У чему је суштинска разлика између православља и римокатоличанства ?

[Благовесник]

  On 11. 6. 2012. at 0:25, Кирил рече

Но само ми ово објасни:

Да ли је могуће да је један смртник - непогрешив ?

Da pokusam dodatno pojasniti odgovor koji si vec dobio na ovo pitanje - "nepogrešiv?".

Nije tu po sredi dogmat o tome da je papa nepogresiv, nepogresiv zato sto je on zamenik Boga pa sad zato nije pogresiv. Ne. Ne kazu oni da od pape dolazi spasenje, nego isto kao i mi - da blagodat koja spasava dolazi od Boga Oca po Hristu. O cemu se radi? Oni drze da je papa nezabludiv po pitanjima vere, ali u sledecem smislu:

dogmat o nezablzdivosti pape, u smislu pape kao predstojatelja,

odnosi se na to da je ne zabludiv u smislu kada ono sto je cela Crkva vec SABORNO prepoznala i sveopste prihvatila, on kao predstojatelj tog Sabranja (RKC) moze to potvrditi ili odbaci, dakle, tu sabornu veru potvrditi, potvrditi kao dogmat, i takvu potvrdu niko izdvojeno nema pravo smatrati zabludom tj. vernike u crkvi uciti suprotno.

To "pravo" papa je projavio samo jedan jedini put, kada je, upravo to - sveopstu vere Crkve u,

u Uspenje Presvete Bogorodice, potvrdio.

A ono "zamenik" Hrista, ne shvataju u smislu da blagodat dolazi od pape, kako se to kod nekih kod nas razume da oni veruju, vec da se jedinstvo njihovih vernika sa Hristom ostvaruje kroz jedinstvo sa papom, jer je papa na mestu Hrista dok Hristos ne dodje da sudi zivima i mrtvima.

To isto (ili sustinski slično) ispoveda i istocna Crkva u vezi sa pravoslavnim episkopima, o tome govore i Sveti Oci, npr. Sv. Ignjatije Bogonosac episkop Antiohijski, (na to nam ukazuje i sama Liturgija (evharistija) svih vremena, na osnovu toga gde sedi episkop kad sluzi i sl.).

MEDJUTIM,

oni smatraju da se to odnosi samo na papu, i tu grese, jer se to odnosi i na predstojatelje ostalih Patrijarsija, ostalih Crkava. To bi moglo da ostane, da je papa na mestu Hrista, u slucaju eventualnog ponovnog fortmalnog jedinstva, ali samo u okviru pomesne Rimske patrijrsije,

izuzev kada bi se nekim povodom sabrale sve vladike na jednoj Liturgji sluzio bi rimski episkop-papa, te bi tu kao predstojatelj svih, on izobrazavao sliku tj. ikonu Hristovu, kao prvi episkop medju svim episkopima celog sveta! To i deca znaju. Pravoslavni katihizis za VII razred: http://freska.rs/pdf/Katihizis%207.pdf videti na strani 41. (podnaslov - Rimska patrijarsija).

[utopija]

+!

  On 11. 6. 2012. at 18:02, utopija рече

Dogma o nezabludivosti Pape je dostupna na ovom linku:

http://www.katolik.h...pastor-aeternus

Također i na ovom linku:

http://zrno.wordpres...astor-aeternus/

Neka razmišljanja o dotičnoj dogmi:

http://www.katolik.h...pogreivost-pape

  On 12. 6. 2012. at 11:10, Веља рече

MEDJUTIM,

oni smatraju da se to odnosi samo na papu, i tu grese, jer se to odnosi i na predstojatelje ostalih Patrijarsija, ostalih Crkava. To bi moglo da ostane, da je papa na mestu Hrista, ali samo u okviru pomesne Rimske patrijrsije, izuzev kada bi se ovodom nekog sabora i sl. svi skupili na jednoj Liturgiji sluzio bi rimski episkop-papa, te bi tu kao predstojatelj izobrazavao sliku tj. ikonu Hristovu.

Uzmimo u obzir, da je tako kao što si napisao, te da po ovom pitanju rimski biskup griješi i svi koji su u zajedništvu s njim.

Molio bih te još malo pojašnjenja:

- Što konkretno rimski biskup misli, da ima činiti nad pravoslavnim Patrijaršijama?

- Je li to istinski prepreka za jedinstvo i da katolik ne smije primiti Presvetoga na pravoslavnoj sv. Liturgiji i obratno kao i ostale sv. Sakramente?

- Zar misliš, da bi dogme trebale vrijediti samo za one, koji su sada u zajedništvu s rimskim biskupom, a da po formalnom jedinstvu s pravoslavnim Patrijaršijama to ne bi vrijedilo i za njih, a u jednistvu su s rimskim biskupom?

[Благовесник]

  On 12. 6. 2012. at 11:43, utopija рече

Uzmimo u obzir, da je tako kao što si napisao, te da po ovom pitanju rimski biskup griješi

i svi koji su u zajedništvu s njim.

Cini mi se da nisi baš konkretno razumeo na šta mislim kada kazem da je u pitanju pogreška.

Pogreska je u tome sto rimski episkop smatra da je samo on zamenik Hrista, a kod nas to nikada nije bio samo rimski episkop, i po Svetim Ocima je tako, rekoh vec, naveo sam Sv. Ignjatija Bogonosca, i primer Liturgije gde svaki zakoniti episkop koji sluzi stoji i sedi na mestu Hrista.

[utopija]

+!

  On 12. 6. 2012. at 11:58, Веља рече

Cini mi se da nisi baš konkretno razumeo na šta mislim kada kazem da je u pitanju pogreška.

Pogreska je u tome sto rimski episkop smatra da je samo on zamenik Hrista, a kod nas to nikada nije bio samo rimski episkop, i po Svetim Ocima je tako, rekoh vec, naveo sam Sv. Ignjatija Bogonosca, i primer Liturgije gde svaki zakoniti episkop koji sluzi stoji i sedi na mestu Hrista.

Predragi!

Nauk katoličanstva je dostupan ('Katekizam') i tako i učenje ne samo o biskupima,

nego i o svećenicima.

- Zar misliš, da rimski biskup smatra i ostali katolici, da drugi biskupi nisu umjesto Krista, te ako da,

uputi nas na neki dokument, gdje se to tako tumači?

Osim toga:

- Ima li neki pravoslavni Patrijarh pravo na donošenje dogmi kao što je to samo jednom učinio rimski biskup?

[utopija]

+!

Mt 10,40

Tko vas prima, Mene prima; a tko prima Mene, prima Onoga koji je Mene poslao.

Samo jedan mali dio iz 'Katekizma':

Biskupi nasljednici Apostola

862 "Kao što služba od Gospodina posebno povjerena Petru, prvaku apostola, ostaje i treba se prenositi na njegove nasljednike,

tako ostaje i služba apostola da pasu Crkvu, koju sveti red biskupa treba neprekidno vršiti".

Zato Crkva uči da "su biskupi po božanskoj ustanovi kao pastiri Crkve došli na mjesto apostola, i tko njih sluša, sluša Krista,

a tko njih prezire, prezire Krista i onoga koji je Krista poslao". (II vatikanski sabor, Lumen gentium, 20)

[Благовесник]

Znam, citao sam Lumen gentium, i ostale, kada sam spremao Uporedno bogoslovlje.

Pravoslavni imaju utisak da samo Papa je u Katolickoj crkvi (RKC) jedino episkopom u pravom smislu reci,

iako se i ostali nazivaju biskupima, ali da su oni, u stvari, samo sa-pomocnici rimskog episkopa.

Zasto se samo papa naziva - Vikar Isusa Hrista?

Rimski episkop-papa smatra da ima pravo biti ne samo na celu Rimske patrijarsije, vec i nad ostalim Patrijarsijama, u smislu da i nad ostalim Patrijarsijama ima apsolutnu vlast.

U eventualnom ponovnom uspostavljanju formalnog jedinstva, takvog poimanja svog papskog primata morao bi se odreci (a tu i takvu vlast, i to ako se ostale pravoslavne patrijarsije saborno sloze sa tim, zadrzati samo u okviru Rimske patrijarsije).

[utopija]

+!

Eto, mislim, da se samo o tome raspravlja u mješovitim pravoslavno-katoličkim komisijama.

Svi su biskupi kao i rimski biskup = biskupi u punom smislu riječi.

Laici, đakoni i svećenici pomažu biskupima u njihovoj službi, a upravljanje putujućom Crkvom povjereno je sv. Petru i njegovim nasljednicima.

Biskupi su zaduženi između ostaloga i da se uredi disciplina u putujućoj Crkvi.

- Jesi li upoznat s konkretnim temama, koja su sporna za pravoslavne Patrijarhe?

- Jesi li upoznat kakav status imaju 22 istočne katoličke Crkve u odnosu na rimskog biskupa?

Izvor s wikipedije http://hr.wikipedia....katoličke_crkve:

"Kanonski, svaka je od tih crkava sui iuris, što znači da je autonomna u odnosu na ostale katoličke crkve, te u pravilu ima i vlastitu hijerarhiju, osim u krajevima gdje ima premalo pripadnika ovih crkava te se za njih brine biskup zapadnoga obreda.

Unutarnje ustrojstvo svake od tih crkava temelji se na vlastitim tradicijama. Tako su na čelu nekih od ovih crkava patrijarsi. Tako istočni katolički patrijasi svoja tradicionalna sjedišta imaju u Aleksandriji (Kopti), Antiohiji (Melkiti, Maroniti, te Sirska istočna katolička crkva), Babilonu (Kaldejci), Ciliciji (Armenci). Osim patrijarha postoje i veliki nadbiskupi, poput velikog nadbiskupa Kijeva koji je poglavar Ukrajinske grkokatoličke crkve."

[Aristotel]

  On 12. 6. 2012. at 11:58, Веља рече

Pogreska je u tome sto rimski episkop smatra da je samo on zamenik Hrista,

Krivo. Ne smatra.

Svaki episkop u ime Kristovo upravlja svojom eparhijom, predvodi svetu liturgiju...

  On 12. 6. 2012. at 13:14, Веља рече

Papa je u Katolickoj crkvi (RKC) jedino episkopom u pravom smislu reci, a ostrali biskupi su u stvari sa-pomocnici rimskog episkopa.

Potpuno krivo.

Tipična zabluda kod pravoslavnih...

A zašto ja pišem da treba čitati Katekizam Katoličke Crkve kao mjerodavni izvor o vjerovanju Katoličke Crkve?

Je li to problem? Pa Lazar je ovdje stavio i linkove (kao i ja na više mjesta na ovom forumu)...

[utopija]

+!

Zamislimo, da dođe do formalnog jedinstva i prihvaćanje rimskog biskupa za upraviteljem putujuće Crkve u sličnom obliku

kao što je to slučaj i s istočnim katolicima.

- Zašto su za neke pravoslavne patrijaršije bili besplodni dosadašnji napori za jedinstvom?

- U kojem duhu je napisano i izgovoreno mnogo osuđujučih riječi na račun katoličanstva s rimskim biskupom na čelu što se tiče samo sv. Vjere?

- Je li sve istina, što se pisalo i piše o crkvenim povijesnim događanjima u kojima su se obrađivao katolički kler?

- Kome je odgovaralo (odgovara) takvo stanje u Crkvi?

[Zayron]

Gospodine Zeliću, zamolio bih vas u moje i Jermelovo ime ako možete prokomentirajte ovo jer ja se filozofijom ne bavim:

na temu:

Позадина латинског Тринитас и хрватског Тројство као и Енглеског Trinity јесте Августиново погрешно примењивање психолошког тројства у човеку на Богоначалну Свету Тројицу Персона = Трију Божанских Личности

Moj komentar:

Hvala na tim citatima, javim se kad ih pročitam, međutim imam već utisak da su vaši teolozi nešto tamo predimenzionirali, moguće da se radi o nekakvoj možda ne baš mnogo uspješnoj metafori kod Sv. Avgustina, nikako o nečemu što bi bilo dokazom u dogmatici. Pogotovu mi ne sjedi to kako se ta njegova greška dalje provukla kroz čitav starovijek i srednji vijek, multiplicirala se i dočekala se racionalista, Dekarta, Spinoze, Lajbnica itd. a tako dramatično ili hektički utjecala na čitav daljni globalni razvoj filozofije i teologije, kako se to tamo tvrdi. Zanimalo bi me šta bi na to rekao g. Zelić koji je filozofom, profesorom i piscem istorije filozofije, zato bude najbolje upoznati ga s ovim tvrđenjima i zamoliti o učešće na temi, ili barem tom dijelu teme koji se tiče sv. Avgustina i te njegove (prema vama i tim člancima) pogrešne interpretacije i tumačenja troosobnosti Božije. Vjerujem da će se odazvati ako ne bude nečim spriječen jer to pitanje izgleda vrlo zanimljivim.

Dalje sve ostalo JERMEL

Да ли је?

"Свето ТРОЈСТВО", буквални превод латинског Тринитас, чије опет значење није веран превод грчког оригинала ТРИАС, или у 4. падежу ТРИЈАДА, јер је прави и правилни превод грчког ТРОЈИЦА ( = њих ТРОЈИЦА), скуп или сабор или заједница ТРИЈУ Лица; у Православној Хришћанској вери то је: Јединствени вечни Сабор и суштинска Заједница Свете Тројице Личности: Оца и Сина и Светога Духа = ТРОЈИЦЕ Једносуштне и Нераздељиве, како говоримо на богослужењима и у здравицама. Јер "Тројство", макар и "Свето Тројство", не значи Три Лица = Три Личности, него неку трострукост, нека три "својства", у најбољем случају троструко својство (отуда појам "тројство" као и појам "двојство", означавају само двојно или тројно својство, а не и триперсоналност), те према томе израз "Свето Тројство" језички не покрива стварност Свете Тројице. (напр. три човека јесу тројица а не тројство, као што и два човека јесу двојица а не "двојство". Позадина латинског Тринитас и хрватског Тројство јесте Августиново погрешно примењивање психолошког тројства у човеку на Богоначалну Свету Тројицу Персона = Трију Божанских Личности)..."

Да би показали три Лица Свете Тројице, Кападокијци су за пример узимали и човека. Наиме, као што Петар, Павле и Јован представљају три личности три човека, сједињена истом природом, истом суштином – а то је човечанска природа – тако се и три Лица Свете Тројице могу показати сликом тројице људи. Но, кад је Бог у питању, ова слика захтева извесно прилагођавање. Оно што је потребно нагласити као некакву уводну напомену, јесте чињеница да Кападокијци подразумевају да свако од Лица Свете Тројице поседује потпуну индивидуалност, и да би слике које користимо морале да показују исту такву потпуну битијност, а не пројекцију тела. Треба, дакле, да буду три сунца, три бакље, три човека. На овај начин показује се потпуна ипостасност свакога Лица Свете Тројице.

То доводи свете Оце до једног посебног начина исказивања односа трију божанских Лица, којим се истовремено указује и на јединство и на особеност и пуноћу свакога од њих. Реч је, наиме, о ономе што је догматика назвала узајамним прожимањем. Три Лица се узајамно прожимају; у потпуности се налазе једно у другоме. На овај начин Оци су очували независност и пуноћу свакога Лица, а истовремено и њихово јединство.

У свом 38. Писму свети Василије Велики пише у вези са темом прожимања: „Оно што је Отац, то се налази и у Сину. И све оно што је Син, налази се у Оцу. Син се у Својој целокупности налази у Оцу, а исто тако и Отац се у Својој целокупности налази у Њему. Тако ипостас Сина бива икона и обличје у коме се Отац може сагледати. А ипостас Оца може се видети у икони Сина“. Овде се могу применити речи из Јеванђеља по Јовану: „Ко је видео мене, видео је Оца. Јер, ја сам у Оцу и Отац је у мени“ (14,9-10). Онај ко види Сина, тај види и Оца. Отац је у пуноћи присутан у Сину, и Син је у пуноћи присутан у Оцу. На тај начин свака ипостас, свака Личност постаје носилац целокупне суштине. Божанство се не може делити и не може се комадати; свако Лице Свете Тројице носи га недељиво и потпуно.

Управо то представља чињеницу која свакоме од Лица (Свете Тројице) допушта да пребива у другоме Лицу. Свети Григорије Богослов каже: „Нераздвојиво божанство присутно је у одвојеним Лицима“. Јер, божанство, односно природа или суштина јесте недељива. Међутим, божанство у својој пуноћи почива у одвојеним Личностима, у различитим Личностима, односно у Личностима које се међусобно разликују.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 210-212)

Догмат о Светој Тројици представља најбогатију егзистенцијалну поруку коју нека религија или нека философија може да има.

Покушавајући да пронађе аналогије у човековом постојању, он (Августин) од сâмога почетка прави крупну грешку која жигоше целокупни каснији ток богословља о Светој Тројици на Западу. Грешка је у томе што аналогију, или модел, тражи само у једном човеку – док кападокијски Оци никад нису могли да виде аналогију Тројице посматрајући једног човека. Да би се таква аналогија могла извести, увек су била потребна три човека. Наиме, док је за Кападокијце свака божанска Личност представљала потпуну ипостас, потпуно биће (према томе, уколико бисмо тражили потпуну сличност са човечанским искуством, требало би да узмемо Петра, Павла и Јована да бисмо образовали тројицу), Августин је управо овде чинио грешку мислећи да Тројицу може пронаћи само у Петру, односно изучавајући само једног човека.

Овакво учење, које је започео Августин, касније су развили Картезије (Декарт) и целокупна западна мисао, којом доминира ова интровертованост: сâм испитујем своју савест; сâм могу да пронађем себе (= своје ја), немајући потребе да се обазирем на онога ко је поред мене; сâм поседујем могућност да размишљам; поседујем свест о себи, што представља кључ за разумевање мога бића (= постојања). Cogito ergo sum, „мислим, дакле постојим“. Према томе, довољно је да кажеш да постојиш, довољно је да си сâм, да изучаваш своје биће; и због тога није потребно да гледаш око себе. Дакле, посматрајући једног човека, тражимо да пронађемо у њему и аналогије које ће нам пружити појам тројичног постојања. Ту проналазимо елементе које Августин издваја и на којима гради своју тријадолошку теологију.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 152)

In this detail, Augustine was obviously influenced by neo-Platonism; so, in order to find a way to somehow shed light on the mystery of the Holy Trinity, he utilized Platonic anthropology in the belief that in there, he would find all the elements that were required for these analogies.

Platonic thought located the human’s “essence” by observing a human being; it was that, which supposedly made the human a human : it was the element they called the “Nous” (mind). The Nous of man was supposed to be his main characteristic. It was the Nous that caused man to exist, in a manner that was not merely biological, but also metaphysical.

Now, if that concept is transferred into the dogma on God (and Augustine did this), then the corresponding metaphysical concept would be to likewise call God in His entirety, in His essence, “Nous”. This image was not used for the first time by Augustine, i.e., that God is Nous. It was something that Plato had also said, and numerous other Christian theologians such as Saint Augustine had said, and many others also. Later on, this concept was adopted by Origen and Evagrios, who pursued and expanded on Origen. All of them spoke of God with this concept of Nous: God is a Nous; He is the supreme Nous. And because man is also a nous by nature, he is related to God, through the nous. So, we have here an analogy. When we look at a human, we will supposedly see that in essence, he is a Nous. And this precise fact – that God is Nous in essence – is what denotes the unity. The one God is seen as one, big, metaphysical Nous.

Moving on from this basis, and observing human psychology, we notice that the nous of man consists of three basic elements. The one, supreme element is the element of Memory. Plato had slightly related the Nous to the notions of “Benevolent” (Agathos) and “Good” (Calos). The term “Good” also denoted the “fair”, the “beautiful” (i.e., in composite words beginning with “cali-“). With this as his basis, Augustine attempted to elucidate the mystery of the Holy Trinity, by presenting God as the “Good”, who, being a “Nous”, has Knowledge. But, what does He have knowledge of, if there is nothing else beyond God? He must have knowledge of Himself. Therefore, “knowledge” must imply a knowledge of His Self. Given that the Good and the Benevolent exert an attraction –and this is also a Platonic https://www.pouke.org...ns/default/<img src= These are the three elements on which Augustine rested the analogies for the three persons of the Holy Trinity. Thus, he puts the Father in the place of Memory; he puts the Son in the place of Knowledge and the Holy Spirit in the place of Love. Thus, God is supposedly something analogous to these three psychological characteristics which we find in man, i.e., Memory, Knowledge and Love. That is why the Spirit is referred to as the Nexus Amatis (the bond of love) between the Father and the Son.

2. The transferal of the terms “essence”, “energy” and “person” into Theology. (The problem of freedom)

b. The contribution of the Cappadocian fathers – The Patristic concept of the person

http://www.oodegr.co...matiki1/D2b.htm

[Благовесник]

  On 12. 6. 2012. at 13:51, Ivan Zelić рече

Potpuno krivo.

Tipična zabluda kod pravoslavnih...

Objasnite onda:

zasto se samo papa naziva - Vikar Isusa Hrista?

[utopija]

+!

Predragi!

Zašto je rimski biskup nezabludiv i koja je njegova uloga u Crkvi, objašnjeno je i to veoma dobro u konstituciji 'Pastor aeternus', koja je dostupna na ovim linkovima:

http://www.katolik.h...pastor-aeternus

http://zrno.wordpres...astor-aeternus/

Eto, analizirajmo dio po dio ili samo one djelove, koji su nejasni ili su po tvom sudu pogrešni u toj konstituciji!

[Благовесник]

  On 12. 6. 2012. at 11:58, Веља рече

Pogreska je u tome sto rimski episkop smatra da je samo on zamenik Hrista,

a kod nas to nikada nije bio samo rimski episkop, i po Svetim Ocima je tako, rekoh vec, naveo sam Sv. Ignjatija Bogonosca, i primer Liturgije gde svaki zakoniti episkop koji sluzi stoji i sedi na mestu Hrista.

  On 12. 6. 2012. at 13:51, Ivan Zelić рече

Krivo. Ne smatra.

"Rimski prvosvećenik je pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve, te otac i učitelj svih kršćana"

[Zayron]

  On 12. 6. 2012. at 22:25, Веља рече

"Rimski prvosvećenik je pravi Kristov zamjenik, glava čitave Crkve, te otac i učitelj svih kršćana"

Sigurno je tamo pisalo VERO/VERUM - pravi a s tim su uvijek problermi pri prevođenju na bilo koji slovenski jezik, srpski, češki bilo koji. Zato što VERO/VERUM znači istinit, pravi, stvaran istovremeno, sve zajedno a ti ga moraš potom prevest s nekom od tih tri riječi. S kojom god to prevedeš ispadne netačno, bolje reći nepotpuno, nedorečeno. U tom smislu to se odnosi na Papu ali ne znači da pošto je on pravi Kristov zamjenik, oni ostali nisu, kod riječi VERO/VERUM je to tako! Isto tako kad kažem da si ti pravi čovjek mislim reći stvarni, istiniti ćovjek ne znači to da drugi to nisu zato što sam se tako izrazio. Dakle opet to isto, se odnosi i na sve ostale episkope plus što je papa još glavom, bolje reći poglavarom Crkve. Glavom je sam Krist, ili je kako se to često govori vidljivom glavom Crkve, te ocem i učiteljem svih hrišćana. Tako se to ima razumjet. Inače to razlikovat u italiji znaju i djeca u osnovnoj šta znači VERO tj. VERUM. Da znači istiniti, pravi i stvarni i ako nekog (ili nešto) označimo takvim ne znači da odmah svi ostali to nisu, da su lažni, izmišljeni, nestvarni ili neistiniti. Inače se taj pridjev upotrebljava kako bi označilo ili naglasilo da je papa (ili bilo koji drugi episkop) pravi, realni Kristov zamjenik a ne nekakva samo metafora, simbol, nagađanje ili domišljanje.

[utopija]

+!

Dodao bih iz 'Katekizma' ovaj odlomak:

894 "Biskupi, kao Kristovi zamjenici i poslanici, upravljaju posebnim, njima povjerenim Crkvama savjetom, uvjeravanjem, primjerom, ali i autoritetom i svetom vlašću",koju treba da vrše na izgradnju zajednice, u duhu Učiteljeva služenja.

http://www.hbk.hr/ka...c1.html#RTFToC5

No, u čemu se rimski biskup razlikuje od ostalih biskupa je izričito napisano u ovom odlomku:

882 Papa, rimski biskup i nasljednik svetoga Petra, "trajno je i vidljivo počelo i temelj jedinstva kako biskupa tako i mnoštva vjernika"."Rimski prvosvećenik po svojoj službi kao namjesnik Kristov i pastir cijele Crkve ima nad Crkvom potpunu, vrhovnu i opću vlast, koju može uvijek slobodno vršiti".

Zatim iz kratke konstitucije 'Pastor aeternus':

Naime oci 4. carigradskog sabora, slijedeći tragove predšasnika, objavili su ovu svečanu ispovijest: "Početak je spasenja, čuvati pravilo ispravne vjere... I jer se ne može mimoići riječ Gospodina našega Isusa Krista, koji je kazao: 'Ti si Petar-Stijena, i na toj stijeni sagradit ću Crkvu svoju'' [Mt 16,18], pa se to što je rečeno dokazuje stvarnim učincima, budući da se kod Apostolske stolice katolička religija sačuvala uvijek neokrnjena, i sveto se učenje poštovalo. Ne želeći se nikako odvojiti od te vjere i nauka..., nadamo se, da ćemo zaslužiti biti u tom zajedništvu koje propovijeda Apostolska stolica, u kojem se nalazi čitava i prava čvrstoća kršćanske religije".

Uz odobrenje pak Drugog lionskog sabora Grci su ispovjedili: "Sveta Rimska crkva istinito i ponizno priznaje da je od samog Gospodina u blaženom Petru, prvaku i glavi apostola, čiji je nasljednik rimski prvosvećenik, s puninom vlasti dobila vrhovno i puno prvenstvo i vrhovništvo nad čitavom katoličkom Crkvom. I kao što je ona više od ostalih obvezna braniti vjersku istinu, isto se tako, ako se po jave neka pitanja o vjeri, ona moraju riješiti prema njezinom sudu".