најављеном испоруком противавионског и противракетног система С-300 Сирији, Москва је несумњиво упутила врло јак политички и војни изазов ЕУ, па и Америци. Поучена искуствима из Либије, политички је показала да неће пустити режим сиријског председника Башара Асада тек тако „низ воду”, јер онај ко испоручује свом савезнику систем С-300, основано процењује да тај систем неће скоро доспети у погрешне руке, иначе га вероватно не би ни испоручио. На случају Сирије, Москва, заправо, упућује поруку да је у њеној интересној сфери завршена ера мењања режима који нису по вољи Запада. После свега што се догађало у недавној прошлости, Русија тешко може да мирно истрпи још један спољнополитички ударац какав би био насилни одлазак режима Башара Асада. Јер, интересна сфера Русије у Сирији јесу руске поморске базе у тој земљи, могућност да Русија у Сирији инсталира делове свог антиракетног штита који би парирао деловима америчког антиракетног штита у Турској и у Израелу, а у корпус интересне зоне Русије у Сирији спада и сиријско-ирански савез. Може ли Русија око свега тога да се нагоди, или истргује са Америком? Вероватно може, јер ако је у кубанској ракетној кризи слично урадио Совјетски Савез, онда то може данас и Русија. Само је питање шта се даје, а шта се губи. Пошто је глобални сукоб Русије и Америке скоро увек сукоб преко посредника. На речима се не штеди, али када је реч о конкретним потезима још нема неопозивих одлука. Главно питање није да ли побеђујемо, или губимо. Главно питање јесте да ли се ово исплати. А одговор на њега је давно дат.

Сама најава да би Русија могла да испоручи Сирији противавионски ракетни систем С-300 подигла је тензије између Израела и Сирије. С обзиром на недавне војне инциденте, и Сирија и Израел страхују да друга страна направи погрешну процену, чија би последица био озбиљан војни сукоб. Сирија у садашњој ситуацији крвавог грађанског рата не жели рат с Израелом, и Израел то добро зна. С друге стране, Израелци нису још сасвим сигурни колико би пад режима Башара Асада допринео безбедности њихове државе. Истина, отворено сврставање Хезболаха на страну Асада изазов је за Израел, сламањем Сирије и Хезболах остаје без упоришта. Но, да ли би победа опозиционих сиријских снага довела до укупне промене курса Сирије према Израелу? До признавања Дамаска да је трајно остао без Голана, до потписивања мировног споразума између Сирије и Израела? То за сада још нико не зна. Претпостављам да у интересу Израела није да сада отворено ратује против Сирије, јер би такав сценарио само ојачао позицију Асада међу многим арапским режимима.

У протеклих осам година Сирија је набавила велику количину модерног руског оружја, од противоклопног до противавионског. Подручје око Дамаска постало је највећа изложба руског противавионског оружја у свету, али израелски борбени авиони проналазе „рупе” у радарској мрежи сиријске ПВО и пролазе до својих циљева. Претпоставке су да сиријска ПВО до сада није реаговала пошто су у два претходна случаја Израелци напали конвоје Хезболаха, као и једну напуштену касарну за коју су Израелци веровали да је складиште ракета за Хезболах. Мистерија око израелског ваздушног напада на сиријски нуклеарни центар Деир Аз Зора 5. септембра 2007. још није разјашњена, јер су израелски авиони тада долетели из правца Турске. До сада су Сиријци добили од Руса противавионске ракете типа „панцир С1” и систем земља–ваздух „тор М1”. Иначе, турски Ф-4 „фантом” није срушен у сиријском ваздушном простору ракетом „панцир”, већ обичном цевном противавионском артиљеријом „шилка”.

Сирија је према Израелу разместила велики број ракета земља–земља типа „скад-Б” домета до 300 км и у стању је да погоди све мете у централном делу Израела. То су ракете калибра 220 мм, 302 мм, ту су и копије иранских пројектила „фатех”, домета до 250 км, са бојевом главом од 500 кг. Сирија је у стању да гађа ракетама већину израелских стратешких локација, али и градске центре у Израелу. У опцији таквог сукоба, Израел би вероватно извршио превентивни ваздушни напад и синхронизовани копнени и десантни удар на Голану не би ли спречио лансирање сиријских ракета на Израел.

Води се, дакле, стара игра удара и противудара, политика се повлачи, а у „мапу пута” треба да стигну и ракете С-300. По оној, већ познатој, песми „Руси долазе”...

Мирослав Лазански

објавhttp://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Ruska-vojna-ekspanzija.sr.html

 

љено: 01.06.2013.

[grigorije22]

Мирослав Лазански: упознајте Бондстил – највећу НАТО базу на Балкану

(Политика.рс, фото: Мирослав Лазански)

Оперативни центар 525. борбено-извиђачке бригаде. Велика просторија са компјутерима, картама, оперативци на галеријама на четири нивоа. Као у Кејп Кенедију. Све се осматра и прати.

Унутрашњост једне од највећих војних база у Европи

Да би сте ушли у Бондстил, највећу војну базу Кфора на Космету, није довољно да сте најављени, да вас чека амерички официр и да сте дошли са немачким потпуковником. Припадници приватне безбедноснe компанијe која врши спољно обезбеђење базе, опремљени аутоматским пушкама, у униформама, љубазно вас замоле да изађете из аутомобила иако сте стигли у војном возилу Кфора, онда вас сместе иза бетонског зида да не можете да гледате процедуру комплетног прегледа возила и пртљага, али све то траје релативно кратко.

Бондстил о којем су се у нашој јавности последњих десетак година испредале такорећи праве бајке, jeсте војни камп, који је добио име по америчком хероју из вијетнамског рата, смештен у близини Урошевца. База је на висоравни, мањем узвишењу које доминира околином, делом је на приватном, а делом на друштвеном земљишту. Коришћење друштвеног земљишта Кфор не плаћа, а приватним власницима, којих има око 140, Кфор годишње плаћа ренту од укупно 220.000 евра. Од једног краја базе до другог има око пет миља, неки објекти и смештајни капацитети у међувремену су демонтирани, рекло би се да Бондстил полако одумире. На почетку је мисија имала 50.000 људи, а данас је на Косову око 5.000 припадника Кфора.

Тренутно у Бондстилу борави 720 америчких припадника Кфора, као и 510 војника, подофицира и официра из десет држава: Пољске, Украјине, Турске, Румуније, Јерменије, Швајцарске, Словеније, Хрватске, Француске и Немачке. У бази ради 50 америчких цивила-официра за везу, 180 цивила других нација под уговором, као и 820 локалних становника, такође под уговором. База сада може да прими 2.400 људи плус додатних 1.500. Изграђено је 146 типичних америчких дрвених барака за становање војника. Жене и мушкарци смештени су одвојено.

Ту је и 30 зграда од метала, огромни специјални хангари од пластике за ремонт хеликоптера, шопинг центар, кафићи, ресторан који може да прихвати 800 људи, два фитнес-центра, црква, складишта хране и горива, најмодернија болница, хелиодром са 11 америчких „блек хоук хеликоптера, два хрватска хеликоптера Ми-17, два швајцарска хеликоптера, један словеначки. Војницима су на располагању и спортски терени за фудбал, кошарку, голф, километри саобраћајница, паркиралишта. Бодљикавом жицом опасани су и унутар базе специјално чувани објекти.

Струју дају генератори на дизел-гориво, снаге 16,9 мегавата, довољно за град средње величине, вода се добија пречишћавањем из шест великих бунара. Храна се набавља у земљама ЕУ, једино се хлеб купује од локалаца, јер кажу да је хлеб на Космету одличан. Сви отпаци било које врсте се рециклирају, строго се води рачуна о екологији.

Бондстил је, заправо, једина фирма која успешно послује на подручју Урошевца. Плате локалног становништва које ради у бази су од 400 до 800 евра. А Кфор својим боравком пуни буџет Космет са 15 одсто средстава. За све запослене у Бондстилу храна и смештај су бесплатни, а да је храна на нивоу најбољих светских хотела уверио сам се лично: двадесет врста јела, седам врста рибе, али нема пива нити било ког другог алкохола.

У команди базе дочекали су ме амерички пуковник Дејвид Вудс, командант мултинационалне борбене групе „Исток”, пољски потпуковник Ремигуш Зиелински, заменик команданта и госпођа Дела Хоџис која је заправо цивилна директорка базе Бондстил одговорна за логистику и материјалну подршку.

Војници под командом пуковника Вудса „покривају” источни део Космета, а њихов рејон се опет дели на север, централни део и исток. Пуковник Вудс је командир јединице од 1.500 војника, подофицира и официра из девет држава. Немају ниједан тенк нити борбено возило пешадије, ниједан „абрамс” ни „бредли”, на Космету Кфор сада нема тенкове.

„То је супер”, кажем пуковнику.

– Наравно, то показује да је безбедност боља и да нам овде не требају ни тенкови ни борбена возила. Оперативни смо 24 сата дневно и без тога.

– Ма, нисам мислио на тенкове у том контексту.

– Него на шта сте мислили?

– Па, пошто овде више нема тенкова, и када ви једног лепог дана одете са Космета онда српски тенкови могу да сјуре до Ђаковице за шест сати. Знате, никад се не зна.

– Ма хајте, то су српска посла.

Пуковник Вудс каже да су односи са локалним српским становништвом добри и да његова јединица има редовне састанке са представницима војске Србије. Организоване су заједничке патроле дуж административне линије, а он сам је недавно био у Новом Пазару на састанку с официрима војске Србије. Тада је посетио и један српски манастир и, како каже, импресиониран је српском прошлошћу и културом.

– Је ли неко од официра Војске Србије био у Бондстилу?

– Не знам за ранији период, ја сам овде тек 45 дана.

– Па позовите их.

Пуковник Вудс наглашава да се у Бондстилу у хитним случајевима пружа и медицинска услуга локалном становништву, али и да Бондстил није највећа америчка база у Европи, јер је Рамштајн у Немачкој већа. Шта ће бити са Бондстилом када једног дана Кфор оде пуковник не зна. Како се смањују задаци мисије Кфора тако се смањује и Бондстил. Тамо где је некада била спољна ограда сада су празни терени без ограде.

Воде ме у оперативни центар 525. америчке борбено-извиђачке бригаде, познате и као „Муњевита”. Муња је симбол способности јединице за комуникацију и електронско ратовање, а шаховско поље је знак будности дању и ноћу. Бригада је јединствена комбинација војне обавештајне службе, коњице, односно хеликоптера, и могућности извиђања на даљину, а вуче своје порекло из три јединице из Другог светског рата: 525. тима за испитивање, односно обавештајне групе, контраобавештајног одељења 218. корпуса и 38. коњичког ескадрона.

У вијетнамском рату погинуло је 60 припадника 525. војнообавештајне групе 525. бригаде. Оперативне снаге бригаде прикупљају првокласне информације, раде обавештајне анализе и надзор на даљину. Имају велико искуство из свих ратова и интервенција у последњих 50 година, посебно из Ирака и Авганистана.

– Да ли прислушкујете све у региону и зашто сте баш сада на Космету – упитао сам пуковника Вудса.

– Ма не, овде смо не због неке посебне ситуације, ми се ротирамо у иностранству на сваке три године, два батаљона су нам тренутно у Авганистану, а један је овде. Али он нема обавештајну улогу.

– Користите ли и беспилотне летелице на Косовуи Метохији?

– Да, имамо такве летелице овде, то су „пуме”, показаћемо вам их.

– Па шта гледате?

– Само посматрамо шта се догађа, осматрамо терен, путеве, неко веће окупљање људи.

– Алтернативне српске путеве?

– „Пума” има релативно мали домет, неколико километара, то је тактичка беспилотна летелица, али остаје у ваздуху до три сата и даје слику терена у реалном времену.

Нису ми дозволи да изнутра сликам оперативни центар 525. борбено-извиђачке бригаде у Бондстилу. Велика просторија са компјутерима, картама, шемама, оперативци су смештени на галеријама на четири нивоа. Као у Кејп Кенедију, клима-уређаји, пригушена светла. Све се осматра и прати, можда и како они Срби тамо на северу Косова сада окрећу јагањце и тамане хладно пиво? Само један телефон на столу у подножју галерија.

– Је ли то за везу с Обамом? 

Пуковник Вудс се само насмејао. Његов заменик, потпуковник Зиелински у шали је додао: „Није за Обаму, можда јесте за Пентагон”. Иначе, сви официри у Бондстилу наглашавају да су они официри Кфора, а не националних армија.

Напољу је „блек хоук” снажном елисом усковитлао песак и прашину. Вежу ми гуртне, седим поред отворених врата, ветар бије са свих страна, хеликоптер се нагиње. Као у Вијетнаму. Прво одредиште је база Кфора крај Новог Села. Базу су Французи назвали „Латр де Тасињи” по чувеном Де Головом генералу из Другог светског рата. Пуковнику Вудсу рапортира амерички потпуковник Ерик Крајдер, командант базе. Он „покрива” Зубин Поток, Лепосавић и Звечане. У Митровици немају војнике. Односи са Србима добри.

Летимо даље, одредиште је база Нотинг хил код Лепосавића. Ту је стационирано 128 војника Кфора. Односи са локалним Србима добри. Следећа „станица” је база Кфора код прелаза Јариње. Војници су овде смештени у шаторе. Показују ми беспилотну летелицу „пуму”. Кажу да не користе сателит за извиђање терена. Могу ли да открију сваки српски путељак? Пуковник Вудс се смеши.

– Не постоји ништа боље од очију војника.

Преко реке Ибар је нека врста алтернативног пута. Шта је за Кфор алтернативни пут? Сваки онај по којем може да иде камион тежи од три тоне, каже потпуковник Крајдер. Односи са Србима добри.

„Блек хоук” ме довози до базе код прелаза Брњак. Ту су Французи са оклопним аутомобилима „панхард” и Аустријанци са дрвеним чамцима којима по језеру Газиводе контролишу административну линију. Аустријска ратна флотила на Космету вози ме по језеру. Са косметске стране обале, мали бродић са огромном српским заставом. Немачки пуковник Гинтер Бон прати мој поглед на заставу: „Ми смо неутрални, подржаћемо све што се ви и Албанци договорите. Али договорите се једном.”

У сумрак „блек хоук” ме је вратио у Приштину. Над Косметом пада ноћ…  

 

 

  http://srbin.info/2013/07/miroslav-lazanski-upoznajte-bondstil-najvecu-nato-bazu-na-balkanu/

[grigorije22]

Шта је комадант КФОР-а, Фолкер Халбауер, у “поверењу” рекао Мирославу Лазанском

 

(Политика)

 

Генерал-мајор Фолкер Халбауер спава у обичној соби за војнике у насељу Филм сити на брду Драгодан изнад Приштине, вози се обичним џипом, увек је у униформи и у чизмама, једе у војничкој мензи заједно са свим осталим војницима и официрима Кфора, једноставно узме тацну и стане у ред за храну. Генерал је од јануара 2003. године до септембра 2004. био начелник Штаба 10. оклопне дивизије Бундесвера, а та је дивизија у Другом светском рату била најбоља Ромелова панцер дивизија у Африци. Изгледа да и данашња немачка војна елита, као по правилу, служи у 10. оклопној дивизији. Генерал Халбауер ме је примио у соби за брифинг команде Кфора у Филм ситију.

 

Господине генерале, недавно сте рекли да неће бити војног решења за север Косова. Можете ли то појаснити, с обзиром на то да неке барикаде можете да уклоните само силом?

Ми знамо, а и ви знате да је мисија Кфора заснована на темељу Резолуције УН 1244 и Кумановског споразума, да је задатак Кфора да се брине о укупној безбедности на Косову и да успостави потпуну слободу кретања на целој територији Косова. Наши задаци, наша мисија се кроз све ове године није променила, у међувремену се број наших војника смањивао тако да од првобитних 50.000 војника Кфор сада има 5.000 припадника. То значи да смо успели да побољшамо безбедност на Косову, смањење броја наших војника то очито говори. Мисија је успела.

Значи ли то да потпуно искључујете свако војно решење за север Косова?

Политичко решење је једино могуће решење, политички дијалог између Приштине и Београда показује да је могуће политичко решење, досадашњи ток дијалога показује да је могућ успех у томе. Знате, да ми је неко у фебруару 2013. године рекао да су у Бриселу могући договори између Приштине и Београда, такви какви су постигнути, ја му не бих веровао. У дијалогу се отишло много напред и то је добро, то даје наду за коначан успех мировног процеса на Косову. Да додам и то да мисија Кфора, војна мисија, даје темељ политичком процесу. Наравно, и наша мисија током свих ових година имала је падове и успоне.

Недавно сте изјавили и како сањате да мирно уклоните српску барикаду на мосту на Ибру, у Митровици?

Ми смо непристрасни, нисмо ни на страни Београда ни на страни Приштине. Ми само желимо и настојимо да обезбедимо мировни процес. Мој претходник на месту команданта Кфора имао је тешких тренутака, он је ишао на насилно уклањање српских барикада. Ја мислим да је та барикада на мосту на Ибру, заправо, политички симбол, она представља страх и жеље тог народа тамо. Ја то разумем и зато и нећу наредити насилно уклањање те барикаде. Јер, политички процес траје, процес иде напред и нема никаквог разлога да се та барикада насилно уклања.

Добро, то је лепо чути, али колико дуго Кфор може да чека, да толерише ту барикаду?

Колико год буде потребно. Недавно је и генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен рекао да смо ми овде у мировној мисији, у мисији мира. Дакле, структура наше мисије ће остати иста, непромењена, важно је да пратимо политичку ситуацију и да пратимо ствари на терену. И, наравно, треба да сачекамо да видимо изборе на јесен на Косову.

Мислите ли да ће Срби изаћи на те изборе?

То је питање на које ја не могу дати одговор јер то је питање за сваког грађанина Косова. Имам поверење у господина Дачића и господина Тачија да ће људима овде дати наду у будућност. Знате, поред нашег главног задатка овде, а то је одржавање мира, ми подржавамо мировни политички процес, али не учествујемо у њему.

Кфор је и даље статусно неутралан?

Да, око тога се ништа није променило. Даћу вам два примера за то. Када је 10. октобра 2012. године завршен период међународног надгледања независности Косова, многи су ме питали шта се сада мења. Рекао сам им: ништа. Други пример, после првог сусрета између Дачића и Тачија опет су ме питали шта се сада мења. Рекао сам им: ништа. Кфор остаје доследан својим задацима, доследан свом мандату. Ја желим да сви грађани Косова живе мирно и заједно.

Верујете ли ви у то да сви грађани Косова могу да живе мирно и заједно, Срби и Албанци?

Не само Срби и Албанци, већ сви. Био је конфликт, био је рат, многи то не могу да забораве, али треба гледати заједно у будућност. Желим да верујем да већина људи овде жели да мирно и мирољубиво живи заједно. Наравно да мирољубив суживот треба да грађани желе сами, нико вас на то не може присиљавати, верујем да и политичари то желе.

Имате ли утисак да Срби у енклавама јужно од Ибра више верују и мисију Кфора од Срба са севера?

Када причам с њима има разлика у перцепцијама Кфора. И међу људима на југу Косова има разлика, иначе имамо дневне контакте са свим срединама, са свим људима. Имамо велико поверење у људе с којима сарађујемо. Апеловао бих на грађане на северу Косова да нас подрже, и Кфор и Еулекс, да имају поверење и у Косовску полицију. Знате, Кфор је одговоран за безбедност, полиција за ред и закон. Ми као Кфор не можемо да преузмемо послове полиције. Народ мора да верује полицији.

Како да верује, погром Срба из 2004. године? Да ли је, по вама, повраћено поверење Срба у Кфор, односно у Бундесвер на Косову?

Као што сам рекао Кфор је имао и узбрдице и низбрдице, Кфор је разговарао и разговара с грађанима са севера Косова. Недавно сам службено обишао северну Митровицу и све општине на северу Косова, разговори су били добри, имам добре утиске, позитивне сигнале и са севера Косова. А што се тиче немачког контингента из 2004. године на шта алудирате, ја сам овде НАТО командант, не немачки командант. Ја јесам немачки официр, али сам овде НАТО командант.

Зар то није мисија УН?

Јесте, али се одржава преко НАТО-а. Уједињене нације су само донеле резолуцију за улазак НАТО-а на Косово. Ја овде командујем војницима из 31 државе и то је могуће само ако је циљ јединствен.

Војни уговор између Косова и Албаније? Може ли сада војска Албаније да уђе на Косово? Да дође и на север Косова?

Када је војска у питању ја одлучујем ко може да уђе на Косово. Тај споразум између Косова и Албаније је СОФА споразум, више у домену размене информација, и по мом мишљењу то нема утицаја на било шта. Хоћу да нагласим да је на Косову и даље на снази и Резолуција УН 1244 и Кумановски споразум. На пример, када би Жандармерија Србије хтела нешто да ради на Косову само ја јој то могу дозволити.

Генерале, па то значи да Косово онда није суверена држава?

То нисам хтео да кажем, то нисам ја рекао, то сте ви рекли, ја то никада не бих рекао, позивам се на Резолуцију УН 1244 и на Кумановски споразум.

Косовске безбедносне снаге, је ли то по вама косовска армија?

Од мене нећете чути ту реч.

Али, Кфор је обучавао те безбедносне снаге?

Имао сам задатак да подржим Косовске безбедносне снаге до момента када је НАТО савет закључио да су те снаге постигле оперативну способност. Њихов је задатак помоћ народу у случају природних катастрофа, цивилна заштита и слично.

Генерале, на паради у Приштини ове године прошла су и лака оклопна возила с тешким митраљезима „бровинг”. Мислим да су то била возила турске производње.

Јесте да је била парада Косовских безбедносних снага, али та парада нема везе с мандатом тих снага, ни с Кфором ни са КБС-ом.

То значи да се парада отела контроли Кфора?

То је била одлука косовских институција, ми на то немамо утицаја.

Шта ако на следећој паради у Приштини промарширају и тенкови, мислим косовски? Ако Приштина одлучи да купи тенкове?

То су спекулације.

Да ли се војници Кфора боравком на Косову претварају, заправо, у полицајце? Губе ли војна знања овде?

Немам такав утисак.

Па где овде вежбате?

Не губимо војне способности, иако, наравно, овде немамо војне операције као у Авганистану. Сви војници који овде долазе из разних држава претходно се најмање шест месеци припремају за ову мисију. Нико овде не долази неспреман. Ситуација се током 14 година доста променила и убеђен сам да су наши војници спремни.

Које војника Кфора највише цените?

Поносан сам на све војнике Кфора, сваки дан овде мени је поклон, волим контакте с људима и на северу и на југу Косова. Знам да нећу постати стручњак ни за Косово ни за Балкан, али сам створио много емотивних веза с људима овде.

Контакти с војском Србије и с начелником Генералштаба Војске Србије, генералом Диковићем?

Имам сталне контакте с генералом Диковићем, обојица смо мишљења да су Војска Србије и Кфор пронашли модел добре сарадње. Имамо заједничке патроле дуж административне линије, радимо то без икаквих посебних припрема. Био сам прошле године у једној таквој патроли, разговарао сам с потпоручником Војске Србије. Одличан официр, сјајно је водио патролу, па сам одлучио да му на лицу места дам моју генералску командну значку.

Генерале, када ћете нам дати да вратимо радар на Копаоник?

Нисам надлежан за то. 

 

  http://srbin.info/2013/07/sta-je-komadant-kfor-a-folker-halbauer-u-poverenju-rekao-miroslavu-lazanskom/

[grigorije22]

Мирослав Лазански: Један дан у окупираној Приштини (Видео+Фото)

 

(Политика.рс, фото и видео: Србин.инфо)

 

Око 23 сата град као да почиње да живи. Много је неонског светла, билборди, рекламе севају на све стране, ово више није исто друштво

На прелазу Мердаре била је велика гужва, камиони натоварени грађевинским материјалом, као да га нигде другде нема већ само у ужој Србији. Аутомобили Албанаца и Срба гастарбајтера и понека српска аутомобилска таблица. Ко ту, када и где скида аутомобилске таблице, ко их не скида, која документа вреде, а која не, шта све од докумената користе косметски Албанци, а шта Срби, то је за филм.

Возач „Политике“ Милош Мијатовић оставио ме је непосредно пред кућицом са српском полицијом на прелазу Мердаре. Љубазна српска полиција. Неколико метара даље, окупаторски шиптарски полицајац само се насмешио и бацио тек летимичан поглед на моју личну карту. Да ли чита ћирилицу?

Границу, или хајде еуфемистички речено административну линију, јер је тај термин вероватно заслужила пошто се обе полицијске кућице налазе испод истог лименог крова, прешао сам пешице. Пре 14 година, у јуну 1999. године ту сам „линију“ прешао са тенковима 15. оклопне бригаде Војске Југославије, војска се повлачила са Космета у беспрекорном маршевском поретку, била је то непрегледна колона тенкова Т-55, самоходних хаубица „гвоздика“, командних оклопних возила, тегљача тенкова, инжењеријских возила. Сећања

 

Педесетак метара даље од те административне линије чекао ме је џип Кфора с немачким пуковником Гинтером Боном, возачем и потпуковником словеначке војске Бенсадом Синиковићем. То су официри из команде Кфора у Приштини. Пут од Мердара до Приштине сасвим је солидан, крајолик се током ових 14 година променио, тако да је све више породичних кућа без традиционалних високих зиданих ограда. Заправо има кућа које подсећају на немачке, или швајцарске породичне виле. Мимоилазимо се са доста добрим аутомобилима. Пуковник Бон у шали каже да он у Немачкој вози мали „форд“ и нема кућу, а када види шта све неки имају на Космету пита се откуда.

„Овде нема индустрије, нема производње, отварају се само пумпе за гориво, трговине и ноћни клубови“, скептичан је пуковник.

И заиста, на релативно кратком путу од Мердара до Приштине доминирају ауто-сервиси са изложеним фелнама свих боја и облика, и доста добре пумпе за гориво. Све је чисто, нема папира ни пластичних кеса уз пут, нема ни бачених ауто-гума, шпорета, или другог металног отпада.

Двадесетак километара пре уласка у Приштину, са леве стране пута, било је укопано у брдо складиште горива некадашње ЈНА. НАТО није ни покушао да га бомбардује, уз старе зграде иза жичане ограде примећујем нове модерне бараке. На мој упитни поглед, пуковник Бон каже да су ту сада окупаторске Косовске безбедносне снаге. Двадесетак километара пре Приштине почиње нови аутопут са четири траке. Регистарски ауто-бројеви за Приштину почињу са 01. Млађи брат Београда…

Поглед на Приштину одаје утисак о великом градилишту, цели комплекси нових стамбених зграда потпуно западног стила, у стаклу и алуминијуму продајни салони немачких и француских аутомобила. Беџет Пацоли гради нова насеља, Приштина не личи на онај град од пре 14 година. Јер, осим нове архитектуре типичне за европске градове, у новим зградама нема Срба.

 

На уласку у „Филм сити“, где је смештена главна команда Кфора, грчки војници, који сада обављају дужности страже, врше детаљан контрадиверзиони преглед возила. Узимају ми пасош и мобилни телефон. „Филм сити“ је сада војно насеље на брду Драгодан изнад Приштине, на простору где је некада, још у време СФРЈ, било неколико зиданих објеката за снимање филмова.

Кфор је овде изградио прави нови град, с независним водоводом, независним изворима струје, ту је мноштво кућица контејнерског типа, асфалтиране стазе, жардињере са цвећем, паркови с клупама, спортски терени, зграда Радио Кфора, хелидром, бутици у којима релативно јефтино можете да купите све: од француских парфема до италијанских ципела, од техничке робе до војне опреме. Младе Албанке запослене у бутицима не говоре српски, док га скоро сви Албанци продавци говоре.

Сместили су ме у контејнер кућицу „Лондон Ц“, соба број 101. Преко пута је кућица Вашингтон, мало даље Берлин. Војнички сасвим пристојан амбијент.

 

Увече, потпуковник Синиковић, пуковник Бон и аустријски пуковник Отмар Фашинг воде ме на вечеру у ресторан „Плумби“, односно на српском „Голуб“. Пролазимо преко вијадукта одмах поред некадашње касарне „Маршал Тито“, где је била стационирана 15. оклопна бригада ЈНА. Сада су ту у полуосветљеном дворишту маскирно обојени камиони окупаторских Косовских безбедносних снага.

Мало даље, на крају касарнског полигона, уз сами пут према Косову Пољу је нова бела зграда КИА, или окупаторске Косовске информативне агенције. Само један узак прозор светлео је на шестоспратници у облику шестокраке звезде, која на крову има и хелидром. Невероватно је како тајне службе воле скраћенице од три слова.

 

Газда ресторана Африм Фуштица срдачан је и директан.

„Шта ћеш ти ратни дописник овде, нема више рата овде?” Доводи целу своју фамилију да је упознам, сви говоре српски, сви су љубазни, Афримова супруга је Српкиња из Црне Горе. Каже да му долазе гости из Београда, из Ниша.

„Кажи, кога хоћеш за интервју, хоћеш Тачија, хоћеш Чекуа, само реци, све их знам, сви долазе код мене.”

Око 23 сата Приштина као да почиње да живи. Велики број младих људи на улицама, девојке у суперминићима, зграда команде Приштинског корпуса ЈНА сада је команда Еулекса. Много је неонског светла, билборди, рекламе севају на све стране, ово више није исто друштво. НАТО је променио Албанце на Космету…

 

http://srbin.info/2013/07/miroslav-lazanski-jedan-dan-u-okupiranoj-pristini-videofoto/