Miroslav Lazanski

[Crveni Baron]

Лечење изборних рана

Основно морално полазиште за земље које се суочавају са мучним стварима из прошлости треба да буде фокусирање на оно што је неко учинио у име твог народа, а не на то шта су други учинили вама

Приликом посете Вашингтону 1997. године господин Вук Драшковић је изјавио да „не види разлоге за пријем земаља бивших чланица Варшавског уговора у НАТО”. По његовом мишљењу, бившим социјалистичким земљама је неопходна политичка и економска помоћ, оне би требало да се интегришу у ЕУ, али не и у НАТО, јер није јасно против кога ће бити уперено проширење западног војног блока. Резоновања господина Драшковића често су спорна и контрадикторна, али та се изјава толико свидела Москви да је за „Глас Русије” од 14. априла 1997. то била ударна вест. Толико о томе шта су све политичари говорили раније, а шта говоре сада. Апотека за лечење изборних рана препуна је „бисера” разних наших политичара.

Дакле, председнику Србије Томиславу Николићу озбиљно се смеши титула дежурног кривца за све недаће у региону. Регион, то је бивша Југославија, али како је то име јако мрско да се уопште и изговори код бивше југобраће, онда остаје регион. Наиме, због изјава господина Николића о Вуковару, Сребреници и Абхазији регион се узбудио. Па председник Хрватске, господин Иво Јосиповић неће доћи на свечану инаугурацију председника Николића. Сви смо због тога тужни и узбуђени. Баш као што су били и Хрвати када је председник Борис Тадић одбио да иде на свечану инаугурацију председника Јосиповића. Регион није данима могао да спава. Па је онда министар спољних послова Србије господин Вук Јеремић давао оне познате изјаве око „Олује” и геноцида над Србима у време Другог светског рата. И постао практично непожељна личност у Хрватској. Имамо и хрватску тужбу против Србије за геноцид у рату 1991–1995, коју и поред свих најава нова влада у Загребу није повукла. Имамо и српску противтужбу која је по нашим службеним објашњењима „техничка противтужба”, што је скандалозно објашњење. Испадоше Срби избеглице из Хрватске „технички проблем”. Па су „Срби техничари” и гласали како су гласали на овим изборима. Доказ да добри односи између председника Хрватске и Србије не значе аутоматски и добре односе између две државе.

Да, јавила се и увек дежурна госпођа Дорис Пак, она је већ дуже стално присутни тутор Срба на њиховом путу ка савршенству. Наравно да основно морално полазиште за земље које се суочавају са мучним стварима из прошлости треба да буде фокусирање на оно што је неко учинио у име твог народа, а не на то шта су други учинили вама. Србија се још раније службено извинила и због Вуковара и због Сребренице. Нико се још није извинио због напада и убиства војника у касарни ЈНА у Вуковару, гарнизон ЈНА који није 1991. дошао из Србије, већ је био у Вуковару од 1948. године. Нико се још није извинио због масовног покоља Срба у околини Сребренице, много пре злочина над муслиманима у Сребреници 1995. Можда то за политичаре у региону и није важно, али обични људи то осећају. И постављају питање: зашто? Да би опште помирење у региону успело мора се рећи пуна истина о свему што се догодило. Бежање од истине, фалсификовање недавне прошлости први је услов да се она понови. Потпуна је илузија да ће српска позиција у региону ојачати нашим сталним и једностраним извињењима. Када год дође до моралних питања реализам је на удару. Пошто сам сасвим сигуран да постоји и свесно аморална врста политичког реализма. Попут тужног биланса наше суптилне политичке формуле: „И Косово и Европа”. Од фусноте приликом представљања Косова на регионалним скуповима до најновијег „суфикса” за ауто-таблице, „КС”, наводно статусно неутралног. Мајстори смо за политичку дијаболичност, што произилази из сталног одсуства политичког и државног самопоуздања када год је реч о потврђивању суштинских стратешких интереса земље управо у региону. Како год да се заврши та прича са Косовом, Срби ће га сматрати колевком своје нације. Около ће бити државе ослабљене, можда и сасвим банкрот земље, Црна Гора, Албанија, Македонија, БиХ. И Србија огорчена и увређена са још израженијим осећањем жртве. Потребна је велика мудрост и стрпљивост Запада да се из свега тога изнедри некакав нови балкански поредак.

Што се нас тиче, распрострањена корупција и цинични каријеризам у владајућем систему, као и себични политички систем који је још више изгубио на значају због онога што су све чинили коалициони администратори, употпуњују доста мрачну слику у којој готово да не постоји институционални оквир за спровођење стратешких циљева Србије. Стално се одлажу битне одлуке и све то гуши потенцијале земље. Најновији пример, приче како се прво мора договорити заједничка политика, да би се тек онда формирала влада делују наивно, јер је сасвим јасно да је „гужва” заправо око фотеља и ресора, пошто ће влада морати да буде са мањим бројем министарстава. А претендената на кабинете много је. Јер, заједничка политика, без обзира на то која влада ће је спроводити, нема много маневарског простора. Пошто је политика само бесконачна борба за власт, и ништа више.

Мирослав Лазански

[grigorije22]

Смешак госпође Ештон

16. 06. 2012 13:00 | Мирослав Лазански / Политика

Мирослав Лазански (Фото: Вестинет)

Ових дана стигле су нам похвале из Брисела и жаљење из Минска.

Вест да је „техничка” Влада Србије одлучила 8. јуна да се придружи санкцијама које је ЕУ увела Белорусији 23. марта ове године скоро да је скривена од наше шире јавности. Да ту одлуку „техничке” владе у Београду није одмах поздравила шефица европске дипломатије Кетрин Ештон и њена портпаролка Маја Коцијанчич, ствар би овде прошла скоро незапажено. Овако смо добили похвале из Брисела и жаљење из Минска.

Санкције према Белорусији, ЕУ, а сада и Србија, увеле су због „кршења хуманитарног и међународног права” у тој земљи. Тако гласи званично објашњење. Сада са нестрпљењем очекујем тренутак када ће ЕУ и Србија да уведу санкције Саудијској Арабији, Бахреину, Оману, можда и Ираку, и свим осталим земљама у којима се крше људска права, а у којима има нафте. Баш ме занима шта мисле госпође Ештон и Коцијанчич о стању људских права у Саудијској Арабији? Шта мисле о томе наши у Београду, не морам ни да замишљам, они мисле оно што мисле они у Бриселу. За разлику од нас БиХ није увела санкције Белорусији. Пошто председник Републике Српске Милорад Додик не иде у Брисел по своје мишљење.

Елем, ова блазирана одлука наше „техничке” владе лоша је и проблематична у законском смислу, ужасна у дипломатском, а представља и непоштену пословну стратегију према српским фирмама и компанијама. Србија се том одлуком придружила економском апартхејду према Белорусији, док је на домаћем плану то још један сукоб између политике и привреде. Наиме, сви српски производи иду за Белорусију без царине, односно плаћа се само један одсто за царинско евидентирање. Заправо, ово је потврда да ми и немамо сопствену спољну политику, већ да се скоро у свему прилагођавамо Бриселу, иако Србија неће бити члан ЕУ још најмање осам до десет година.

Оно што је у одлуци наше „техничке” владе најспорније јесте механизам доношења одлуке о санкцијама Белорусији. На којој седници и на темељу којег закона је донета та одлука, да није то донела „техничка” влада на „телефонској седници”? Постоји ли документ који објашњава сврху тих санкција, законска или политичка овлашћења која поткрепљују њихову примену, очекивани учинак на мету санкција, мере одмазде које би мета санкција, или нека трећа страна, могла да предузме против Србије и наших компанија, вероватне хуманитарне последице санкција, шта ће се све урадити да се оне сведу на минимум, економске последице по српску привреду, могућност спровођења санкција, очекивани отпор тим санкцијама, пре свега Русије, и коначно, какву ми то имамо стратегију окончања санкција укључујући и критеријуме за њихово укидање? Ништа од тога јавност у Србији не зна, нико од политичара није нам још објаснио зашто су конкретне санкције према Белорусији изабране између других санкција и политика? Је ли о свему томе расправљао парламент Србије, а одговарајући одбори парламента пажљиво преиспитали све аспекте проблема? Или је то нека „канцеларија” збрзала на своју руку?

Економске санкције све више су не само оруђе већ и суштина америчке, па и спољне политике ЕУ. Оне су озбиљан инструмент спољне политике неке државе и требало би их примењивати само после разматрања које ће бити исто толико ригорозно као и када одлучујете о употреби војне силе. Јер, спољна политика није терапија, њена сврха није да нас наведе да се добро осећамо, већ да нешто добро урадимо. То исто важи и за санкције.

Па ипак, сведоци смо правог бума санкција које ЕУ и Вашингтон изричу разним државама у свету како би се оне натерале на промену своје унутрашње, спољне и војне политике. Како унилатералне санкције нису баш ефикасне, често се дешава да се оним државама, које не желе да се придруже већ изреченим санкцијама некој земљи, прети увођењем секундарних санкција да би се постигла свеобухватност изречених мера. Осим тога, ограничења санкција изразитија су од њихових домета. Ауторитарна и етатистичка друштва често су у стању да се примире и издрже учинак санкција: „збијмо редове”, боља контрола над расподелом добара, општи осећај опсаде…

Све то доказује да санкције могу да буду непромишљено оруђе. Већина санкција не прави никакву диференцијацију унутар земље која је њихова мета. У саопштењу из Брисела о санкцијама уведеним Белорусији, наводи се да „санкције обухватају замрзавање рачуна и забрану пословања за одређене компаније које су под санкцијама на територији ЕУ, као и санкције, забране издавања виза, за неке функционере блиске председнику Белорусије Александру Лукашенку. У жаргону ЕУ то треба да буду „интелигентне санкције”. Оне које кажњавају лидере, а штеде шире слојеве становништва. Међутим, новац и добра лако се могу премештати, немогуће је прикупити прецизне информације о средствима и имовини појединих политичара, а потом брзо ступити у акцију да се та средства замрзну. Лидери и владе имају много начина да себе поштеде свих могућих последица наметних мера, па је креирање „интелигентних” санкција, које ће погодити само њих, тежак посао.

И на крају, УН нису изрекле санкције Белорусији, а само би то обавезивало Србију да се придружи санкцијама. У том случају, Србија би имала право да по члану 50 Повеље УН тражи надокнаду штете. Овако ћемо од ЕУ добити само смешак госпође Ештон.

[katja]

neka nas Brisel hvali, daleko ćemo dogurati..

[grigorije22]

Шта је убило питомце

19. 06. 2012 13:35 | Мирослав Лазански / Политика

Мирослав Лазански (Фото: Вестинет)

Два млада живота изгубљена су због вишеструких пропуста на полигону Пасуљанске ливаде. Граната од 30 милиметара, која је на некој ранијој вежби испаљена из бацача БГА-30, трагичним низом околности сада је експлодирала. Да ли се то могло спречити? Наравно, одговор је потврдан. Како се трагедија онда догодила?

На некој вежби, истрага ће можда утврдити када се она одиграла, а можда и неће, један бацач граната, или више њих, појединачном, или сасређеном, ватром гађао је мете. Бацач БГА-30 испаљује од 350 до 400 граната у минути на максималном домету од 1.700 метара. Скоро је немогуће визуелно пратити да ли при тој количини испаљених пројектила на циљу сваки и експлодира, посебно је то тешко утврдити ако дејствују два или три бацача граната. Истина граната типа М93П1 има могућност да се самоуништи после 27 секунди, али није познато да ли је реч управо о тој гранати, чији механизам самоуништења није одрадио, или о некој старијој серији које немају тај механизам заштите.

Ланац грешака и пропуста у овој трагедији заправо иде од надлежних екипа, које су после бојевог гађања морале да изврше преглед терена где су падале гранате и да обаве евиденцију и деактивирање сваког неексплодираног убојног средства. Онај који је гађао из БГА-30 није могао да види и да памти шта је све експлодирало на циљу, а шта није. Пиротехничари су ту неопходни и због тога они и постоје у војсци. И команда полигона Пасуљанске ливаде морала је да уочи сваког доласка питомаца и војника на обуку врши редовне и периодичне прегледе полигонског простора, без обзира на то да ли је реч о локацијама где се користе убојна средства или не. У свакој армији у свету дешава се да на полигонима заостану неексплодирана убојна средства, дешава се да она после изазову и велике несреће, али да на овакав начин погину питомци Војне академије, то баш није чест случај.

На крају и људски фактор и младост питомаца имали су, на жалост, одређени удео у овој трагедији. Неко се од питомаца неовлашћено нашао на простору где не би смео никако да буде, на местима где су раније падале бомбе и гранате. Питомац је веровао да је терен „чист”, или уопште није ни знао да је то простор где су раније биле мете. Да ли је тај простор био уопште адекватно визуелно обележен?

Питомац је пронашао гранату и донео је међу колеге. Да ли из знатижеље, или из потребе да се колеге кадети импресионирају? Судећи по трагичном ефекту гранате она је експлодирала у висини руку, дакле питомац ју је показивао групи, јер да је била на тлу ефекти експлозије не би били тако страшни.

Војни позив скопчан је са ризиком губљења живота, таква је то професија. Свако руковање оружјем носи и одређени ризик, ствар је добре обуке и дисциплине смањити тај ризик на минимум. Јавност понекад запита: зашто падају војни авиони. Зато што лете. На Пасуљанским ливадама, на жалост, дошло је до више грешака у ланцу команде, контроле и дисциплине.

[grigorije22]

Хари Потер за мандатара

23. 06. 2012 11:30 | Мирослав Лазански / Политика

3

Мирослав Лазански

Србија је у кризи због недостатка своје политике, односно незрелости своје политичке класе.

Хари Потер би у Србији сигурно дипломирао, јер ми на јесен отварамо факултет чаробњаштва. Студенти ће по завршетку школовања добити звање дипломираног чаробњака и то је паметан потез наших власти, јер ће Србији у наредних неколико месеци бити потребна сва магија коју је у стању да обезбеди да би изашла из стања опште депресије. Немамо више ентузијазма који је накратко завладао после 5. октобра 2000. године, без амбиција смо и без радости, уморни, зависни од иностране помоћи, под америчким протекторатом. Клан досадашњих реформатора, младих и либералних министара и сурфера по интернету, клан који нас је и повео на пут транзиције, као на операцију без анестезије, сада је под оптужбама да је омогућио задуживање земље, губљење радних места и богаћење тајкуна, пријатеља новог режима који су надживели онај стари.

Зато је сада у Београду и основан факултет за чаробњаштво. Једна од катедри биће „политичка одговорност”. Наиме, у јавности се свакодневно спомиње тај термин иако, заправо, нико и не зна баш тачно шта ова одговорност представља. Она није дефинисана ни у једном закону, али значи више од нормалног професионалног ризика политичара да следећи пут не буду изабрани. У очима народа политичка одговорност је вероватно нешто више од чисте правне одговорности, дакле од чињенице да кривично право, сасвим природно, важи и за наше политичаре. Хоће ли неки политичари на следећим изборима бити опет изабрани, хоће ли неко сносити политичку одговорност за ово мрцварење око састављања владе то ни на факултету за чаробњаштво не знају. На катедри „Клонирање политичара” рекли су ми да је проблем у вишеструким кохабитацијама унутар самих странака, у клиничкој манифестацији српске политичке шизофреније. На тој катедри тврде да је наш проблем то што се политика не обнавља у генерацијским циклусима, већ су на политичкој сцени годинама исти људи. На факултету за чаробњаштво су утврдили да су Наполеона и Ивицу Дачића покретале сличне силе, као и Драгана Марковића Палму и Ван Гога: амбиције, агресивност, велике чежње и жеља да се постигне нешто што се још нема.

Према теорији професора са тог факултета постоји опасност да лидер СПС-а направи исту фаталну грешку као корзикански војсковођа, да оде исувише далеко од Париза, од својих територија и своје социјалне средине, зађе у непријатељско окружење и међу непознате друштвене слојеве. Постоји опасност да његово нагло напредовање према центру бирачког тела заврши као напредовање Наполеона у Русији, наглим повратком преко Березине, десетковане војске и страхом од државног удара код куће. Кутузову српске политичке квазидеснице остаје само да чека да степа и тундра наше средње класе, као и зима социјалних проблема, учине своје. Савет факултета за чаробњаштво гласи: генерали левице хитан повратак у своје социјалне ровове пре него што их изгубите.

Наравно, ми данас у Србији немамо ни политичку десницу ни левицу, на делу је исти политички језик. Имамо дискурс без садржаја, политичку позорницу којом влада демагогија у земљи класног друштва. Дакле, „бутик петооктобарске револуције” дефинитивно је затворио своје одељење за социјалну правду. Због инвентaра? Имамо ватрогасце, а не мислиоце, на велика питања добијамо мале одговоре. Србија је у кризи због недостатка своје политике, односно незрелости своје политичке класе.

Управо у тој атмосфери док Атифета Јахјага и српски премијер – Борис Тадић, или можда Ивица Дачић – неког следећег викенда буду уживали у њиховом међусобном сусрету, мораће ипак да се запитају је ли њихово ново пријатељство у стању да одагна гомилу проблема на Косову, а посебно на северу Косова. Можда ће госпођа Јахјага уручити новом српском премијеру специјални поверљив извештај у којем пише како је „север Косова нека врста истинске инфраструктуре за послове са дрогом и прањем новца, да је то оперативна база за киднаповање и убиства, мрачне финансијске послове и везе с организованим криминалом”.

Онда ће на ред доћи фуснота и регистарске таблице, те њихово тумачење. Ту ни факултет за чаробњаштво не може да помогне. Затим се затварају званични и незванични гранично-административни прелази. Срби са севера Косова кажу: „Наши су дедови преживели и голготу преласка преко Албаније, издржаћемо и ово”. У Приштини кажу да је Београд коначно спреман да са Приштином разговара на равноправним основама, без презира и пљувања. Београд одговара да неће реаговати на претње и да Приштина мора да схвати да је контрапродуктиван сваки притисак на север Косова. Срби са севера Косова кличу како ће радије јести само хлеб него да попусте пред притисцима Приштине. По мишљењу српског премијера тајни извештај о криминалу на северу Косова плод је западних тајних служби.

У готово хармоничним односима између Београда и Приштине север Косова једини је камен спотицања. Приштина каже: „Било би им боље са нама” . Београд одговара: „Никада се нећемо одрећи Косова”.

А да Харија Потера изаберемо за мандатара?

[grigorije22]

Турски борбени авиони фантом – изговор за рат

24. 06. 2012 11:50 | Мирослав Лазански / Политика

7

Мирослав Лазански

Може ли обарање турског борбеног авиона Ф-4 у сиријском ваздушном простору послужити као увод у војну интервенцију неких западних држава против Сирије? Да, то је једна од могућих опција, пошто одлуку о томе, због руског и кинеског вета, не може да донесе Савет безбедности УН. Овако, Анкара може да у почетку крене сама, да војно интервенише против Дамаска због обарања авиона, а да се онда одмах позове и на члан 5. уговарао колективној безбедности НАТО-а, који обавезује земље чланице савеза на војну солидарност. „Коалиција вољних“ одмах би се окупила: САД, Велика Британија, Француска…

Шта се, заправо, догодило у петак у водама и ваздушном простору Медитерана испред сиријске луке Латакија? Два турска борбена авиона Ф-4 Е „фантом“ полетела су из ваздухопловне базе Ерхац у провинцији Малатија и кренули у патролирање дуж територијалних вода и ваздушног простора Сирије. Турски војни извори тврде да је с једним авионом изгубљен сваки контакт после 90 минута лета, док сиријски војни званичници кажу „да су два непозната летећа објекта улетела у петак у сиријски ваздушни простор југозападно од провинције Хатај тачно у 11.45 сати, да су објекти летели великом брзином на екстремно малој висини све до 11.58 часова, када је један објекат срушен ватром противваздушне одбране Сирије“. И Анкара и Дамаск слажу се да су турски борбени авиони ушли у сиријски ваздушни простор, само се око времена тог уласка не слажу.

Турској страни могло би се сада поставити питање шта раде борбени авиони Турске у ваздушном простору земље која је практично у необјављеном грађанском рату? Анкара може сада да тврди да су њени авиони залутали, да су се грешком нашли ту где су се нашли, али ако великом брзином и на екстремно малој висини летите у туђем ваздушном простору пуних 13 минута то није случајно, то је намера, то је врло опасна провокација с несагледивим последицама. Је ли неко обавестио турске генерале какво је стање у Сирији?

Дакле, турски „фантоми“ су уочени и један од њих је срушен. Турска је признала да је авион пао у море недалеко од сиријске лука Латакија. Премијер Турске Тајип Ердоган наводно је одмах изјавио „како се Сирија извинила због инцидента, али да Турска не прихвата извињење “, те да је Дамаск дозволио турским бродовима да, заједно са сиријским, траже два оборена турска пилота, наиме авион Ф-4 је двосед. Остаје још да се и Турска извини Сирији за повреду њеног ваздушног простора, али од тога, по свему судећи, неће бити ништа.

У међувремену, огласио се и председник Турске Абдулах Гул с врло претећим изјавама према Сирији и с најавама да ће Турска „адекватно одговорити на овај корак Дамаска“. Као да су сиријски авиони улетели у ваздушни простор Турске?

Неке агенције јављају да су турски пилоти већ у рукама сиријске војске, али то још није и званично потврђено. Турски медији јављају да је дан пре обарања њиховог „фантома“ један сиријски пуковник, Хасан Хамадех, наводно побегао с авионом „миг-21“ у Јордан, да Дамаск сумња да је то дело америчких и турских тајних служби, па је управо због тога сиријска ПВО и отворила ватру на турске авионе. Иначе, још није познато којим борбеним системом је оборен турски „фантом“, што је несумњиво професионалан успех сиријске ПВО. Сирија има врло снажне оружане снаге које броје око 300.000 припадника. Само у систему противваздушне команде има 60.000 људи опремљених са око 4.700 противавионских ракета: од СА-2, СА-3, СА-5, СА-6, СА-7. Све руске ракете. Трупна противваздушна одбрана располаже са 4.184 пројектила: СА-7, СА-8, СА-9, СА-11, СА-13, СА-14, СА-18, такође све руски пројектили, као и са 1225 топова у систему трупне ПВО. То је врло озбиљан систем ПВО.

Шта је онда оборило турски „фантом“? Зависи колико је далеко био од сиријске обале, знамо само да је летео врло ниско и великом брзином. У тим околностима могуће да је срушен ракетом СА-11 „бук“, или можда модернизованом „невом“, но ако је био близу обале можда га је оборио пројектил „стрела-3“, односно СА-14, или новија верзија СА-18 „игле“. У сваком случају, профи одрађено.

Како ће сада одговорити Турска? Већом пропустљивошћу своје границе за испоруке оружја опозиционим снагама у Сирији, јер јавна је тајна да преко Турске иде све оно што плате и пошаљу Саудијска Арабија и Катар. Може ли Турска искористити обарање свог авиона да уведе НАТО у отворени рат против Сирије? Може само ако Вашингтон тако одлучи. У војном погледу Турска и није толико супериорна у односу на Сирију, с Американцима то је наравно друга прича. Руску луку у Тартусу, инсталације у Латакији, не треба ипак заборавити…

[DYNABLASTER]

obicna prljava namestaljka

[grigorije22]

Руси и Срби на војном плану

25. 08. 2012 12:50 | Мирослав Лазански / Политика

6

Мирослав Лазански (Фото: Јадовно)

Диверзификација политике одбране Србије логичан је потез, јер у прошлом периоду клатно је, без икакве користи, исувише отишло на једну страну.

Одбрамбена политика Србије са новим властима и новим министром одбране полако се диверзификује, може се чак рећи и да се уравнотежава. Наиме, нови министар одбране Александар Вучић у једној од својих првих изјава на новој функцији врло је децидирано рекао како Србија неће улазити ни у НАТО ни у ОДКБ, да ће остати војно неутрална сходно ранијој резолуцији српског парламента. Занимљиво је да та изјава није одмах дочекана „на нож” домаћих дежурних атлантиста и лобиста НАТО-а, штавише, примљена је прилично помирљиво. Што би могло да значи да су, или пресахнуле стране донације, или је стигао тренутак помањкања идеја како даље лобирати, или је у питању креирање нове медијске и сваке друге стратегије како на мала врата увући Србију у НАТО па се тражи предах? Јер за сада се показало да то није ишло, зачудо Срби и даље памте 1999. годину и агресију НАТО-а.

Ипак, не бих да грешим душу, бивши председник Србије господин Борис Тадић рекао ми је у мају 2010. године у башти амбасаде Србије у Москви, било је то одмах после параде уз Дан победе на Црвеном тргу, да „док је он председник Србије, Србија неће улазити у НАТО”. Сведоци те његове изјаве били су тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић, амбасадорка Србије у Русији госпођа Јелица Курјак, и мој уважени колега, стални дописник „Вечерњих новости” из Москве господин Бранко Влаховић. Одмах сам то и као ексклузив-посластицу јавио из Москве, али се то негде успут изгубило, па није изашло…

Наравно, не знам да ли су западне обавештајне службе имале своје микрофоне у башти амбасаде Србије у Москви, тек тадашња изјава Бориса Тадића, без обзира у којем је контексту дата, издржала је тест времена. Уједно је показала да данас, у време модерних технологија, вероватно није препоручљиво такве изјаве давати ни у башти, иако је Винстон Черчил најповерљивије поруке размењивао управо у баштама док је мокрио. По енглеским столетним травњацима.

Диверзификација политике одбране Србије логичан је потез, јер у прошлом периоду клатно је, без икакве користи, исувише отишло на једну страну. Чиста је патологија, или чак перверзија, да војни односи између Србије и САД, односно Србије и НАТО-а, буду много бољи од политичких и економских односа, а да је Србија истовремено војно неутрална држава. То је јединствен феномен у свету, односно такав је статус односа резервисан само за банана државе. Управо на овим страницама пре неколико година осврнуо сам се на изјаве тадашњег амбасадора САД у Београду, у интервју за лист „Одбрана”, у којем он директно сугерише „да Србији не требају ни борбени авиони, ни тенкови, већ само неколико хеликоптера за превоз војника”. И нико тада да екселенцију приупита зашто то он тако предлаже.

Србија је члан Партнерства за мир. Као и Русија, као и Белорусија. Лично сматрам да је Партнерство за мир већ неко време политички превазиђен процес. Наиме, кроз то чланство ми сарађујемо са НАТО и посебно са Националном гардом Охаја. То је у реду, али да видимо шта смо кроз тај процес војно профитирали и научили? Док нисмо постали члан Партнерства за мир школовање наших официра на западним војним школама и академијама било је потпуно бесплатно, када смо ушли у Партнерство за мир више није било све бесплатно. Кажемо и говорили смо да тежимо да у војном смислу достигнемо стандарде НАТО-а, јер су то највиши војни стандарди у свету. Који су то највиши војни стандарди у свету може да се утврди само у рату два економски приближно равноправна противника. Са нашом економијом на садашњем степену развоја ми годинама нећемо достићи војне стандарде НАТО-а, барем не у битним сегментима оружаних снага.

Наравно, не треба бити незахвалан за војну бесплатну помоћ коју смо у последњих неколико година добили од САД. Истина, то је далеко мање него што то добија бивша ОВК на Косову, енормно мање него што као економску помоћ сваке године добијају Палестинци. Ускоро као војну помоћ треба да добијемо 30 америчких „хамера”. Румунија ускоро добија, кроз амерички кредит, 48 америчких ловаца Ф-16, блок 50…

Дакле, добро је да сада обновимо војну сарадњу са Русијом. Прошле је године министар одбране Русије у последњи тренутак отказао посету Београду. Зна се и зашто. Уравнотежени војни односи Београда са Вашингтоном и Москвом допринеће бољем међународном третману Србије. Пошто једина валута којом Србија још може да тргује јесте њен садашњи геополитички положај. И њега не треба јефтино продавати.

Покушавам да докучим на шта је то мислио министар одбране Србије господин Александар Вучић када је ових дана у Москви најавио изградњу нове фабрике „сложених борбених система”, а све уз руску, вероватно, финансијску и технолошку помоћ. Руси су пристали да учествују у том пројекту и то је добро. Да ли се ту мисли на фабрику оклопних возила, постојећи „14. октобар” у Крушевцу, требало је деведесетих година прошлог века да настави оно што је некада радио „Ђуро Ђаковић” у СФРЈ. Чак је у Крушевцу произведено седам тенкова за извлачење, за Кувајт, али нису испоручени. Онда су дошле санкције, па бомбардовање 1999. Могуће је да Руси имају економски интерес да се у Србији уз њихову технолошку помоћ производе нека оклопна возила интересантна за трећа тржишта на којима је војна индустрија Србије одавно присутна. Могуће је да су производни капацитети за таква возила у Русији заузети, па је због могућих нових поруџбина најбоље запослити српску одбрамбену индустрију.

[grigorije22]

Уцена из Берлина

15. 09. 2012 18:33 | Мирослав Лазански / Политика

Мирослав Лазански

Цео дан смишљам којих би то седам услова Србија могла да постави Немачкој око почетка преговара за чланство Србије у ЕУ? Стоп ревизији историје из времена Другог светског рата, страдање Срба у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, бомбардовање Београда 6. априла 1941. разарање градова. Тешко, јер Немци ће рећи да је Вили Брант потписао са Титом споразум о помоћи од 800 милиона немачких марака као некој врсти ратних репарација, чиме Немци сматрају да је за њих та прича завршена. За разлику од нас, за Израел та прича никада није завршена. И неће бити завршена. Шта онда друго као услов да поставимо Немцима да бисмо ми пристали на преговоре око нашег уласка у ЕУ? Да запретимо да ћемо прекинути дипломатске односе са Мађарском? Зашто побогу са њима? Зато што су пустили једног официра Азербејџанца који је на некаквом НАТО курсу у Будимпешти упуцао официра Јерменца. Мађари пустили Азербејџанца да оде кући, а Јерменија одмах прекинула дипломатске односе са Мађарском. Која је чланица и ЕУ и НАТО. Нечувено како ти Јерменци чувају достојанство своје државе. Но, како су они православци могли бисмо и ми да као упозорење прекинемо дипломатске односе са Мађарима. Не због Азербејџана већ онако, никад се не зна, због Војводине. Истина, Азербејџан има нафту, али Јермени имају спор са Турцима, па му то некако дође на исто. Углавном, Јерменија ме је фасцинирала, она је прва земља у свету која је прекинула дипломатске односе са неком чланицом ЕУ. Што ми нисмо учинили ни са Сенегалом, који је први у Африци признао независно Косово. Јер, ми имамо велике политичке и економске интересе у Сенегалу, а имамо и одличне односе са Турцима, за разлику од Јермена.

Да поставимо Немцима и питање око бомбардовања СР Југославије 1999. године, чиме је прекршено међународно право, али директно и немачки Устав. Ко ће платити штете из тог рата, сада када нема ни Бранта ни Тита? Да приупитамо Немце за трговину људским органима на Косову, није ваљда да БНД о томе ништа није знао, кад се зна да ОВК без БНД-а ништа није смела да уради.

Дакле, одушевио ме је извесни господин Андреас Шокенхоф, иначе из владајуће партије немачке канцеларке Ангеле Меркел. Наиме, господин Шокенхоф нам је у име и странке и канцеларке и Немачке уручио седам услова за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ. Као некада резолуција Информбироа. Наравно господин Шокенхоф није друг Стаљин, иако када гледам његову слику, наравно не Џугашвилија, усуђујем се да тврдим да је тих седам услова Србији страсно испоручио и у своје име. Ипак, захвалан сам господину Шокенхофу, човек је потврдио оно што сам на овим страницама написао још пре четири године: Србија неће ући у ЕУ све док изричито не призна независност Косова. Сада су ствари сасвим огољене, Србији чак нема ни преговора о чланству у ЕУ све док изричито не призна Косово. Ако неко у земљи Србији мисли да било какав писмени споразум између Београда и Приштине, у смислу онога што тражи господин Шокенхоф, неће бити изричито признање Косова онда вређа здрав разум просечног грађанина ове земље. Осим, ако Приштина не пристане да на таквом папиру Косово буде под фуснотом, под звездицом, под ознаком Месеца, или Јупитера. Па се питам, а зашто би Приштина на тако нешто пристала?

Добили смо немачку уцену, то је директна политика диктата по принципу „узми или остави”. И то не први пут у историји од Немаца. Наравно да ЕУ и Немачка имају право да постављају услове за пријем сваком кандидату који жели у ЕУ, да утврде објективне критеријуме за чланство, али биће лоше ако се у јавности Србије створи утисак да Немачка представља и главну препреку нашем уласку у ЕУ. Биће лоше ако Србија стекне осећај да је због Косова сатерана у ћошак. Ако спознамо да смо тренутно изгубљени у гомили проблема са којима се суочава ЕУ, да смо само колатерална штета укупне европске игре. Односно, или ће Европа бити немачка, или ЕУ неће бити. Много рада, мало склада, лоша атмосфера.

Геополитика је на Балкану врло флексибилна дисциплина. У такву дисциплину ЕУ, па и Немачка требало би да инвестирају, јер то су инвестиције за будућност. Србији нису потребне лекције из моралне дипломатије ни двострука мерила међународних односа. Ако неко у Берлину жели мирно да спава, онда је питање како је то могуће ако Срби на Косову не могу мирно да спавају. Реалполитика само за једне, али не и за друге, шири опасне илузије. Србија нема економију одмазде која би могла да наведе „добре душе Запада” на размишљање, али ако буде сатерана у ћошак због Косова Србија може да изабере и потпуни стратегијски заокрет. У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји. Ако неко мисли да је то данас у 2012. години немогуће, нека се сети 1948. године и Информбироа. У супротном, одрекнимо се Косова и завршимо ту причу једном заувек. Избор је само наш…

[Драгана Милошевић]

A jel ima neko da nije na spisku DB?

Drecun prstgore prstgore prstgore i nema govornu manu.

Ako ti ja ne otvorim temu o njemu evo da vidis 4chsmu1 4chsmu1 4chsmu1

[grigorije22]

Мирослав Лазански: Перл Харбор на ирански начин

29. 10. 2012 14:51 | Мирослав Лазански / Политика

Илустрација

Доктрина превентивног удара прети Ирану. Стари синдром Перл Харбора испољава се сада и код иранског нуклеарног програма, при чему се свет забринуто пита да ли је израелски напад на Иран неизбежан. Став Техерана, који је у заштити својих права на развој нуклеарне технологије већ напричао много тога противречног и уопште непотребног, не иде на руку иранским ајатоласима. Закључак свих прогноза јесте или уопште не започињати ракетно-авијацијски удар или извршити то брзо, прецизно и победнички. Али такав сценарио није лак јер ниједан ратни план не преживи судар са стварношћу. Посебно када је Иран у питању, јер су америчке трауме с Техераном још свеже.

Дакле, преговори између представника Међународне агенције за атомску енергију, ИАЕА, и власти у Техерану око иранског нуклеарног програма теку по систему топло-хладно, мало се одвијају, а још више се прекидају. Инспектори ИАЕА тврде да им Иранци не омогућавају да посете сва места за које се сумња да су локације иранског тајног војног нуклеарног програма, Техеран, наравно, то енергично демантује. Истовремено, западни медији спекулишу и сумњају да је Израел уопште војно способан да самостално изведе операцију бомбардовања иранских нуклеарних постројења не би ли тако зауставио иранске атомске амбиције. Зато су у Израел похрлили сви могући функционери Вашингтона да увере Израелце да не учине оно „што не могу да учине”. Па онда „Њујорк тајмс”, који се позива на „америчке одбрамбене званичнике блиске Пентагону”, изражава сумњу у израелске могућности, јер би Израелцима „требало најмање 100 авиона који би прешли укупан пут од око 3000 километара”. Одговор на све могуће дилеме да ли је Израел војно способан за такву операцију јесте потврдан – да, Израел има капацитете, знање и средства за тако нешто. Осим тога, Израел је сценарио евентуалне операције бомбардовања иранских постројења за нуклеарна истраживања или производњу атомског оружја већ проигравао.

Наиме, пре неколико година израелска авијација имала је велику и врло сложену вежбу, при чему је око 250 борбених авиона, Ф-15 и Ф-16, одлетело до границе територијалних вода Шпаније, тамо кружило око пет минута и затим су се сви авиони вратили у матичне базе. Израелски авиони приближили су се територијалним водама Шпаније скоро до Гибралтара, долетели су из разних праваца, у ваздуху су борбене групе биле одвојене и до 150 километара, али су се сви авиони нашли изнад замишљених циљева истовремено, што је довољно јасно показало да се ради о вежби синхронизованог удара на више просторно удаљених циљева. Током лета, борбене авионе горивом су снабдевали авиони-танкери, КЦ-130 из 103. и 131. сквадрона, као и авиони-танкери КЦ-707 из 120. сквадрона израелских ваздушних снага. Истовремено, с том ваздухопловном вежбом у Израелу се одвијала и велика вежба целокупног система ПВО, као и масовна мобилизација свих структура цивилне заштите. Скоро целокупно становништво било је у склоништима.

Израел има супериорну авијацију која може да долети до Ирана и изврши ударе по одређеним циљевима. За евентуални напад на иранска нуклеарна постројења спремни су авиони Ф-16, 104 апарата из базе „Неватим”, у бази „Рамат-Давид” спремно је још 120 авиона Ф-16, верзија Д и Ц, као и 101 авион Ф-16 верзија И у бази „Рамон-Хатзерим”. Значи, укупно 325 авиона Ф-16 опремљених најпрецизнијим бомбама и ракетама, пре свега с ласерски вођеним бомбама ГБУ-28 које пробијају бетон и земљу дебљине 30 метара. Ради заштите ловаца-бомбардера Ф-16 на таквом задатку биће ангажована и 24 ловца Ф-15 из базе „Хатзерим”. Иначе, израелска војна индустрија направила је специјалне пенетраторе ПБ-500А за бомбе Мк-83 и Мк-84 управо ради разбијања подземних нуклеарних постројења у иранском нуклеарном комплексу у Натанцу.

Ако Израел нападне Иран, куда све могу да иду руте израелских авиона? Авиони Ф-15 и Ф-16 могу да прођу кроз ваздушни простор Јордана или Ирака без већих проблема. Јордан сигурно неће ометати израелске авионе, јер знају како би се то завршило, а Ирачани сада и немају ПВО. Израелци могу да користе и део ваздушног простора Сирије. Могу да лете и преко Саудијске Арабије, па онда у ниском лету изнад Персијског залива, да их не би открили ирански радари. Тако израелски авиони могу релативно лако да се нађу изнад својих мета. Сваки авион Ф-15 и Ф-16 може да понесе по четири бомбе ГБУ-28 које продиру дубоко кроз земљу, бетон и челик и тек онда експлодирају. Те бомбе зову „убицама бункера”, а њихову куповину договорили су председник САД Џорџ Буш и израелски премијер Ехуд Олмет још 2007. године. Израел је тада купио и бомбе ГБУ-39 за гађање мањих циљева. Могућа рута израелских авиона до пре годину дана био је и лет кроз турски ваздушни простор, али сада је то због тренутних односа две земље скоро немогуће, али није и апсолутно искључено. Зависи како одлучи Вашингтон. Постоји и опција лета кроз међународни ваздушни простор око Саудијске Арабије, али је то прекомпликовано и са становишта изненађења скоро неизводљиво. Све руте захтевају најмање једно или два танковања горивом током лета. Рута око Саудијске Арабије и више танковања.

Израел може да се одлучи и на удар својим ракетама, за тзв. џерихо опцију. Израел располаже са око 130 балистичких ракета типа „џерихо-2” и „џерихо-3”, домета и до 4.800 км. Израелска ратна морнарица има три подморнице класе „делфин” способне да лансирају америчке крстареће ракете УГМ-109 „томахавк”, а те подморнице могу неопажено да уђу у Персијски залив.

Чиме Иранци могу да се бране? Ирански систем ПВО је далеко од технологије 21. века. Чак ни руски ПВО систем „тор” ту не може много да помогне, једна батерија тих ракета и две батерије старих пројектила „хоук” бране нуклеарни центар „Бушер”, а по једна батерија система „тор” и система „хоук” штите центар у Есфахану. По једна батерија истих ракета је око иранског свемирског центра „Шеман”, док две батерије пројектила бране Арак нуклеарни комплекс. Центар „Фордов” штите по једна батерија система „тор” и „хоук”, а нуклеарни комплекс у Натанцу бране четири батерије „хоука”, једна руског система „куб” и две батерије модерније верзије система „тор”.

У евентуалној ваздушној борби с израелским авионима Ф-15 ниједан ирански авион нема великих шанси за успех. Техеран, заправо, располаже с укупно 40 до 50 оперативно исправних авиона. Стари амерички ловци Ф-14 које имају Иранци и руски Миг-29 у верзији коју има Иран тешко да могу да се супротставе израелским пилотима.

Спремни за удар: израелски авиони Ф-15

Дакле, по цену врло прихватљивих губитака, израелски авиони могу да униште део иранске нуклеарне инфраструктуре. Неке објекте могу да униште бомбама ГБУ-28, неке не могу. Површинске објекте и инсталације за лансирање иранских балистичких ракета могу да униште. Целокупан ирански нуклеарни програм могу да врате 10 до 15 година уназад. Циљеви израелског удара биће пре свега постројење с центрифугама у Натанцу, 220 км југоисточно од Техерана, и „Фордов”, постројење са 3.000 центрифуга за уранијум, око 95 км југозападно од Техерана. Нуклеарни центри „Есфахан”, 345 км југоисточно од Техерана, и „Арак”, производња тешке воде, 245 југозападно од Техерана, такође су мете. Циљеви „друге категорије” су војна база „Парчин”, 35 км југоисточно од Техерана, и две ракетне базе, „Иман Али” близу града Корамабада у Лорестан провинцији, и база у Табризу у северној провинцији Азербејџан-Шарки. У тим базама смештени су ирански балистички пројектили „шахаб-3” и нове ракете „гадр”. Вероватни домет тих ракета је до 1.500 км. Нико не развија ракете тог домета да би носиле само класичну бојеву главу.

Но, пројектила који могу досегнути Израел Иранци и немају много, само четири лансера за 20 пројектила „шахаб-3”, те 16 лансера за „шахаб-1” и „шахаб-2”. С друге стране, израелска ПВО располаже са 17 батерија ракета „хоук” побољшане верзије, шест батерија ракета „патриот”, три батерије пројектила „ероу” и с најмодернијом мрежом радара за гледање „иза хоризонта”, све лоцирано код Хадере, Палмачима, Неватима и Бершебе. Чак и да Иран лансира ракете на Израел врло мали број тих пројектила евентуално би и прошао кроз ПВО систем Израела. Евентуалном блокадом Хормуза Техеран би само помогао САД, па и неким земљама Залива, да и оне уђу у сукоб. Остају још терористички напади „Хезболаха”. И цене нафте. У Израелу као да је почело одбројавање, трка с временом ушла је у завршну фазу.

Војна моћ Техерана

Иран је у последњих 15 година развио прилично снажну војну индустрију, а има и одличну војну сарадњу са Северном Корејом. Оружане снаге Ирана броје укупно 523.000 припадника, уз резерву са још око 350.000 људи. Копненој војсци Ирана највише недостају модерни тенкови, од укупног броја од 1.613 тенкова само је 480 модерних типа Т-72. Остало су тенкови Т-55, па британски „чифтен” и амерички М-60А1. Основну ватрену моћ иранске копнене војске чини артиљерија са својих 8.200 топова. У саставу копнене војске је и 230 хеликоптера разних типова.

Техеран је у развоју домаће војне индустрије приоритет дао стратешким ракетним снагама, ратној морнарици и авијацији. Копнена војска била је мало запостављена, јер су у Техерану правилно проценили да у евентуалном сукобу с било ким нико неће на копнену инвазију Ирана. Превише велика територија и претежак терен. Иранци су протеклих година развили неколико типова балистичких ракета, од „шахаб-1”, домета од 1.300 км до „шахаб-3” с дометом од 1.500 км. Ту су и пројектили типа „гадр” и „саџил”, док је статус ракете средњег домета типа „ашура” за сада непознат. Све те ракете нису под командом војске, већ Исламске револуционарне гарде.

Ирански ракетни чамац

Иранска авијација поседује 312 борбених авиона разних типова. Ударну снагу чини 44 америчка авиона Ф-14 „томкет” још из времена шаха Резе Пахлавија, 35 бивших ирачких авиона Миг-29 и десет ирачких „миража Ф-1Е” који су прелетели у Иран у време „Пустињске олује” 1991. године да их не би Американци уништили у Ираку.

У саставу авијације лете и амерички ловци-бомбардери Ф-5 „тајгер” и Ф-4 „фантом”, руски авиони Су-25 и Су-24, али и домаћи авиони Ф-7 „азаракш”, једна врста копије авиона Ф-5. Ваздухопловна индустрија Ирана усмерила је своје напоре на модернизацију постојећих америчких авиона Ф-14, Ф-4 и Ф-5 тако што су Иранци свуда по свету, где је то било могуће, куповали резервне делове за те летелице, а код куће све то модернизовали.

Одустајање Москве да Техерану прода ПВО систем С-300 јесте проблем за иранску заштиту нуклеарних постројења, иако за блиску ПВО Иранци имају сасвим довољно ракета „кротал”, „репир”, „тајгеркет”, „хоук”, „стингер” и „стрела-2М”. За одбрану од напада из ваздуха на већим даљинама и висинама имају руске пројектиле СА-5 и „тор”, али у мањем броју.

Иранска војна индустрија развила је протеклих година целу гаму брзих борбених чамаца наоружаних супермодерним торпедима. Брзи торпедни чамци класе „тир”, возе и до 54 чвора на час, лансирају по два суперкавитациона торпеда типа „далам”, која опет иду брзином од невероватних 200 чворова на час. Сумња се да су та иранска торпеда заправо копија руског чувеног торпеда типа ВА-111 „шквал”, чију је технологију Ирану дала Северна Кореја. Та торпеда лансирају се из руских подморница класе „кило”, а Иран поседује три такве подморнице. Ни један ратни брод на свету не може да се бори против руског торпеда типа „шквал”, који је узгред несрећно потопио и руску нуклеарну подморницу „Курск”. Уз четири ракетне фрегате и десетине брзих чамаца са кинеским крстарећим ракетама, уз домаће крстареће пројектиле развијене на основу руских и кинеских, иранска ратна морнарица може у сваком тренутку да запречи провидбу кроз Хормуз. Ирански поморски стручњаци јавно кажу да они само примењују „југословенску тактику обалне одбране”, стратегију асиметричног рата на мору. Са једне стране имате америчке носаче авиона и супермодерну авијацију, с друге стране имате Иранце са добрим рељефом, брзим чамцима, добрим и нечујним подморницама, супербрзим торпедима и нисколетећим ракетама.

[grigorije22]

Мирослав Лазански

Поздрав Србима из Хага

„Када знамо да су злочин починили Срби, ми кажемо били су то Срби. Када не знамо ко је починио злочин, кажемо били су то Срби. Када знамо да га дефинитивно нису починили Срби, ми кажемо не знамо чије је то дело”.

Ово је изјава високог представника НАТО-а за лист „Питсбург њу газет”, у пролеће 1999. године. Ово све објашњава, и Готовину и Маркача, и одлуке Хашког трибунала, и међународно право које се данас састоји од знакова питања. Амерички главни тужилац у Нирнбершким процесима за ратне злочине Роберт Џексон био је препоштен за данашње услове, када је 20. новембра 1945. године изјавио: „Не смемо никада да заборавимо да ће истом мером којом ми меримо оптужене, историја сутра мерити нас”.

Дакле, Стипе Месић је био у праву када је, у предвечерје распада Југославије, упозорио Србе из Хрватске да ће их Београд инструментализовати и онда „пустити низ воду”. Случај Анте Готовине још је један шамар Србији послат из Хага. Или се варам, није то добила Србија, већ само Срби из Хрватске. Или су овом најновијом пресудом, заправо, сви Срби дефинитивно означени као „лоши момци”?

Испада управо тако, Хаг је правно озаконио западну пропагандну и медијску слику о недавним ратовима на Балкану. Сви други су били жртве, само су Срби били агресори. Шта смо ми као држава Србија на том плану учинили после 5. октобра 2000. године? Осим самобичевања, практично ништа. Изручили смо у Хаг све што је и мало мирисало на злочин, па чак и неке ситне продаваче паприка, купуса и лука, два брата са једне пијаце који рат никада нису ни видели. После кажу, била грешка, заменили смо их са неким другим. Наши су се политичари напросто утркивали са што масовнијим испорукама Србаља у Хаг, све не би ли се додворили великом брату. Ако, ако, треба Сулејману послати харач. Харач рајо, харач.

Наши су тужиоци отварали флаше вискија са хашком трибуналском екипом, лепе су се платице делиле и још ће боље бити пензијице на том основу. Наши су политичари у јавним наступима изручене и оптужене Србе називали ратним злочинцима, иако још нису били правоснажно осуђени. Наш безалтернативни пут у демократску Европу ишао је преко Хага. И још иде, нека се за Хаг спреме јатаци генерала Младића, Пера, Мика, Јова, Жика. Ако, тако и треба безалтернативној Србији. Осим тога, у Хагу су још и генерали Перишић, Павковић и Лазаревић. Ко о њима брине у Србији? Држава? За шта је крив генерал Перишић у контексту ослобађајуће пресуде хрватским генералима?

Треба сада бити објективан и честитати држави Хрватској како се борила за све своје оптужене генерале и политичаре. Свим средствима, од медија до државне помоћи у новцу, плаћеним адвокатима, достављеним документима одбрани оптужених до лобирања и директних политичких интервенција у корист својих хашких притвореника. Колико је само ТВ емисија било на ХРТ-у у корист оптужених хрватских генерала, како се држава Хрватска поставила према свом „кадру” у Хагу. Билборди подршке, свете мисе по црквама, демонстрације у знак подршке, блокаде путева у знак подршке, јасно и одлучно изречени ставови челних људи Хрватске.

Не улазим у причу ко је крив, а ко није, за мене је званично и формално свако невин док правоснажно није осуђен да је крив. Хрватска је успела да са себе скине оптужбе за „удружени злочиначки подухват” у егзодусу Срба из Крајине 1995. године. Хрватски генерали су ослобођени, Хрватска сада пуним једрима може у ЕУ. Срби из САД сада немају ни теоретске шансе да добију спор против америчке компаније МПРИ, која је војно обучавала хрватску војску у припремама за операцију „Олуја”. Јер, Хаг каже да су Срби 1995. сами себе протерали. Петицију у знак подршке генералу Готовини још је 2003. године потписало 500 угледних јавних личности Хрватске.

Шта при томе мислим о Хашком трибуналу? У правном смислу све најгоре, јер то је, пре свега, политички суд, који покушава да буде и суд историје. Међународно је право у рушевинама, оно више и не постоји. Трибунал, који сам ствара, пише и законе и поступак, па их онда још током суђења мења и прилагођава. Трибунал, који већ пуних десет година држи Војислава Шешеља у притвору. Хашки трибунал је правно гледајући гори од инквизиције. То је правни бастард, то је правно чудовиште, очит доказ да су војна моћ и право данас изједначени. Прецизније, да је војна моћ изнад сваког права. Сила утврђује право. Постоји један хегемон који се намеће као тутор општих интереса у чијем је контексту Хашки трибунал само нормативни цинизам.

„Срби нису једини кривци за све и време је да се одбаци унилатерална визија рата у Југославији”, поручио је са страница француског листа „Либерасион” аустријски књижевник Петер Хандке 2006. године. Нешто раније челни људи Народног позоришта у Београду скинули су са репертоара једну Хандкеову драму, јер је писац изјавио „да је почетак Хашког трибунала лажан, да је разлог његовог формирања лажан, да му је порекло лажно и да ће све остати лаж”. У Београду, они исти људи који су читали Дантеа и били васпитани на грађанским врлинама укинуше једног писца 2006. године. Да су то знали Срби из Крајине можда би 1991. године рађе гледали казалиште него касније позориште...

Мирослав Лазански

објављено: 17.11.2012.

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Pozdrav-Srbima-iz-Haga-Miroslav-Lazanski.sr.html

inShare

[grigorije22]

http://onlinereporter.webnode.com/news/miroslav-lazanski-unija-sa-rusijom-odlicno-/

[grigorije22]

Kako se pere istorija

Kakva je veza između Hitlera i Haškog tribunala, između nacističkog novog poretka i današnje nove Evrope? Ljubitelji Haškog tribunala i evrofanatici rekli bi da je to zlobna i nategnuto tendenciozna teza. Slažem se, to je moguće samo u mašti antihaških lobista, ali dva britanska novinara, Sajmon Dansten i čuveni Džerard Vilijams, u svojoj knjizi „Sivi vuk” dokazuju da se Adolf Hitler nije ubio 30. aprila 1945. godine u bunkeru u Berlinu već da je pobegao u Argentinu, gde je lagodno i srećno živeo sve do 1962. godine i čak izrodio i potomstvo. Priznajem, kada sam čuo za tu knjigu slatko sam se nasmejao, britanske kolege našle su pravi način da zarade dobru lovu, Hitler je očito i danas hit tema, od starog mjuzikla „Adolf Hitler superstar” do ove najnovije knjige o fireru. No, kada sam je pročitao više se i nisam smejao. To je prikaz savršene organizacije Trećeg rajha, nacističke države u kojoj plate vojnika, oficira, profesora, učitelja, lekara, novinara nisu kasnile nijedan dan, čak ni u aprilu 1945. godine. Države, u kojoj je proizvodnja tenkova, aviona i podmornica bila veća 1944. nego 1941. To je prikaz tajnih nacističkih operacija kako nastaviti život i posle izgubljenog rata, frapantni podaci i dokumenti. Autori knjige „Sivi vuk” tvrde da je general Dvajt Ajzenhauer 12. oktobra 1945. izjavio za Asošijeted pres: „Postoje sve pretpostavke da je Hitler mrtav, ali nema ni najmanjeg dokaza za njegovu smrt”. Sovjetski maršal Georgij Žukov rekao je 6. avgusta 1945: „Nismo pronašli leš koji bi mogao biti Hitlerov”. Staljin je 17. jula 1945. na Potsdamskoj konferenciji insistirao da je Hitler pobegao, „verovatno u Španiju, ili u Argentinu”. Čiji su onda bili ugljenisani leševi, koje su sovjetski vojnici pronašli pored bunkera u Berlinu? Autori „Sivog vuka” kažu da su to bili leševi dvojnika Hitlera i Eve Braun.

Kada sam u maju 1991. u Moskvi za „Politiku” intervjuisao šefa KGB-a, sovjetskog generala armije Vladimira Krjučkova, a bio je to jedini intervju koji je ikada dao neki šef KGB-a, zamolio sam ga da mi njegovi službenici pokažu ostatke lobanje Adolfa Hitlera. Govorilo se da su ostaci te lobanje u vlasništvu KGB-a. General se samo nasmejao mojoj molbi. Posle sam saznao da je taj fragment Hitlerove lobanje podvrgnut analizama DNK i da pripada nekoj ženi mlađoj od 40 godina, i to ne Evi Braun. Misterija, ili velika prevara? Logično je onda i pitanje, ako su to sve znali Amerikanci i Britanci zašto im je bila potrebna službena verzija o Hitlerovom samoubistvu u bunkeru? Da bi se dopustilo novoj Nemačkoj da nikne iz pepela stare, kažu pisci ove knjige. I upravo tu pristalice antihaškog lobija kod nas zlobno i tendenciozno pronalaze određenu logiku, logiku najnovijih odluka iz Haškog tribunala. Moguće je da se istorija prekraja i pere na razne načine? Malo dvojnici, malo tribunali!

No, pustimo lobanje i Hitlera u Argentini. Tamo je navodno umro od infarkta 1962. godine, verovatno u trenutku kada je čuo da je maršal Tito postao lider nesvrstanih. Ne zadirući u jedno od opštih mesta federalističkog diskursa, čini mi se da današnji projekat nove ujedinjene i integrisane Evrope, zapravo, i nije plod liberalne misli, već totalitarnih ideologija, nacizma i fašizma, i njihovih raznih varijanti. Možete to shvatiti kao običnu provokaciju, pamflet koji će izazvati gnev fanatika evropske ideje, ali apostoli evropske ideje bili su Hitler i Musolini. Počnimo od nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa.

„Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje razdaljine između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije”, govorio je Gebels 1940. dodavši: „vi ste postali članovi jednog velikog rajha koji se sprema da reorganizuje Evropu, da poruši sve granice u njoj koje još razdvajaju evropske narode i omogući im da žive lakše i zajedno”. Obraćajući se jednom skupu nacističke stranke u Nirnbergu 1937. Hitler je doslovno rekao: „Nas više interesuje Evropa od bilo koje države, naš narod, naša kultura, naša ekonomija razvile su se i mogu da nastave sa razvojem samo u jednom širem evropskom kontekstu, i mi želimo evropsku porodicu naroda”. Međutim, najartikulisanija nacistička misao povodom ovog pitanja pojaviće se 1938. na velikoj konferenciji u Berlinu na temu „Europaische Winrtschaftsgemeinschaft”, ili doslovno „Evropska ekonomska zajednica”. Ministar ekonomije Trećeg rajha Valter Funk je podvukao tada „da je došlo vreme za ekonomsku integraciju Evrope, da je došao i kraj nacionalnim valutama i da će rajhsmarka biti valuta te integrisane Evrope”.

Musolinijev ministar finansija od 1922. do 1925. Alberto de Stefani napisao je 1941: „Nacije ne mogu biti čvrsta osnova za projekat nove integrisane Evrope i zbog svoje raznolikosti i tradicionalne nepomirljivosti. Evropska unija neće biti podložna tim oscilacijama”. Direktor i glavni urednik lista „Ćivilta fašista”, Kamilo Pelici piše 1941: „Jedna nova zajednička Evropa, od Atlantika do Urala jeste naš cilj. To je misija koja nam predstoji, mi Italijani, Nemci i svi evropski narodi moramo to uskoro i da ostvarimo. To će biti jedna nova Evropa za nova epohalna nadahnuća”.

Priznajem, pročitavši sve to i ja sam nadahnut...

Miroslav Lazanski

objavljeno: 08.12.2012. 

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Kako-se-pere-istorija.lt.html

[grigorije22]

Рачунар спасава Србију

 

Мирослав Лазански

Квалитет мира на југу државе зависи од квалитета државе.

Крајем фебруара сада већ далеке 1990. био сам у Монсу у Белгији, гост тадашњег врховног команданта НАТО-а, америчког генерала Џона Галвина: интервју за загребачки „Данас”, СФР Југославија је још постојала. После интервјуа и ручка са генералом у официрском клубу, шеф за информисање СХАПЕ, а то је Врховна команда НАТО-а, амерички пуковник Дејвид Бурпе и белгијски пуковник Вилен одвели су ме до најновијег компјутерског центра СХАПЕ. Велики ИБМ компјутер „креј-4”, двадесетак екрана и електронских конзола са послужиоцима који су се једва назирали у полумраку просторије са температуром од 18 степени. У то време права звер од рачунара, седам јединица са банкама података, све спојено у четвороугаоној конфигурацији. Да не дужим, симулирали су ми неколико типова новог света у 21. веку, од распада Совјетског Савеза и нестанка биполарности, до шест модела новог светског поретка.

Наравно, одмах сам затражио да ми представе судбину Југославије у тој симулацији. Убацили су у рачунар игру „Конекс” и кренули од 21. марта 1909. када је председник немачке владе Билов јавио Изволском, иначе министру спољних послова Русије, да Немачка подржава аустроугарску анексију Босне, која се, наравно, десила раније. Русија то схвата као претњу њеним интересима на Балкану, Немци по сваку цену желе да изолују Русију од Француске и Велике Британије, док Србија тражи војну помоћ од Русије. Берлин размишља да Србији понуди пакт о ненападању и тако одржи Русију изван Балкана, уз истовремене примамљиве финансијске понуде Румунији, Бугарској и Црној Гори, све у циљу да се Србија заобиђе и повећа притисак на њу. Компјутер је зујао и даље и на екрану се појавило име извесног уличног изгредника Адолфа Шикелгрубера, честог госта бечких пивница.

Техничар за екраном убацује у рачунар захтев бечкој полицији да ухапси тог човека, али компјутер одговара да су ухапшена два човека по имену Адолф Шикелгрубер. Први је зубар и као опасан тип задржан је у затвору, други је млади молер, сликар аматер, невин је и безопасан, и зато је пуштен. Рачунар пропушта шансу да у симулацији спречи Други светски рат, јер невини бечки молер и сликар аматер био је Адолф Хитлер. Футуристички повратак у прошлост? Не, такав је пут историје…

Нисам се одједном сетио те давне симулације у моју част, и још у седишту СХАПЕ, иако ме компјутер ИБМ некако подсећа на нашу садашњу ИБМ „административну линију”. Јер, „Велику Албанију” правили су Хитлер и Мусолини. А она је већ ту и није потребна никаква нова , данашња, симулација да бисмо је видели. Наравно, ко хоће да види. Почев од југа ,,уже Србије“ где држава Србија јасно демонстрира своју немоћ. Та смејурија са ултиматумима око споменика ОВК терористима усред државне територије ,,уже Србије“ само је још један доказ да немамо стратегију, немамо доктрину, немамо процедуру, а немамо ни политику. Не може се правна држава доказивати у борби против корупције и лоповских тајкуна, а истовремено бити немоћна против оних који противзаконито подижу споменике бившим терористима. Изрекнете ултиматум, па га онда продужите, па сада на крају молите да се споменик само пресели на другу локацију. Фасцинантна је та неподношљива лакоћа подизања и постављања споменика разним квислинзима данас у Србији. Од плоче извесном Аћиф ефендији до споменика припадницима ОВК. Шта се урадило са том плочом Аћиф ефендији? Ништа, јер у питању је коалициона власт.

Да ми је при руци онај фамозни НАТО-ов ИБМ„креј-4” рачунар можда би симулација избацила и локацију свете српске земље, где би неко од припадника немачке националне мањине у Србији, наравно под условом да та мањина има и некакву странку у коалицији на власти, дакле можда би пожелео да на комадићу српске земље подигне и споменик Адолфу Хитлеру, али оном зубару, не молеру… Па да онда ти Немци, са нашег дела Дунава, затраже да на преговоре око тог спорног споменика дођу представници амбасада САД, Велике Британије, Француске. Што да не, и ми имамо своје „момке из Бразила”. Јер, ови момци из ОВК су се заправо борили за Србију, за демократску и мултиетничку Србију и њен територијални интегритет. А сви полицајци и припадници војске Србије који су доле пали, ко им је крив што нису побегли у Беч, или Пешту када је запуцало. Били би касније сви амнестирани. Уз највише почасти.

Случај споменика припадницима ОВК на југу Србије показује да у Србији нема закона, већ да постоји само политичка комбинаторика. Наше су власти показале да нису спремне да адекватно и правовремено реагују, али и да су екстремни Албанци са југа Србије спремни да сваку прилику искористе за своје циљеве. Квалитет мира на југу Србије зависи од квалитета државе.

А ИБМ компјутер са почетка ове приче? Па, аналогија садашње ситуације са оном коју су пред Први светски рат створили Аустријанци и оном коју су 1941. године извели Хитлер и Мусолини је у томе што су имали исти циљ. Укротити Србију.

(Мирослав Лазански / Политика)